MARIJANA MACUKATO: PREDUZETNIČKA DRŽAVA

0
148
Preduzetnička država

                 

 

 

Preveo s engleskog Ivica Pavlović

Izdavač: Akademska knjiga 2020. 

U nastojanju da podstaknemo inovativni rast, ključno je shvatiti važne uloge koje mogu igrati i javni i privatni sektor. To zahteva ne samo razumevanje značaja inovativnog „ekosistema”, već i šta svaki akter donosi u taj sistem. Pretpostavka da javni sektor može u najboljem slučaju podsticati inovacije privatnog sektora (kroz subvencije, smanjenje poreza, oporezivanje štetnih gasova, tehničke standarde i tako dalje), naročito u kontekstu nedavne krize, ne uzima u obzir mnoge primere gde je glavna preduzetnička snaga došla iz državnog, a ne iz privatnog sektora. Ignorisanje te uloge uticalo je na prirodu stvorenih javno-privatnih partnerstava (potencijalno parazitska, umesto simbiotska) i novac je trošen na neefikasne podsticaje (uključujući različite vrste smanjenja poreza) dok je mogao biti uložen efikasnije.

Da bismo razumeli ključnu ulogu države kao nosioca rizika u savremenom kapitalizmu, važno je prepoznati „kolektivnu” prirodu inovacija. Različite vrste preduzeća (velika i mala), različite vrste finansija i različite vrste državnih mera, institucija i ministarstava ponekad se prepliću na nepredvidiv način, ali to preplitanje sigurno možemo oblikovati tako da dođemo do željenih ciljeva. Literatura o sistemima inovacija, koju su uveli Friman (Freeman 1995), Lundval (Lundvall 1992) i Nelson (1993), ovde je naročito relevantna. Sve se češće oslanjamo na takve horizontalne sisteme difuzije dok se krećemo ka otvorenim sistemima inovacija gde se barijere između javne i privatne saradnje smanjuju.

Već dugo znamo da inovacije ne proizilaze samo iz potrošnje na istraživanje i razvoj, već su rezultat i niza institucija koje omogućavaju proširenje novog znanja kroz čitavu ekonomiju. Dinamični spojevi između nauke i industrije jesu jedan način za podržavanje inovacija, ali primeri u ovoj knjizi pokazuju da „spojevi” mogu ići mnogo dublje, i da mogu trajati decenijama. Sve je teže zamišljati inovacioni proces kao proces koji se odvija kroz odvojene i izolovane aktivnosti države i preduzeća.

Ali, pre nego što uvedemo nove pomodne reči kao što je ekosistem inovacija za opisivanje inovativnog procesa, danas je važnije nego ikad razumeti podelu „inovativnog” rada među različitim akterima u ovim sistemima, i naročito ulogu i posvećenosti svakog aktera u kontekstu vrlo trnovitog rizičnog okruženja u kojem operišu. Iako država treba da preuzima rizik, ona ne bi trebalo da jednostavno apsorbuje (ili čak „ublažava”) rizik privatnog sektora, već da na sebe preuzima onu vrstu rizika na koju privatni sektor nije spreman, i treba da dobije prinose od tog rizika. Sticanje prinosa je od velikog značaja, jer se tako ciklus inovacija može održati na duži rok (kad prinosi iz današnjeg kruga finansiraju naredni krug – kao i neizbežne gubitke) i tako je manje podložan političkim i poslovnim ciklusima. Javne politike treba da se fokusiraju na specifičnu ulogu koju igra javni sektor, unutar i između različitih sektora i institucija, kako bi omogućio da se desi nešto što se inače ne bi desilo – upravo kao što je Kejns tvrdio u Kraju lese-fera (1926). Ne radi se samo o važnoj kontracikličnoj ulozi koju bi javni sektor kroz potrošnju trebalo da ima (a nažalost, danas je nema, zbog ideologije štednje), već i o vrsti pitanja koja se moraju postaviti pred svaku državnu meru: na primer, da li poreske olakšice omogućavaju istraživanje i razvoj do kojih inače ne bi došlo?

Upravo zbog svoje drugačije prirode (od privatnog sektora) država ne može imati „preciznu” i „ograničenu” ulogu u inovacijama (neku vrstu tačke ravnoteže). Prihvatanje te razlike znači da moramo razumeti i specifičnu sferu uticaja države i specifične indikatore učinka za ocenjivanje njenih aktivnosti. Na primer, iako se finansiranje aviona konkord (uobičajeni primer koji se navodi kad se država optužuje za „biranje pobednika”) može smatrati neuspehom, pravo razumevanje uspeha države u tom poduhvatu trebalo bi da ide dalje od pojednostavljene cost-benefit analize i trebalo bi da uzima u obzir sve posredne rezultate – opipljive i neopipljive – koje je ulaganje u konkord donelo. Je li to ikad urađeno? Ne. Pa ipak, izgleda da se svi slažu da je to bio veliki promašaj. Štaviše, državna ulaganja treba procenjivati kao intertemporalni, dugoročni portfolio (Mazzucato 2015). Ponavljam, to tek treba da se uradi (i jedan je od mojih tekućih istraživačkih projekata).[1]

Ono što državu izdvaja od ostalih, naravno, nije samo njena misija, već i različiti alati i sredstva koji joj stoje na raspolaganju. U čuvenoj knjizi Karla Polanjija (Polanyi) Velika transformacija (1944), autor tvrdi da je država stvorila – gurajući, ne samo podgurkujući –  „najkapitalističkije” moguće tržište, „nacionalno tržište” (dok su lokalna i međunarodna tržišta starija od kapitalizma). Kapitalistička ekonomija će uvek biti podređena državi i podložna njenim promenama. Umesto da veruju u lažni san o tome kako će „tržište” umesto nas optimalno upravljati svetom „ako ga ostavimo na miru”, političari na vlasti moraju naučiti kako da efikasno koriste alate i sredstva za oblikovanje i stvaranje tržišta – kako bi se dogodilo nešto što inače ne bi. I da se potrude ta to „nešto” bude nešto što nam treba. Sve češće, to zahteva rast koji nije samo „pametan”, već i „inkluzivan” i „održiv”.

Naravno, ne treba romantizovati izuzetnost države i njene sposobnosti. Država koja se plaši „nuklearnih bombi” iz SSSR-a, potapanja Floride ili nestanka nafte može iz tog straha učiniti nešto što niko drugi ne može – na primer, može upotrebiti svoju mogućnost da stvori novac i rizikovati da ga protraći na budalastu ideju/rešenje, kao što je rat. S druge strane, država može upotrebiti ogromnu nacionalnu društvenu mrežu znanja i preduzetničkog umeća – znajući da će, šta god da se desi, poreski dolari i dalje pristizati jer je, na kraju, država aktivna sila prinude u našem životu – koju, međutim, moramo kontrolisati pomoću pravičnih, fragmentisanih državnih struktura i izbornih procesa. Kako je Stirling (2014) nedavno rekao: „Što su izazovi inovacija zahtevniji, kao što je siromaštvo, loše zdravlje ili šteta po životnu sredinu, utoliko je veći značaj efikasne politike. To nije pitanje ʼbiranja pobednikaʼ – neizvesna dilema koju svakako dele javni, privatni i treći sektor. Naprotiv, radi se o širokom angažmanu čitavog društva kako bi se postigli najbolji uslovi za odlučivanje šta ʼpobedaʼ uopšte znači.”

Oslanjati se isključivo i samo na Kejnsa znači prihvatiti da država, u balansiranju budžeta, može finansirati i beskorisno iskopavanje novčanica zakopanih u napuštenom rudniku. Ako se oslonimo na pomenutu mudrost Stiva Džobsa, država treba da „ostane luckasta” u postizanju tehnološkog razvoja i rešavanju društvenih problema. Bilo da država ulaže u Internet ili čistu energiju u ime nacionalne bezbednosti (izmislivši novu „pretnju”) ili u ime klimatskih promena (ili jednako često „energetske nezavisnosti”), ona to može činiti u razmerama i koristeći sredstva koja nisu dostupna preduzećima (npr. porezi, propisi). Ako je ključna prepreka poslovnim ulaganjima u novu tehnologiju to da privatnici neće ulagati zarad „javnog dobra” (pošto onda ne mogu da prisvoje veći deo stvorene vrednosti), onda je od suštinskog značaja da to radi država – i da kasnije razmišlja o tome kako da te investicije pretvori u novi ekonomski rast. „Luckasta” preduzeća neće preživeti, jer moraju da preuzimaju proračunate rizike vezane za razvoj proizvoda i ulazak na nova tržišta. Epl nije izgradio uspeh jer je uspeo da stvori nove tehnologije; taj uspeh je zavisio od dizajnerskih, operativnih i organizacionih sposobnosti u integraciji, marketingu i prodaji tehnologije koja je mogla lako na se iskoristi. Nasuprot tome, fleksibilnost države je važna prednost, i državi treba omogućiti da vrši „šašava” ulaganja u tehnologiju na ciljan i svrsishodan način. Ko bi mogao da zamisli da će tehnologija kreirana za očuvanje komunikacijskih sposobnosti u vreme nuklearnog rata postati svetska platforma za znanje, komunikaciju i trgovinu? Koliko je ljudi tada verovalo da je Internet „šašava” svrha za ulaganje miliona poreskih dolara?

Ono što je danas neophodno jeste „sistemska” perspektiva, ali takva koja realnije poima stvarnu – a ne mitološku – ulogu pojedinačnih aktera, i veze između aktera, unutar i duž rizičnog okruženja. Ona pritom mora premostiti, kao što smo pomenuli, prazninu koja postoji u znanju i objasniti kako državne investicije kataliziraju, utiču i povezuju se s rastom razvojem poslovnih organizacija na koje se oslanjamo, da bi na kraju proizvele nove tehnologije u širokom obimu. Na primer, nerealno je misliti da će kapitalno intenzivne i visokorizične oblasti u čistoj tehnologiji biti „predvođene” rizičnim kapitalom ili da će ih „pogurati” neka mala i nestrukturirana zelena investiciona banka. U slučaju čiste energije, ne radi se samo o spremnosti države da stane na čelo, već o njenoj spremnost da održi podršku novim i prelaznim tehnologijama dok industrija ne „sazri” – dok cene i performanse ne sustignu ili prevaziđu postojeće tehnologije (npr. fosilne energije). Istorija novih sektora uči nas da privatni investitori najčešće čekaju da rana rizična ulaganja izvrši država. Zapravo, često je državna potrošnja apsorbovala najveći deo realnog rizika i neizvesnosti u razvoju novih sektora, kao i pojedinih oblasti starih sektora (npr. radikalni novi lekovi danas). Međutim, prinosi od ovih „revolucionarnih” državnih investicija gotovo su u potpunosti privatizovani. Iako se to posebno vidi u farmaceutskoj industriji, gde su lekovi finansirani novcem poreskih obveznika često za njih preskupi (Vallas et al. 2011), to važi i za druge visokotehnološke oblasti, budući da su kompanije poput Epla, koje su obilno koristile javna sredstva, i direktno i indirektno, uspevale da izbegnu plaćanje poreza (Mazzucato 2013).

Iz ove analize proizilaze tri ključne implikacije.

Prvo, naravno da nije dovoljno govoriti o „preduzetničkoj državi”; treba je izgraditi – vodeći računa o konkretnim državnim institucijama i organizacijama koje mogu da kreiraju dugoročne strategije rasta i „prihvate” neizbežne promašaje koje te strategije podrazumevaju (Mazzucato 2014). Zapravo, nije slučajnost što su najslabije zemlje u evrozoni upravo one koje imaju male izdatke za oblasti koje danas izgledaju skupe, ali donose budući rast: oblasti poput istraživanja i razvoja i kreiranja ljudskog kapitala (vidi Grafikon 1). Međutim, govori se da su njihove države rasipničke. Iako se „upravljanje državom” često koristi kao razlog za nametanje tržišnih reformi, zapravo bi upravljanje trebalo da se svodi na to kako okupiti stručnjake i stvoriti spremnost za ulaganje u visokorizične oblasti s visokim rastom. Kao što zna svako ko je radio u privatnom sektoru, ima mnogo „birokratskih” i inertnih preduzeća. Ne postoji ništa u genetskom kodu javnog sektora što ga čini manje inovativnim od privatnog sektora. Ali isto tako, podsticanje inovacija i kreativnosti u institucijama javnog sektora zahteva razmišljanje o organizacionoj dinamici. Umesto toga, odbacujući sposobnost javnog sektora da bude unutrašnja inovativna sila, većina stručnjaka za strateški menadžment i organizacione promene fokusirala se uglavnom na privatni sektor, prepuštajući javnom sektoru da se jednostavno bavi „stvaranjem uslova” za inovacije u „revolucionarnom” privatnom sektoru. I kao što smo naveli, to je bilo proročanstvo koje se samo ispunjava, gde najbolji studenti smatraju da će biti uzbudljivije i zabavnije raditi u Goldman Saksu ili Guglu, a ne u državnoj investicionoj banci ili ministarstvu za inovacije. Jedini način da se ispravi taj nedostatak jeste da se unapredi, a ne umanji, status države – i reči i slike koje koristimo kad je opisujemo. Postoje važne imlikacije za krizu evrozone. Uslovi koji se nameću najslabijim zemljama, preko „fiskalnog sporazuma”, treba da budu uslovi ne za smanjenje javnog sektora u svim oblastima, već uslovi koji podstiču državu da troše na ključne oblasti kao što su obrazovanje i istraživanje i razvoj, ali i transformišu javni sektor iznutra, tako da postane više strateški, meritokratski i dinamičniji. Iako to možda zvuči teško, nije ništa teže od nametanja mera štednje koje ugrožava društveno-ekonomsku strukturu i buduću konkurentnost slabijih zemalja.

Drugo, ako se od države traži da se upusti u neizvesnost, uz neizbežne pogotke i promašaje (koji takođe karakterišu privatni rizični kapital), onda bi bilo pravedno da kad pogodi, dobije i prinose koji će pokriti promašaje. To jest, iako država ne treba da očekuje finansijske nagrade kad troši na javna dobra kao što su obrazovanje i zdravstvena zaštita, rizične investicije države treba posmatrati drugačije i državi treba omogućiti direktne prinose, upravo zato što je stopa neuspeha toliko visoka. Uspešne, „pobedničke” državne investicije trebalo bi da mogu da se unovče, tako da pokriju gubitke kad do njih dođe, kao i da finansiraju buduće investicije – još uvek nepredvidive. Iako je privatizacija dobitaka i socijalizacija gubitaka u finansijskom sektoru prepoznata kao ekonomski neefikasna i društveno nepravedna (Alessandri i Haldane 2009), ista asimetrija koja se javlja u realnoj ekonomiji, kako za kompanije u oblasti nove tehnologije, tako i za zrelije kompanije koje zahtevaju spoljne investicije u reorganizaciju, ostala je nezapažena. Jasniji odnos rizika i nagrada neće samo povećati državne prihode – u vreme kada su budžeti javnog sektora opterećeni – već će omogućiti i poreskim obveznicima da jasnije vide nagrade od svojih investicija i tako podići političku podršku neophodnu za investiranje koje vodi do dugogodišnjeg budućeg rasta.

Treće, fokusirajući se na ulogu države na trnovitom rizičnom putu, delujući aktivno i hrabro, umesto da samo smanjuje rizik privatnog sektora ispravljajući „tržišne neuspehe”, ovde pružena analiza ima potencijal da bolje oblikuje mere usmerene prema drugim akterima unutar „ekosistema” inovacija. To je važno zato što je, kao što je navedeno u odeljku o „mitovima” u Drugom poglavlju, neodvojivi deo podrivanja uloge država bilo prenaglašavanje uloga drugih aktera – od MSP do rizičnog kapitala i akcionara. Dakle, priznavanje različitih uloga u ekosistemu – tokom vremena i duž trnovite staze rizika – otežaće prenaduvanim ekonomskim akterima koji su zavrteli mozak javnosti, da opravdavaju zahtevanje poklona i subvencija. U Dodatku se nalazi spisak državnih ušteda (uzimajući Britaniju kao primer) koje bi se mogle ostvariti pristupajući „ekosistemu” na realniji način – merama zasnovanim na tome što znamo o različitim akterima, a ne na mitovima.

Živimo u doba kad se država povlači. Javne usluge se autsorsuju, državni budžeti se smanjuju, a strah više nego hrabrost određuje mnoge nacionalne strategije. Većina tih promena vrši se s opravdanjem da će tržišta tako postati konkurentnija, dinamičnija. Ova knjiga je otvoren poziv na promenu načina na koji govorimo o državi, njenoj ulozi u ekonomiji i predstavama i idejama koje koristimo da opišemo njenu ulogu. Tek tada možemo početi da gradimo društvo u kojem želimo da živimo i u kojem želimo da naša deca žive, tako što ćemo demaskirati lažne mitove o državi i prepoznati kako država može, kad je vođena misijom i organizovana na dinamičan način, rešiti tako kompleksne probleme kao što je slanje čoveka na mesec i klimatske promene. Treba nam hrabrost da insistiramo – kako kroz viziju tako i kroz konkretne političke instrumente – da rast koji proizilazi iz investicija bude ne samo „pametan”, već i „inkluzivan”.

[1] M. Mazzucato i C. C. R. Penna, 2014, ”Picking winners: Theory, practice, and setting the record straight”, neobjavljeni radni dokument.

 

Pročitajte i

NEOLIBERALIZAM, ISTORIJSKI REVIZIONIZAM I SAVREMENI FAŠIZAM

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here