Vebsterov rečnik definiše anti-politiku kao: “Reakcija protiv ili odbacivanje prakse ili stavova povezanih sa tradicionalnom politikom.” Ova definicija bi se dalje mogla proširiti tako da anti-politika predstavlja odnos građana prema postojećoj političkoj sferi koju čine ne samo politički subjekti (političke stranke, političari, politička udruženja, koalicije, itd), već i drugi akteri političkog života: mediji, nevladine organizacije i dr. Pored toga, stiče se utisak da je granica razdvajanja navedenih aktera u političkom životu, bazirana na podeli uloga, postala ne samo manje jasna, već i da su akteri preuzeli tuđe uloge.
Anti-politika kao rezultat ideologije ne-ideologije
Anti-politika se može posmatrati ne samo kao reakcija, nego i kao planirana akcija. Ona znači stvaranje politike koja ima za cilj da se izbaci ideologija iz politike, jer se ideologija tumači kao nešto pogrešno, prljavo, nepotrebno, suvišno, destruktivno. Brisanje granica leve i desne političke sfere i donošenje (političkih) odluka zasnovanih na racionalnim osnovama, predstavlja se kao krajnje rešenje svih naših problema. Ova “vladavina tehnokratije” se nudi kao alternativa politici ugušenoj u neprekidnim i malo kome razumljivim raspravama i debatama. Instant rešenja ne zahtevaju puno napora da bi se razumela i nude se kao “politika pomirenja”. Krajnji ishod je svojevrsni perpetuum mobile društvenih problema u kome su svi dobitnici. Politika „win-win“ je politika koja će nas spasiti i pružiti nam sve što želimo, od ličnih sloboda, do potrošačkog izobilja, ličnog bogatstva i večite nade u veliki sopstveni uspeh meren materijalnim bogatstvom. Ona će pokazati da politika nije mesto sukoba interesa, već mesto gde su pregovaranjem svi interesi zadovoljeni. Svoj trijumf, takva predstava o politici, doživela je padom Berlinskog zida, raspadom SSSR, odnosno deceniju ranije dolaskom neoliberalizma na velika vrata u Veliku Britaniju i SAD. Belov “kraj ideologije” i Fukujamin “kraj istorije” se mogu posmatrati i kao hegemonija neoliberalizma. Paradoks je da ovaj „Treći put“ nije došao sa desnog političkog spektra, već iz levog centra (Nove Laburističke stranke Toni Blera). Kovanica “Treći put” činila se kao sjajna zamena za reč “kapitulacija”.
Politika (ne)ideologije
Politika naravno nije izbrisana iz neoliberalnog rečnika. Neoliberalna politika ne želi da bude apolitična. Ona i dalje postoji, ali se u njoj menja fokus tema. Teme ekonomske nejednakosti se menjaju u jednakost šansi, a slobode i prava u radnim odnosima u slobode društvenih manjina. Kod nas, reč ravnopravnost briše reč jednakost, koja je dobila negativno značenje u komunizmu. Koncept politike baziran je na slobodama da se nešto lično iskaže: veroispovest, seksualna preferencija, etnička pripadnost, rodna ravnopravnost, itd. Ove, nesumnjivo izuzetno važne, teme postale su same sebi cilj, bez ideje o potrebi ulaska u uzrok problema, ili pokušaja njihovog rešavanja. Nesumnjivo je da lek treba odmah uzeti ako znamo da će nas to rešiti trenutnog zdravstvenog problema, ali je isto tako neophodan dalji korak – otkrivanje uzroka bolesti i pokušaj njegovog lečenja. Nova neideološka politika se bavi posledicom i njenim ublažavanjem, a teme koje razmatra postaju isključivo lokalne. Takva politika se fokusira na mala praktična pitanja, umesto da se usmerava ka fundamentalnim temama, koje se tiču prirode društva. U novoj frazeologiji akcenat je na pojedincima iz određenih marginalnih grupa kojima je potrebna briga, a politika bi trebalo da se bavi, kako je Džon Mejdžor (bivši britanski premijer) govorio: “Pitanjima koja zaista brinu ljude u njihovim svakodnevnim životima”.
Šta čini anti-politiku
Pojmovi koji su sastavni deo i blisko povezani sa anti-politikom su: poverenje, populizam, odsustvo ideologije, kriza liberalne demokratije. Anti-politika počinje gubitkom poverenja u institucije i to je ono što čini „anatomiju anti-politike“. Naime, poverenje građana u velike institucije u državi od ključnog je značaja za funkcionisanje jednog društva. Što su krize u društvu manje, poverenje u institucije je veće, što opet znači odsustvo ekonomske, političke i bezbedonosne nestabilnosti. Pod poverenjem u institucije, u širem smislu, podrazumevamo tradicionalne, velike i slabo promenljive organizacije, koje imaju jasan uticaj i ulogu u društvu. Za nas su važne institucije političke sfere, one koje imaju upravljačku funkciju, za koje se neko bira (vlada, skupština, lokalne samouprave, predsednik, političke partije, političari). U širu grupu spadale bi i nepolitičke institucije kao što su sudstvo, policija, mediji, vojska, zdravstvo, obrazovanje, itd. Gubitak odanosti pojedinca prema institucijama, ogleda se u stepenu njegovog nepoverenja prema istim tim institucijama.
U Srbiji, slično razvijenim demokratijama, poverenje građana u institucije tokom poslednje dve decenije neprekidno opada. Rezultat toga je nepostojanje želje za političkim angažmanom, sve slabija izlaznost na izbore, rast broja poništenih glasačkih listića, opadanje članstva u političkim partijama, itd. Smanjeno je učešće građana u političkim aktivnostima u okvirima postojeći političkih institucija. Postoji odbojnost i negativan odnos prema političarima, skupštinama, političkim partijama, državnim institucijama i svim ostalim institucijama koje su deo tradicionalne političke sfere. Pošto se poverenje ostvaruje u odnosu pojedinca prema institucijama (vlasti), pad tog poverenja nužno vodi ka apatiji i otuđenju. Sasvim posledično to vodi u nepostojanje volje i želje da se pojedinac uključi u bilo kakav organizovani politički život. Očekivanja su nestala, ili postaju niska. Jedna od merljivih odlika pada poverenja u institucije je porast apstinencije političkog delovanja i tokom glasanja. Ipak, jedan deo ove apstinencije dovodi do “protesnog glasanja”, odnosno izlaska na izbore gde građani koriste svoje pravo da glasaju, ali tako što će poništiti glasački listić, što je kod nas poznato i kao “beli listići”.
Populizam i anti-politika u Srbiji
Sledeći korak iz ovog stanja nužno vodi ka pojavi i rastu podrške populističkim vođama (pokretima). Njihova zajednička osobina jeste da su uvek orijentisani protiv “vladajućeg establišmenta”, prikazujući celokupnu političku scenu kao korumpiranu, nesposobnu, bez ideje. Ovu komponentu anti-politike uočavamo i u našem društvu, posebno posle 5. oktobra, jer se politika preko određenih medija koji su ušli u teren politike, prikazuje kao nešto prljavo i loše, nemoralno i pogrešno. Porast broja “belih listića” na izborima iskoristili su populisti (kod nas bi se mogli nazvati i politički cirkuzanti), najpre Srpska napredna stranka. Ona je 2012. godine bila druga po snazi po osvojenim glasovima, a da istovremeno nije imala prepoznatljiv program, tačnije njena ideologija bila je nejasna i sažeta u “catch them all” pristupu. Tomislav Nikolić, koji je doveo SNS na vlast pobedom na predsedničkim izborima 2012. godine, ima bogatu istoriju populističkih izjava. Beli Preletačević je trebalo da do kraja prikaže političku scenu Srbije kao kvarnu i nesposobnu. Saša Radulović i njegova organizacija “Dosta je bilo” je školski primer populiste bez ideologije, tačnije ideologiju menja u zavisnosti od izbora i trenutno zanimljivih tema za birače (anti-establišment, anti-imigrantska politika, desna liberterijanska politika, itd). Ovde se jasno vidi koliko je poverenje značajno za pojavu populizma. Tamo gde je poverenje u institucije veliko, populizam je vrlo slab i obratno. Takođe je važno istaći da se najčešće prvo javlja desničarski populizam. Jedan od razloga za to je i što su glasači levice tradicionalno više privrženi državi i njenim institucijama, za razliku od desničarskih glasača.
Ima li nade (za nas)?
U velikom beznađu krije se nada. U ovom slučaju, ona je rezultat želje ljudi da nešto menjaju, jer su nezadovoljni stanjem u kome se nalazi političko društvo u Srbiji. Ono što nedostaje, jesu ideje i organizacije koje će artikulisati takvu želju, odnosno energiju.
Zanimljivo je istraživanje, koje je sproveo Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) pod nazivom: “Učešće građana u demokratskim procesima u Srbiji 2018. godine“. Istraživanje potvrđuje da postoji pad poverenja građana u institucije, ali ne i u demokratiju. Poverenje u demokratiju raste, ali podrška politici “čvrste ruke”, koju sprovodi režim od 2012. godine, na svim nivoima vlasti, a najviše “vođa” Aleksandar Vučić, opada. Isto tako, građani ne veruju institucijama vlasti i smatraju da njihovi predstavnici u skupštinama ne zastupaju njihove interese (13%), a dve trećine njih (63%) veruje da poslanici rade u interesu svojih političkih partija.
Zanimljiv je i podatak da je 2008. godine čak 42% građana imalo poverenja u instituciju Predsednika Republike Srbije, dok je takvih 2018. godine ispod 10%. Sadašnje anti-političko stanje u društvu najviše odgovara vladajućem režimu („vođi“) koji je oteo državu. SNS je sebe, kao partiju, postavila iznad svih institucija (u najširem značenju) i time preuzela njihovu ulogu, ulogu koju bi institucije inače trebalo da imaju u društvu. Ovo suštinsko ukidanje institucija dovelo je do dodatnog pada poverenja u politiku, jer je jasno da institucije nisu mesta odlučivanja. Stanje koje ih je dovelo na vlast, partijske strukture SNS žele dodatno da učvrste, tako da se anti-politika i sadašnji režim nalaze u stanju parazitske simbioze.
Najveću ulogu u promenama treba da odigraju političke stranke, jer su one jedino mesto odakle može početi menjanje države, politike i institucija. Ne sme se pasti u zamku ideje promena, bez jasne političke artikulacija koja se sprovodi van stranaka. Ideja o promeni društva i „popravljanju“ pogrešnih politika preko udruženja građana baziranih na pojedinačnoj misiji, ostavljajući ideologiju van snage, nikada nije bila rešenje. Ne sme se zaboraviti da udruženja građana postoje samo kao korektivni faktor u političkom sistemu, koji (koliko toliko) funkcioniše. Takođe i udruženja koja se bave političkim pitanjima jesu politički subjekti, iako ona to često poriču. Da ne bi dobila negativnu konotaciju reč politički se menja u građanski, a primer su građanski protesti (kao da oni nisu politički). Udruženja se mogu baviti samo posledicama, bez stvarnih mehanizama da nešto promene, počevši od drugačije strukture njihovih organizacija, idejno-programske platforme, strukture članstva, itd. Floskula o „novom“ može da bude bezidejna koliko i ideja o novoj robi u potrošačkom društvu, u kojoj je ona sama sebi svrha i cilj.
Vreme je da se vratimo politici, jer ona nije problem ona jeste rešenje.
Pročitajte i
