Prikaz: Levi populizam Šantal Muf

0
1078

Šantal Muf, Za levi populizam, Mediteran, Novi Sad, 109 str.

 

Naviknuti smo da se odraz važnih političkih zbivanja u svetu reflektuje u Srbiji sa zakašnjenjem od nekoliko godina, ili čak decenija. Tako ni aktuelni fenomen levog populizma u domaćoj političkoj javnosti još uvek nije postao predmet ozbiljnijeg razmatranja, pored  izbornog uspeha partija i pokreta inspirisanih ovim idejama, koje su  neko vreme (pogotovo tokom vladavine Sirize u Grčkoj) uzdrmali vladajući evropski poredak.

Sa teorijskim osnovama  koncepta levog populizma koji je osmislila Šantal Muf zainteresovani čitaoci u Srbiji sada se mogu upoznati u njenoj knjizi Za levi populizam,  prevedenoj na srpski jezik i objavljenoj 2019. godine od strane izdavačke kuće Mediteran, samo godinu dana nakon  prvog izdanja na engleskom jeziku. U knjizi autorka detaljno obrazlaže svoj pristup kao plod dugogodišnjeg politikološkog istraživanja zajedno sa političkim filozofom Ernestom Laklauom.

Započeću od konstatacije čega u knjizi nema, jer su mnogi negativni komentari  proistekli na osnovu pogrešnog tumačenja naslova.  Kao što i sama autorka navodi, to nije još jedna od mnogobrojnih studija populizma (21), niti se bavi detaljnijom razradom budućeg programa levice. Muf sasvim otvoreno otkriva njenu aktivističku prirodu, nameru da kroz levi populizam obezbedi adekvatnu političku strategiju za afirmaciju ideja jednakosti i narodnog suvereniteta.

Autorka naime smatra da su socijalističke i socijaldemokratske partije u krizi jer se drže neodgovarajućeg koncepta politike, oslanjajući se na perspektivu “klasnog esencijalizma” koji posmatra političke identitete kao izraz pozicioniranja društvenih aktera u odnosu na proizvodnju i njihove interese definiše kao takve. Ova tvrdnja predstavlja temeljnu kritiku dosadašnjeg načina delovanja antikapitalističke levice, a Muf će kasnije izložiti argumente zašto smatra da on nije dao rezultate.

S druge strane, strategija levog populizma primenjuje antiesencijalistički pristup, tvrdi da je društvo uvek podeljeno i diskurzivno konstruisano zahvaljujući hegemonijskim praksama. Definicija koju je Laklo ustanovio u knjizi O populističkom umu objašnjava levi populizam kao „diskurzivnu strategiju za konstruisanje političke granice koji deli društvo na dva tabora i poziva na mobilizaciju potlačenih protiv onih na vlasti”. On dakle predstavlja način vođenja politike i može poprimiti različite ideološke oblike. Za levice je važno da razume aktuelni politički trenutak koji Muf objašnjava kao „vreme populizma“. Za razliku od većine teoretičara koji odbacuje svaku društvenu korist populističkih pokreta, Muf i Laklau su ustanovili da su oni, pre svega proizvod narodnog nezadovoljstva i da u svom osnovu sadrže opravdane pojedinačne zahteve uobličene kroz kolektivnu volju. Ovaj način udruživanja nastao je, pre svega, kao reakcija na krizu reprezentativnost, činjenicu da pored postojanja demokratskih institucija i uz vladavinu prava, veliki broj ljudi oseća da se njihov glas ne čuje, a njihov stav nije izražen kroz predstavničke institucije. Takvu društvenu praksu Muf naziva postdemokratija i objašnjava je kao posledicu  neoliberalne hegemonije manifestovanu  kroz potiranje političke granice između levice i desnice. Jedino što postpolitika dozvoljava je dvopartijska alternacija na vlasti između partija levo i desno od centra. Desni populizam koristi narastanje narodnog nezadovoljstva, ali ga umesto ka izvorima društvene moći, usmerava prema „izmišljenim neprijateljima”, pronalazi društvenu grupu prema kojoj tradicionalno postoji najveći antagonizam (nacionalne manjine, migranti, itd) kako bi je predstavio izvorom svih društvenih problema. Umesto odbacivanja glasača desnopopulističkih partija treba prihvatiti da postoje demokratski elementi u osnovi njihovih zahteva. Levi populizam  bi, prema tome, trebalo da izgradi drugačiji vokabular kako bi takve zahteve okrenuo ka ciljevima koji su u većoj meri egalitarni (34).

Odgovor levog populizma na krizu demokratije je ..„borba za radikalnu i pluralističku demokratiju postojećih institucija, tako da principi slobode i jednakosti postanu delotvorni u sve većem broju društvenih odnosa” (51).  Muf tvrdi  da postoji mnogo tačaka u kojima dolazi do antagonizma između kapitalizma i različitih grupa stanovništva a to znači da, ako se ova borba posmatra kao produžetak demokratskih principa, može doći do čitavog niza različitih vidova antikapitalističke borbe, koja ne treba da bude rezervisana samo za radničku klasu. Osnovna greška levice je, međutim u tome što se ne bavi time kako je ljudima u stvarnosti,  već kako treba da im bude u njihovima teorijama, pri tom koristi apstraktne kategorije i stoga ne uspeva da mobiliše efektivnu dimenziju neophodnu kako bi ljudi delovali politički (62).  Rešenje za krizu demokratije Muf ne vidi u odbacivanju postojećih institucija, ukidanju reprezentacije, već u tome da se institucije učine reprezentativnijim, u određenim slučajevima primene i principi direktne i participativne demokratije. U svojoj viziji  na kratko se osvrće i na ulogu države koja bi, pored ostalog trebala da obezbedi uslove da građani preuzmu upravu nad javnim službama i da ih demokratski organizuju (77).

U knjizi se potom navode i  pozitivna iskustva populističkih pokreta, partija i lidera koji se rukovode  ovim principima: Podemosa u Španiji, laburista u Velikoj Britaniji pod vođstvom Džeramija Korbina, Nepokorene Francuske Žan-Luj Melanšona i frakcije Demokratske stranke u SAD okupljene oko Bernija Sandersa i Aleksandrije Okazio-Kortez.

 

Knjigu Za Levi populizam treba pre svega posmatrati kao pokušaj da se strankama levice u  višedecenijskoj krizi udahne nova energija i ponudi delotvornija politička strategija. Drugačiji način komunikacije koji polazi od prepoznatljivih problema i očiglednih negativnih posledica savremenog kapitalizma (npr. globalno otopljavanje, rodna neravnopravnost, nejednakost prihoda) velika je promena u odnosu na dosadašnji  koji se još uvek oslanja na doktrinu izvornog marksizma. Koliko će on biti efikasan na duži rok još se ne može  pretpostaviti, ali se ne može osporiti da je već do sada pokazao određenu delotvornost u mobilizaciji novih birača. Uključivanje različitih društvenih grupa i proširivanje područja borbe nije nova ideja, ali je po prvi put jasno uobličena u jedan celovit i dobro razrađen koncept.

Osporavanja su različite prirode, ali su dva polazišta za kritiku najjasnije artikulisana. Jedno se odnosi na a priori odbacivanje svake vrste populizma i proizilazi iz negativne konotacije samog termina u naučnoj literaturi. Ako se, pak ima u vidu definicija populizma koje se autorka drži i određenja većine politikologa, može se zaključiti da je reč o dve različite pojave. Populizam Lakloa i Muf više je od političke demagogije i obraćanja u ime (pravog) naroda i zapravo afirmiše intersekcijski pristup u borbi protiv nejednakosti. Kritike s leva usmerene su upravo na ovu dimenziju, jer zameraju da se na ovaj način zapostavlja klasna borba i mobilizacija radničke klase, pogotovo u državama kao što je Srbije gde je ona potpuno zamrla. One su možda i opravdane ako se levi populizam posmatra kao ideologija, ali izuzev ideje o radikalnoj demokratiji, on nema pretenziju da pruži detaljniji programski okvir kako bi trebalo da izgleda svet nakon kapitalizma. Iskustva pojedinih partija radikalne levice, poput Radničke fronte u Hrvatskoj, pokazuju ipak da marksistički i pristup levog  populizma mogu biti kompatibilni.

Imajući u vidu navedeno, za očekivati je da će vremenom doktrinu levog populizma Šantal Muf usvojiti  i određene partije u Srbiji, ali se nadam će to biti pre nego što u svetu već bude prevaziđena, kao što se već dešavalo sa drugim političkim idejama kroz istoriju.

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here