Šta su zapravo bile banovine?
Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca od svog formiranja bila je država prožeta problemima, ne samo ekonomskim, nego i političkim, pravnim, etničkim, teritorijalnim. Nakon sramnog i nezapamćenog ubistva poslanika Hrvatske seljačke stranke Pavla Radića, Đure Basaričeka i Stjepana Radića od strane radikalskog poslanika Puniša Račića, 02. juna 1928. godine, kralj Aleksandar I Karađorđević, uvodi 6. januara 1929. godine, Šestojanuarsku diktaturu. U tom periodu kralj donosi niz zakona u cilju stvaranja nove jugoslovenske ideologije (“integralnog jugoslovenstva”), koja je trebalo da izbriše etničke, konfesionalne i druge duboke podele u mladoj, vrlo heterogenoj, slaboj državi koja nije imala ni jasne granice. Jedan od poteza u tom pravcu bila je i promena imena iz Kraljevina Srba Hrvata i Slovenaca u Kraljevina Jugoslavija, 3. oktobra 1929. godine, kada je i donet zakon kojim se Kraljevina deli na upravna područja, koja se nazivaju banovine. Banovine nisu pratile istorijske niti etničke granice, već ekonomske i geografske celine. Ideja je bila da se država do izvesne mere decentralizuje, a da se sami nazivi banovina povežu sa rekama kako bi se, u duhu integralnog jugoslovenstva, izbrisala istorijska imena pokrajina koje ih sačinjavaju i etno-nacionalni prefiksi tih područja. Istovremeno, cilj je bio (uz izuzetak Savske banovine) i da se banovinama obuhvati što heterogenije stanovništvo, u smislu nacionalne i konfesionalne pripadnosti.
Time se oslabio uticaj etničkih napetosti koje nisu bile preovlađujući faktor nestabilnosti, ali jesu bile problem koji od samog početka formiranja države nikada nije bio razrešen do kraja. U tom kontekstu, cilj je bio promovisati ideju jugoslovenstva, integrisati društvo i stvoriti državno jedinstvo.
Kraljevinu Jugoslaviju činilo je devet banovina, a zanimljivo je da su građevine u kojima su bila njihova sedište i dan danas centri lokalnih, regionalnih ili državnih vlasti, a dve (zanimljivo i koje) su i ustanove obrazovanja i kulture:
- Vardarska banovina, sedište u Skoplju, koju je obuhvatala Makedonija, danas je sedište Sobranja Republike Severne Makedonije;
- Moravska banovina, sedište u Nišu, obuhvatala je teritoriju predratne Srbije, danas je sedište Niškog univerziteta;
- Dunavska banovina, sedište u Novom Sadu, obuhvatala je sadašnju Vojvodinu, Baranju, deo Srema, i delove predratne Srbije, danas sedište Pokrajinske Vlade i Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine;
- Drinska banovina, sedište Sarajevo, obuhvatala je srednje i istočne delove Bosne i Hercegovine i Zapadne delove Srbije, danas zgrada Predsedništva BiH;
- Zetska banovina, sedište u Cetinju, obuhvatala je delove Crne Gore, deo Metohije i delove Hercegovine i Zapadne delove Srbije, danas Skupština opštine Cetinje;
- Primorska banovina, sedište Split, obuhvatala je teritorije severne i srednje Dalmacije i jugozapadne delove Bosne i Hercegovine, a danas je tamo smeštena gradska uprava Grada Splita;
- Vrbaska banovina, sedište Banja Luka, obuhvatila je Bosansku krajinu. Danas je Kulturni centar Banski dvor, a jedno vreme je bila i sedište Predsednika Republike Srpske;
- Savska banovina, sedište u Zagrebu, obuhvatala je najveći deo sadašnje Hrvatske i Primorija, a danas su tu smeštene dve ugledne zagrebačke gimnazije;
- Dravska banovina, sa sedištem u Ljubljani, obuhvatala je Sloveniju, a danas Palata predsednika Slovenije;
- Premda nije zvanično bila deseta banovina, postojala je deseta oblast i činili su je Beograd, Zemun i Pančevo.
Nešto kasnije, novembra 1929. godine donet je i Zakon o Banskoj upravi koji je trebao da definiše rad i funkcionisanje rada banovine. Dunavska banovina, zahvaljujući razvijenoj poljoprivredi, prehrambenoj i drugoj industriji, bila je po ekonomskoj moći, perspektivi razvoja i poziciji u državi, uz Savsku banovinu (koja je pokrivala današnju Sloveniju) najrazvijenija i najbogatija banovina u Kraljevini, čak ispred Dravske banovine (uslovno današnje Slavonije). U prilog tome ide je podatak o ukupnim prihodima za 1937. godinu. Prihodi po banovinama u dinarima i procentima izgledali su ovako: Moravska 45.937.160 dinara (7%), Dunavska 117.549.174 dinara (17%), Dravska 138.900.568 dinara (20%), Zetska 42.465.029 dinara (6%), Drinska 65.795.172 dinara (9%), Primorska 34.795.908 dinara (5%), Vardarska 35.152.962 dinara (5%), Vrbaska 34.167.910 (5%) i Savska 183.890.416 dinara (26%).
Po broju opština najbrojnija je bila Dravska sa 1069 opština, a na drugom mestu je bila Dunavska sa 811 opština. Broj opština ne odslikava broj stanovnika, niti površinu, niti gustinu naseljenosti. Ona predstavlja spoj istorijskog nasleđa, prethodnih administrativnih podela i državnih uređenja, geografije, topografije, kulture itd. Ako posmatramo gustinu naseljenosti, dobićemo sledeći dijagram:
Dunavska banovina i gradnja zgrade Banovine
Prema ondašnjem državnom ustrojstvu Kraljevine Jugoslavije, na teritoriji banovina, u ime kralja, upravu su obavljali banovi koji su takođe i predsedavali banovskim većem. Kako Novi Sad nije raspolagao adekvatnim slobodnim i reprezentativnim objektom za smeštaj banske uprave i rezidencije samog bana, u tu svrhu, raspisan je konkurs 7. aprila 1930. godine. Dragiša Brašovan nije dobio ni jednu od tri prvoplasirane nagrade na konkursu. Ipak, pod nekim nerazjašnjenim okolnostima, njemu je poveren posao kao glavnom arhitekti.
Od samog početka, izgradnju Banovine pratile su različite nepredviđene okolnosti. Od momenta odabira arhitektonskog rešenja do odluke o gradnji prošlo je četiri godine, tako da je kamen temeljac postavljen tek 08.02.1934. godine. Izgradnja Banske palate je prva velika građevina koju je finansirala “javna inicijativa”. Projektna dokumentacija bila je gotova sredinom maja 1936. godine. Brašovan i Đorđe Gasarini (načelnik Tehničkog odeljenja Dunavske banovine) obećali su da će radovi trajati dve godine, da će koštati 34 miliona dinara i da će raditi 500 radnika. Troškovi su, međutim uvećani za još 6 miliona. Na kraju, ukupni troškovi, bez nameštaja, iznosiće 56.350.501,42 dinara. Ni pored velikih napora nismo uspeli da utvrdimo konverzijom koja bi bila danas vrednost pomenute sume, ali se pretpostavlja da je u pitanju kapitalna vrednost, danas nezamisliva za finansiranje iz sopstvenih sredstava. Gradnja je zvanično započeta 01. avgusta 1936. godine, a radilo je u najvećem jeku, 700 građevinskih radnika i 400 raznih majstora, od 7 ujutru do 18 časova posle podne.
Cela površina, zajedno sa Malim Limanom, do obale Dunava, bila je močvarna i puna podvodnih voda. Da bi se površina isušila korištena je pumpa koja je izbacivala vodu danonoćno (600 litara vode u minuti). Takođe se moralo iskopati 30.000 kubnih metara zemlje, a na to je dodato 20.000 kubnih metara šljunka i 4.000 kubnih metara peska kako bi tlo bilo stabilno za bilo kakvu gradnju. Važno je reći da zbog toga obe zgrade nikada nisu imale podrum, samo suteren.
Radovi na najvećoj palati na Balkanu izazvali su veliko interesovanje raznih stručnjaka iz tadašnje Jugoslavije, koji su znog toga redovno obilazili Novi Sad. Radove je svaki dan nadziralo, pored Brašovana, još šest inženjera. Dragiša Brašovan je 1929. godine imao 32 godine, čekao je sedam godina da krene izgradnja i bio je životno posvećen tom objektu.
U „Bansku palatu“ uzidano je 4 miliona cigala, 5.000 tona cementa, 600 tona gvozdene armature, ne računajući nepoznate količine stakla, mermera, parketa, keramičkih pločica i drveta. Fasada na Banovini je prvobitno trebala da bude crvena opeka, ali na kraju je izbor pao na mirniju i ambijentalno prikladniju belu boju, tako da fasadu Banovinskog kompleksa čini brački beli mermer, površine 14.000 kvadratnih metara. Ovaj materijal svrstava se u najluksuznije materijale, a koristio se za ulepšavanje mnogih zdanja, kao što su: parlament u Beču, zgrada mađarskog parlamenta u Budimpešti, Dioklecianova palata u Splitu i mnogi drugi, mada ne i za izgradnju Bele kuće u Vašingtonu kako se često govori.
Svetska ekonomska kriza se osetila i u Jugoslaviji i ekonomska situacija nije bila dobra. Samo cena nameštaja dostigla je tadašnjih 6 miliona dinara, što je dovelo do velikih sukoba. Nerazvijena Kraljevina nije imala ni adekvatne škole, bolnice, čak su krovovi na javnim ustanovama prokišnjavali, a putevi su bili u izuzetno lošem stanju. Deca u vrtićima i osnovnim školama su tek tada počela da dobijaju mlečne obroke. Stevan Radojević, predsednik Inženjerske komore, bio je ljut što se povećavaju troškovi. Tada je čak jednom rekao: “Izgleda da smo mi Dunavci rođeni pod srećnom zvezdom, jer će naša Banovina postati još bogatija, pošto će zarađivati toliko novaca da će još i Francuzima pozajmljivati”.
Ipak, nastavilo se sa gradnjom i treba istaći da je sve građeno po najmodernijim principima tehnike. Prostor je izvanredno prostran, udobno uređen, pun svetlosti i vazduha.
U dimenzijama, zgrada palate banovine dugačka je 180 metara i 44 metara širine. Kula je ’60-tih bila najviša tačka u gradu sa visinom od 40 metara. Ona je trebala da bude centralni objekat unutar šireg kompleksa zgrada. Sa suprotne nalaze se izuzetno lepe zgrade na sadašnjem bulevaru Mihajla Pupina, a iza nje je Radnička komora (sadašnji sindikat). Unutar Banovine je 569 prostorija smeštenih na ukupnoj površini od 5.700 kvadratnih metara. U suterenu se nalazila: arhiva, Muzej zanatstva, Muzej trgovine i industrije, elektronska i telefonska centrala. Na prvom spratu su prostorije: Veterinarskog odseka, Šumski odsek, Odeljenje inspekcije rada i Agrarno-upravno odeljenje (stočarstvo i poljoprivreda). Južni deo je najluksuzniji i namenjen je banu. Drugi sprat bio je: Prosvetni odsek, Školski odbor, Književna učila i “Službeni list”, Tehničko odeljenje (elektro-mašinski inženjeri, arhitekte, odsek za puteve, železnicu i mostove). Izgradnja Banskog dvora, namenjenog za stanovanje dunavskog bana, promera 96 metara sa 61 i većnice počeli su nešto kasnije od Banovine, pa je kasnije i završena. U njoj se nalaze 147 prostorija na 2.200 metara kvadratnih, sa centralnim delom koju čini većnica visoka 10.5 metara sa šest stubova. Glavni motiv na zidu iznad predsedavajućih je mozaik delo Boška Petrovića “Vojvodina” 1958. godine. Nameštaj za Banovinu rađen je u slovenačkoj Lesnini, po nacrtima Visingera Karla koji se školovao u Nemačkoj u Felmsburgu, veoma cenjenog u svetu. Najveći deo nameštaja urađen je u stilu moderne.
“Malo je gradova u svetu u kojima je jedno arhitektonsko delo Moderne trajni simbol” (citat Banovina, Donka Stančić i Miško Lazović). “…ona pliva ka vodama Dunava, Brašovan je ostvario vrhunsko, svetsko arhitektonsko delo, a Novi Sad je time, kao grad, zaista privilegovan.”
Nakon Drugog svetskog rata, 31.01.1946. godine, Narodna Skupština Vojvodine proglašena je najvišim organom vlasti na teritoriji AP Vojvodine, a njeno sedište je bilo u Banovinskom kompleksu. Njena namena se, tim činom, nije puno promenila. Kompleks Banovine predstavlja jedno od najlepših građevinskih i urbanističkih rešenja arhitekture dvadesetog veka u našoj zemlji, a može se reći da je i jedna od vrhunskih civilizacijskih tekovina u arhitekturi 20.veka.
Izlazak Novog Sada na reku
Novi Sad sa Petrovaradinom je imao vojni značaj za Austrougarsku monarhiju. Shodno tome obala na bačkoj strani je bila vojna površina. Sa svojom fortifikacijom u širini 500 metara od obale nazivala se Mostobran. Novi Sad stoga, iako je bio grad na reci Dunav, nikada urbanistički nije imao svoju obalu. Tek početkom 20. veka, a zatim i nakon pripajanja Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca, Novi Sad polako izlazi na obalu Dunava, izgradnjom fabrika u današnjoj Radničkoj ulici, a potom i Malog Limana. Zanimljivo je da je Grad zbog toga izvršio svojevrsni otkup zemljišta Malog limana od vojske u zamenu za izgradnju kasarne na ivici grada koja danas nosi ime Arčibal Rajs, nekada Maršal Tito, u Futoškoj ulici.
Nasipanjem močvarnog prostora na Malom limanu, a kasnije i na Velikom Limanu, grad dobija svoju obalu, a zgrada Banovine igra ključnu ulogu u tome. Osnovni pravac formiranja novog gradskog jezgra činili su Bulevar Kraljice Marije, od dunavske obale i mosta Kralja Tomislava, (današnji Bulevar Mihajla Pupina i most “Duga”). Kompleks Banovine je bela lađa koja plovi iz Dunava Panonskom ravnicom, Banski dvor je parobrod koji pokreće (brod) Banovinu. Parobrod je simbol snage, pokretljivosti i novog vremena.
Urbanistička celina Banovine
Posle Drugog svetskog rata nastavlja se širenje ovog kompleksa. Ulazeći u Novi Sad preko nekada Varadinskog mosta, danas “Duge”, nailazimo na dve identične zgrade koje stoje kao ogledalo jedna naspram druge, takođe obložene belim kamenom. Desno je zgrada JP Voda Vojvodine, levo je stambena zgrada. One predstavljaju prevodnicu ulaska Banovinskog parobroda iz Dunava u grad. U produžetku Banovine je zgrada Skupštine grada Novog Sada koja je izgrađena 1960-tih kao i produžetak sadašnjeg bulevara Mihajla Pupina. Ona je takođe obležena belim kamenom. U nastavku, sa leve strane, su poslovno administrativne zgrade takođe od belog kamena i sa više staklenih površina. Sa desne strane se nalazi poslovno trgovinski kompleks TC Bazar, bioskop Arena i nekada TC Uzor, takođe sa fasadom od belog kamena. Na kraju te prave linije od mosta nalazi se zgrada pošte. On je viša, ali je pandan Banovinskog tornja, fasade od belog kamena. Malo niže Bulevar skreće i tu se nalazi, sa desne strane, (kontroverzna) zgrada Srpskog narodnog pozorišta obložena belim kamenom sa malo prozora. Oštrih ivica, kockastog oblika ona podseća na kamen za privez banovinskog parobroda.
Levo od Banovine, niz licu Žarka Zrenjanina, je zgradu nekada Radničkog univerziteta koja je treća kula u ovom nizu. Dok je postojala, bila je savremenija, sa fasadom od stakla, plave boje, ali je i ona imala sa strane fasadu od belog kamena. Usled nesrećnih okolnosti, izgorela 2000-te godine i od tada je ruglo grada. Danas je ova zgrada u fazi rekonstrukcije i već čitavu deceniju očekuje se njeno vraćanje u funkciju. Novim izgledom dominiraju ekološki motivi, sa visećim zelenilom na fasadi braon boje. Vreme će pokazati kako će ovo rešenje uklopiti u okolinu. Ispod te zgrade se 2000-tih izgradila zgrada Razvojne banke Vojvodine. Danas je zatvorena, kao i svih sedam novosadskih banaka, koje su potom, na neki način „pripojene“ ili preseljene, gde drugde, nego u Beograd! Iako je podignuta mnogo kasnije i savremenijeg izgleda, ona se savršeno uklapa u opisani kompleks, jer je kombinacija bele fasade sa staklom, talasastih, zakrivljenih ivica, podsećajući na talase Dunava koju je napravila Banovinska lađa svojim ulaskom u grad.
Pored pomenute nove zgrade Radničkog univerziteta, za koju postoji sumnja da se neće uklopiti u novu celinu, to se sasvim sigurno može reći za Pupinovu palatu na Bulevaru Mihajla Pupina. Čine je dve kule, jedna koja izlazi na bulevar i poslovnog je karaktera, i druga, stambena iza nje, talasastih ivica sa terasama! Ona slikovito predstavlja – nepoznavanje, neznanje i nestručnost vremena i režima u kom je stvorena koji, kao i svaka uskogrudost, ne vidi prošlost, niti prepoznaje ideju o nastavku i nadogradnji civilizacijskog nasleđa. Revizija istorije, pohlepa za publicitetom i novcem su izraz pokušaja utemeljenja novog društvenog ugleda i novog statusa normiranog novim vrednostima na koje ne treba trošiti puno vremena.
Zaključak
U svojoj istoriji od skoro devet decenija ovaj kompleks proživeo je svašta: okupaciju mađarskih fašista, bombardovanje 1944. godine od strane savezničke ratne avijacije, bombu koja je pala tokom bombardovanja 1999. godine, „jogurt revoluciju“ 1988. godine, kao prvi državni udar u SFRJ, poguban režim Slobodana Miloševića do 2000. godine, koji je pratilo ukidanje autonomije i uništavanje administracije i aparata APV… I još mnogo toga. Uprkos svemu, zgrada je ostala na istom mestu bez većih oštećenja, izuzev te jedne bombe iz 1999. Godine.
Izgradnjom podzemne garaže Banovina, novembra 2022. godine, došlo je do pucanja zapadnog dela zgrade. Srpska napredna stranka je izdala saopštenje u kome se kaže da se to „očekivalo“ i da je bilo predviđeno u projektnoj dokumentaciji, iako taj podatak niko nije video. Ispostavilo se, prema zvaničnim tvrdnjama Uprave za urbanizam Grada Novog Sada, da to nije istina, ali zar je iko ikada pomislio da je išta što pomenuta stranka kaže istina! Posebno je zabrinjavajuće to što je ovaj objekat pod zaštitom države kao spomenik kulture i da isti oni koji zahtevaju da se srpski manastiri na Kosovu i Metohiji stave pod zaštitu Republike Srbije, jer „tzv. Država Kosovo“ ne zna to da čuva, ne umeju da sačuvaju spomenike kulture koji se nalaze pod zaštitom u državi gde su oni na vlasti! Ostaje nam da vidimo hoće li razorni režim Srpske napredne stranke, njenih finansijera i građevinskih firmi, uspeti da sruši još nešto, jer politički su počeli da ruše Banovinu pre tri i po decenije, a sada to čine i fizički urušavanjem zgrade Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine.
Pročitajte i:
Ni levo ni desno uvek znači desno
