Žižek: Istinski neprijatelj islamista nije neokolonijalizam ili vojna agresija Zapada, već naša „nemoralna“ kultura

0
315
Žižek

 

 

Izvor: Slavoj Zizek: The true enemy for Islamists is not the West’s neocolonialism or military aggression, but our ‘immoral’ culture

 

Ajatolah Homeini je jednom napisao: „Ne plašimo se sankcija. Ne plašimo se vojne invazije. Ono što nas plaši je invazija zapadnog nemorala.“ Upravo taj strah podstiče talibane.

Pre nekoliko dana međunarodni aerodrom „Hamad“ u Kataru proglašen je najboljim na svetu, pobedivši aerodrom „Čangi“ u Singapuru. Ali izveštaji o luksuznim sadržajima dostupnim na Hamadu bili su potpuno zasenjeni onim što se dešava na aerodromu u Kabulu: hiljade ljudi očajnički pokušava da napusti zemlju, pojedinci koji vise na avionima koji poleću i padaju sa njih nakon poletanja… Kao da smo svedoci najnovijeg tragičnog primera ironičnog dodatka starom antikolonijalističkom motu: „Jenki idi kući!“ – „Jenki idi kući… I povedi me sa sobom!“

Prava enigma je u onome što je moralo da bude pravo iznenađenje i za same talibane – koliko brzo se otpor avganistanske vojske raspao. Ako hiljade ljudi sada očajnički pokušavaju da uhvate let van zemlje i spremni su da rizikuju živote da bi pobegli, zašto se nisu BORILI protiv talibana? Zašto pre biraju da padnu u smrt sa neba, nego u smrt u borbi? Lak odgovor na ovo je da su oni koji se okupljaju na aerodromu u Kabulu korumpirana manjina američkih saradnika… Međutim, šta je sa hiljadama žena koje ostaju kod kuće uplašene? Da li su i one saradnice?

Činjenica je da je američka okupacija Avganistana postepeno stvorila neku vrstu sekularnog građanskog društva – mnoge žene su obrazovane, zaposlene, postale su svesne svojih prava – uz nezavisni intelektualni život. Kada je Goran Terborn pre nekoliko godina posetio Kabul i Herat, kako bi održao predavanje o zapadnom marksizmu, na iznenađenje organizatora pojavilo se na stotine ljudi. Da, talibani su sada jači nego ikad, jači nego što su bili pre 20 godina kada su zapadne sile došle u Avganistan da oslobode zemlju od njih, što jasno pokazuje besmislenost čitave operacije, ali treba li zbog toga ignorisati (delimično, barem, nenamerne) progresivne posledice njihove intervencije?

Janis Varufakis dotakao se ove teške tačke u nedavnom tvitu: „Na dan kada je liberalno-neokonski imperijalizam poražen jednom zauvek, misli DiEM-a25 su sa ženama Avganistana. Naša solidarnost im verovatno ne znači ništa, ali to je ono što možemo da ponudimo – zasad. Držite se sestre!“

Slika preuzeta sa: newindianexpress.com

Kako da čitamo dva dela njegovog tvita, odnosno zašto poraz liberalnog imperijalizma dolazi sa nazadovanjem ženskih (i drugih) prava? Da li mi (oni koji sebe smatramo globalnim levim protivnicima neokolonijalnog imperijalizma) imamo pravo da tražimo od Avganistanki da žrtvuju svoja prava kako bi globalni liberalni kapitalizam mogao da pretrpi veliki poraz? Kada je Varufakis optužen da je oslobađanje žena podredio antiimperijalističkoj borbi, on je tvitovao: „Predvideli smo kako će neokonski imperijalizam ojačati mizoginistički islamski fundamentalizam (MIF). I jeste! Kako su reagovali neokoni? Svaljujući krivicu trijumfa MIF-a na nas. Kukavice koliko i ratni zločinci.“

Moram reći kako smatram da je ovo svaljivanje krivice na neokone pomalo problematično: neokoni lako pronalaze zajednički jezik s talibanima – setite se da je Trump pozvao talibane u Kamp David i sa njima sklopio pakt koji je otvorio put ka kapitulaciji SAD-a.

Osim toga, već postoje neokonske reakcije na pad Kabula koje ga tretiraju kao krajnji poraz zapadne tradicije sekularnog prosvetiteljstva i individualističkog hedonizma… Ne, nisu neokoni jačali islamski fundamentalizam, ovaj fundamentalizam je rastao u reakciji na uticaj zapadnog liberalnog sekularizma i individualizma.

Pre nekoliko decenija, Ajatolah Homeini je napisao: „Ne plašimo se sankcija. Ne plašimo se vojne invazije. Ono što nas plaši je invazija zapadnog nemorala.“ Činjenicu da je Homeini govorio o strahu, o onome čega bi musliman najviše trebao da se plaši na Zapadu, treba shvatiti doslovno: muslimanski fundamentalisti nemaju problema sa brutalnošću ekonomske i vojne borbe, njihovi pravi neprijatelji nisu zapadni ekonomski neokolonijalizam i vojna agresivnost, već „nemoralna“ kultura Zapada.

U mnogim afričkim i azijskim zemljama gej pokret se takođe doživljava kao izraz kulturnog uticaja kapitalističke globalizacije i njenog potkopavanja tradicionalnih društvenih i kulturnih oblika, pa se, prema tome, borba protiv gejeva pojavljuje kao aspekt anti-kolonijalne borbe.

Zar isto ne važi, recimo, za Boko Haram? Za članove te organizacije, oslobađanje žena se pojavljuje kao najvidljivija karakteristika destruktivnog kulturnog uticaja kapitalističke modernizacije, tako da Boko Haram (čije se ime može grubo i opisno prevesti kao „zabranjeno zapadno obrazovanje“, posebno obrazovanje žena) može sebe percipirati i prikazati kao agensa koji se bori protiv destruktivnog uticaja modernizacije, nametanjem hijerarhijske regulacije odnosa među polovima.

Zagonetka je stoga: zašto muslimani, koji su nesumnjivo bili izloženi eksploataciji, dominaciji i drugim destruktivnim i ponižavajućim aspektima kolonijalizma, ciljaju u svom odgovoru na ono što je (za nas, barem) najbolji deo zapadnog nasleđa– naš egalitarizam i naše lične slobode, uključujući zdravu dozu ironije i ruganje svim autoritetima?

Očigledan odgovor je da je njihova meta dobro odabrana. Ono što liberalni Zapad čini tako nepodnošljivim za njih nije samo to što praktikuje eksploataciju i nasilnu dominaciju, već što, dodajući so na ranu, Zapad predstavlja ovu brutalnu stvarnost pod maskom svojih suprotnosti: slobode, jednakosti i demokratije.

Zato moramo ponovo da naučimo Marksovu ključnu lekciju: Pravi kapitalizam sistematski krši svoja vlastita pravila (‘ljudska prava i slobode’) – samo zapamtite da je na početku moderne ere koja slavi ljudske slobode, kapitalizam oživeo ropstvo u svojim kolonijama… Ali kapitalizam je u isto vreme obezbedio standarde za merenje sopstvenog licemerja, pa ne bismo trebali da kažemo, ‘pošto su ljudska prava maska eksploatacije, ostavimo ljudska prava’, već: ’Tretirajmo ljudska prava ozbiljnije od onih koji su utemeljili ideologiju ljudskih prava!’ Ovo je od samog početka bilo značenje socijalizma.

Pa šta su Amerikanci trebali da učine? Da, zabrljali su situaciju, ali nakon što su to učinili, izgubili su pravo da jednostavno pobegnu od nereda koji su stvorili. Trebali su da ostanu i da počnu da se ponašaju drugačije. Kako? Dozvolite mi samo da zaključim preokretom dobro poznate metafore o tome kako bismo, kada izbacujemo prljavu vodu iz kade, trebali da pazimo da ne izgubimo čistu i zdravu bebu. Rasisti to rade nakon što shvate da zapadne intervencije predodređene za širenje ljudskih prava i sloboda na siromašne i prljave zemlje trećeg sveta gadno propadaju: OK, pa hajde da izbacimo prljavu vodu ljudi trećeg sveta iz kade ljudskih prava i sloboda koji nisu dovoljno zreli za sekularnu demokratiju i hajde da sačuvamo čistu belu bebu…

Možda bismo trebali da učinimo upravo suprotno: izbaciti čistu belu bebu i paziti da se ne izgubi prljava voda siromašnih i eksploatisanih u trećem svetu, koji zaista zaslužuju ljudska prava, a ne samo naše saosećanje i dobročinstvo.

 

Preveo za Politički pregled: Nikola Ačanski

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here