Otvoreno pismo podrške profesorki Mariji Vasić

„Mnogi su mislili da to ne može da se dogodi baš njima, jer je u prirodi čoveka da veruje u ono što želi da veruje“, rekla je profesorka Marija u dokumentarnom filmu o novosadskim sećanjima, opisujući dane kada je racija nad nedužnim stanovnicima grada već bila u punom jeku. Krv je danima tekla ulicama, a vesti o ubijenima i prizori stradanja postali su svakodnevica za one koji nisu znali – ili nisu smeli – da se suprotstave zlu.

Na svojim časovima sociologije, Marija je često postavljala isto pitanje: da li nas društvene nauke zaista uče da se istorija ponavlja? I da li će, poput Trumanovog šoua, nastaviti da se ponavlja – sve dok sami ne odlučimo da neke stvari činimo drugačije?

Danas, dok se protiv nje vodi montirani proces, to pitanje postaje alarmantno aktuelno.

Iako nismo pravnici, teško nam je da razumemo logiku optužnice podignute protiv profesorke Marije Vasić i drugih aktivista – ljudi od kojih su neki i dalje u pritvoru, dok su drugi prinuđeni na svojevrsno izgnanstvo, bez mogućnosti da se vrate u svoju zemlju. Kako neko može biti optužen za terorizam, a da mu u prostoru stanovanja i na širim lokacijama kretanja nije pronađeno ništa što bi ukazivalo na planiranje bilo kakvog nasilnog dela?

Jedini „dokaz“ koji se pominje – protivpravno pribavljen snimak razgovora između profesorke i aktivista – pre liči na fikciju nego na osnov za ozbiljnu optužbu. Reč je o izrazu neslaganja, o maštanju, o verbalnoj pobuni – ne o napadu na državu. Ili možda jeste, ako se pod „državom“ danas podrazumevaju lični interesi onih koji ne razlikuju javnu funkciju od vlastite taštine.

Nakon dva meseca u pritvoru, Marija je započela štrajk glađu i žeđu. Poznavajući je godinama – kako kroz saradnju, tako i lično – znala sam da je spremna da ide do kraja. Znali su to i svi koji je dobro poznaju. Zbog toga su među nama zavladali panika i osećaj nemoći. Ali njen štrajk nije bio čin očajanja, već duboko promišljen i odlučan gest – akt pobune, poslednja linija otpora. Borba ne samo za njenu slobodu, već i za slobodu svih političkih zatvorenika, i svih nas koji još uvek verujemo da „tako nešto ne može da se dogodi baš nama“.

Ali događa se. I događaće se i dalje, ako se budemo plašili da stanemo uz one kojima je podrška najpotrebnija.

Nakon dva dana štrajka, Marija je prebačena u zatvorsku bolnicu u Beogradu. Mi, koji odavno nemamo mogućnost da s njom direktno komuniciramo, a kako vidimo – čak ni njeni branioci nemaju pristup, dobijali smo samo delimične informacije i čitamo uznemirujuće naslove:
„Neće da mi kažu da li je majka živa“, izjava Milana Čanka.
„Marija prebačena na psihijatriju – i dalje odbija da jede.“ i druge…

Mučnina u nemoći da se odupremo apatiji rasla je iz dana u dan, ali je istovremeno rasla i snaga otpora koji su studenti i građani pružali ispred suda u Novom Sadu, uz parolu: „Niko nije slobodan dok nisu slobodni svi.“