Prividna (bes)smrtnost Druge Srbije?
Vesna Pešić je nedavno, najglasnije do sada, saopštila vest koja nikoga nije preterano iznenadila – da Druga Srbija više ne postoji, da je i ona.. „umrla sa Radetom Konstantinovićem, Srđom Popovićem, Borkom Pavićević, Nebojšom Popovim, Lazarom Stojanovićem.” Nije prvi put da to konstatuje neko od pripadnika/ca Beogradskog kruga, ali ovom prilikom Pešić deo odgovornosti pronalazi u organizacijama koje baštine njenu političku ideologiju… „jedini pravi naslednici antiratnih ideja i nemirenja sa zločinima danas su samo Žene u crnom, dok je Liberalno demokratska partija (LDP), kao poslednja stranka koja je zagovarala građanske ideje Druge Srbije, praktično izdala te ideje i nestala sa političke scene.”
Uprkos tome što odavno nije novost, ova spoznaja i dalje među mnogim protivnicima režima Aleksandra Vučića izaziva nelagodnost i žal za propuštenim prilikama. Prati je osvrt na onu Prvu – većinsku Srbiju – koja uporno istrajava i nadvladava, osećanje nemoći i potištenosti zbog toga što se ovde nikada ništa neće promeniti…
Da li je zaista prestala borba za ideje Druge Srbija i da li su one, kako sada tvrdi Vesna Pešić, a ranije Bora Ćosić i Vladan Arsenijević, zaista umrle zajedno sa njenim osnivačima? Da bi odgovorili na to pitanje, moramo se najpre podsetiti ciljeva i delovanja Druge Srbije u vreme kada je ona nastala kao vid intelektualnog bunta, a zatim sagledati kako su one potom politički artikulisane.
Od društvenog angažmana do liberalne ideologije
Termin Druga Srbija nastao je na osnovu istoimene knjige autora Ivana Čolovića i Aljoše Mimice, koja se sastoji iz zbirke govora 80 intelektualaca sa 10 javnih tribina, održanih u proleće 1992. Važno je napomenuti da među njima nisu bili samo ljudi iz Beograda (jedan od njih je npr. bio i Laslo Vegel), mada je centar javnog delovanja grupe bio u Beogradu, tačnije u Studentskom kulturnom centru, gde su tribine održane. Izlaganja su predstavljala otvoreni protest protiv diktature, medijskog jednoumlja, nacionalizma, rata i ratnih zločina, razaranja, etničkog čišćenja, nasilnog premeštanja stanovništva. Delovanje ove grupe uskoro je postalo obeležje otpora čitavog sloja intelektualaca politici i vladavini Slobodana Miloševića. U vremenu kada se činilo da je u Srbiji nastupilo potpuno jednoumlje (kao što u svom tekstu navodi Adrijana Zaharijević) i praktično uvedeno ratno stanje, takav vid javnog suprotstavljanja zahtevao je i dozu lične hrabrosti i požrtvovanja, spremnosti da zbog toga budete etiketirani i izloženi političkom progonu. Grupa je okupljala ljude različitog stručnog i naučnog profila (istoričare, teoretičare književnosti, politikologe, sociologe, književnike) i u ovom periodu se, pored mnogih podudarnosti u stavovima, njeno delovanje ne može poistovetiti sa liberalnom ideologijom.
Nakon 1992. godine, članovi Beogradskog kruga i zagovornici liberalnih političkih ideja (veoma aktuelnih u periodu nakon pada Berlinskog zida i otvaranja država Istočne Evrope ka zapadu), Latinka Perović i Radomir Konstantinović, u najvećoj meri su uticali na političku artikulaciju Druge Srbije. Misao i delo Latinke Perović i Radomira Konstantonovića predmet su brojnih rasprava i podela u kojima je teško biti objektivan, jer stav zavisi pre svega od ličnog ideološkog opredeljenja. Umesto otvaranja nove slične rasprave ovde želim da ukažem na stranputice takvog pristupa i istaknem koliko je važno da, kada procenjujemo nečiji naučni i intelektualni doprinos to činimo imajući u vidu odgovarajući istorijski kontekst i vreme u kome određena osoba deluje.
Arhaične politike
Društvene promene u Srbiji kasne za ostatkom Evrope još od pada komunizma. Isto se može reći za političke ideje, koje su od prvobitnog pojavljivanja (obično nakon grčevitog otpora i odbacivanja većine) ostvarene tek decenijama nakon toga, kada su drugde već bile prevaziđene. Delo Latinke Perović je bilo na vrhuncu sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u periodu kada je ona najpre branila koncept liberalnog socijalizma kroz demokratizaciju SFRJ i tada su ova načela bila bliska idejama Nove levice na Zapadu i pokušajima reformista na Istoku Evrope da se ostvari „socijalizam sa ljudskim likom“. Liberalne politike u međuvremenu su postale okosnica savremene ideologije liberalnog kapitalizma, odnosno neoliberalizma. Nekima su donele progres, ali mnogima degradaciju, kroz umanjivanje radničkih prava, privatizaciju celokupnih privrednih tokova, devastiranje životne okoline, nastajanje ogromnih socijalnih razlika, neokolonijalizam itd. Ove negativne posledice su naravno više pogađale radničku klasu i siromašne u državama nekadašnje istočne Evrope i tzv. Trećeg sveta. Da su kojim slučajem zaista kod nas pobedile liberalne ideje sedamdesetih i antiratna politika nakon toga, a tranzicija nastupila deset godina ranije, svakako da bi njihov učinak bio povoljniji po Srbiju i nalazili bismo se u grupi zemalja poput Rumunije. Zato početak devedesetih jeste period kada je Latinka Perović uz ostale članove grupe bila u toku s vremenom i davala razumnu političku alternativu uz puni intelektualni angažman. Potpuno je drugačija situacija, međutim nastupila 30 godina kasnije. To se veoma dobro može uočiti na primeru njene poslednje knjige iz 2020. godine. Za razliku od ranijih koje su nudile jasnu alternativu i imale uticaj na političku javnost, Dominantna i neželjena elita predstavlja svojevrsnu retrospektivu propuštenih istorijskih prilika kada je sistem, u odlučujućem trenutku, odbacivao najumnije ljude koji su bili spremni da učine odlučujući iskorak Srbije ka Zapadu. Knjiga nema ni izbliza značenje kao prethodna dela jer je pisana izvan svog vremena. Kakva je korist od analize odnosa vladajućeg sistema prema intelektualnoj eliti u Titovoj Jugoslaviji, ako pre toga ne preispitamo ulogu intelektualca danas u savremenom svetu i pokušamo da pružimo odgovor na pitanje zašto je ona degradirana? Zbog čega on gubi svoju nekadašnju društvenu ulogu, postaje smetnja i višak, dok je u isto vreme narastajući društveni problem kako obuzdati moć odmetnutih finansijskih elita i kontrolisati njihovo basnoslovno bogatstvo?
Problem, međutim nije u knjigama i idejama majke i oca Druge Srbije (kako su popularno nazvani Latinka Perović i Radomir Konstantinović) u vremenu kada je njihov intelektualni potencijal bio na vrhuncu, već u činjenici da oni nisu imali adekvatne naslednike, intelektualce takvog kova koji bi ove ideje dalje razvijali i prilagođavali savremenom kontekstu. Kada posmatramo, pak kako je misao ideologa Druge Srbije pretočena u delovanje liberalnih partija kao što su LDP i Građanski savez, tek tada postaje jasno koliko je ona ostala zarobljena u diskursu i temama devedesetih, bez namere da se prilagodi novim načelima borbe protiv aktuelnih društvenih problema na globalnom nivou. Navešću samo nekoliko primera. Ako nameravate da kao liberalni političar zagovarate univerzalne slobodarske vrednosti i kritikujete npr. ratne politike, može li se to činiti danas insistirajući na temi genocida u Srebrenici, a da se ne obratimo i stotinama hiljada ljudi koji su u Srbiju došli takođe kao žrtve rata: zločina ili etničkog čišćenja. Koliko je svrsishodno govoriti o demokratizaciji Srbije i jačanju pravne države koja će biti ostvarena ulaskom u EU, bez razgovora o krizi demokratije unutar EU i pojavi autoritarnih tendencija u pojedinim članicama: Mađarskoj i Poljskoj. Treba li i dalje podržavati preduzetništvo ne mareći za radnička prava i zaštitu javnih dobara? Paradoksalno, ali na primeru političkog govora liberalnih stranaka i intelektualaca vidimo da se u Srbiji opozicija nije dovoljno modernizovala, propustila je da uvidi koliko su određene ideje zloupotrebljene da bi se počinile nove nepravde i učvrstili novi krugovi moći.
Političke promene koje se događaju u Južnoj Americi i Evropi kao reakcija na nove krize ponovo dolaze u Srbiju sa zakašnjenjem. U Zapadnoj Evropi nisu više u trendu partije desnog centra i klasične liberalne stranke. Postoji prodor desnice, ali takođe raste popularnost levice na idejama levog populizma, kao i zelene levice sa agendom borbe protiv klimatskih promena, zaštite životne sredine i javnih dobara. Piratske stranke pokušavaju da reafirmišu ideologiju liberalizma, zalaganjem za transparentnu vlast koja će biti jednako dostupna svima, čak i socijademokrate su se, u međuvremenu, setile da postoje zbog radničkih prava. Progresivne promene u Sloveniji, Španiji, Portugaliji, Finskoj gde su obustavljene mere štednje, unapređena neka radnička prava, ali i prava ostalih marginalizovanih društvenih grupa, nisu previše uticale na promenu diskursa u opoziciji Srbije. Još uvek slušamo isti narativ da se ovde neće ništa promeniti dok se ne suočimo sa zločinima, odbacimo politiku nacionalizma i sve što dolazi sa tim.
Zanemarene nepravde
Iluzorno je očekivati da će se desiti nekakva katarza u kojoj će ljudi sami od sebe napustiti ideologiju koja je proizvela katastrofu pre 20-30 godina, ako se najpre ne suočimo sa nepravdama koje ljude pogađaju svakodnevno. Kako izgleda Srbija danas? Politički sistem je razoren, pravni sistem je u službi stranke na vlasti i njenih interesnih grupa, pored toga što se Srbija načelno otvorila prema Evropi. Iako više nema društvene svojine i sve je već privatizovano, siromaštvo se produbljuje, urušavaju se radnička i ljudska prava.
Zato, kada govorimo o nasleđu Druge Srbije treba najpre napraviti razliku između prvobitnog otpora grupe intelektualaca Miloševićevom režimu i kasnijeg neuspešnog pokušaja da se ona pretoči u politiku. Njihove ideje ne treba odbaciti kao pogrešne, već uvažiti kao tekovinu borbe protiv nacionalizma, diktature i rata svog vremena. Međutim, partije i pokreti koji ih baštine, a to je čitava demokratska opozicija, moraju biti svesne novih društvenih promena, događaja i pretnji koje su u međuvremenu postale aktuelne, ne samo u Srbiji, i uvažavajući tu činjenicu graditi alternativu sadašnjoj vlasti koja preti da izazove još veću katastrofu nego devedesetih.
