POSLE TRIDESET GODINA

0
150

 

 

POSLE TRIDESET GODINA

 

 

Jedna od odlika modernog kapitalizma koga mnogi, delom iz milošte, a delom sa ciljem da se njim označi samo jedna devijacija, a ne suština kapitalizma, nazivaju neoliberalizmom, je težnja ka pojednostavljivanju. Nije to samo odlika modernog kapitalizma, nacionalizam poseže za istim metodom, ali sa nešto drugačijim pristupom i kontekstom. Na taj način i istorija, uključujući i onu nedavnu, svodi se na nekoliko osnovnih floskula, „odlaganje u odgovarajući pretinac“ nekog najopštijeg znanja, dovoljnog da se ne ispadne totalan duduk u društvu. Problem nastaje kad se takav „pretinac“ otvori kako bi poslužio nekoj ozbiljnoj raspravi.

Kada je u pitanju Jugoslavija, jedno od tipičnih sažimanja – uopštavanja, vezano za turbulentni period prelaska iz pretposlednje u poslednju deceniju prošlog veka, je tumačenje ovog perioda kao doba u kojem su Slobodan Milošević i njegova nacional-socijalistička politika dobile gotovo plebiscitarnu podršku u Srbiji, nakon čega je a) krenula agresija na susedne jugoslovenske republike, b) krenula borba za celovitost Srbije i zaštite Srba u drugim republikama (u zavisnosti koji nacionalistički narativ preovlađuje). Da li je baš bilo tako?

Pogledajmo šta nam kažu činjenice. Prvi višestranački izbori u Srbiji održani su u decembru 1990. godine. Slobodan Milošević bio je već tri godine na vlasti, potpuno podredivši sebi medije, državne finansije i sve ostale resurse. Godina je protekla u malignom raspirivanju šovinizma, u antikomunizmu i neoklerikalizmu. Većina opozicionih partija postojala je tek nekoliko meseci, bez gotovo ikakve stranačke infrastrukture i pristupa medijima. Nema nikakve dileme da je krađa izbornih glasova bila opšte pravilo, u uslovima potpunog neiskustva, pa i naivnosti članova biračkih odbora. Ipak, pod tim i takvim okolnostima za Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima nije glasalo preko 53% upisanih birača, a za njegovu Socijalističku partiju Srbije nije glasalo 67% upisanih birača. Međutim, iako je, zahvaljujući izbornom sistemu, SPS osvojila 194 od 250 poslaničkih mandata, podrška izabranim kandidatima bila je širom republike izuzetno mala. Na Kosovu većina stanovništva je bojkotovala izbore, pa je tako, recimo, član Predsedništva SFRJ ispred Kosova Sejdo Bajramović, postao republički poslanik sa 0,34% glasova u svojoj izbornoj jedinici, Zoran Paunović sa 1,20%, rektor Prištinskog univerziteta Radivoje Papović sa 2,90%, itd. Kada je u pitanju Vojvodina, Mihalj Kertes je postao republički poslanik sa 22,99% glasova, Mile Papić iz Starčeva sa 24%, isto kao i Somborac Veljko Simin i Stevan Šulaja iz Laćarka, zloglasni i nepravedno zaboravljeni Radoman Božović je osvojio svoj mandat sa okruglo 25% glasova, kao i Pančevac Siniša Batalo i Milan Bešlin iz Vršca. Najveći procenat glasova – 49%, dakle ipak manje od polovine, dobili su Dimitrije Stojšić iz Sremske Mitrovice i Rajko Vučković iz Sečnja.

Dakle, još jednom: i dok je najveći broj građana Kosova bojkotovao izbore 1990. godine, u Vojvodini su, uprkos neorganizovanosti opozicije, njihovoj nevidljivosti u medijima, kleronacionalističkoj histeriji i izbornoj krađi, kandidati SPS osvojili svega od 22-49% glasova punoletnih građana. Na teritoriji cele Srbije, samo 19 od 194 poslanika SPS izabrani su glasovima natpolovične većine birača. Samim tim, nemoguće je govoriti o nekakvoj većinskoj podršci Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu. Naprotiv, uzimajući u obzir sve navedene okolnosti, moglo bi se zaključiti da su samo zahvaljujući uzurpaciji medija, institucija, državnih finansija i izbornoj krađi, kao i nepravičnom izbornom sistemu, Slobodan Milošević i SPS uspeli da se nametnu, uprkos većinski drugačijem opredeljenju građana. Slabost i neorganizovanost opozicije dodatno su doprineli da se većinska volja građana ne preslika u parlamentu, isto kao i apatija građanskih i levih snaga i strahu pripadnika manjinskih naroda. Ne treba gubiti iz vida da je i većina opozicionih stranaka u to vreme (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka) bila izrazito nacionalistička, ali teško da je bila opredeljena za rat i sveopštu pljačku društvene imovine, što je usledilo već naredne godine. U svakom slučaju, optuživanje celokupne zajednice za podršku Miloševiću početkom devedesetih besmislica je koja samo može da služi kao alibi za nesmotrenu politiku koja je pokušala da se protiv Miloševića bori njegovim sredstvima – nacionalizmom, neklerikalizmom, uništavanjem društvene imovine i nasiljem.

Nije teško napraviti paralelu političkog i parlamentarnog života u Srbiji 1990. i 2021. godine.

Dve godine kasnije, 1992. godine, na prevremenim izborima, Slobodan Milošević je dobio preko 700.000 ili 23,5% manje glasova nego 1990, odnosno svega 36% glasova upisanih birača, dok je SPS dobila svega 20% glasova (Srpska radikalna stranka dobila je 18%) upisanih birača (pri čemu treba naglasiti da je broj birača na parlamentarnim izborima 1992. bio za 300.000 manji nego dve godine ranije – dodajmo i manipulacije biračkim spiskovima i izbornim jedinicama na dugu listu greha). Nije bilo značajnih razlika, iako se sa manipulacijama nastavilo, ni narednih godina. Tako je Aleksandar Vučić 2017. godine postao predsednik Srbije sa podrškom 29,9% građana upisanih u birački spisak, dok je Srpka napredna stranka 2020. godine osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu sa 29,6% glasova. Spomenimo da je Boris Tadić osvojio predsednički mandat 2004. godine sa 25,7%, a 2008. godine sa 34,3% glasova. Tomislav Nikolić postao je predsednik Srbije 2012. godine sa 23% glasova birača.

Poražavajući je zaključak koji se nameće. Različitim vidovima pritiska, zastrašivanja, ali pre svega onemogućavanjem demokratskog života, veliki broj građana prisiljen je na izbornu apstinenciju. Dodajmo tome i značajan broj građana koji živi u emigraciji i nije u mogućnosti da glasa (glasa se samo u diplomatskim predstavništvima, što je apsurd, možda jedino relevantan za one emigrante koji žive u prestonicama stranih država, ali takvi su u manjini). Dakle, u poslednjih 30 godina o sudbini svih građana Srbije odlučuju oni koji imaju podršku tek svakog trećeg do svakog petog građanina.

Osim izbora 2000. godine, deluje da su presudni bili oni 2008. godine. Tada je na izbore izašlo najviše birača u poslednje dve decenije (preko 4 miliona i 139 hiljada) – izlaznost je iznosila 61%, da bi 12 godina kasnije izašlo tek 3 miliona i 219 hiljada (48,88%). Izbori 2008. su bili posebni, jer su glasovi bili približno jednako podeljeni između uslovno govoreći građanskih (koalicije oko DS i LDP, manjinske stranke) i nacionalističkih stranaka (SRS, DSS i NS, koalicija oko SPS) – oko 2 miliona na svakoj strani, ali ipak 122 poslanička mesta za „građanske“ i 128 poslaničkih mesta za „nacionalističke“ stranke. Nema sumnje da bi „nacionalistička“ vlada usporila evrointegracije i radila da daljem rasplamsavanju sukoba u regionu (ono čemu ionako svedočimo poslednjih godina), ali bi građanska politička alternativa ostala neukaljana i ne bi dovela do već decenijske apstinencije visokog stepena, kao što je to učinio njen pakt sa SPS i potpuna dekadencija stranačkih kadrova tokom naredne četiri godine vlasti.

Šta je činiti? Zadržimo se ovaj put samo na onome o čemu je ovaj tekst govorio, a to je neophodnost da parlament i vlada zaista odražavaju volju građana. S obzirom na nisku izlaznost, koja je 2020. pala ispod 50%, čak i u idealnim uslovima relativno balansiran parlament (između pozicije i opozicije) ne bi mogao dovesti do izbora vlade koju će podržavati makar svaki drugi građanin. Stoga se mora razmišljati ne više samo o cenzusu za ulaz u parlament, već je potrebno uvesti i cenzus za uspešnost izbora (u svakom slučaju preko 50% izlaznosti, a bilo bi dobro da je makar 60%), kao i vraćanje cenzusa za predsedničke izbore (ukinut 2004. godine nakon dva puta neuspešno održanih izbora). Pri tome bi imalo smisla uvesti obavezu da predsednik države može biti izabran samo natpolovičnom većinom svih upisanih birača, a ne samo onih izašlih na izbore. Alternativa je izbor predsednika u parlamentu, dvotrećinskom većinom poslanika izabranih, dakle, na izborima na koje je izašlo najmanje 60% birača. Takođe, vlada bi mogla da stekne legitimitet samo ukoliko je podržana od predstavnika najmanje 50% građana sa biračkim pravom. Nema sumnje da bi se na taj način politički akteri prisilili na saradnju kroz tolerantniji dijalog.

Ovde treba napomenuti da je neretko spominjanje prisilnog glasanja (odnosno zakonske obaveze glasanja), kakvo postoji u nekim zemljama svakako loša opcija, jer – nije problem u lenjim i nezainteresovanim glasačima koje treba naterati da izađu na birališta. Problem je u nedemokratskom sistemu koji odbija građane od aktivnog učešća u politici i sužavanje potencijalnih kandidata na izbor neprivlačan razumnom građaninu.

Izborni apstinenti ne treba, dakle, da budu tretirani kao politički neuki i nezainteresovani (mada i takvih ima i ne treba ih zbog toga osuđivati). Izborna apstinencija je takođe izbor – izbor da se ne uzima učešće u fingiranom demokratskom procesu ili da se protiv volje glasa za kandidata ili listu. Naravno, izbornu apstinenciju treba shvatiti kao privremenu nužnost i sredstvo u borbi, a ne kao trajno opredeljenje. To je svakako odraz odsustva demokratije u jednom društvu, ali samom apstinencijom neće se rešiti problem. Rešenje traži aktivno političko angažovanje, koje ne mora nužno da se završi izlaskom na izbore, ali svakako apstinencija ne sme da bude shvaćena kao politička pasivizacija.

Iskustvo pakta iz 2008, isto kao i „komunalnih koalicija“ novijeg datuma, jasno ukazuju da ako birači već ovakva opredeljenja ne kažnjavaju glasanjem za nekog drugog, onda se opredeljuju za apstinenciju. Strpljenje u borbi za vlast i nepristajanje na učešće u vlasti po svaku cenu, nekada imaju presudnu važnost za trajniju podršku građana.

Dugoročno, neophodno je uložiti napore koji bi rezultovali drugačijim predstavničkim sistemom vlasti, takvim da omogući delegiranje onih pripadnika zajednice koji predstavljaju najmanje polovinu građana iz svoje sredine, a koji su podršku zaslužili svojim kvalitetima, a ne predizbornim marketingom i već viđenim mehanizmima obezbeđenja i kupovine glasova.

Predhodni članakŽižek: Istinski neprijatelj islamista nije neokolonijalizam ili vojna agresija Zapada, već naša „nemoralna“ kultura
Sledeći članakMI, ZABORAVLJENI
Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u Domu zdravlja Bački Petrovac, kao epidemiolog u Institutu za javno zdravlje Vojvodine, a bio je i docent i šef Katedre za epidemiologiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, predravač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta kraljice Margarete u Edinburgu i konsultant više međunarodnih organizacija, uključujući Program za razvoj Ujedinjenih nacija, Globalni fond i projekte Evropske Unije. Rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Bio je i direktor izdavačke kuće Rosencrantz. Autor je preko 200 naučnih i stručnih radova, više udžbenika, tri romana, nekoliko publicističkih knjiga, 15 grafičkih novela i tri izložbe. Politički je aktivan od 14. godine. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine u periodu 2000-2004.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here