Kada se govori o žalosnom stanju u kojem se našao svet, jasno se primećuje uklanjanje odgovornosti s vlada i korporacija.

Ništa na ovom svetu se ne može smatrati izvesnim, osim smrti, poreza i činjenice da će se ženama konstantno govoriti kako bi trebale da rađaju decu. To neprekidno ugnjetavanje, omiljeno sredstvo medija, naročito desničarskih medija koji zastrašuju moralnom panikom oko krize modernog života i njegovih sloboda, ponovo se javilo prošle nedelje u vidu izveštaja o studiranju žena na Univerzitetu u Kembridžu (gde će imati i predavanja o plodnosti) a u kojem su studenti upozoreni da ne čekaju previše dugo kako bi imali bebu.

To je trop toliko star da ga pop kultura satirično predstavlja u crtanim filmovima, gde žena u nevolji kaže: „Ne mogu da verujem da sam zaboravila da imam decu!“. Šala je, naravno, u tome da žene ne mogu da „zaborave“, jer svuda postoje podsvesni i otvoreni podsetnici. Nemanje dece je ili svesna odluka, ili je rezultat neizvesnosti i okolnosti. Za mnoge žene „zaboravljanje“ nije odsustvo svesti o tome, već, u stvari, jedna stalna nelagodnost pomešanih osećanja, izražena kao opšti osećaj strepnje. Reč je o uznemirujućoj svesti da će donošenje deteta u nesigurni i klimavi svet života doći sa velikim troškovima, naročito ako imamo na umu odsustvo pristojne državne podrške za brigu o deci, usluge mentalnog zdravlja i nedostatak fleksibilnog radnog vremena. To stanje „zaborava“ je takođe paraliza izazvana okolnostima – manje idealan partner ili nikakav partner, pitanja plodnosti kojima je potrebna veća podrška nego što su NZS (Nacionalna zdravstvena služba, prim. prev.) ili poslodavci voljni da pruže.

Ali to je svuda: prekrajanje nemogućnosti i nemoći koji se predstavljaju kao neuspeh fokusa, nedostaci zrelosti i odlučnosti. To je sve deo velikog prebacivanja odgovornosti sa vlada i korporacija na individue čije akcije ne mogu nadoknaditi uticaj sistema u kojima žive. Ova prevara može se sažeto predstaviti u žanru vesti koje vam pokazuju kako je određena veoma mlada osoba uspela da uštedi da kupi kuću, koje uz to nude i savete kako to učiniti, a koji baš i ne piju vodu, sa malim zakopanim detaljem o nasledstvu koje je ta mlada osoba dobila od roditelja. Ali to nije ni tamo ni ʻvamo, naravno: ako ne možete da priuštite kupovinu kuće, jednostavno morate prestati da jedete tost avokada i početi sami da kuvate kafu.

Ova nabacivanje „sramote” posebno se odnosi na mlađu generaciju ljudi kojima je posao nesigurniji, tržište rada više deregulisano, dok se njihove vladajuće i opozicione stranke ne fokusiraju na popravljanje sistema, već na uzvikivanje floskula o „povišenju nivoa“ i dobijanju njihove podrške kao podrške „radnih ljudi“. Što su veće naše strukturalne nejednakosti, više nam se govori kako se sve svodi na našu ličnu odgovornost. Britanskoj generaciji koja je postala punoletna u svetu posle finansijske krize i koja je bila uvučena u deceniju desničarske vlade, nametala se teza da su za bedu bili odgovorni pojedinci koji su previše trošili, pijani od jeftinih kredita i pristupačnih stanova, kada je stvarnost bila da je globalni finansijski sistem bio (i ostao) toliko neregulisan da je pretvorio kredite ljudi u kockarske žetone i bukvalno se kladio na svoje kuće.

Pripisivanje krivice nemoćnima može se videti i na načinu na koji je uticaj naših potrošačkih navika u odnosu na klimatsku krizu prenaglašen. Samo 100 privatnih i državnih kompanija za fosilna goriva proizvode oko 70% svetskih emisija gasova staklene bašte. Ali prosečan potrošač bombardovan je kampanjama o zabrani plastičnih slamki koje predstavljaju samo 4% zagađenja plastikom na planeti. Mali deo ovog neproporcionalnog fokusa je slučajnost. Industrija fosilnih goriva bavi se i ekomanipulacijom i prebacivanjem fokusa sa njihovih na naše sopstvene akcije.

Ta hegemonistička korporativna moć, u kombinaciji sa našom smanjenom sposobnošću da se ujedinimo, spasimo ili budemo pod okriljem državne podrške u trenucima potrebe, znači da stalno pribegavamo tržištu kao leku kako bismo ublažili naš nemir. Mislimo da imamo slobodu izbora, a ono što u stvari imamo jeste sloboda potrošnje. Kao majka u Engleskoj, nećete dobiti nikakvu značajnu subvenciju za brigu o deci, ali ono što ćete dobiti jeste kulturna potvrda u društvu koje fetišizira roditeljstvo – a pritom nudi malo da ublaži sve udarce koje zadaje.

Žene koje „zaboravljaju“ da imaju decu nalaze se između dva suprotna sveta: jednog u kome imanje deteta deluje ekonomski i psihološki neizvodljivo i drugog u kojem je sve natopljeno žvakaćim filterima postnatalnog savršenstva i medijskog slavlja. Žene koje „zaboravljaju“ da imaju decu sede između dva suprotna sveta, jednog u kome se dete oseća ekonomski i psihološki neizvodljivo, i drugog u kojem je sve natopljeno žvakaćim filterima postnatalnog savršenstva i medijskog slavlja. Samo pogledajte „Instagram mama“. To je i najsvetlije mesto, obasjano ljubavlju i smehom, ali i najmračnije: mrežni performans besprekornog materinstva, osmišljen da umiri ljudske umove u svetu u kome je vaspitanje u zajednici nestalo, a država nije uspela da ga obnovi. Kada se vaš identitet tako potpuno uruši u dete, onda to dete mora postati trofej.

Naša društva postala su stručna u prekrajanju pitanja ogromnih sistema, koji neravnomerno raspoređuju naše slobode, u pitanja lične volje. Prošla godina donela nam je najveće globalne proteste protiv rasizma u istoriji, pokrenute vapajem protiv institucionalnih predrasuda svuda, od pravosudnih sistema do istorije koju učimo kao deca. Ovaj duboki zahtev rezultirao je praznijim korporativnim i političkim gestovima i eksplozijom u literaturi o „samopoboljšanju“ protiv rasizma. Rezultat toga je da je koncept „mikroagresije“ postao popularniji, ali revizija policijskog sistema, kako bi se pomoglo marginalizovanim ljudima obojene kože, ostaje „radikalan“, „nerealan“ cilj.

Uspostavljanje sveta rasne pravde, održivog rasta stanovništva i usporavanja klimatske krize ne može se postići bez zajedničkog rada pojedinaca koji vuku u istom smeru. Ali to ne možemo da uradimo kada su nam ruke vezane.

 

Preuzeto sa: The Guardian, From childlessness to the climate crisis, why is the blame always on us?

Autorka: Nesrine Malik

Prevod za PP: Nikola Ačanski

 

Pročitajte i:

Domovina, djevojka, smrt

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here