DRUŠTVO APATIJE i(li) društvo sna

“I just wanna sleep forever
I like it better when I dream”

Na Beoviziji u Srbiji je pobedila pesmu koju su neki mediji nazvali “avangardnom”.

Izvođač je mladi momak Black Luke koji je sam pisao tekst, muziku i radio deo aranžmana. Zbog toga je bio na 2. mestu prema glasovima stručnog žirija, i na 1. mestu na krajnjem rezultatu glasanja u kome je odlučeno da će nas on predstavljati na Eurosongu.

Pesmu su ocenili kao umetničku jer njena poruka nije banalna, niti na prvi pogled jasna. O čemu peva subjekt koji celo vreme ponavlja refren

“I just wanna sleep forever
I like it better when I dream

Samo mi se spava…“?

Da li on govori o lenjosti, letargiji ili o apatiji, pukoj nezainteresovanosti za svet i političke tokove tzv. “milenijalaca” generacije u koju i sama spadam? Da li se u pesmi radi o nekim sekundarnim i površnim emocijama, ili o nekom dubokom štimungu savremenog sveta u koji su se mladi upleli?

Kao filozof i sama sam počela da se pitam kada se zapravo osoba počne da povlači u svet mašte i sna, kakve društvene okolnosti kreiraju jedan štimung apatije?

Apatija nije depresija, niti je reč o osećanju koje onesposobljava „normalno“ funkcionisanje kognitivnih sposobnosti.^[1]

Apatija je reakcija na opšti besmisao, nihilizam i otuđene društvene okolnosti.

Možemo navesti par razloga u kojima se javlja apatija: 1. Ona nastaje onda kada osoba ima osećaj da nema moć i kontrolu nad događajima koji su veći od nje i koji je prevazilaze; 2. Može da se javi u situacijama kada je osoba iscrpela sve resurse za promenu neke situacije i u tome nije uspela; 3. Može da se javi u situacijama u kojoj osoba ne dobija priznanje za svoje zalaganje i trud; 4. Još jedan razlog koji može biti uzrok apatije jeste obesmišljavanje samog delovanja – bilo da je reč o obismešljavanju cilja i svrhe delovanja ili samog načina postupanja; 5. Kao poslednji bismo naveli društvo liberalizacije i individualizacije. U ovom društvu sama društvenost nije primarna, već je reč o „ostvarivanju sebe“ u svojoj najboljoj verziji nezavisno od okolnosti u kojima se nalazite. Reč je o monadološkoj intersubjektivnosti, koja iako je član sveta i njegovih dešavanja, ona primarno ostaje zatvorena u sebe. Društvo vam otuđenom demokratijom daje privid da možete da utičete na političku sliku sveta i događaje, ali zapravo se čini da nas u kospomopolitskom i globalnom poretku prevazilazi moć društvenih mehanizama i dešavanja.  Rezultat toga je činjenica da vam društvo daje prividnu moć, ali da na vas svaljuje svu odgovornost i krivicu za ono što se dešava. Jaz koji postoji između slike uticaja, i realnog otuđenja stvara jednu atmosferu apatije.

Meni se čini da nije istina da mladi ljudi danas ne osećaju svet oko sebe, samo da je reč o tome da shvataju da ne mogu ili ne žele da budu “spasioci tog sveta”, usled različitih vidova otuđenja u kojima živi subjekt.  Reč je o mnogostrukom otuđenju volje u društvenom i političkom smislu, o svesti o neizvesnosti sudbine uznapredovalog tehničkog melanholičnog sveta koje tiho preti nuklearnim i biološkim silama, ali je isto tako i na individualnom planu reč o disocijaciji svesti kod self image-a u kojima se stalno kroz internet konstrukcije pitamo i o sopstvenom identitetu i njegovoj vrednosti; Čini se da su putevi prevladavanja svih ovih otuđenja socijalnih, psiholoških i egzistencijalnih zamršeniji nego ikada, te da je rezignacija, amor fati, leći u sneg kao ruski vojnik o kome piše Niče, i čekati, primeniti povlačenje u svet mašte i sna ono što jedino preostaje ličnosti koja pokušava da sačuva mrvu sopstva u takvoj običajnosnoj strukturi.

Luke Black je izjavio da je pesmu zapisao u vreme korone, dok je mnogima prva asocijacija bila trenutna međusvestka i međuratna dešavanja.  To samo potvrdjuje njenu univerzalnost i primenjivost u vremenima krize.

Ono što nas je fenomenologija naučila jeste da je komunikacija mnogo više od prakse i govora. Mi šaljemo poruku i ćutanjem, povlačenjem, nestajanjem i apatijom. Naša tela i dela govore nekad više od reči.

Nisu mladi površni, rođeni bez empatije, psihopatični i apatični bez nekog konkretnog razloga.

Oni nam šalju poruku da nije moguće istrajavanje u radikalnim uzdrmavanjima, nihilizmu niti agresiji koja nekad tiho nekad glasno uzurpira ceo svet. Nije moguće istrajavanje u skepticizmu i nihilizmu. Nama je, kako je rekao Aristotel potrebna konkretna svrha i poverenje u svet, kako bismo imali razlog da ujutru ustanemo iz kreveta.

Pored apatije mladi su često depresivni, anksiozni i sve je veći procenat drugih bolesti novog doba, tzv. „burn out-a“. Istroši se osoba u dokazivanju. Istroši se osoba u besmislenom i otuđenom radu. Istroši se osoba u pokušajima. Istroši se osoba u strahu, anksioznosti i sopstvenim mislima, prinuđena da se zaključa u sobu sopstvene svesti. Istroši se osoba vodeći tudje opšte bitke, ne živeći konkretan sopstveni život.

Mladi su apatični tamo gde je društvo na umoru.

^[1] Marin RS. (1990) Differential diagnosis and classification of apathy. Am J Psychiatry, 147:22–30