Lukašenkovi pretposlednji izbori

0
198

Preuzeto od: waidelotte.org

http://waidelotte.org/lukashenkos-penultimate-elections/

 

Naslov originala: Lukashenko’s Penultimate Elections

Datum objave 20. jun 2020.

 

Lukašenkovi pretposlednji izbori

Lukašenkova Belorusija je dugo bila uspešna priča u postsovjetskom svetu. Tokom 2000-ih, Belorusija je bila jedna od zemalja sa najbrže rastućim BDP-om na svetu. Takođe je, među svim zemljama bivšeg istočnog bloka, imala najnižu stopu nezaposlenosti, najniži nivo siromaštva u regionu, jednu od najboljih, javnih, zdravstvenih usluga, kao i najbolju putnu infrastrukturu. Belorusija je bila bez stranih dugova. Posle Uzbekistana i Estonije, Belorusija je 2003. godine postala treća zemlja u regionu čiji se BDP vratio na nivo onoga iz 1990. Tokom narednih pet godina, njena ekonomija je porasla za još 60%. Tokom finansijske krize 2009. godine, Belorusija je ostala jedina postsovjetska država čija se ekonomija nije smanjila. Ovi izvanredni rezultati naveli su analitičare da govore o Lukašenkovoj Belorusiji kao o postsovjetskom privrednom čudu. Ali, šta su bili temelji tog čuda?

Odmah pošto je Aleksandar Lukašenko izabran za predsednika Belorusije 1994. godine, obustavio je tržišne reforme i privatizaciju i ponovo uveo plansku ekonomiju sovjetskog tipa. Njegove kontrareforme podrazumevale su, između ostalog, očuvanje državnog vlasništva nad predimenzioniranom i neefikasnom beloruskom industrijom i poljoprivredom. Takav pristup je pomogao održavanju niske stope nezaposlenosti, ali je istovremeno zahtevao stalne državne subvencije da bi se pomenuti sektori održali u životu.

Lukašenkova ogromna popularnost tokom godina može se u velikoj meri objasniti činjenicom da je uspeo da pronađe izvor za takve široke subvencije – Rusiju. Počevši od sredine 90-ih, Lukašenko je neprestano nudio Kremlju svoje prijateljstvo u zamenu za opipljive ekonomske koristi. Ta politika je postala dobro poznata kao „nafta i gas u zamenu za poljupce“.

Zahvaljujući ovoj politici, Belorusija je uživala izuzetne cenovne popuste pri uvozu ruskih energenata, kao i povlasticu neograničenog pristupa ogromnom ruskom tržištu. Jedan od glavnih izvora prosperiteta Belorusije bila je ruska jeftina sirova nafta, koju je Belorusija prerađivala u svojim rafinerijama i potom je preprodavala po tržišnim cenama u Evropu, zadržavajući veliku cenovnu maržu. Ovaj jednostavan trik doneo je desetine milijardi dolara beloruskoj ekonomiji. Tokom 2000-ih, petrohemija je činila preko 30% izvoza zemlje, uprkos činjenici da Belorusija jedva da i ima nalazišta nafte.

Drugi stub beloruskog ekonomskog prosperiteta, tokom godina, bio je neograničen pristup ruskom tržištu. Rusija je i dalje odredište za 90-95% beloruskog izvoza mlečnih proizvoda, 75% mašina i opreme i 70% vozila. Povrh toga, teška industrija Belorusije, koja je veliki potrošač energije, konkurentna je samo zato što se oslanja na jeftini ruski gas kao osnovni energetski izvor. Drugim rečima, beloruska privreda je postala zavisna od Rusije na toliko mnogo načina da je mogla da bude posmatrana i kao samo jedna od ekonomskih funkcija svog velikog brata.

Međutim koliko god bio pogodan za Belorusiju, ekonomski aranžman, kojim je ona dobijala milijarde dolara ruskih subvencija u zamenu za izjave o prijateljstvu, suočavao se sa sve većim protivljenjem u samoj Rusiji. Vremenom je Kremlj počeo da zahteva sve veće praktične ustupke, dok je Minsk želeo da nastavi sa politikom poljubaca. Ovaj interesni nesklad je bio glavni pokretač brojnih sukoba između Rusije i Belorusije, popularno nazvanih ratovima nafte, gasa i mleka, koji su se ponavljali svakih nekoliko godina. Tokom jednog takvog sukoba 2010. godine, Rusija je praktično zaustavila sve subvencije Belorusiji, što je dovelo do kolapsa beloruske privrede i teške ekonomske krize 2011. godine.

Nesposobna da se od toga na pravi način oporavi, Belorusija je uronila u stagnaciju koja traje do danas. Tako je BDP zemlje ostao uglavnom nepromenjen od 2010. godine. Realne zarade (dakle bez inflatornog efekta) su do 2020. godine pale na samo 70% od nivoa zabeleženog 2010. godine. Javni dug je naglo skočio.

Ono što je najvažnije, društveni dogovor u Belorusiji postignut 2000-ih, koji se može opisati kao ograničenje ličnih sloboda i prava u zamenu za ekonomski prosperitet, prestao je da funkcioniše. Sve se to odrazilo na Lukašenkovu popularnost, koja je u 2011. godini pala, od pretkriznog rejtinga koji je iznosio 50-60%, na samo 20%.

Tokom izbora 2015. godine, Lukašenko je ponovo dobio podršku, uglavnom zbog rata u Ukrajini. Tada se privremeno pojavio novi socijalni dogovor: podrška javnosti u zamenu za sigurnost i zaštitu suvereniteta Belorusije. Taj dogovor ipak nije dugo trajao. Odmah nakon izbora, ekonomska stagnacija pretvorila se u potpunu recesiju i sa njom je podrška Lukašenku zamrla. U leto 2016. rejting mu je pao na ispod 30% podrške, nakon čega su vlasti odmah i trajno zabranile bilo kakva nezavisna istraživanja javnog mnjenja.

Poslednjih godina bilo je ograničenih pokušaja ekonomske liberalizacije, koje je podsticala vlada, ali Lukašenko i njegova konzervativna administracija blokirali su bilo kakve stvarne reforme. Umesto toga, uvedeno je još više ograničenja, od kojih je najistaknutije: takozvani „porez na socijalne parazite“, kojim se, u suštini, kažnjavaju nezaposleni. U isto vreme, počeli su masivni rezovi u državnom sektoru. Mnogi od onih koji nisu otpušteni bili su prisiljeni da rade honorarno. Kao rezultat svega toga, Belorusija se u protekloj deceniji pretvorila, iz zemlje sa pozitivnom neto migracijom stanovništva, u zemlju sa negativnom. Stotine hiljada Belorusa preselilo se zbog posla u Rusiju. Preko 50 hiljada njih sada radi u Poljskoj.

Međutim, najalarmantnija činjenica za beloruske vlasti je da je ekonomska stagnacija tokom 2010-ih nastala pri smanjenim, ali još uvek značajnim ruskim subvencijama. Nedavno je, međutim, Rusija pokrenula takozvani poreski manevar, kojim će za nekoliko godina, u suštini, oduzeti beloruskom petrohemijskom sektoru unosnu maržu, koja je ključna za održavanje ekonomije zemlje.

Kremlj kaže da je spreman da obnovi svoju finansijsku podršku, ali pod jednim sumnjivim uslovom – Belorusija i Rusija moraće da formiraju zajedničku državu, na način kako je to predviđeno međusobnim sporazumom iz 1999. godine, što bi za Minsk u stvari značilo odustajanje od nezavisnosti i prihvatanje da Belorusija postane jedna od oblasti Ruske Federacije. Nema sumnje da Lukašenko nikada ne bi pristao na to, jer bi to značilo kraj njegove karijere autoritarnog vođe.

U suštini, Belorusija je završila u ćorsokaku. Stari temelji njene ekonomije odavno su nestali, ali nije pronađena nova formula koja bi ih zamenila. Pokušaji, poslednjih pet godina, da se poboljšaju odnosi sa Zapadom nisu skoro ništa doneli za uzvrat, jer Lukašenko i dalje odbija bilo kakve demokratske reforme. Beloruske vlasti dugi niz godina gaje nadu da bi Kina mogla zameniti Rusiju kao ključnog partnera i donatora, ali Peking nije pokazao veliko interesovanje. U osnovi, jedino vidljivo dostignuće Belorusije u poslednjih deset godina je povećavanje njenog duga.

Istovremeno, sva raspoloživa istraživanja pokazuju da apsolutna većina Belorusa želi tržišne reforme. Takvi su i Lukašenkovi ministri, koje on otvoreno optužuje da su „trgovci“ i „kripto-liberali“. Lukašenko blokira sve pokušaje liberalizacije i modernizacije. On insistira na tome da je ključ za oporavak privrede više discipline i mobilizacija kao u ratnim vremenima. Zbog svega toga Lukašenkova popularnost u poslednje četiri godine oscilira na oko 20-30% glasačke podrške. Nije mnogo, ali dovoljno je ako kontrolišete Centralnu izbornu komisiju Belorusije i nemate pravih rivala.

Međutim, onda je došao koronavirus. Lukašenko ga nije samo potpuno zanemario, već je optužio žrtve koronavirusa da su se od njega razbolele, ili zato što i inače nisu bile dovoljno zdrave, ili zato što su jele jeftinu hranu niskog kvaliteta. Savetovao je ljude da jednostavno više rade, igraju hokej na ledu i piju votku. Vlasti otvoreno ismevaju ljude zbog nošenja maski za lice, ili preduzimanja nekih drugih mera predostrožnosti. Nije država, već su obični ljudi prikupljali novac za medicinske radnike i pružali im pomoć u potrebnoj opremi. Država je tvrdila da nema virusa, nego da postoji samo ‘psihoza’.

Mnoge je to podsetilo na način na koji su sovjetske vlasti postupale u černobilskoj katastrofi, što je beloruska nacionalna trauma (Belorusija je najteže pogođena tom katastrofom, dok je više od 20% njene teritorije još uvek zagađeno). Sa više od 60 hiljada slučajeva KOVID-19, Belorusija ima jednu od najgorih statistika broja obolelih prema broju stanovnika na svetu. Poslednji preostali deo društvenog dogovora između Belorusa i Lukašenka – ograničenje slobode u zamenu za bezbednost – nepovratno je prekršen.

I sada je, u takvom društvenom okruženju, započela predsednička trka. Trebalo je da to bude samo još jedna formalnost, kojom bi Lukašenko osigurao svoj šesti mandat na vlasti. Želelo se ponavljanje plana iz 2015. godine, koji se tada savršeno ostvario: Lukašenko, njegov doživotni sparing partner Gaidukevič i nekoliko opozicionih imena na glasačkom listiću. Ali sada je nešto pošlo naopako. Prvi put u Lukašenkovoj karijeri, ne samo da je istupio jedan, već su se pojavila tri jaka opoziciona kandidata.

Prvi je Sergej Tihanovski, jedan od najpopularnijih političkih blogera u zemlji, neposredan tip koji je postao izuzetno popularan među Lukašenkovim bivšim pristalicama, radnicima plavih kragni i ljudima iz provincijskih gradova. On ne okoliša, jednostavno kaže da su izbori u Belorusiji toliko namešteni da nema smisla na njima učestvovati. Tihanovski je istakao da želi da iskoristi ovu predizbornu kampanju za podsticanje anti-Lukašenkovih protesta širom zemlje, kako bi primorao Lukašenka da siđe sa vlasti.

Drugi kandidat je Viktor Babariko, koji je možda najbogatiji čovek u zemlji. Njegovo bogatstvo nije proizašlo iz Lukašenkove dobre volje. Babariko je 20 godina bio direktor Belgazprom banke, najveće beloruske privatne banke. Iako je banka u većinskom vlasništvu ruskog Gazproma, Babariko se teško može posmatrati kao proruski kandidat. Izuzetno je popularan među Belorusima, kao pokrovitelj umetnosti i mecena različitih kulturnih inicijativa čiji je cilj oživljavanje beloruskog jezika i kulture (za razliku od Lukašenka, koji otvoreno kaže da je beloruski jezik ružan, pri tom on i dalje pokušava da sačuva svoj mali Sovjetski Savez).

Treći kandidat je Valeri Cepkalo, bivši ambasador Belorusije u SAD, koji je radio zajedno sa Lukašenkom više od 20 godina, ali je pao sa vlasti 2016. Takođe je u Belorusiji vrlo poznat po stvaranju IT parka u Minsku – beloruskoj Silicijumskoj dolini. IT sektor je jedini sektor beloruske privrede koji je u porastu poslednje decenije.

Ne zna se tačan nivo podrške javnog mnjenja pomenutim kandidatima, jer su politička istraživanja zabranjena, pa čak i on-line anketiranja. Međutim, vrlo je verovatno da bi neko od ove trojice kandidata pobedio Lukašenka na poštenim izborima. To je nova situacija za Belorusiju, gde je, iako je rezultate svih prethodnih predsedničkih izbora značajno nameštala Centralna izborna komisija, Lukašenko uvek bio daleko ispred konkurencije (umesto zvaničnih 83% imao je 40-60% zavisno od godine do godine). Oduvek je bio toliko siguran u svoju poziciju da je otvoreno priznao da je 2006. g. naredio Izbornoj komisiji da namesti izborne rezultate.

Sada kada Lukašenko kaska iza tri kandidata, očigledno ga brine da uobičajeno falsifikovanje izbora možda neće biti dovoljno. Posebno što je Babariko pokrenuo kampanju pod nazivom „Pošteni ljudi“ čiji je cilj da pokrije sva biračka mesta članovima nezavisne komisije, ili bar posmatračima. Ukoliko uspe, Babarikova inicijativa mogla bi masovno da ograniči prostor za lažiranje izbornih rezultata.

Situacija je toliko zabrinjavajuća za Lukašenka, da je morao hitno da razreši celu vladu dva meseca pre izbora, pošto su njeni ključni ministri, uključujući premijera Sergeja Rumasa, imali vrlo dobre odnose sa Viktorom Babarikom. Novoimenovani kabinet s pravom se može nazvati nacionalnom vladom za spašavanje Lukašenka. To je prvi put u beloruskoj istoriji, da „silovici“ (ljudi iz KGB-a i drugih bezbednosnih agencija čija je glavna prednost lojalnost i spremnost da izvrše bilo koji nalog Lukašenka) drže sve ključne položaje. Najavljujući promene, Predsednik je rekao: „Danas nije vreme za uništavanje. Ni vreme za izgradnju. Danas je vreme da se sačuva ono što je izgrađeno “.

Ekonomija je prebačena u hladni pogon rada. Svi razgovori s MMF-om, EBRD-om i drugim međunarodnim finansijskim institucijama, o mogućim zajmovima u zamenu za reforme, sada su otkazani. Kao i pokušaji poboljšanja odnosa Belorusije sa EU i SAD. Parafrazirajući Lukašenka, nije vreme za razmišljanje o sutra, vreme je za opstanak.

Tri meseca pre izbora počela je primena različitih mera za suzbijanje delovanja opozicionih kandidata. Obim i oštrina tih mera su do sada bez presedana. One su primenjene pre nego što je predizborna trka čak i počela (prethodnih godina, takve akcije protiv opozicionih lidera usledile su u toku izborne kampanje). Sergeju Tihanovskom je odbačena registracija kandidature, a ubrzo je i uhapšen, što je bio rezultat očigledne policijske provokacije. Sada mu preti šest godina zatvora. Lidija Jermošina, predsedavajuća Centralne izborne komisije, optužila je Tihanovskog ni manje ni više nego za „pokušaj promene Predsednika putem prikupljanja potpisa“ – iako je reč o postupku koji je uobičajen uvodni deo izborne kampanje.

Opozicioni lideri

Poslovanje Belgazprom banke, povezane sa Viktorom Babarikom, pretresla je finansijska policija. Pohapšeno je celokupno bančino najviše rukovodstvo. Sredstva namenjena za Babarikovu izbornu kampanju su zaplenjena. Vlasti su ugasile najveću belorusku platformu za donacije, koju je formirao Babarikov sin. Ta platforma je bila ključni instrument tokom krize izazvane KOVID-om, putem koga je beloruska javnost finansijski pomagala, od države napuštene, medicinske radnike. Konačno, Viktor Babariko je zajedno sa sinom i mnogim prijateljima porodice i poslovnim partnerima uhapšen i smešten u pritvorski centar KGB-a.

Istovremeno su stotine aktivista širom zemlje otete i uhapšene. Zatvorenicima je uskraćeno pravo da vide advokata. Pretresane su njihove kuće, ugrožene su im porodice. Policajci su polomili ruku majci jedne od uhapšenih opozicionarki. Bilo je izveštaja da su policajci tokom pretresa uperili puške u decu. Ženama zatočenika preti se oduzimanjem dece. Aktivisti, koji su u međuvremenu pušteni na slobodu, govore o neviđenom mučenju. Jedan od aktivista, lider Hrišćanskih demokrata Pavel Severinets, je u pritvoru pokušao da preseče vene, u znak protesta protiv mučenja i nehumanih uslova.

Isto se dešava i sa preduzetnicima. Onima, koji su se usudili da izraze podršku opozicionim kandidatima, poslovi se zatvaraju pod različitim izgovorima. Jedan od proizvođača suvenira sa nacionalnim motivima morao je da zaustavi deo poslovanja svoje kompanije, jer je „predstavljao pretnju nacionalnoj bezbednosti“.

Pre hapšenja Viktor Babariko je oborio sve rekorde popularnosti. Imao je do sada najviše ljudi neposredno uključenih u kampanju. Babarikove pristalice sakupile su 425 hiljada potpisa podrške njegovoj kandidaturi, što je apsolutno rekordan broj potpisnika u političkoj istoriji Belorusije. Prethodni rekord držao je Zjanon Paznjak, 1994. godine, sa 216 hiljada prikupljenih potpisa.

Lukašenko je očigledno uplašen. Svakog dana napada svoje protivnike na televizijskim programima, nazivajući ih lopovima, svinjama, vašima i masnim buržujima. Uviđajući da čak i lažiranja izbora ovoga puta možda neće biti dovoljna za pobedu, Lukašenko se okrenuo terorisanju svog naroda. U nedavnom govoru upozorio je Beloruse na ono što se može desiti ukoliko ne poslušaju volju svog vladara, podsećajući ih na slučaj masakra u Andidžanu, 2005. godine, kada su predstavnici vlade Uzbekistana otvorili vatru na gomile civila.

Sve pomenuto dogodilo se samo nekoliko sedmica nakon što je objavljen datum izbora. Tokom preostala dva meseca nesumnjivo ćemo videti još više nasilja; još hapšenja, pretnji i provokacija. Postoji šansa da prvi put u istoriji nijednom stvarnom opozicionom kandidatu neće biti dozvoljeno da trči izbornu trku. Izborna komisija ima rok do 14. jula da donese odluku. Ali, bez obzira na to da li će svi opozicioni kandidati biti uhapšeni već sada, ili će to biti odmah nakon održavanja lažiranih izbora, nezadovoljstvo je toliko veliko da su protesti 9. avgusta, na dan izbora, gotovo neizbežni. Štaviše, sudeći po do sada neviđeno velikom broju ljudi koji su izašli na ulice, čak i u najmanjim provincijskim gradovima, kako bi podržali Tihanovskog posle njegovog hapšenja, verovatno će se po prvi put u istoriji beloruskih izbora održati protesti ne samo u Minsku, nego i u drugim gradovima.

Lukašenko pokušava da deluje proaktivno, imajući na umu moguće buduće proteste. Prvi put, nakon 26 godina, značajno je pojačao obezbeđenje svoje glavne rezidencije u Minsku. Studentima policijskih i vojnih akademija uskraćen je letnji raspust. Penzionisani policajci pozvani su da se vrate u službu. Vojska poziva rezerviste na vojnu vežbu nedelju dana pre izbora. Postoje izveštaji o masovnoj proizvodnji i kupovini opreme za razbijanje demonstracija. Lukašenko se priprema da Belorusima pruži poslednju i odlučujuću bitku.

Gotovo da nema sumnje da će je dobiti. Ali šta dalje? Dalje, Lukašenko gubi legitimitet ne samo u očima naroda, već i značajnog dela nomenklature. Zapadni vektor mu je zatvoren. Na Istoku se Majka Rusija ne snebiva da mu kaže da njena dalja podrška dolazi samo u zamenu za beloruski suverenitet. Ruski poreski manevar oduzima Belorusiji jedan od dva osnovna izvora prihoda. Onaj drugi – izvoz kalijumovog đubriva (potaše) – takođe prolazi kroz težak period, zbog niskih prodajnih cena. Da, Belorusija i dalje može računati na kredite iz Rusije, Kine i od Lukašenkovih prijatelja sa Bliskog istoka, ali kreditni uslovi daleko su od prijateljskih i u najboljem slučaju bi mogli pomoći beloruskoj privredi da se održi još godinu, ili dve.

Posle toga, koliko god se Lukašenko trudio da to izbegne, Belorusiji će biti neophodne duboke strukturne reforme. U suprotnom, osim ako se Rusija eventualno ne predomisli i ne nastavi sa podrškom, Belorusija uskoro, najverovatnije, neće biti sposobna da vraća svoje dugove i postaće propala država. Lukašenko to razume bolje od bilo koga drugog. Pre nekoliko godina pokrenuo je ustavnu reformu, koju verovatno vidi kao početak tranzicije ka Belorusiji posle Lukašenka, tranzicije nalik onoj koja se već desila u Kazahstanu. Verovatno će novi beloruski ustav značajno oslabiti ulogu predsednika i prebaciti više ovlašćenja na druge grane vlasti, ostavljajući Lukašenku status arbitra u drugačijem kapacitetu moći od postojećeg.

Sistem koji je Lukašenko izgradio više ne funkcioniše. On sam više nije popularan. Lukašenko  može nastaviti svoj predsednički mandat uz pomoć bajoneta, ali će na kraju ipak morati da donese odluku: da sam reformiše Belorusiju, ili da odstupi sa vlasti i prepusti drugima da to urade.

Tekst objavljen uz pomoć Miloš Pankova.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here