Nemački progresivci usuđuju se da sanjaju o levoj, crveno-zeleno-crvenoj koaliciji
SDP i Zeleni javno ne isključuju savez sa Levicom, ali nezvanično su skeptični po tom pitanju
Dok Nemačka ovog vikenda izlazi na izbore, postoji scenario koji konzervativcima izaziva noćne more, a progresivcima daje priliku za snove: nakon šesnaest godina vladavine konzervativaca, najsnažnija ekonomija Evrope može u narednom četvorogodišnjem mandatu dobiti levičarsku vladu.
Mogućnost podele vlasti između Socijaldemokratske partije levog centra (SDP), Zelenih i levičarske Die Linke (Levice), nazvane crveno-zeleno-crvena koalicija ili R2G, nametljivo je isticana proteklih nedelja od strane konzervativne Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u pokušaju da se glas za trenutno vodećeg kandidata za kancelara, pragmatičnog ministra finansija Olafa Šulca, kvalifikuju kao sunovrat ka radikalnoj levici.
SDP i Zeleni su bili dosta tihi po tom pitanju, odbijajući da isključe takvu mogućnost u javnosti, ali nezvanično su prilično skeptični.
Pod pritiskom da o tome govore, nekoliko poslanika dve velike partije levog centra, odbilo je da se izričito izjasni, ali su svoja gledišta iznela dosta jasno: priča o crveno-zeleno-crvenoj Nemačkoj je za njih iznad svega strateška pretnja, potrebna kako bi Slobodnu demokratsku partiju (FDP) privoleli da im se pridruži u vlasti.
I dok su šanse da SDP i Zeleni uđu u koaliciju sa Levicom slabe, Nemačka ulazi u nepoznatu teritoriju sa novim izborima: po prvi put, koalicija koju će činiti najmanje tri partije izgleda neminovna. Stare izvesnosti će uskoro prestati da postoje.
„Crveno-zeleno-crveno nije preterano izvestan ishod izbora, ali ne može se ni isključiti u potpunosti“, kaže Stefan Libih, poslanik Levice i jedan od najglasnijih promotera prevazilaženja istorijskih rivaliteta u Nemačkoj. „To je više od strašila kojeg su stvorili konzervativci”.
SDP je u načelu bila otvorena za razgovore sa svojim rivalom na krajnjoj levici od kada je usvojila partijsku odluku da više ne isključuje koalicije sa bilo kojom partijom „izuzev desnih populista i ekstremista”.
Od tada je R2G koalicija formirana i funkcioniše manje-više harmonično u Istočnoj Turingiji, gde Levica daje predsednika državne vlade i u gradovima Berlinu i Bremenu.
Pred nedeljne izbore, istraživanja javnog mnjenja prognoziraju tanku, ali stabilnu većinu R2G savezu. Partijski programi pružaju više mogućnosti za zajedničku saradnju nego tokom prethodnih izbornih godina. Prema nalazima istraživanja Berlin WZB Social Science centra, programi ove tri partije se najviše podudaraju, posebno kada je reč o socijalnim pitanjima.
Paradoksalno, neke socijaldemokrate vide ovakva poklapanja kao prepreku, pre nego kao poveznicu za dogovor o podeli vlasti. S obzirom na to da sve tri partije pozivaju na uvođenje takse na bogatstvo, nejasno je koju politiku Levica može promovisati kao svoju pobedu, čak i ako se domogne ministarstva za rad.
„Da biste pripremili teren za veliku i funkcionalnu koaliciju, morate se pobrinuti da nijedna strana ne napusti pregovore kao gubitnička”, rekao je jedan od poslanika SDP. „To je dovoljno teško sa dve, ali je još teže kada imate tri partije”.
Kada bi Levica ušla u vladu Nemačke, to bi ipak označilo razbijanje tabua, ne samo za partijsku istoriju demokratske naslednice Partije socijalističkog jedinstva, svemoćne sile Istočne Nemačke politike, nego i za njenu pacifističku zadršku prema intervencijama u inostranstvu i izdvajanju za vojsku.
U svom izbornom manifestu, Levica poziva na raspuštanje NATO i njegovu zamenu „zajedničkim bezbednosnim sistemom u koji će biti uključena i Rusija”. Sami partijski lideri kažu da takvi zahtevi imaju korene u istorijskim uverenjima, pre nego što odražavaju savremena stremljenja. Diskusije o budućnosti NATO, kažu, svakako je u toku, inicirana od strane centrista kao što je francuski predsednik Emanuel Makron.
Međutim, odluka Levice da apstinira tokom prošlomesečnog glasanja za predlog da se nemačke trupe pošalju u spasilačku misiju u Afganistan, ilustruje koliko je njen stav u saglasnosti sa stavom drugih partija koje naginju ka levici po tom pitanju. Ova poruka se može shvatiti kao test: poslanici su koristili svoj glas u Bundestagu i za podršku Vladimiru Putinu, Bašaru El-Asadu i moćnim liderima Južne Amerike.
Posebno među Zelenima, gde su uticajni eminentni borci za ljudska prava okupljeni oko kandidatkinje za kancelarku Analenu Berbok, postoji nezadovoljstvo u vezi sa pozicijom Levice. Sukobi sa Levicom u vezi sa pan-evropskom vojnom saradnjom bili bi, kažu, jednako ozbiljni koliko i neslaganja sa FDP po pitanju finansijskih izdataka.
Aludirajući na ideološki balast Levice, Šulc je izjavio da bi formirao vladu samo sa partijama koje su jasno posvećene NATO i snažnoj Evropskoj uniji. I dok je trenutno rukovodstvo Levice više proevropsko nego, recimo levi nacionalista iz Fancuske Melanšon, iskrenu saglasnosti po ovim ključnim tačkama, možda je isuviše teško postići.
Poslanici SDP i Levice koji su imali volje za to, proveli su poslednjih nekoliko godina u diskusiji na temu kako njihove sukobljene spoljne politike mogu biti izmirene unutar koalicije. Jedno od rešenja koje se razmatralo je interna procedura glasanja u vezi sa spoljnopolitičkim pitanjima, od slučaja do slučaja. Većina socijaldemokrata smatra da je takav mehanizam nefunkcionalan, posebno za dugogodišnje mandate Ujedinjenih nacija.
Uprkos tome, u nedeljama pred nama verovatno će biti nekih preliminarnih razgovora u vezi sa koalicijom levice. Tzv. Sondierungsgespräche, balansirani pregovori kao test obostrane volje za saradnjom obično prethode zvaničnim koalicionim pregovorima, a mogućnosti za sklapanja koalicija su ove godine raznovrsnije nego ikad.
U slučaju da se FDP ne pomeri ni korak po pitanju ključnih socijaldemokratskih zahteva, kao što su povećanje minimalne zarade i novi porez na bogatstvo, razgovori sa Levicom će dobiti na značaju.
Jedan argument u korist saveza sa Levicom može biti i njena trenutna slabost. Kako njena dominacija u uporištima u nekadašnjoj istočnoj Nemačkim bledi, istraživanja predviđaju da će stranka ove godine jedva uspeti da se domogne Bundestaga.
Liderski duo partije, Džanin Visler i Suzan Hening-Velsov su relativno nova lica na domaćoj političkoj sceni i mogu prepoznati ulazak u vladu kao poslednju šansu da preokrenu pad partije, čak i po cenu da to znači prelazak preo nekih crvenih linija iz prošlosti.
„Ulazimo u novi svet tropartijskih koalicija“, rekao je jedan poslanik SDP „i svi zajedno moramo da ustanovimo kakva će biti nova pravila igre “
