TV serijal koji prikazuje ogromnu nejednakost i brutalnu konkurenciju u sadašnjoj Južnoj Koreji. Poreklo toga leži u modelu razvoja iz 70-tih.
Kako je Netflix drama u južnokorejskoj produkciji, Squid Game, dostigla široku popularnost u svetu, raste interesovanje za realnost nejednakosti, društvene nepravde i oštre konkurencije u savremenom južnokorejskom društvu. Drama prikazuje Južnu Koreju kao društvo sa Janusvim licem u kome su privlačnosti i opasnosti kapitalizma, želje i strahovi ljudi, kao i sloboda i nasilje konkurencije, dovedeni do krajnosti. Serija prikazuje protivurečnosti koje nisu daleko od istine.
Na primer, Južna Koreja ima najveću stopu upisa na fakultete na svetu, deseti najveći bruto domaći proizvod (BDP) na svetu, najveću stopu širenja interneta i najbolju e-vladu u OECD-u (Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj). U isto vreme: dugo radno vreme, intenzivna konkurencija, ekstremna nejednakost, visoke stope siromaštva, privremenih poslova i slab sistem socijalne zaštite, doprinose svakodnevnim nedaćama mnogih ljudi.
Kako je došlo do ovoga? Da bi smo razumeli taj razvoj, neophodno je da se vratimo na poreklo južnokorejskog ekonomskog modela iz sedamdesetih. Tada je Južna Koreja privukla svetsku pažnju kao primer “kasne modernizacije” koji sledi nemački ili japanski model sustizanja Zapada, kao i jedan od “četiri azijska tigra” pored Tajvana, Hong Konga i Singapura. Ova zemlja je jedan od retkih slučajeva zemalja sa niskim dohotkom 1960-tih, koje su se pridružile grupama sa visokim dohotkom tokom dvehiljaditih. Ovde je, ne samo viša klasa, već i značajan deo srednje klase, uživao u plodovima rasta.
Autoritaran razvoj Južne Koreje
Ekonomski uspeh Južne Koreje bio je zasnovan na razvojnom režimu koji je davao prioritet ekonomskom rastu nad drugim vrednostima kao što su društvena solidarnost, osnovna ljudska prava i zaštita životne sredine. Tokom diktature koja je trajala do 1987. godine, savez politike i biznisa konsolidovao je paradigmu politike razvoja i institucionalne strukture.
Ova autoritarna država i njeni saveznici u korporacijama formirali su specifične ovog režima, uključujući i apsolutizaciju privatne svojine, davanje prioriteta profitu korporacija, dominaciju privatnog blagostanja i veličanje “efekta prelivanja” (trickle-down effect). Istovremeno, prava na radničko i političko organizovanje bila su ozbiljno ograničena tokom autoritarne vladavine Južne Koreje. Sve do osamdesetih, stopa javne potrošnje u odnosu na BDP bila je manje od 2%, a sistem socijalnog osiguranja nije u potpunosti uveden sve do kasnih 90-tih.
Nakon novog globalnog ekonomskog okruženja, početkom i sredinom 90-tih, uslovi rada, zapošljavanja i prihoda, značajno su se pogoršali u Južnoj Koreji.
Uprkos svim prisilnim i isključivim osobinama razvojnog režima, on je mogao zadovoljiti i rast i nejednakost u značajnoj meri sve do sredine devedesetih. Industrija je nastavila da se razvija, privredni rast je praćen povećanjem zaposlenosti; stope siromaštva su smanjene; a nejednakost se nije povećala od ranih osamdesetih do sredine devedesetih.
U političkim uslovima u kojima udruživanje i društvena solidarnost nisu bili na visokom nivou, pojedinci su se borili da uvećaju svoje bogatstvo i prestiž kupovinom zemlje i kuća koje su dobili zahvaljujući dobro plaćenim poslovima i pohađanju fakulteta. Međutim, takvi pojedinačni napori da se postigne uspeh i sreća doprineli su uspostavljanju društvenog poretka koji liči na igru preživljavanja u “Squid game”, koja izaziva stalnu bol i anksioznost.
Borba (ne)organizovanog rada
Nakon novog globalnog ekonomskog okruženja, početkom i sredinom devedesetih, uslovi rada, zapošljavanja i prihoda, značajno su se pogoršali u Južnoj Koreji. Azijska ekonomska kriza 1997. godine i kasnije ekonomske strukturne promene u zemlji, postale su odlučujuća prekretnica. Broj privremeno zaposlenih radnika- onih koje ne štite zakonske odredbe u pogledu zapošljavanja- porastao je u odnosu na 2000. godinu, tako da 2021. godine privremeno zaposleni radnici čine 38,4% radnika, a radnice čine 47,4% u odnosu na ukupan broj zaposlenih žena. U skorije vreme, broj tzv. zavisno samozaposlenih, kao što su radnici sa posebnim poslovima, online radnici, frilenseri, raste brzo, dok su institucionalne promene za njihovu zaštitu spore.
Kao rezultat toga, nejednakost i siromaštvo su značajno porasli od sredine dvehiljaditih. Južnokorejski GINI koeficijent raspoloživog dohotka bio je 0.345 u 2018. godini, jedan od najviših u OECD-u, dok je njena relativna stopa siromaštva iznosila 16,7%, treća najveća u OECD-u. Od Južne Koreje lošiji su samo SAD i Izrael. Kao posledica takve ekstremne nejednakosti, stopa samoubistava u zemlji bila je prva ili druga u OECD-u više od jedne decenije. S obzirom na to da Južna Koreja ima relativno nisku stopu kriminala, čini se da agresija nije usmerena na druge, već na sebe.
Uprkos zabrinjavajućoj situaciji, većina radnika i siromašnih ima malo organizacionih i institucionalnih resursa. Ne samo što je procenat članstva u sindikatima u Južnoj Koreji niži od 13%, nego on realno, zbog samozaposlenih kojih je preko 20%, iznosi samo 5% ekonomski aktivnog stanovništva.
Štaviše, južnokorejski radnički sindikati imaju poteškoća da zadobiju podršku i poverenje radničke klase, koja trenutno čini 45% odrasle populacije Južne Koreje. Na primer, sindikati su nedavno održali veliki protest u centru Seula, ali nisu bili uspešni u formulisanju jasnih zahteva, privlačenju medijske pažnje, niti u isticanju pitanje rada u političkom nadmetanju uoči sledećih martovskih predsedničkih izbora.
Pored toga, većina južnokorejskih radnika nije zaštićena sistemom javne bezbednosti. Sistem socijalne zaštite je i dalje nerazvijen, tako da se 2018. godine za ovaj sistem izdvajalo svega 1.1% BDP–a, što je polovina od prosečne stope u zemljama OECD. Iste godine, potrošnja za socijalnu pomoć činila je 31.6% ukupne državne potrošnje, što je drugi najniži nivo u OECD, iza Meksika.
Strategija za transformaciju Južne Koreje
U ovakvim okolnostima, brojni rezultati istraživanja ukazuju da veliki deo Južnokoreanaca smatra nejednakost najkritičnijim društvenim problemom. Shodno tome, oni pozivaju na ambiciozniji odgovor vlade. Razlike u političkim stavovima i stavovima prema prihodima, stanovanju i imovini, takođe su se zaoštrile više nego u prošlosti. Zašto onda društveni akteri koji pokušavaju da uzdrmaju razvojni sistem Južne Koreje i žele da promene pravila igre, ne jačaju?
Pre svega, osnova za pristanak na južnokorejski kapitalizam još nije iscrpljena. Najbogatijih 30% poseduje značajan udeo u bogatstvu, a zabrinutost srednje klase je manja od bede niže klase. Drugo, mnogi insajderi segmentiranog tržišta rada su organizovani, dok outsajderi nisu. To znači da društvenim grupama kojima su zaista potrebne promene nedostaju resursi za kolektivno delovanje i politizaciju. Konačno, dve glavne političke partije koje dominiraju južnokorejskom politikom pod predsedničkim sistemom i većinskim izbornim sistemom uvećavaju svoje sposobnosti da upravljaju pitanjima nejednakosti bez preuzimanja suštinskih promena.
Drugim rečima, današnje južnokorejsko društvo nema jednostavan recept kako da mala predatorska manjina ne dominira uskraćenom većinom. Umesto toga, podeljeno je na one koji uživaju u bogatstvu i stabilnosti u okviru sadašnjeg sistema, na one koji još uvek ne odustaju od nade u opstanak i uspeh uprkos strepnji i na one koji su beznadežni.
Stoga će svaka strategija za formiranje većine koja zagovara promene zavisiti od mogućnosti povezivanja i osnaživanja najugroženijih grupa unutar sistema, s jedne strane i transformacionog potencijala anksiozne srednje klase, s druge strane. Da li je ovo jedinstveni problem Južne Koreje? Svetska popularnost Squid game svakako sugeriše suprotno.
Prezueto i prevedeno:
The reality behind Squid Game – Future of social democracy | IPS Journal
