Demokratsko pumpanje

Sugestija Maksa Horkhajmera, jednog od ključnih filozofa kritičke teorije, da je u društveno-političkim stvarima najbolje zauzeti stav „pesimizam u teoriji, optimizam u praksi” može poslužiti kao dobra početna tačka za razumevanje aktuelnih studentsko-građanskih protesta i blokada u Srbiji. U tom kontekstu, ova misao se može razumeti tako da pesimizam u teoriji predstavlja upitnost realnih ispunjenja postavljenih zahteva – u teoriji svi znamo da su oni teško ostvarivi u datom sistemu, ali se u praksi ponašamo „kao da” mogu biti ispunjeni, što je ključno za društveni angažman, pa čak i za političko delanje.

Upravo je taj optimizam u praksi stvorio potencijal ovih protesta i pobuna da prerastu u univerzalnu borbu za demokratiju i demokratizaciju društva i države. Važnost ovoga se naročito ističe u vremenu opšte, svetske krize demokratskih institucija, uspona autoritarnih, populističkih režima i vladavine „tehnokrata”, oligarha i korporativnih elita. U tom smislu, ovi studentski protesti nisu samo trenutni odgovor na specifične zahteve, već i praksa učenja demokratije u pokretu. Svaki kolektivni čin otpora, svaki otvoreni dijalog i svaka horizontalna odluka postaju čin „pumpanja” demokratskog duha.

Iako su inicijalno krenuli iz studentskih redova, protesti su ubrzo mobilisali i druge društvene grupe – poljoprivrednike, prosvetare, lekare i medicinske radnike, umetnike, kulturalne radnike i građanske aktiviste. Ova širina pokreta pokazuje da su problemi, na koje su studenti jasno i glasno ukazali, univerzalni i da dotiču sve društvene klase i grupe. To je već dobro poznata stvar – problem je u društveno-političkom sistemu kao takvom, a ne u pojedinim „incidentima” koji „ometaju” inače neproblematičan sistem. Radnici su se solidarno priključili blokadama, umetnici svojim performansima i javnim nastupima pružaju podršku, ali i aktivno učestvuju u protestima i blokadama, medicinski radnici takođe, dok poljoprivrednici obezbeđuju hranu za učesnike protesta. Brojni građani isto tako na dnevnom nivou doniraju novac, hranu, odeću, opremu za spavanje i ostale potrepštine, ali i učestvuju u generalnim štrajkovima na koje pozivaju studentski plenumi. (Novosadski studenti su pozvali na sledeći generalni štrajk i obustavu rada 7. marta.) Ne treba zaboraviti ni prosvetare većine srednjih škola i gimnazija, koje su takođe u obustavi rada, kao ni studente privatnih fakulteta koji su se odlučili na blokade. Ovi primeri pokazuju kako se društvena solidarnost i borba za demokratiju ne ograničava samo na studentsku populaciju, već postaje šira mreža otpora, donosi buđenje stare, pomalo uspavane kolektivne svesti, ali i rađanje nove solidarnosti kakvu u istoriji savremene Srbije nismo imali prilike da vidimo. U svakom slučaju, to znači da će konačni ishod protesta i blokada zavisiti i od toga koliko će se i na koje načine druge grupe i društvene klase uključiti u borbu zajedno sa studentima.

Plenumi i mogućnost redefinisanja demokratske prakse

Jedan od ključnih doprinosa protesta jeste revitalizacija ideje deliberativne i neposredne demokratije kroz samo-organizovanje i studentsko-građanske plenume. Plenumi, kao oblici horizontalnog odlučivanja, omogućavaju kolektivno donošenje odluka bez jasnih lidera, sa rotirajućim predstavnicima koji se obraćaju javnosti. Upravo u toj strukturi ogleda se demokratski potencijal plenuma – u odbacivanju hijerarhije, autoriteta oličenih u pojedinim osobama i insistiranju na transparentnosti i autonomiji.

Prvi građansko-studentski plenum, u kojem su učestvovali i građani koji su bili prisutni, desio se 2. februara u Novom Sadu tokom velikih protesta i blokada mostova, kada su građani dizanjem ruku učestvovali u glasanju za ili protiv nastavka blokada. Ovakvi primeri pokazuju kako se kroz plenume razvija ne samo solidarnost, već i oživljava ideja direktne demokratije u kojoj svi učesnici imaju pravo glasa i ravnopravan položaj.

Na taj način stvara se šansa za novi politički prostor koji seže preko ustaljenih institucija i predstavničke demokratije. Studenti su oblikovali „neposlušnu instituciju”, tačnije institucionalizovali su neposlušnost i otpor – delimično unutar sistema, delimično izvan njega. Stvorili su time formu samo-organizovanja i zajednice koja samostalno definiše svoje potrebe, pravila i ciljeve, a time praktično, ali i praktički, u savremenom kontekstu redefiniše naše iskustvo demokratije i građanske borbe za istu.

Plenumi, kao i blokade i protesti uopšte, su otvorili prostor za dijalog i kolektivno odlučivanje, što predstavlja dragocen iskorak u političkom delovanju. Uprkos izazovima, do sada su funkcionisali iznenađujuće glatko – gotovo bez greške – naročito imajući u vidu da je reč o novom i neistraženom modelu na našem političkom tlu.

Moguće kritike mogle bi se odnositi na ponekad spore i neefikasne procedure donošenja odluka, odsustvo jasne hijerarhije odgovornosti, kao i rizik od stvaranja unutrašnjeg elitizma, gde se glas pojedinaca s više iskustva ili retoričkih veština neformalno izdvaja u odnosu na ostale. Ipak, uprkos tim slabostima, plenumi ostaju retka platforma za ravnopravno učešće i zajedničko oblikovanje političkih ciljeva.

Sloboda, solidarnost i stvaranje nečeg novog

Praksa društvene solidarnosti, koju su studenti pokrenuli, ostaje jedno od najvažnijih dostignuća ovog pokreta. Uzajamna pomoć, zajednički rad i kolektivna briga preispituju atomistički individualizam koji dominira savremenim društvom. Ovaj vid delovanja i delanja potvrđuje da teorija bez prakse ostaje prazna, ali i da praksa bez teorije može ostati slepa. Inspiraciju za ovakvo delovanje, ali i konceptualno razumevanje onoga što se dešava, možemo pronaći i u filozofiji Hane Arent, koja je isticala da se sloboda ne može ostvariti u praksi izolovanih individua, već kroz zajedničku akciju u javnom prostoru.

Arent je smatrala da je političko delanje suštinski vezano za stvaranje zajedničkog sveta u kojem pojedinci mogu artikulisati svoje mišljenje i kolektivno odlučivati o pitanjima od opšteg značaja. Od značaja su ovde dva temeljna pojma Arentine političke filozofije: natalitet i pluralitet. Ona ih posmatra kao dve činjenice ljudske egzistencije, gde natalitet podrazumeva ljudsku sposobnost za stvaranje i činjenje nečeg novog, a pluralitet činjenicu da je čovek „bačen” među različite ljude i da time de facto stupa u javnu sferu u kojoj tek postaju mogući svaka akcija i svaki govor. U tome se sastoji, za Arent, ono „političko” čija suština je sloboda.

U kontekstu protesta i blokada, ovo se ogleda najpre u pokušaju studenata da stvore prostor autonomnog političkog delovanja, nezavisnog od institucionalnih i partijskih struktura. Odbacivanje stranačke kontrole i insistiranje na autonomiji plenuma pokazuje težnju za oslobađanjem od pritisaka i instrumentalizacije. Ta sloboda nije potpuna, jer su socijalni i ekonomski faktori često prisutni u pozadini, ali se izražava kao ideal kome se teži.

U tom smislu, studentski plenumi ne samo da su oživeli javni prostor, već su ga i proširili, omogućavajući participaciju različitih glasova i perspektiva. Inovativne prakse kolektivnog odlučivanja, horizontalne organizacije i neposredne demokratije mogu se tumačiti kao činovi započinjanja nečeg novog. Te prakse svedoče o pokušaju, ili barem prilici, da se stvori drugačiji oblik društveno-političkog života, van hijerarhijskih struktura koje su obeležje kako zvaničnih institucija, tako i većine opozicionih partija i pokreta.

Plenumi i protestni prostori su takođe retki primeri okupljanja ljudi različitih ideoloških, generacijskih i socijalnih profila. Iako nisu uvek lišeni unutrašnjih tenzija, ta pluralnost omogućava razmenu perspektiva i formiranje zajedničkih ciljeva kroz dijalog i solidarnu praksu, a ne kroz nametnutu homogenost. Razvijanje i održavanje te pluralnosti, uprkos njenim slabostima, predstavlja jedan od najvažnijih elemenata u građenju novog društveno-političkog prostora.

Protiv instrumentalne racionalnosti

Još jedan ključni aspekt ovih protesta, koji sledi iz do sada rečenog, jeste revitalizacija vrednosne racionalnosti, nasuprot dominirajućoj instrumentalnoj racionalnosti. Upravo Horkhajmer u svom delu Pomračenje uma upozorava da moderna društva sve više teže racionalnosti koja ne preispituje moralno-vrednosne ciljeve, već se fokusira isključivo na efikasnost i sredstva. Svedoci smo, već decenijama, u Srbiji ali i ostatku sveta, kakve posledice je po čoveka proizvela ta vrsta instrumentalnog razuma koji se fokusira samo na efikasnost i sredstva koja su opravdana neupitnim, dehumanizujućim ciljevima (vladajuće) manjine.

Ovaj problem dodatno se produbljuje u epohi „tehnokratije”, u kojoj vladavina stručnjaka i profesionalaca-tehničara često ne počiva na modelu participativne i neposredne demokratije, već na zatvorenim birokratskim procedurama koje isključuju širu javnost iz procesa donošenja odluka. Tehnokratski model, zasnovan na ekspertizi i proceduralnoj efikasnosti, često se prikazuje kao politički neutralan, ali u svojoj suštini može voditi daljoj depolitizaciji društva i otuđenju građana od odlučivanja o pitanjima od zajedničkog interesa. Tehnokratska racionalnost ne samo da perpetuira instrumentalnu logiku, već i dodatno sužava prostor za javnu deliberaciju i kolektivno oblikovanje zajedničkih vrednosti.

Jedan od ključnih momenata savremenih društvenih debata jeste poziv da se „struka pita” – zahtev da javne funkcije zauzmu kompetentni ljudi, stručnjaci čije se odluke temelje na naučnim saznanjima i tehnološkim dostignućima. Ovakav zahtev, na prvi pogled sasvim opravdan, proizlazi iz opravdane težnje za racionalnim i efikasnim upravljanjem društvom. Međutim, važno je naglasiti da stručnost, iako neophodna, ne može biti samodovoljna osnova za odlučivanje u društvu. Znanje i profesionalizam, ako nisu ugrađeni u širi okvir demokratskih vrednosti i procesa, lako se mogu pretvoriti u tehnokratsku vladavinu koja isključuje građane iz oblikovanja zajedničkih ciljeva.

Studentski protesti suprotstavljaju se ovoj tendenciji time što u praksi postavljaju temeljna pitanja o vrednostima – pravde, slobode, dostojanstva, istine – pitanja šta su kolektivni ciljevi i kako ih ostvariti. Ovo je najbolje izraženo kroz simbolički dokument nazvan „Studentski edikt”. Kroz takve performanse, plenume i javne diskusije, studenti ne samo da traže konkretne promene, već insistiraju na potrebi za kritičkim promišljanjem o društvenim vrednostima i vizijama budućnosti.

Takvi protesti, sa svim manama i vrlinama, mogu biti posmatrani, rekao bih i na svetskom planu, kao društvene „laboratorije” za „politiku u čistom obliku” – prostor zajedničkog delanja i delovanja, u ime zajedničkog sveta, bez posrednika i bez unapred definisanih i podeljenih uloga. Upravo je ta tehničko-politička „nesavršenost” u tehnokratskom pogledu ono što ih čini autentičnim izrazom slobode.

Rano za početak, prekasno za kraj: šta i kako dalje?

Ulazimo u četvrti mesec protesta i blokada, kraj nije na vidiku, što je i dobro i loše. Paradoks – rano za početak, prekasno za kraj – upravo oslikava ono što se može desiti i što se neretko dešava sa ovakvim pokretima. Reč je o trenucima kada borba istovremeno stoji na ivici entuzijazma i zamora, između prvih koraka i stalne opasnosti od gašenja. Čini mi se da je uprkos impresivnim rezultatima i važnosti svega što je do sada postignuto, ovo zapravo tek početak borbe – varnica, koju su napravili studenti, a koja tek treba da se raspali u trajniju vatru društvene promene. Mogu li studenti, uz svu podršku koju imaju, sami da je iznesu? Da li samo studenti to treba da urade? Postavljanje pitanja „šta dalje i kako?” ključno je za budućnost ovog pokreta. Šta očekujemo od ovoga i šta možemo i trebamo da uradimo, svako od nas?

Konstruktivna kritika mora težiti tome da se energija otpora ne raspline, već da se prevede u trajne institucije deliberativne demokratije. Primeri iz istorije, poput studentskih pokreta iz 1968. godine, ukazuju na to koliko je važno da se protesti ne završe na trenutnom talasu entuzijazma, već da izgrade dugotrajno održive strukture. U Francuskoj 1968. godine, studentski pokreti su inicijalno počeli kao reakcija na rigidne obrazovne strukture, ali su se brzo proširili na radnike i šire društvene slojeve, stvarajući mostove solidarnosti. Ipak, neuspeh u institucionalizaciji i jasnoj društveno-političkoj artikulaciji stečenih vrednosti ostavio je ovaj pokret ranjivim na asimilaciju u dominantni sistem.

Upravo ovo može biti, sa umerenim i opreznim optimizmom, da ne kažem pesimizmom u teoriji, ali ipak sa angažujućim stavom „neka bude što biti ne može” u praksi, pouka za današnje proteste u Srbiji – potreba za stvaranjem trajnih oblika samoorganizovanja, koji bi osigurali kontinuitet borbe i posle završetka trenutnog talasa društvene, tj. građanske mobilizacije. Kako bi se energija protesta pretočila u dugoročne promene, ključno je razmišljati u pravcu osnivanja autonomnih društvenih institucija, kao što su zajednički prostori, obrazovni kolektivi i građanske inicijative, koje bi nastavile praksu deliberativne demokratije. Ovo je zadatak za sve nas koji težimo osnaživanju zdravog društva kroz građanske procese demokratizacije.

Studentski protesti u Srbiji predstavljaju priliku da se u vremenu opšte apatije oživi ideja javnog dobra, solidarnosti i aktivnog građanstva. Pesimizam u teoriji ostaje neophodan kao kritička sumnja, ali optimizam u praksi pokazuje da je nada u bolji svet moguća – sve dok postoje oni koji su spremni ne samo da misle, već i da se angažuju i delaju. Ovi protesti mogu se shvatiti kao važan korak u pravcu osvajanja „slobode od” (negativne slobode), ali i „slobode za” (pozitivnu slobodu). Pozitivna sloboda podrazumeva ne samo oslobođenje od spoljašnjih ograničenja i emancipaciju od autoritarnih, nedemokratskih praksi, već i sposobnost pojedinaca i grupa da aktivno učestvuju u oblikovanju društva, preuzimajući odgovornost za zajednički život i kolektivne vrednosti. Da li će se to i dogoditi, zavisi samo od nas.

Pročitajte i: Zbog čega izborno zakonodavstvo u Srbiji mora pod hitno da se menja