Podelom onih koji beže od sukoba na „zaslužne“ i „nezaslužne“ je nemoralno i predstavlja izdaju evropskih vrednosti.
Kako da ocenimo dva evropska lica u odnosu prema izbeglicama? U nedelji kada je Evropska unija dočekala skoro dva miliona izbeglica iz Ukrajine, da li je potrebno da pogledamo i živopisne video snimke mladog Afrikanca koji je pretučen jer se penjao preko ograde evropske granice? Da, potrebno je.
Dok Evropa ponovo otkriva svoje emocije i saosećanja prema izbeglicama, trebali bi da pogledamo ovaj video. U njemu ćemo videti bespomoćnog mladića u pohabanoj odeći kako se oprezno spušta niz ogradu od šest metara. Dole ga čeka nekoliko španskih graničnih policajaca u šlemovima, pancirima i sa pendrecima. Prvi udarac dobio je pre nego što se spustio na zemlju. Slike koje slede, gomila uniformisanih belaca koji nemilosrdno prebijaju crnca, vrlo su uznemirujuće jer nam već deluju poznato.
Španska Melilja, jedna od dve male enklave Evropske unije na afričkom kontinentu, dugo je bila najisturenija stanica tvrđave Evrope. Meliljin ograđeni raj golf terena, kazina i korupcije pamte ovakve slike od ranije. Ali sada je posebno važno pogledati ih i dobro razmisliti.
Generacije ljudi širom Evrope, provele su poslednjih nekoliko dana pitajući se kuda bi mogli da odu, šta bi poneli sa sobom ako bi izbio rat. Distanca i osećaj drugosti koji su nam pomogli da ignorišemo rat u Siriji ili propast Avganistana nisu bili opcija u slučaju Ukrajine.
Postoje dobri razlozi zašto je rat u Ukrajini podstakao Evropu da ponovo otkrije svoju saosećajnost. Kako je rekao veteran britanske vojske i dobrovoljac u Ukrajini, “to je crno-beli rat”, ili, kako drugi ističu, Ukrajina je država do nas. To su pitanja kulture i, naravno, rase.
Rat u Ukrajini stvara azilante koji odgovaraju najjednostavnijoj definiciji izbeglice. Do sada su to uglavnom žena i deca, a na televiziji se mogu videti kao prelaze jednu granicu. Nakon što dolaze posle mračnog perioda podela u kome je dobijanje azila u Evropi postala stvarna pretnja, sa izgubljenim životima i izgrađenim zidovima na granicama, izliv saosećanja jeste dirljiv i dobrodošao, ali pojednostavljivanje i segregacija nisu. Izbeglice iz Ukrajine prelaze u Poljsku, zemlju koja je još uvek zauzeta izgradnjom zida duž Beloruske granice kako bi sprečila ulazak Sirijaca, Avganistanaca i Iračana.
Zabeleženi su uznemiravajući nivoi diskriminacija sa kojima su se suočavale izbeglice neevropskog porekla koje beže od ruskog napada na Ukrajini. Izveštavanje o ovome mora biti nijansirano, balansirano u kontekstu. Ne treba sve što se predstavlja kao rasizam tako jednostavno opisati. Ali bilo je proverenih incidenata u kojima su obojenim ljudima zabranjivali ulaz u vozove kojima su ljudi evakuisani, bili su razdvajani i primorani da čekaju danima na graničnim prelazima.
Biće onih koji zamišljaju da raširene ruke za Ukrajince i tvrđava Evropa za crne i smeđe izbeglice mogu i treba međusobno da koegzistiraju. Greše, ne samo na očiglednom moralnom nivou. Previše je več bilo komentara u Evropi koji su upali u zamku razdvajanja na zaslužne i nezaslužne izbeglice. Njihove opravdane reči hvale za Ukrajince ukazuju na navodne izuzetne kvalitete kao što su odvažnost i borbenost. To su uvrede koje čuju i razumeju Sirijci, Avganistanci i drugi, koji su nedavno dočekani brutalno na istim granicama, u slučaju Sirije, nakon borbe sa istim agresorom.
Segregacija crnih izbeglica na nekim od izlaznih tačaka Ukrajine i dvostruki standardi u vezi sa tim ko će ostati u Evropskoj uniji, služe Putinu i drugim zlonamernim akterima kao priručnik za destabilizaciju EU. Žalosna panika sa kojom su Poljska i Brisel primili mogućnost da nekoliko hiljada Iračana, Avganistanaca i Sirijaca dođe preko Belorusije predstavlja očiglednu slabost koja može biti iskorištena.
Autoritarni lideri u susedstvu, od Moskve i Minska do Ankare, znaju da bi Evropa radije prihvatila ucenu nego postigla konsenzus o raseljavanju azilanata širom Unije. Dogovori sa Turskom i Libijom o “skladištenju” izbeglica i migranata su ranjive ljude pretvorili u robu, a našu pograničnu oblast u mesta očaja i bezakonja.
To su politički izbori pothranjeni lažima da je Evropa nepravedno opterećena bremenom izbeglica, koje sebi teško može da priušti. Ovo su argumenti koje Jordan ili Turska mogu da podržavaju, ali nemaju smisla kada ih izgovara ostarela Evropa.
U međuvremenu, odgovor na patnju Ukrajinaca je označio razbijanje starih lažnih argumenata o ceni i o prostoru. Izdvajanja za pomoć izbeglicama koštaće 30 milijardi evra u prvoj godini, prema proračunu Centra za globalni razvoj. UNHCR predviđa da će najmanje 4 miliona izbeglica biti prisilno raseljeno, a na sreću glasovi koji prigovaraju oko ovih troškova su tihi ili ih uopšte nema.
Neki će biti u iskušenju da učvrste tvrđavu, da tvrde da je sada Evropa prepuna, kada je primila Ukrajince. Sa dolaskom izbeglica koje s pravom prihvatamo i podržavamo, takođe je vreme da preispitamo greške napravljene od 2015. Komodifikacija izbeglica i krhkost koju oglašavamo vojnim odgovorima na Egejskom moru 2020. i beloruski sukob 2021. godine. garantuju više onoga što vlade EU nazivaju „hibridnim ratovima“.
Današnji stvarni rat pojačao je izgovore koje je bogata i sve manja Evropa ponudila za odbranu svoje tvrđave. Ono što je ostalo je rasizam. To je ono što je čekalo mladića u pohabanoj odeći u podnožju džinovske ograde. I otvoreno rasistička Evropa pobeđuje većinu onoga za šta tvrdimo da je u pitanju u smislu vrednosti u ratu u Ukrajini.
Tekst preuzet: Europe has rediscovered compassion for refugees – but only if they’re white
Autor: Daniel Hovden
Dan
10.03.2022.
Pročitajte i
