Janis Varufakis: kapitalizam ne funkcioniše. Evo alternative.

0
419
https://pixabay.com/

Preuzeto:

https://www.theguardian.com/books/2020/sep/04/yanis-varoufakis-capitalism-isnt-working-heres-an-alternative

 

U svojoj novoj knjizi Another Now (izdavač: Bodley Head) poznati ekonomista Janis Varufakis (Yanis Varoufakis) zamišlja budućnost transformisanu Covidom-19 i skicira smeli oblik demokratskog socijalizma.

Vreme čitanja: 15 minuta

Kada je Margaret Tačer, 1980. godine, skovala izreku „TINA – There Is No Alternative”, odnosno da nema alternative (kapitalizmu), bio sam zapanjen, jer sam duboko u sebi osećao da ima pravo: levica nije bila verodostojna ni poželjna alternativa kapitalizmu.

Levičari se ističu sposobnošću da ukazuju na ono što nije u redu sa kapitalizmom. Ne znamo, međutim, kapacitet nekog „drugog“ sveta, u kome čovek doprinosi u skladu sa svojim mogućnostima, a dobija u skladu sa svojim potrebama (što je bila neostvarena maksima komunizma; prim. prev). Kada smo bili primorani da opišemo potpuno razvijenu alternativu savremenom kapitalizmu, dugi niz decenija oscilirali smo između ružnog (socijalizma – po sovjetskom modelu) i umornog (socijaldemokratije – koju je finansijska globalizacija učinila neodrživom).

Tokom 1980-ih, učestvovao sam u mnogim debatama po pabovima, univerzitetima i gradskim skupštinama, čija je svrha bila da se organizuje otpor tačerizmu. Svaki put kada bih čuo Megine govore, osećao sam krivicu, jer bih pomislio: „Kada bismo samo imali vođu kao što je ona”! Naravno, bio sam bez iluzija: Program Margeret Tačer je bio despotski, antisocijalni i bio je ekonomska slepa ulica. Ali, za razliku od ove naše druge strane, ona je razumela da živimo u revolucionarnom vremenu. Posleratni mir je bio završen. Ako želimo da branimo slabe, ne možemo biti u defanzivi. Morali smo da se angažujemo na način kako je ona učinila: napustiti stari sistem, zameniti ga potpuno novim. Ne onakvim kakav je bio Megin, distopijski, već potpuno novim.

https://pixabay.com/

Moja kritika kapitalizma ne znači ništa, ako ne bih mogao da odgovorim na ključno pitanje: „Šta je alternativa?“.

Avaj, naša grupa aktivista nije imala viziju novog sistema. Umesto toga, bavili smo se prekrivanjem leševa, dok je Tačerka kopala grobove, kako bi raščistila put za njen, novi, varvarski kapitalizam. Čak i kada smo pružali snažnu zaštitu zajednicama kojima je zaštita bila potrebna, naši ciljevi bili su anrahroni – borili smo se za elektrane koje rade na ugalj, ili za pravo muških, desničarskih, sindikalaca da mogu da postignu prljave dogovore iza zatvorenih vrata, sa ljudima kao što su Robert Maksvel i Rupert Mardok.

Kada se Sovjetski Savez raspao 1991. godine, mi na levici – socijaldemokrate, kejnzijanci, marksisti i slični – imali smo osećaj da ćemo do kraja života živeti kao gubitnici, isto tako kao što su 2008. godine sa propašću Liman Bradersa (Lehman Brothers Bank) oni koji su živeli u ideologiji neoliberalizma, videli erupciju istorije, sa sličnim silama koje razaraju dušu. Nekoliko godina kasnije, „nadzornički” kapitalizam primorao je tehno-jevanđeliste, koji su u internetu videli neodoljivu globalnu demokratsku silu, da, takođe, odbace svoje iluzije.

Pre dve godine shvatio sam da nam je neophodan novi plan, kako bi u današnjim uslovima demokratski socijalizam mogao da funkcioniše, sa sadašnjim tehnologijama i uprkos našim ljudskim neuspesima. Moje oklevanje da pokušam da preduzmem takav poduhvat (promene) bilo je ogromno. Dve osobe su mi pomogle da to prevaziđem. Jedna je moj partner, Danaja Stratu (Danae Stratou). Od kad smo se prvi put sreli, govorila mi je da moja kritika kapitalizma ne znači ništa, ukoliko ne mogu da odgovorim na pitanje: „Šta je alternativa i kako bi tada tačno funkcionisale stvari, kao što su novac, kompanije i stambeni krediti? ”

Druga osoba, od koje bi se to najmanje očekivalo, bio je  Paskal Donahju (Paschal Donohoe), irski ministar finasija i predsednik Eurogrupe. Politički protivnik, koji nije razmišljao o meni kao ministru finansija, bio je dovoljno ljubazan da napiše velikodušnu kritiku moje prethodne knjige. Donahjuu se svideo moj prikaz kapitalizma, ali je smatrao da je kraj knjige, gde sam pokušao da prikažem neke karakteristike postkapitalističkog društva „vrlo uznemiravajuć”.

Bio je u pravu, pa sam odlučio da napišem Another Now.

U pokušaju da ubacim u moj nacrt programa (socijalizma) drugačije i često sukobljene perspektive, odlučio sam se da povežem tri različita karaktera, čiji dijalozi pripovedajući (svoju) priču, predstavljaju različite delove mog razmišljanja: feministkinju-marksistkinju, libertarijanca-bivšeg bankara i disidenta-tehnologa. Njihova neslaganja sa „našim” kapitalizmom pružaju osnovu na kojoj je projektovan i procenjen moj nacrt (budućeg) socijalizma.

. . .

Kapitalizam je ozbiljno uzleteo kada se eletromagnetizam našao na tržištu akcija krajem 19. veka. Ovo spajanje dovelo je do umrežavanja megafirmi, kao što je Edison, koje su proizvodile sve, od elektrana do sijalica. Da bi se finansirao ogroman poslovni poduhvat u trgovanju akcijama takvih megafirmi, pojavila se potreba za megabankama. Početkom 1920-ih finansijski kapitalizam je grmeo, pre nego što se srušio u Veliku krizu,  1929. godine.

Decenija u kojoj živimo počela je spojem, koji izgleda da vrtoglavo ubrzava istoriju: to je spoj „velikog mehura“ – uz pomoć koga država održava finansijski sektor od 2008. godine i pandemije Covid-19. Činjenice nije teško uočiti. Na dan, 19. avgusta 2020. g. kada je objavljena vest da je britanska ekonomija pretrpela najveći pad u istoriji, Londonska berza je skočila za više od 2%. Nikada se ranije ništa slično nije desilo. Finansijski kapitalizam se izgleda konačno odmetnuo od osnova (doktrine) ekonomije.

Another now – novi početak, počinje kasnih 70-tih godina prošlog veka, obuhvata krizu 2008. i 2020. godine. Ali on takođe, ocrtava i zamišljenu budućnost, završava se 2036. godine. U priči postoji trenutak, tačnije nedelja uveče novembra 2025. godine, kada moji likovi pokušavaju da shvate okolnosti i osvrću se na događaje iz 2020. godine. Prvo što primećuju je kako je drastično izolacija (policijski čas) promenila percepciju politike.

Pre 2020. godine politika je izgledala skoro kao igra, ali sa Covid-19 došlo se do saznanja da vlade (država) poseduju ogromna ovlašćenja. Virus je doneo 24-časovni policijski čas, zatvaranje pabova, zabrane šetnji parkovima, odsustvo sporta, prazna pozorišta, ućutkivanje muzičkih događaja. Sve ideje o minimalnoj ulozi države, spremne da deli moć sa individuom, propale su.

Mnogi su likovali nad  predstavom (obnovljene) sirove moći države. Čak i pobornici slobodnog tržišta, koji su ceo život bučno reagovali na bilo kakvu sugestiju o najskromnijem povećanju javne potrošnje, zahtevali su neku vrstu državne kontrole nad ekonomijom, kontrole koja nije viđena još od kada je Leonid Brežnjev vodio Kremlj. Širom sveta države su finansirale plate privatnih korporacija, racionalizovale komunalne usluge i preuzimale deonice avio-kompanija, auto-industrije, pa čak banaka. Od prve nedelje policijskog časa, pandemija je preuzela snagu politike, da bi otkrila sumornu realnost koja počiva na tome da neki ljudi imaju moć da kažu ostalima šta (treba) da rade.

Ogromne državne intervencije dovele su u zabludu naivne levičare, koji su sanjarili da će se oživljavanje državne uloge pokazati kao sila dobra. Zaboravili su šta je Lenjin jednom rekao: Politika se svodi na to šta je ko kome uradio („Politics is about who does what to whom“). (Levičari) su dozvolili sebi da se ponadaju da nešto dobro može izaći od toga da se elitama, koje su prethodno osuđivali zbog besramnog ponašanja, preda prekomerna moć.

Siromašni i ljudi tamnije puti su najviše patili od virusa. Zašto? Njihovo siromaštvo je izazvano njihovim razvlašćenjem, brže su ostarili i tako su postali podložniji bolestima. U međuvremenu, veliki biznisisu povećali su svoje privilegovane pozicije oslanjajući se na državu, koja je mogla da nametne monopole na kojima ti biznisi rastu.

Amazoni širom sveta su procvetali. Smrtonosne emisije (gasova), koje su se na momenat smanjile, vratile su se i zagadile atmosferu. Umesto međunarodne saradnje, granice su se zatvorile, a roletne se spustile. Nacionalisti su ponudili demoralisanim građanima jednostavnu trgovinu: autoritarna moć, a za uzvrat zaštita od smrtonosnog virusa i od zavere disidenata.

Ako su katedrale, nasleđe srednjovekovne arhitekture, 2020-te će ostati upamćene po ogradama, pod strujnim naponom i letećim dronovima. Finansije i nacionalizam, čija je uloga bila u porastu još pre 2020-te godine, postali su očigledni pobednici. Velika snaga novih fašista bila je u tome da, za razliku od situacije od pre jednog veka, nisu morali da nose braon košulje, pa čak ni da ulaze u vlade kako bi imali moć i vlast. Panične partije establišmenta, neoliberali i socijaldemokrati, radile su za njih uz pomoć velikih tehnoloških sistema.

Kako bi sprečile novo širenje virusa, vlade su pratile svaki pokret (stanovništva) uz pomoć fensi aplikacija i  pomodnih narukvica. Sistem koji kontroliše kašalj je sada kontrolisao i smeh. Ranije osnovane organizacije, specijalizovane za praćenje i „modifikaciju“ ponašanja, kao što su to KGB i Kembridž analitika, sada izgledalju kao da su iz simpatičnog kamenog doba.

Kada se desio momenat u kome je čovečanstvo izgubilo nit? Da li je to bila 1991, 2008, ili smo i dalje imali šansu u 2020. godini? Teorija o raskrsnici puteva istorije je lepa laž. Istina je da se svakog dana nalazimo na životnoj raskrsnici.

. . .

Pretpostavimo da smo iskoristili momenat 2008. godine, na nivou mirne hi-tech revolucije, koja bi dovela do postkapitalističke ekonomske demokratije. Kako bi to izgledalo?

Da bi bila poželjna, ta bi se hi-tech revolucija 2017. godine morala nalaziti na tržištu roba i usluga, jer je alternativa – sistem racionalizovanja sovjetskog tipa, koji daje moć najgorim birokratama – nešto previše sumorno.

Ali, da bismo bili otporni na krizu, moralo bi da postoji jedno tržište, ono koje tržišni socijalizam ne može sebi da priušti: tržište rada. Zašto? Jednom, kada radno vreme dobije cenu najma, tržišni mehanizam ga neumoljivo gura nadole, dok pretvara u robu svaki aspekt poslovnog procesa. Može li napredna ekonomija da funkcioniše bez tržišta rada? Naravno da može. Uzmimo na primer princip: jedan zaposleni – jedan udeo (share) – jedan glas, koji u Another Now zovem korporativni sindikalizam. Ideja izmene korporativnog zakona, kako bi se svaki zaposleni pretvorio u ravnopravnog, mada ne i podjednako plaćenog partnera, danas je nezamislivo radikalna, kao što je to bilo univerzalno biračko pravo u 19. veku.

U mom nacrtu, centralne banke svakoj odrasloj osobi obezbeđuju besplatan račun u banci, na koga uplaćuju fiksni iznos, koji se zove univerzalna osnovna dividenda. Kako svi koriste svoj račun u centralnoj banci za domaća plaćanja, većina odštampanog novca, koji centralna banka zadržava, prebacuje se u (njen) bilans stanja. Pored toga, centralna banka uplaćuje sredstva na račun svakog novorođenčeta, a taj štedni fond će ono moći da koristi kada odraste.

Ljudi dobijaju dve vrste prihoda: prihode od dividendi, koji se uplaćuju na njihov račun u centralnoj banci i zarade od rada u korporativno-sindiklanoj kompaniji. Ni jedan ni drugi prihod se ne oporezuju, jer nema poreza na primanja, ili promet. Umesto toga, dve vrste poreza finansiraju budžet: porez po stopi od 5 % na ukupan prihod korporativno-sindikalnih firmi i porez na prihod od iznajmljivanja zemljišta – koje je u celosti vlasništvo zajednice, za korišćenje tog zemljišta u privatne, vremenski ograniče svrhe.

Jednom kada tržišta akcija, zajedno sa komercijalnim finansijama nestanu, neće više biti ogromnih dugova koji nastaju zbog spajanja kompanija pri akviziciji (kupovini akcija kompanija).

Kada je reč o međunarodnoj trgovini i plaćanjima, Another Now je osmislio inovativni globalni finansijski sistem koji neprekidno preusmerava bogatstvo na globalni jug, istovremeno sprečavajući neravnotežu koja može da izazove nesuglasice i krize. Sva trgovina i sva novčana kretanja između različitih monetarnih jurisdikcija (npr. Velike Britanije i evrozone, ili SAD) denominuju se u novu digitalnu obračunsku jedinicu (new digital accounting unit), koja je nazvana Kosmos. Ako vrednost Kosmosa uvoza zemlje premašuje njen izvoz, naplaćuje se dažbina u srazmeri sa trgovinskim deficitom. Međutim, isto tako, ako izvoz zemlje premaši uvoz, naplaćuje se porez proporcionalan razlici u izvozu. Posebna dažbina bi se uvela na nacionalni kosmos račun države. Njome bi se oporezovao špekulativni tok novca, koji nanosi tolike štete zemljama u razvoju, u slučaju kada god se previše i prebrzo novca kreće u, ili iz države. Sredstva naplaćena od ovih dažbina završila bi kao direktne zelene (greenfield) investicije na globalnom jugu.

Dodela akcija svakom zaposlenom partneru, kojima se ne može trgovati, ključ je ove ekonomije. Dajući zaposlenima – partnerima pravo da glasaju na skupštinama korporacije, što je ideja koju su predložili još rani anarho-sindikalci, razlika između plata i profita bi se poništila i demokratija bi, na kraju, ušla na radno mesto.

Od glavnih inženjera firmi i njenih ključnih stratega, do sekretarica i domara, svi zaposleni dobijali bi osnovnu platu, plus bonus o kojem se odlučuje kolektivno. S obzirom na to da pravilo „jedan zaposleni, jedan glas“ favorizuje manje donosioce glasova, korporativni sindikalizam ima za posledicu da se takvi konglomerati dobrovoljno raziđu u manje kompanije, čime se oživljava tržišna konkurencija. Još upečatljivije, berze tada potpuno iščezavaju, s obzirom na to da akcije ne podležu trgovini, i postaju (dokumenti) kao što su to lične karte i članske karte biblioteka. Jednom kada tržišta akcija nestanu, potreba za ogromnim dugom za finansiranje spajanja i akvizicija (kupovine), takođe nestaju – zajedno sa komercijalnim finansijama. S obzirom na to da centralna banka tada svima obezbeđuje besplatan račun, privatno bankarstvo se smanjuje i postaje potpuno beznačajno.

Neka od problematičnijih pitanja koja sam morao da rešim u pisanoj formi u Another Now, da bih osigurao njegovu doslednost sa potpuno demokratizovanim društvom, bila su sledeća: strah da će moćni ljudi manipulisati izborima, čak i u tržišnom socijalizmu; tvrdoglavo odbijanje patrijarhata da umre; politika pola i roda; finansiranje zelene tranzicije; granice i migracije; zakon o digitalnim pravima i tako dalje.

Pisanje ovakvog štiva u formi (ekonomskog) priručnika bilo bi nepodnošljljivo. To bi me nateralo da se pretvaram da sam se argumentovano svrstao na neku stranu u pitanjima koja ostaju nerešena u mojoj glavi i često u mom srcu. Zato dugujem neizmernu zahvalnost mojim imaginarnim likovima Ajris, Evo i Kosti. Iznad svega, dozvolili su mi da ozbiljno porazmislim o najtežem pitanju: jednom kada koncipiramo izvodljiv socijalizam, koji izbacuje Tačerkinu TINE iz igre, šta ćemo moramo da uradimo i koliko ćemo daleko biti spremni da idemo, da bismo ga ostvarili?

 

Prevod:

Aleksandar Jovanović

Mihailo Brkić

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here