Parlamentarni izbori u Norveškoj: Povratak levice u državi blagostanja
U senci iščekivanja rezultata parlamentarnih izbora u Nemačkoj i različitih kombinacija nove većine koja će nakon toga biti formirana, ove jeseni održavaju se izbori u još tri evropske države: najpre 13. septembra u Norveškoj, zatim na Islandu, potom u Češkoj.
Koalicija 4 stranke desnice, desnog centra, konzervativaca i liberala u Norveškoj je, premda uz tesnu većinu, na vlasti već dva mandata. Aktuelna vlada u tom periodu je zagovarala politiku približavanja Evropskoj uniji, jačanjem trgovinskih veza kroz EFTA sporazum, podsticala tržišnu ekonomiju i investicije krupnog kapitala. Erozija države blagostanja je nastavljena privatizacijom određenih javnih servisa, poput železnice i elektrodistribucije.
Istraživanja javnog mnjenja ovaj put su saglasna da će je u narednom četvorogodišnjem periodu zameniti koalicija levog centra predvođena laburistima. Glavni kandidat za premijera, predsednik norveških laburista Jonas Gar Stere, pripada političkom mejnstrimu evropskih socijaldemokrata i nije zagovornik velikih promena. Stranka je tokom predizborne kampanje, ipak nagovestila određena pomeranja ulevo u ekonomiji, ako ponovo preuzme vlast: poreske olakšice zaposlenima sa manjim i srednjim prihodima, prestanak privatizacije javnih službi, više sredstava za javno zdravlje i povećanje poreza za 20% najimućnijih. Ova obećanja su lakše ostvarljiva nego u državama evrozone, jer Norveška ne podleže strogim fiskalnim i budžetskim pravilima koja onemogućavaju kreiranje budžeta u pravcu podsticaja javne potrošnje. Prva i najveća prepreka je kako obezbediti parlamentarnu većinu, jer će sa očekivanih 25% mandata, laburistima biti potrebna podrška još najmanje dve stranke. Zbog toga je naročito važno koje će stranke formirati vladu i kako će se njihova politika odraziti na funkcionisanje buduće koalicije.
Mada su različitog ideološkog profila, jedna stvar ih povezuje – otklon prema daljim evrointegracijama i zalaganje za to da Norveška napusti zajedničko evropsko tržište. Partija centra je druga po jačini u mogućoj koaliciji, a povremeno i popularnija od laburista. Uglavnom je podržava seoska populacija, a njen prioritet je zaštita poljoprivrednih proizvođača i ribara od konkurencije iz EU. Od 2005. do 2013. godine bila je koalicioni partner laburistima, pa se pretpostavlja da bi ove dve stranke najlakše postigle dogovor.
Druga dva potencijalna partnera su: Socijalistička leva partija (SV) i Crvena partija (R). Socijalisti su svoju afirmaciju stekli doslednim zalaganjima za socijalnu pravdu i druge izvorne socijaldemokratske ideje, u periodu kada su laburisti prihvatili neoliberalnu ideologiju. Ideološki su bliski nemačkoj De Linke i strankama levice drugih skandinavskih državama. Izuzev tradicionalnih politika levice, socijalisti se sve više fokusiraju na ekološke probleme i feminističku politiku. SV je participirala u prethodnoj vladi laburista i vodila sektor obrazovanja.
Crvena partija je nastala 2007. godine udruživanjem Radničke komunističke partije i Crvene izborne alijanse. Ključni politički cilj na kome se zasniva njen manifest je borba protiv svih vrsta nejednakosti u društvu, uz zaštitu javne svojine i zaustavljanje privatizacije. Po načinu komunikacije sa biračima, strategiji levog populizma, uz izbegavanje klasne terminologije, najviše podseća na španski Podemos i britanske laburiste u doba Džeremija Korbina. Partija je prvi put postala parlamentarna 2017. godine i od tada joj postepeno raste popularnost. Istraživanje javnog mnjenja prognoziraju 4-6% podrške na izborima Crvenoj partiji. Obe stranke levice su protiv ulaska u EU i zagovaraju reviziju sporazuma EFTA. Crvena partija se predstavlja kao antisistemska i zamera SV da se nije dovoljno protivila neoliberalnoj politici bivšeg laburističkog premijera Stoltenberga.
Najizglednija postizborna mogućnost je koalicija laburista, Partije centra i socijalista, uz eventualnu podršku Crvene partije. Levica bi u tom slučaju mogla da deluje kao korektivni faktor i glasa za predloge vlade sve dok sprovodi progresivne promene, ali i da bude spremna u svakom trenutku da povuče svoju podršku, ako se politika nove vlasti ne bude kretala u tom pravcu. Pokazalo se da je takva strategija uslovne podrške stranaka levice u Sloveniji i Švedskoj naišla na razumevanje birača.
U odnosu na, recimo države istočne Evrope biračko telo skandinavskih država je izuzetno stabilno. Ukupan rejting stranaka levog i desnog bloka obično je izbalansiran i kreće se u rasponu od 45% do 55 %. Prevagu jednom bloku može da donose promena izbornog raspoloženja svega 5% građana. Nastupajuće promene u Norveškoj, državi sa najvećim udelom javne i državne svojine u demokratskom svetu, zato ne treba posmatrati kao nekakav drastičan preokret. One svedoče o tome da se postepeno menja raspoloženje građana, sve nezadovoljnijih privatizacijama, željnih ulaganja u javna dobra od vitalnog značaja za život ljudi, pogotovo u zdravstveni sistem.
Izborna obećanja pokazuju da je sve više partija levog centra (Španija, Portugal, Švedska, Finska) koje su konačno shvatile da će, ako nastave sa merama štednje, nestati sa političke scene i zato se odlučuju na zaokret (bar privremeni) sa dugogodišnjeg neoliberalnog kursa. Teškoća je u tome što relativno dobar rezultat skandinavske levice ne može dati zamah progresivnim snagama kao što bi mogao u nekim drugim državama Evrope. Građani Norveške, Švedske i Danske očigledno žele da sačuvaju svoju državu blagostanja, ali šta je sa onima koji tek treba da je stvore? Kako pokazati solidarnost sa drugim ljudima u Evropi kojim je potrebna pomoć? Socijalizam u jednoj državi nije moguć, kao ni borba protiv globalnog kapitala i enormne koncentracije bogatstva pojedinaca, ako ona nije deo zajedničke evropske strategije primenjene potom i na druge kontinente.
Ove države su sačuvale zajednička dobra u većoj meri nego u drugim delovima sveta, ali se nisu dovoljno bavile propagiranjem sopstvenih rešenja. Možda je došlo vreme za to, da recimo učimo od Norveške kako sačuvati javnu i državnu svojinu, a da je ne pretvorimo u partijsku državu? Kako da ponovo pokrenemo radničko zadrugarstvo, nakon što su od jugoslovenskog samoupravljanja ostale samo gorke uspomene? Na koji način sačuvati prirodu i obezbediti čistu, zelenu energiju, a da to ne bude preko leđa najsiromašnijih građana? Jer, Norveška zaista postoji i ne moramo svi postati Norvežani da bismo joj se makar malo približili.
Miloš Pankov
