Ni levo ni desno uvek znači desno

Naše društvo voli da za sebe da kaže kako je specifično i jedinstveno. Taj skučeni mentalitet ne predstavlja  ništa posebno u odnosu na mnoga druga društva. Jedna od mantri koja ide uz to je i antipolitika, orijentacija koju je prigrlila “srednja” klasa (mada je ovaj termin vrlo diskutabilan), umesto da budu nosilac progresivnih politika i društvenih događanja. U sklopu tog antipolitičkog sentimenta i narativa da su “svi loši”, kreira se jedna autodestrukcija, ali i stav da su loše ne samo političke stranke, nego i ideologije: da stvaraju “podele”, da su nas “dovele tu gde jesmo”, da snose odgovornost za sve loše što se desilo, a u Srbiji je zaista sve izrazito loše!Parola o ukidanju ideoloških podela nije nikakav nov fenomen, a najmanje treba da ga povezujemo sa Srbijom. Naš problem nije bio u tome što postoje ideološke razlike, nego što su birane najgore od najgorih politika.

U ovom tekstu, pokušaću da nabrojim samo neke od pokreta, ideja, pojedinaca koje su kroz istoriju zagovarale politiku protiv levice i desnice. Pokušaj da u celosti obuhvatim sve pojave u vezi sa tim predstavlja težak posao, ali je neophodan zbog nepostojanja političko-etičkog svetonazora na srpskoj političkoj sceni koji bi ponudio otklon od antipolitičkog sentimenta koji propagira i vrlo uspešno sprovodi Aleksandar Vučić.

 PRE FAŠIZMA I PODELE

Postoji mišljenje da je “zvanični” fašizam nastao znatno pre Musolinija. Jedna od knjiga koja zagovara taj stav je Ni levo ni desno: fašistička ideologija u Francuskoj, poslednja u trilogiji publikacija koje se bave poreklom fašizma, francuskog istoričara Zeva Šternela (Zeev Sternhell). Knjiga je izdata 1983. godine na francuskom, a četiri godine kasnije i na engleskom. Izazvala je buru u intelektualnoj javnosti, jer se bavila poreklom pojave fašizma u Francuskoj. Njeno stanovište je često i danas kod mnogih liberala, koji tvrde da fašizam nalazi svoje korene u evropskom nacionalizmu 19. veka, zajedno sa određenim idejama antimaterijalnih socijalista i anarhista. Ovo liberalno stanovište navodi na zaključak da je fašizam ustvari levičarski i da je Musolini zapravo bio socijalista! Dalja implikacija dovodi nas do poznate teze da su fašizam i komunizam suprotne strane istog novčića, a nadalje i do revizionizma istorije koji posmatramo poslednih decenija, poistovećivanja fašizma sa komunizmom. Zanimljivo je da ovaj stav  zastupaju upravo revizionisti i najveći desničari, posebno u Istočnoj Evropi.

Podela političkog kompasa na “levo” i “desno” nastala je u Francuskoj, tačnije tokom Francuske revolucije 1789. godine, kada su poslanici koji podržavaju monarhiju i kralja Luja XVI sedeli sa desne strane u nacionalnoj skupštini, dok su revolucionari, republikanci sedeli sa leve strane. Takva praksa je nastavljena i nakon revolucije, kada je oformljena Zakonodavna skupština, koja je donela i Novi ustav i Prvu francusku republiku. “Inovatori” su sedeli na levoj strani, a “umereni” na desnoj. U narednom periodu nastaju dalja razdvajanja i pojavljuju se termini “ultra desni” i “ultra levi”, koji donose nove ideološke razlike.

ŽORŽ BULANŽ- BULANŽIZAM ILI PRAFAŠIZAM

Žorž Ernest Bulanže, francuski general i politička ličnost, bio je ministar rata Francuske (1886-1887.godine). Kao učesnik Francusko-Pruskog rata koji je Napoleon sramno izgubio, smatrao je da Francuska treba da se “osveti” Nemačkoj. Zbog toga su ga nazivali “General osvetnik”. Nakon penzionisanja 1888. godine, stekao je veliku popularnost među građanima. Stvorio je pokret (ne stranku) protiv parlamenta, reakcionaran i pokušao da okupi oko sebe sve neprijatelje, tada, Treće francuske republike. Naredne godine je optužen za zaveru,nakon čega beži u Belgiju, gde je 1891. godine izvršio samoubistvo pucajući sebi u glavu nad grobom svoje bivše ljubavnice. Mnogi smatraju da je bulanžizam prvi oblik fašizma, prafašizam ili pokret koji je zacrtao ideje fašizma. Pokret je insistirao na jakom autoritatnom vladanju, vođi, ratu, osveti (prema Prusiji), vođi koji nije nikakav monarh, ali ima mnoge elemente monarha. Insistiranje na nacionalizmu, ali jednom novom obliku – konzervativnom nacionalizmu – se kasnije pojavljuje i u Musolinijevom fašizmu. Ono što je važno za ovu temu jeste da je Bulanž smatrao da se političke podele na levo i desno moraju ukloniti iz francuske politike, a sebe je smatrao ni levičarem ni desničarem. Smatrao je da njegov pokret treba da je iznad političke levice i desnice. 

BONAPARTIZAM ILI KORENI FAŠIZMA

Usko posmatrano, bonapartizam predstavlja politički poredak čiji je cilj da se neko iz porodice Bonapart vrati na presto nove francuske monarhije. Šire gledano, to je autoritativni, centralistički sistem, baziran na vlasti i samovolji jednog čoveka, Vođe, plebiscitarno podržanog od strane građana. To nije pitanje demokratskih izbora, već referendumske podrške “masa” unapred određenom Vođi za “mandat” samovoljne vlasti, bez mogućnosti da ishod bude drugačiji. U praksi, njegova vladavina sadrži sve elemente vladavine kralja, monarha, ali se on zove – predsednik, jer to zvuči zgodnije i  pruža legitimitet. Legitimitet Vođa crpi iz ideje da je on “ujedinitelj”, “spasilac” od problema koje donosi politika, ideologija, na kraju idemokratija. Ovde nema govora o levici, desnici, potčinjenima i vladajućima, siromašnima i bogatima. Svi smo “zajedno”. Da bi dovršili konstrukciju mora da postoji i neprijatelj. Ova karakteristika je nužan element ideje o “vođi”, “lideru”, jedinom titularu vlasti. Vođa je osoba izuzetne snage, volje, odlučnosti, koji će spasiti “ničim izazvan” ugnjetavan, ponižen narod od strane nekog neprijatelja. Možete uočiti određene paralele u odnosu na današnju Srbiju, premda ona ni po čemu nije bila uzor izvornog bonapartizma. Veliki broj unutrašnjih društvenih problema se jednostavno preusmerava, izmešta sa izvora problema na drugo mesto. Tako dobijamo elemente ksenofobije, koja je reakcionarna i mora da poziva na “zlatno doba” i uvek vrlo selektivno i netačno bira objekat u društvu, ili van granica države, koji postaje (nevoljno) subjekat – izvor svih „problema“. U procesu prelaska iz objekata u subjekat on gubi pravo učešća u raspravi, nema mogućnost za odbranu, predmet je osude koji se mora ukloniti. Često su to bili Jevreji i anti-semitizam, duboko ukorenjen u Evropi. Danas je to islamofobija, drugačije etnička i verska pripadnost i sve ostalo što se može podvesti pod “manjinom”. 

Taj reakcionarni odnos se ne može odrediti ni kao konzervativan, jer ne podrazumeva ideju da se treba zaustaviti, nego da idemo unazad. Na tom putu, Vođa će “zlatno doba” svesti na želju onih koji se smatraju gubitnicima društvenih promena i na ličnu samovolju protkanu samoljubljem, egoizmom i nedostatkom bilo kakvog osećaja za realnost. Sve to se dešava pod okriljem „viših ciljeva“, kao što su zaštita države, uobličenih kroz  simbole iste, kao što su grb i zastava (opet, ne pričam samo o Srbiji). 

Da bi učvrstio vlast, a zatim je u potpunosti kontrolisao, on mora da prezume kontrolu nad svim medijima, obesmisli institucije kontrole vlasti, skrajne najviši organ vlasti – skupštinu, umanji radna prava i svede ih na nivo ropstva. Poenta je da se politički život, kroz koji se artikulišu različiti interesi, od sindikata, udruženja, političkih stranaka, do regionalnih ili lokalnih vlasti,  svede samo na Vođu, koji se predstavlja kao ujedinitelj jer sve ostalo “razjedinjuje narod”. Političke institucije postaju aklamatori donetih odluka, njihova uloga se svodi na to da potvrde autoritet Vođe, a ideja demokratije se uništava. U ovom sistemu ekonomija je iznad demokratije, kao najviša društvena vrednost. Profit u takvim uslovima nastaje na osnovu eksploatacije, monopola i mita, postavaljajući se iznad prava i demokratije. Privatno vlasništvo je iznad opšteg interesa, u rukama krupnog kapitala.

Karl Marks u Osamnaestom brimeru Luja Bonaparte objašnjava da se bonapartizam oslanja na podršku razjedinjenog seljaštva koje prihvata jedinstvenog i suverenog vladara. Tadašnja buržoazija nije bila dovoljno moćna da politički vlada, niti je želela da se bavi time i svoju moć i uticaj je predala jedinstvenom vladaru da obavi posao umesto njih. Zauzvrat, on ih nije dirao i davao im je pravo da koriste tržište i da se bezgranično bogate. Danas situacija nije mnogo drugačija u celom svetu. Političke partije, tačnije pojedinci, nažalost postaju puko oruđe krupnog kapitala koji se stavlja iznad političkih partija kao najmoćniji društveni činilac. Primeri su beskonačni i mogu se pratiti kroz brojne afere u kojima su izabrana ili postavljena lica primala mito od strane velikih kompanija kao nagradu!  

Zanimljivo je da naši nacionalisti često ističu francuski sistem centralizacije kao model i uzor po kome treba da bude uređena i Srbija. Taj centralizam uvek ima oslonac u jakom i moćnom Vođi, odlučivanje je centralizovano, a svaka pomisao na decentralizaciju, autonomiju shvata kao napad na državu, a Vođa je oličenje države.

BENITO MUSOLINI

Italija je izašla iz Prvog svetskog rata kao pobednica, ali samo formalno. Promena strana saveznika, neispoštovan Londonski sporazum, veliki broj stradalih vojnika (600.000 mrtvih i 950.000 povređenih), velika podela među političkim partijama (socijalisti i sindikati su bili protiv rata), nizak ili nikakav moral vojnika da uđe u rat, pad vrednosti lire (krajem 1920. lira je vredela šesnaesti deo vrednosti iz 1923. godine), nagli skok nezaposlenosti, posebno nakon povratka vojnika sa ratišta (oko 2 miliona) i niz drugih stvari, doveo je ogromnog nezadovoljstva radnika i siromašnih.

Sve to rezultira periodom nazvanim biennio rosso (1919-1920.godine) koji je obeležio nerede i veliku podrška stanovnika (radnika, seljaka i sitne buržoazije) Socijalističkoj partiji (1919. godine Socijalistička partija osvaja 32% glasova). Sindikati su tražili veće plate i prava radnika jer se mora imati na umu da su italijanska buržoazija, veleposednici i određeni poljoprivrednici izašli iz rata kao profiteri, što je gotovo redovna pojava u nekom društvu nakon rata, posebno uspešnom. Krupni kapital, ili buržoazija, nije sedela skrštenih ruku gledajući proteste, štrajkove i slušajući zahteve.

U tom ranom periodu fašisti su preuzimali i preoblikovali ideje drugih ideologija, kada se govori o socijalnoj pravdi – od komunista. Istina je da su fašisti želeli da privuku različite interese: mase, radnike, sindikate i sve ostale tradicionalne saveznike levih ideologija. Musolini je javno govorio o tome da je želeo da udalji proletarijat od Socijalističke partije. Klasa se u  ovom novom kontekstu spaja sa pojmom nacija, što je u potpunoj suprotnosti sa definicijom proletarijata, koji u svom internacionalizmu ne poznaje pojmove “naši” i “njihovi” proleteri. To se menja dolaskom fašista na vlast. Ekonomska politika diktirana je na osnovu liberalnih shvatanja tržišta. “U prve 4 godine fašističke vlade, podsticala se preduzetnička konkurencija, smanjeni su porezi na dobit, ukinut je porez na imovinu, javna potrošnja pada sa 35% na 15% BDP-a, a što se privatizacijetiče, privatizovana je čak i državna kovnica novca.”

Benito Musolini se javlja kao božanski dar velikom kapitalu, sa narativom levice da radi u ime desnice. Mnoge elemente zamenjuje, kombinuje spojivo i nespojivo, primenjuje ono što se danas naziva cath-all politikom, koja u sebi sadrži karakteristike desnog populizma. Govori protiv države – kako je ona prevelika – protiv državnih institucija, sudova, uvodi klasičnu antipolitiku. Po njemu, država treba da se svede samo na institucije represije (policija, vojska itd.) a sve ostalo, pa i školstvo, treba privatizovati (zvuči poznato). Ipak, tokom vremena to se menja, modifikuje, tako da se njegovo viđenje države razlikuje od libertarijanske male države. Ona postaje totalitarna, sinteza socijalističke i kapitalističke države, u kojoj su politika i ekonomija otvoreno i formalno ujedinjene. 

Musolini razvija narativ da je politika loša, korumpirana, da su stranke i političari loši, itd. O ovom fenomenu sam delimično pisao u svom tekstu Antipolitika. Njegova prvobitna ideja nije desnica, već antipartija, ni levo ni desno! Društveno beznađe, sukob vrlo različitih društveno moralnih svetonazora, odsustvo društvenog konsenzusa, nestanak dominantne društveno političke paradigme, skoro su savršen recept da se u nekom društvu kreira prostor gde sve prolazi. Već smo to videli na delu u bonapartizmu. Musolini spaja i kralja i republiku, tradiciju i moderno, (veoma jaku) crkvu i one koji su protiv nje, radnička prava i interes krupnog kapitala itd. Sve ovo je zapravo jedan vid blanko podrške „novoj“ politici koja se proklamuje kao nova, oslobođena svih stega, tereta i sukoba koji se i uvlače u društveno-politički život. Dualizam levo-desno, prva-druga se prevazilazi kroz „treću“, kako i sam Musolini naziva „antipartiju“. Ukratko sve što je nepolitičko, neinstitucionalno, neideološki, zapravo je sve najgore, samo se kontradiktorne stvari prividno zatvaraju u sistem koji deluje kao zaokružen i celovit. Nova politička sinteza nepomirljivog u formi pomirljivog i novog ipak daje jasne ideološke crte, desne naravno. U ekonomiji, Musolini je 1923. godine podržavao potpunu slobodu privatnog preduzetništva i zabranu državne intervencije u privatnom sektoru. U prilog tome ide i činjenica da je sedam godina kasnije doneo zakon kojim se zabranjuju radnički štrajkovi, ali i sindikalno organizovanje radnika, što je trebalo da omogući potpunu slobodu krupnom kapitalu i divljačkoj tržišnoj ekonomiji.

Musolinijeva politika je na ekonomskom planu davale neke kratkoročne pozitivne efekte, Poznat je primer „uspešne“ železnice u Italiji. Fašistička propaganda stvorila je famu kako je Musolini uspeo da dovede do toga da vozovi kreću i dolaze na vreme, što je do tada bilo nezamislivo za Italiju, ali u stvarnosti nije bilo tačno. Kod nas je, sličan narativ na tragikomičan način, pokušao da kreira Vođa, nakon puštanja u rad obnovljene pruge Novi Sad-Beograd. O tome da je pruga preplaćenai da jestotine kilometara pruge u Vojvodini isčupanosamo u proteklih par godina, se ne govori.

SADAŠNJOST

Prethodna poglavlja bi se mogla staviti u fioku “istorije” koja je zaključana i arhivirana. No, zabrinjava činjenica da se ovakve ideje, pokreti pojedinci pojavljuju i dalje. Kombinacija post-modernog urušavanja hijerarhije znanja i nauke, sa eksplozivnim rastom tehnologije kojom se zaobilaze svi postojeći kanali formiranja autoriteta, dovodi do izjednačavanja svega i svakoga. Često se, pod fasadom demokratije, sadašnji problemi tretiraju nedemokratski. Podsetimo se da svaka demokratija, ne samo liberalna, zahteva procese, pravila i jasnu hijerarhiju. Kada se to spoji sa mnoštvom drugih savremenih političkih problema, kao što su okoštalost partija, gubitak moralnog svetonazora, ekonomska nestabilnost, sve veće socijalne i ekonomske razlike, polako dolazimo do novih oblika “razočarenja”, apatije i traženja novih načina da se postojeći sistem prevaziđe. Mnogi, najčešće pobornici liberalnih političkih ideja, nazivaju ove nove pojave “populističkim” naglašavajući da postoje levi i desni populisti. Neću se duže zadržavati na ovom fenomenu, ali moje stanovište jeste da je termin populizam suviše neuhvatljiv, nedefinisan i u političkom kontekstu dobija karakter negativnog etiketiranja. Ako posmatramo definicije populizma, potpuno je jasno da skoro svaka stranka koristi neke od njegovih mehanizama, a jedna od njih je dualizam “Mi” i “Oni”. 

Ne smemo nikada zaboraviti na SAD i bivšeg predsednika Donalda Trampa od 2017. do 2021. godine, a dok ovaj tekst nastaje on je i dalje vođa Republikanske partije! Tramp je uvek promovisao kult ličnosti, egocentrično ponašanje i vladanje koje više doliči nekom kralju. U njegovim govorima često se evocira nepostojeće „zlatnog doba“, a slogan „make America great again“, za najveći broj pristalica predstavlja „staru i čistu Ameriku sa dobrim ljudima“ (struktura Trampovih glasača iz 2017. godine: 52% su muškarci, 74% su belci, beli evanđečisti 77%, beli katolici 64%, protestanti 52%, belci bez fakulteta 65%). Ljudi koji sebe smatraju ekonomskim (najviše) gubitnicima, nisko obrazovani, slabo plaćeni, sa opadajućim kvalitetom života i nestabilnim primanjima su pobornici Trumpa. Mnogi ga smatraju populistom, ali i fašistom. 

Savremena Italija je školski primer i plodno tlo za nastanak raznih pokreta, inicijativa koje pokušavaju da se postave “iznad politike“ i da budu “bez ideologije“. Među mnogima izdvojio bih Pokret 5 zvezdica, koji zahteva posebnu analizu. Osnovan je kao “neudruženje“, bez pravne forme, bez fizičkog sedišta, već sa sedištem u “oblacima“ interneta, od strane italijanskog komičara Bepe Grila. Ime Pet zvezdica označava pet stvari koje treba “zaštititi“: voda, okolina, prevoz, društveni razvoj i energija. Zalaže se za direktnu demokratiju i sebe vidi kao pokret koji je slobodarski i ekološki (a koji nije?). Pokret je po svojoj strukturi osmišljen bez formalne hijerarhije, tako da je vertikalno odlučivanje svedeno na horizontalno, izjašnjavanjem članova elektronski (online). Pokret je izrazito antisistemski, ali ne i antikapitalistički, naprotiv. Stekao je ogromnu popularnost, tako da je dobio i premijera od 2018-2021. godine (Đuzepe Kontea) koji je postao i predsednik ovog pokreta 2021. godine. Podrška mu je opala za skoro 50% između opštih izbora 2018. i 2020. godine. Od izbora 2022. godine nisu deo vlasti, ali sede na “rezervnoj klupi“, što je opšte poznata praksa na političkoj sceni Italije. Razlog zašto pominjem ovaj pokret je mnogo dublji i ozbiljniji. On je bio prethodnica nečeg mnogo opasnijeg, ne samo za Italiju već i za celu Evropu. Otvorio je put za povratak desnice i dolazak na vlast Braće Italije i novog Vođe, prve premijerke Italije, Đorđe Meloni. Aktuelna vlada Italije je “najdesnija“ vlada u Italiji od Musolinija, a Braća Italije se smatraju kao neofašističkom partijom. Podsetimo se da je Meloni 1992. godine postala članica neofašističe organizacije Omladinski front (Fronte della Gioventu), danas poznatije kao Omladinska akcija, podmlatka italijanskog Socijalnog pokreta (Movimento Sociale Italiano) oformljenog 1946. godine od strane Musolinijevih fašista. Kasnije je bila članica i već pomenutog neofašističkog Socijalnog pokreta. Za njen veliki politički uspeh zaslužan je Silvio Berluskoni, koji ju je izabrao za članicu svoje vlade kao ministarku za omladinu, od 2008. do 2011. godine.

ZAKLJUČAK

Ideja politike ni levo ni desno jeste da se ideja politike zgadi, ideja demokratije obesmisli, da se svaka ideja o javno političkom životu ugasi i sve to preda jednom čoveku kao vrhovnom poglavaru, koji će rešiti sve nesuglasice i probleme, jer je “najbolji”. Ono što politiku ni levo ni desno ne zanima, jeste analiza i ukazivanje na to zašto uopšte dolazi do velikih neslaganja, polarizacija i napetosti u nekom društvu.  Ideja je u svojoj suštini antidemokratska, ukazuje na to da demokratija ne treba da postoji jer je zamarajuća, skupa, nefunkcionalna, ali daje mogućnost “nepoželjnim” grupama, idejama da ističu svoje neslaganje, zahteve i ideje. Demokratija formalno i dalje postoji u formi izbora i glasanja, višepartijskog sistema itd., ali ona je oročena samo na dan glasanja, ne pre toga, ne posle toga.

Da li je Aleksandar Vučić isti ili makar sličan Benitu Musoliniju? Teško, ne zato što nije dovoljno radikalan, već zato što nije sposoban i još uvek nije u situaciji da sprovodi čvrstu politiku Vođe. Teško bi mogli sadašnji režim nazvati fašističkim, ali mnogo manje je pogrešno reći nego da nije fašistički. Fašisoidan – da. Mora se napomenuti da ni Musolinijev fašizam nije bio u početku totalitaran, već je vremenom to postao, tačnije kada su se ostvarili uslovi za to. Isto se može reći i za sadašnji režim u Srbiji, koji vremenom sve više teži ka tome. U prilog ovoj tezi, za nekoga i optužbi, je jedna od poslednjih najava Vođe Vučića da se stvara nova politička organizacija “Moja Srbija” ili “sprski blok” čime bi se umanjio značaj Srpske napredne stranke (koja bez Vučića ne bi opstala više od par meseci). On na taj način daje do znanja da su u toj stranci, ali i koaliciji oko SNS, zaista svi nebitni. Tako potvrđuje, ističe i uzdiže sebe kao neprikosnovenog Vođu, ne samo SNS-a nego i cele Srbije i svih njenih građana. Kao ni u svemu drugom što radi, ni ovde Vučić nije pokazao nikakvu intelektualnu ingenioznost, već je to reciklirana ideja mnogih pokreta koji su za sebe rekli da su iznad ideologija, a zapravo su bili od samog početka tvrda desnica. Primer je i Putinova Jedinstvena Rusije, Musolinijeva Nacionalna fašistička partija itd.

U sistemima ovih partija vlast ne samo da izmešta moć odlučivanja iz zakonodavnih, predstavničkih organa (skupština), nego čak i iz izvršne vlasti (vlade) u neke tercijarne izvršne organe, kao što je partija Vođe, a on unutar same partije ne podleže kontroli, što dovodi do toga da je vlast u svakom smislu u rukama Vođe. On radi u ime i u interesu svojih najbližih, krupnog kapitala, vođen tržišnom logikom profita. Moć odlučivanja glasača, ljudi nestaje, a samim tim i njihovo poverenje u politiku i demokratiju. One ostaju samo ljuštura, prazna reč, istrošene parole. Igra krivice se vrti u trouglu: glasači, demokratija i politika, Vođa. Krivica za svaki neuspeh usmerava se prema drugome, jer je ona najranjivija. Prvi gube sve, a treći dobija sve. Pritiskom i ugnjetavanjem dolazi do depolitizacije političke scene, koju u potpunosti popunjava Vođa i njegova partija, odnosno pokret.

Kada se govori o ovom fenomenu mora se spomenuti i ideja tehnokratske vlasti, vladanja “stručnjaka”, koji svoje političke odluke, donose na osnovu “struke” i znanja. Ovo je posebno izraženo na polju finansija (monetarne i fiskalne politike) gde se donose odluke koje imaju za cilj osiromašiti siromašnog i obogatiti bogatog, najviše preko poreskih politika, a sve to treba opravdati mišljenje “stručnjaka”. Ne želim ovim da kažem da ne postoje političke odluke koje su bazirane na “stručnom” mišljenju, ali svaka javna odluka ima svoju početnu tačku ali i krajnju, odnosno ono šta se tim želi postići i za koga. 

Moja ideja u ovom tekstu nije bila da napravim, stvaram i činim podele. Naprotiv, ideje o političkim podelama su tu da objasne ono što već postoji. Svako ko želi da ukloni ove podele radi to jer zloupotrebljava državu na svim nivoima, a zauzvrat treba da obezbedi ukidanje odgovornosti.