Naučni rad „Unfree labor, from Hanoi to Belgrade: Chinese investment and labor dispatch in the case of 750 workers from Vietnam“ (Neslobodni rad od Hanoja do Beograda: kineske investicije i otprema rada u slučaju 750 radnika iz Vijetnama) objavljen je kao 6. poglavlje monografije „Značaj institucionalnih promena u ekonomiji Srbije kroz istoriju” (uredili Jelena Minović, Milica Kočović de Santo i Aleksandar Matković) u izdanju Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na zimu 2021. godine (stranice 114–137). Objavljen je pod Creative commons licencom, što znači da je javno dostupan putem repozitorijuma Instituta ekonomskih nauka u Beogradu na linku: http://ebooks.ien.bg.ac.rs/1734/. Rad je napisan na engleskom jeziku, a dostupan je i u skraćenoj verziji tzv. research briefu, na sajtu projekta China, Law and Development Centra za azijske studije Univerziteta u Oksfordu, koji prati pravne aspekte tzv. kineske globalizacije u poslednjih 20 godina, u kome je autor angažovan  kao  naučnik-saradnik u okviru Klastera za radnička prava i migracije.

DOPRINOS RADA

Prvi značajniji aspekt ovog rada je što on predstavlja prvi i trenutno jedini naučni rad na temu kineskog sistema otpreme rada u Srbiji i jedan od tek nekoliko desetina naučnih radova u svetu koji se bave temom izvoza rada iz Kine, koja je retko istraživana i duboko problematična. Drugo, rad po prvi put objavljuje: 1) interne statistike kompanije Linglong po pitanju broja građevinskih radnika i radnika zaposlenih u kompaniji; 2) kalkulacije njihovog udela u opštoj kineskoj radnoj snazi u Srbiji; 3) zvaničnu dinamiku ulaska kineske radne snage u Srbiju u periodu od 2017. do prijema poslednjih informacija (zima 2021. godine) kao i 4) pregled dinamike ukupnih kineskih investicija u Republiku Srbiju od trenutka kada su one počele da rastu oko 2010. godine, zajedno sa analizom[1]. No, sve ovo bi bio samo puki zbir zanimljive statistike, da rad zapravo nije prikazao istraživanje kroz narativ kako bi opisao ekonomsku istoriju, odnosno dolazak sistema tzv. „otpreme rada“ u Srbiju – putem kojeg su kineski radnici dovedeni. Cilj rada je stoga bio da predstavi ekonomsku istoriju ovog dolaska, njihov razlog, pruži neka od mogućih objašnjenja i na kraju ukaže na to kako je veza između ovog sistema i Linglong gradilišta uticala na slučaj 750 radnika iz Vijetnama.

SADRŽAJ RADA

A) Predistorija agencijskog rada u Kini

S obzirom na to da se rad ne bavi istorijom partikularnih kineskih agencija za otpremu rada u Srbiji, već samo u slučaju vijetnamskih radnika, moglo bi se reći da je ovo delom njegov nedostatak, a delom opravdani izostanak zbog tajnovitosti ovih agencija i odbijanja da se daju javni podaci, tako da bi njihova istorija zahtevala zaseban članak u budućnosti. Pored toga, on ipak ocrtava nešto što je gotovo nepoznato u srpskom kontekstu, a to je okvir u kojoj su one nastale u Kini i oblici u kojima dolaze u Srbiju.

„Privremeni agencijski rad“ podrazumeva, prema definiciji Međunarodne organizacije rada, trostruki odnos: radnik-agencija-firma za koju se izvode poslovi. Direktnog odnosa zaposlenja između radnika i firme nema. Međutim, firma može imati određene pravne obaveze prema radniku, pogotovo kada je reč o zdravstvu i bezbednosti. Prema članu 66 kineskog Zakona o radnom ugovoru iz 2007, pojam „upućenog radnika“ odnosi se na ovakav tip privremenog zapošljavanja i sadrži tri kategorije: privremeni radnici, nekvalifikovani radnici i radnici na zameni. Pri tom, trebalo bi imati u vidu da je agencijski rad u protekle 2 decenije postao gotovo norma u Kini, uprkos činjenici da bi trebalo da bude izuzetak.

Kako se to desilo? Najpre, kineski sistem otpreme rada se razvijao i u sadašnjoj formi je tržišno orijentisan. No, ovo predstavlja vrlo bitnu razliku spram njegovog porekla. Naime, kineske agencije su prvi put u Kini nastale 3 godine nakon smrti Mao Ce Tunga i služile su za pomoć bivšim kolonijama u Aziji i Africi, gde je Kina slala između ostalog i radnike radi izgradnje infrastrukturnih projekata. Sa Dengovim reformama, zakonske regulative polako popuštaju, dok agencijski rad doživljava vlastitu ekspanziju – od tada se preko milion radnika šalje svake godine iz Kine u inostranstvo na razne projekte (ovakvi projekti su inače jedan od bitnih izvora deviznih rezervi za samu Kinu – konsultovati članak za podatke). Posle Dengovih reformi, glavni doprinos ekspanziji otpreme rada je došao nakon 1999, kada je uspostavljena politika otvaranja Kine. To znači da ova politika predatira strategiju „Pojas i put“ koja je nastala 2013. – delom kao odgovor na svetsku krizu, delom na krizu prekomernog kapaciteta u različitim industrijama unutar same Kine.

U ovom delu, rad se osvrće na analizu od preko 100 sudskih slučajeva unutar same Kine, kada je reč o otpremi rada. Dok je način regulacije agencija koje učestvuju u ovome dosta kompleksan – za šta bi trebalo konsultovati sam članak – ono što je za srpski kontekst zanimljivo je, kada je reč o praksi, da su kineski autori Haligva i Ben, koji su proučavali preko 100 sudskih sporova pri slučajevima upućenog rada, uspeli da rekonstruišu dva glavna modela po kojima se radnici obično šalju u inostranstvo: 1. radnik može dobiti posao kod stranog poslodavca kroz agenciju za rad u Kini („preduzeće za saradnju sa inostranom radnom službom“ ili PSIRS) i 2. neko kinesko preduzeće koje ima ugovoreno izvođenje projekta van Kine („preduzeće za ugovaranje projekata u inostranstvu“ ili PUPI) može slati svoje radnike u inostranstvo. Ovo se događa pod nadzorom kineskog Ministarstva za trgovinu (ova dva tipa se okvirno podudaraju sa kategorijama „upućenih radnika“ odnosno „mobilnosti u okviru istog privrednog društva“ kada je reč o našim zakonima, odnosno Pravilniku o dozvolama za rad, o čemu je kasnije nastala debata kada je autor rada otkrio početkom 2022. godine da je Nacionalna služba za zapošljavanje izdala tek 176 radnih dozvola za vijetnamske radnike u Srbiji).

B) Statistička pozadina kada je reč o izvozu agencijskog rada iz Kine u Srbiju

U ovom pregledu se nećemo baviti pozadinom samih investicija, o čemu možete pročitati više u samom radu (u koje sektore se investira, zašto baš Linglong dolazi u Srbiju, zašto je baš došao iz Šandong provincije, šta je sa ostalim proizvođačima guma, kakva je problematika ekoloških zakona, kakva je struktura Linglong investicija po sektorima i sl), a delom je dostupno na srpskom jeziku u drugim autorovim radovima na istu temu. Ono što je bitno zapamtiti jeste da od trenutka kada kineske investicije dobijaju uzlet u Srbiji – što se prema nalazima rada desilo oko 2018. godine – kineska radna snaga počinje da prati upliv kineskog kapitala (ovo je zanimljivo i politički gledano, jer se može objasniti i time da je upliv radne snage i investicija došao nakon što Aleksandar Vučić postaje predsednik koji potom sam aktivno učestvuje u „dovođenju“ Linglonga).

Ovde ćemo se stoga fokusirati samo na kinesku radnu snagu. Za srpski kontekst najrelevantniji su sledeći rezultati: upliv kineske radne snage je počeo tek posle 2018. Bilo je 74 upućenih lica 2017, 40 lica 2018, 2019. ih je bilo 193, potom 494 lica 2020. i napokon 2374 lica 2021. godine, što predstavlja uvećanje od preko 12 puta od početka do kraja. U tom smislu, upliv kineske radne snage je išao paralelno sa uplivom kineskih investicija, koje su takođe rasle od 2010. da bi doživele najveću ekspanziju 2018. godine. Štaviše, ova dinamika je suprotna svetskoj dinamici, gde godišnje opada broja radnika koji iz Kine odlaze u svet i pre pandemije, ali svakako se ovaj broj dodatno smanjio u toku 2020.

Drugo, kada pogledamo koncentraciju kineskih radnika, zanimljivo je da je većina njih upravo u Linglongu. Izvor za to je bila komunikacija autora sa Linglong menadžmentom. Dakle, prema podacima Linglong menadžmenta, u toj fabrici je radilo do 1. novembra 2021. (dakle svega nekoliko nedelja pre otkrića Vijetnamaca) 529 građana Srbije (uključujući nekoliko građana BiH i jednu osobu sa Tajlanda)  kao i  101  kineski državljanin. Poređenja radi, 2019. je radilo 9 srpskih građana i nijedan kineski. Međutim, to su samo zaposleni. S druge strane, na građevini je radilo: 1133 kineskih i 921 srpskih građevinskih radnika. Ono što je zanimljivo je da Linglong menadžment nije pominjao nikakve vijetnamske radnike u mejlovima od 1. novembra. Bez njih su ukupno u Linglongu 1234 kineska radnika, a sa radnicima iz Vijetnama 1984 osobe, koje su direktno ili indirektno bile zaposlene u Linglongu do 1. novembra 2021. godine.

Štaviše, na osnovu poređenja ovih brojeva i mejlova kompanije koje se tiču statistike radne snage, po prvi put je bilo moguće izračunati koliko jedna fabrika zapošljava ukupno kineske radne snage u Srbiji, a to je 51,97% od celokupne kineske radne snage u Srbiji-barem zvaničnog broja (pune kalkulacije su objavljene u radu)! Ovo pokazuje da čak i na ravni zvaničnih brojeva – a videli smo koliko se oni ne poklapaju sa realnošću – da se kineska radna snaga koncentriše mahom u jednoj jedinoj fabrici, što nam daje perspektivu o njenoj veličini. To bi, između ostalog, moglo imati veze i sa manjkom srpske radne snage u oblasti građevinarstva, o čemu će biti reči u daljem tekstu. Sa sve većom koncentracijom kineske radne snage u jednoj fabrici raste i mogućnost zloupotreba, odnosno nezgoda na radu u Linglongu (o tome šta ta statistika znači, a šta ne, moguće je čitati na autorovom blogu).

C) VIJETNAMSKI RADNICI

Iz tog ugla i konteksta posmatranja je moguće razumeti zašto se slučaj vijetnamskih radnika desio baš u Zrenjaninu: tamo se gradi najveća kineska investicija u Srbiji, tamo je najveća koncentracija kineskih radnika zbog izgradnje te fabrike i sistem koji je korišten upravo prati ono što su Ben i Haligva uočili u kineskoj praksi – postoji kinesko preduzeće koje ima ugovoreno izvođenje projekta van Kine (PUPI)  i koje može slati svoje radnike u inostranstvo (što se recimo dešava sa inženjerima), sa tom razlikom da je ovde radnik dobio posao kroz agenciju za rad ne u Kini nego u Vijetnamu. U tom slučaju može biti reči o autsorsingu kineskih agencija za inostranu radnu službu (PSIRS) iz Kine u Vijetnam. Takav autsorsing je uobičajena pojava zbog razlika u platama i uz rast kineskog standarda postaje sve jači – neke kompanije poput podizvođača radova za Linglong (npr. kompanija iz oblasti elektrotehnike koje su radile prvu fazu gradnje ove fabrike kao što su trafo stanice i električne mreže) obično imaju već svoje partnere u Vijetnamu, što je u slučaju dolaska njihovog poslodavca – Linglonga – dovelo do toga da se autsorsovan radni odnos premesti sa relacije Kina-Vijetnam u Srbiju, gde se inače slabo kontrolišu radna prava, pogotovo u tzv. slobodnim ekonomskim zonama (SEZ), a jedna od njih je u Zrenjaninu. To sve je stvorilo uslove za slučaj 750 vijetnamskih radnika koji se desio u ključnom trenutku i pokazao svu kompleksnost ovog sistema[2].

ZAKLJUČAK

Rad se zaključuje kratkim pregledom uredbi EU koje se uvode u pogledu regulacije robovske radne snage kod stranih uvoznika roba u EU – što je inače deo institucija koje su de facto napravljene ili uvedene i pojačane kako bi se EU zaštitila od kineskog kapitala – o čemu je autor predavao drugde. No, u slučaju Srbije, autor sugeriše uvođenje tzv. „Mehanizma za nadzor stranih investicija“ koji bi bio produktivan u smislu sprečavanja budućih loših primera zloupotrebe radne snage u Srbiji, a takođe i zato što u Srbiji ovakav mehanizam naprosto ne postoji uprkos tome što nije nov. Državne institucije koje se bave stranim investicijama su Razvojna agencija Srbija (pruža podršku stranima investitorima), Privredna komora Srbije te Socijalno-ekonomski savet. Uvođenje tela koje će štititi domaće stanovništvo i okolinu od stranih investicija ukoliko se otkrije da su one problematične ili da nisu u skladu sa zakonima RS, bi moglo da u budućnosti spreči slične slučajeve koji će se dešavati dokle god postoji upliv kineske i druge radne snage koja prati kineski i drugi kapital u Srbiji, pod trenutnim uslovima lošeg domaćeg nadzora na lokalu. Autor je pored ovog rada u nekoliko navrata upozoravao i na postojanje drugih kampova ili radničkih kolonija u Srbiji te pisao i govorio javno o problemima prava stranih radnika u Srbiji, pogotovo u svetlu daljih budućih deregulacija. Pre ovog rada, autor je pozivao na solidarnost sa vijetnamskim radnicima i na suprotstavljanje rasizmu i mitovima da je u pitanju uvoz zatvorenika – što je jedna od osnovnih konfuzija sa sistemom otpreme rada koji je opisan ovde i u samom radu*. Nakon što je rad objavljen, autor je objavio i statistiku iz koje se vidi da se broj stranih radnika u Srbiji učetvorostručio, što sve govori u prilog tome da postoji jaka potreba za regulacijom njihovih prava kako bi se izbegli slučajevi poput  750 radnika iz Vijetnama u Srbiji. Uvođenje institucija kao što je Mehanizma za nadzor stranih investicija bi moglo u tome pomoći. Uzevši u obzir da će upliv strane i kineske radne snage usled deficita domaćih radnika biti sve veći, nameće se i obaveza daljeg izveštavanja odnosno istraživanja o ovom problemu kako bi se domaće stanovništvo što pre pravovremeno i istinito informisalo i tako izbegao dalji animozitet prema radnicima u nevolji.

[* Jedna od bitnijih poenti je i da ovaj rad, na temelju analiza stručnjaka iz građevinskih fakulteta u Srbiji, pokazuje da je ovaj izvoz kineske radne snage u slučaju Srbije nastao ne iz tendencije Kine da izvozi radnu snagu, nego usled domaćeg deficita manuelnih radnika upravo u oblasti građevinske industrije i elektrotehnike – suprotno onome što je autor na drugom mestu označio  antikineskom propagandom odnosno mitovima koji se plasiraju o kolonizaciji i „menjanju etničke slike Srbije“ čemu su usled dezinformacija često skloni i neki od zrenjaninskih aktivističkih grupa. Dok Kina de facto izvozi kapital iz sasvim drugih razloga (prekomerna akumulacija i kolaps evropskih tržišta posle 2008), ona ne izvozi iz istih razloga i radnu snagu, nego ova dinamika uvek zavisi od zemlje do zemlje i u slučaju Srbije je obrnuta od globalnog trenda, što se može objasniti isključivo domaćim deficitom upravo u industrijama koje su potrebne za kineske investicije – među njima je građevinska industrija.]

Ovo je važno jer se, delom zbog nepoznavanja ovakvih podataka kod nas, poistovećuju: Kina, kineski narod, kineske kompanije, kineska država i kineska vlada kao i kineski radnici. Ne postoji iznijansirana predstava niti o tome šta se dešava na terenu, uprkos visokoj medijskoj zainteresovanosti za ovakvu „hot topic“ temu. Jedan od simptoma jeste da se, uprkos svemu, zapravo nijedan naučni rad do sada nije bavio kineskom otpremom rada. Zato su se umesto pomoći unesrećenim ljudima mogli čuti jauci o kolonizaciji Srbije, ili su se pak delile dezinformacije da je reč o zatvorenicima – o čemu je kod nas prvi put pisao političar Saša Radulović u toku svog preokreta ka desnici. Linglong, odnosno dolazak kineskih radnika je često predstavljen kao kolonizatorski projekat, dok se nije otkrilo da nisu ni svi radnici iz Kine nego iz Vijetnama, a potom se nije ni Linglong prepoznavao kao privatna kompanija, niti se pravila razlika između Linglonga i Kine. O sistemu otpreme rada se nije znalo ništa te je ovaj nedostatak korigovan upravo radom o kome se ovde diskutovalo.

[1] Objavljivanje podataka je omogućeno na osnovu: komunikacije sa menadžmentom Linglonga do momenta kada se dogodio slučaj 750 radnika iz Vijetnama; podataka dobijenih direktno od Agencije za privredne registre i na osnovu vlastitih kalkulacija urađenih u odnosu na godišnje izveštaje Narodne banke Srbije od 2010. godine nadalje kao i izveštaje vladine Komisije za kontrolu državne pomoći, naučnih radova – uključujući i kineske autore – na temu otpreme rada. Pored toga, rad je od izvora koristio izveštaje istraživačkih novinara kao i analizu zakonskih akata. U tom smislu je rad koristio barem 7 različitih izvora podataka.
[2] Da stvar bude gora, dobijanje zelenog svetla za izvoz kapitala – pa samim tim i rada – van Kine je olakšan u poslednjih nekoliko godina, zapravo pred dolazak Linglonga u Srbiju, a u Vijetnamu tada još uvek nije stupio na snagu pooštren zakon o regulisanju agencija za izvoz rada, iz januara 2022. godine. Pored toga je sa srpske strane regulisan upliv ove radne snage kroz Sporazum o socijalnom osiguranju sa Narodnom republikom Kinom 2018. godine pod uticajem Aleksandra Vučića, tokom njegove posete Pekingu. Pogledati rad za detalje.
Predhodni članakFeminističko čitanje Ustava – korak unazad u sferi reproduktivnih prava
Sledeći članakDa li su ideje Druge Srbije zaista mrtve?
Aleksandar Matković (1988) je filozof i aktivista iz Novog Sada. Doktorirao je 2020. na Slovenskoj Akademiji nauka i umetnosti u Ljubljani, na temu debata o političkoj ekonomiji fašizma u Frankfurtskoj školi, za šta je dobio međunarodnu nagradu „Civil Society Scholar Award“. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu (departman za ekonomsku istoriju i teoriju) i spoljni je saradnik Centra za kineske studije u Oksfordu. Bio je dva puta gostujući istraživač na Humbolt Univerzitetu u Berlinu (2018. i 2019. godine). Od 2016-2020. bio je koordinator Regionalnog naučnog centra u Novom Sadu. Jedan je od osnivača Studentskog pokreta Novog Sada i platforme „Zajedničko.org“. Bavi se marksizmom u Jugoslaviji, ekološkim borbama i posledicama kineskih investicija, o čemu redovno objavljuje na blogu: https://aleksandarmatkovic.wordpress.com/.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here