Rezultati nedavno održanih izbora u državama Južne Amerike pokazuju da je u ovom delu sveta levica još uvek vitalna politička snaga
Dugo očekivani ishod drugog kruga predsedničkih izbora u Ekvadoru završio se tesnom pobedom Giljerma Lasa (osvojenih 52% glasova), bankara i predstavnika neoliberalnog establišmenta nad Andresom Arauzom, mladim neokejnsijanskim ekonomistom, sledbenikom ideja bivšeg levičarskog predsednika Rafaela Koree (48% glasova). Sudar dva potpuno različita politička koncepta, nastupio je nakon nekoliko uzastopnih izbornih pobeda levice. Preokret se, međutim desio već tokom mandata aktuelnog predsednika Lenjina Morena, koji je u međuvremenu napustio svoju izbornu platformu i u saradnji sa MMF, započeo reforme po meri krupnog kapitala (mere štednje, otpuštanje radnika, privatizacija prirodnih dobra).
Tokom kampanje izgledalo je da će se u Ekvadoru ponoviti bolivijski scenario iz oktobra 2020: pobeda levičarskog kandidata (Arsea), nakon de facto vojnog udara desnice i ilegalnog smenjivanja sa vlasti dugogodišnjeg predsednika Eva Moralesa. Više je razloga zbog čega se to nije dogodilo, ali ovom prilikom bih ukazao samo na neke. Nasleđe Rafaela Koree je pored mnogobrojnih dostignuće, kao što je višestruko smanjenje stope siromaštva i ulaganje u obrazovanje, nosi sa sobom i optužbe za korupciju i personalizaciju vlasti. Za razliku od Moralesa, bivšeg predsednika Bolivije, on nije uspeo da uspostavi bliske odnose sa domorodačkom populacijom, zbog planova o eksploataciji nafte i gasa u amazonskoj prašumi. Ono što je još bitnije, iza sebe nije ostavio vitalan politički pokret. Alijansa PAZ raspala se uporedo sa političkim zaokretom Morena, pa je Arauz morao iznova da kreira mrežu aktivista i izbornu infrastrukturu. Tome treba dodati i targetiranu prljavu kampanju, finansiranu od strane Lasa u koju su uložena ogromna sredstva, npr. zakupljeno je na hiljade biborda koji su Arauza prikazivale kao prijatelja narkodilera. Monrova doktirna se pokazala efikasnom strategijom: narod Ekvadora je bio uveravan da ovo nisu izbori između dva čoveka, već između prijateljstva i saradnje sa SAD s jedne strane i Venecuele i Nikaragve sa druge.
Istovremeno su, međutim predsednički i parlamentarni izbori u susednom Peruu doneli neočekivano dobar rezultat za kandidata levice. U drugi krug kao prvoplasirani sa osvojenih 19 % glasova ušao je Pedro Kastiljo sindikalni lider i učitelj iz malog grada Kahamarka u Andima, predstavnik političke stranke radikane levice Peru Libre. Reč je o stranci koja je na prethodnim izborima ostvarila skroman rezultat, ali je Kastiljo u finišu kampanje uspeo da stekne veliku popularnost pre svega zalaganjima za: obrazovanje i unapređenje kvaliteta života najsiromašnijih, državnu kontrolu ključnih industrija i prirodnih resursa, pravičnu rapodelu dohotka. Relativna većina u prvom krugu izbora ne garantuje pobedu, ali mu na ruku ide izbor političke rivalke u drugom krugu, u javnosti nepopularne Keiko Fuhimori, ćerke nekadašnjeg desničarskog predsednika Alberta Fuhimorija, osuđenog zbog korupcije. Tako se može desiti nešto čemu se malo ko mogao nadati, da izbori u Peruu mogu doneti neočekivanu pobedu za levicu, nezabeleženu još od 1968. godine.
Ako se uzme u obzir da su izgledne promene vlasti u korist levice nakon ovogodišnjih izbora u Čileu i opštih izbora 2022. godine u Brazilu, zajedno sa onima koje su se već dogodile u Meksiku i Argentini, postaje očigledno da je levica u Latinskoj Americi još uvek vitalna i borbena politička snaga. Za razliku od nekih drugih delova sveta ona još uvek ima čvrsto uporište u narodu i to među najugroženijim kategorijama stanovništva: radnicima, seljacima, domorodačkoj populaciji koje su kroz istoriju bile i ostale njena izborna baza.
Miloš Pankov
Pročitajte i
