Nakon godina stagnacije i loših izbornih rezultata, nemački Die Linke se nada da će je njeno novo rukovodstvo vratiti na obećanja iz 2000-ih. Ali, kao stranka koja ima svoju socijalnu bazu na istoku Nemačke (bivši DDR), partiji nije potrebna samo drugačija marketinška strategija – ona treba da obnovi svoje korene u radničkoj klasi.
27. februara Die Linke je konačno održala svoj partijski kongres. Janine Vissler, zvezda u usponu na levom krilu stranke i Susanne Hennig-Vellsov, liderka stranke u Tiringiji, gde Die Linke vlada na čelu koalicije levog centra, preuzele su dužnost dugogodišnjih partijskih lidera Bernda Riekingera i Katje Kipping.
Skoro devetogodišnji mandat Riekingera i Katje Kipping prvobitno je bio brak između nominalno krajnje levice stranke i značang dela njenog umerenog krila. Saradnja Riekingera i Kippingove označila je određeni nivo stabilizacije unutar stranke, ali i njenu očiglednu stagnaciju. Nisu se pokazali posebno harizmatičnim ili spretnim u očima javnosti, a njihovo vođstvo je u medijima više puta bilo osporavano od strane bivše predsedavajuće parlamenta Sahre Vagenknecht, koja je 2018. pokrenula nesrećni pokušaj levo-populističke formacije Aufstehen.
Rejtinzi stranke su se godinama kretali u rasponu između 6 i 9%, njeni lideri niti su imali štetu zbog sopstvenih propusta, niti su mogli da kapitalizuju tuđe greške, pa se vodeći nemački nedeljnik Der Spiegel zapitao da li je stranka postala „sklerotična“.
Stoga su Vissler i Hennig-Vellsov razumljivo pozdravljene kao šansa za oživljavanje stranke. Internet kongres koji ih je izabrao bio je izuzetno pomirljiv u poređenju sa prethodnim skupovima, uz nekoliko otvorenih sukoba i uz opšti konsenzus da je, pred niz federalnih i saveznih izbora zakazanih ove godine, sada vreme za jedinstvo i izgradnju partije. Ipak, bez obzira na prećutnu saglasnost, pitanje kakvu vrstu stranke treba graditi ostalo je prilično otvoreno.
PREDAJA ŠTAFETE
Uspon Visslerove i Hennig-Vellsove, koje se nisu suočile sa opozicijom, označava konsolidaciju novog partijskog centra koji se znatno razlikuje od snaga koje su se, još 2004. g. stopile da bi osnovale Die Linke.
U to vreme, Stranka za demokratski socijalizam (PDS) – naslednica vladajuće stranke u Istočnoj Nemačkoj i svojevrsna istočnonemačka grupa za posebne interese za situaciju nastalu posle 1990. godine – počela je da se plaši za svoj opstanaka, jer nije uspela da pređe cenzus od 5%, kako bi ponovo ušla u parlament. U međuvremenu, vladajuća Socijaldemokratska partija (SPD) pod vodstvom Gerharda Schrodera skrajnula je svoje levo krilo, oličeno u bivšem ministru finansija Oskaru Lafontainu i započela sa sprovođenjem niza oštrih reformi tržišta rada koje su otuđile značajan deo njene baze, što je dovelo do napuštanja stranke (Rad i socijalna pravda – izborna alternativa, ili VASG) predvođene Lafontenom i nekoliko drugih levičara unutar SPD-a.
Kada PDS nije ušao u parlament, a SPD počeo da napušta socijaldemokratsku politiku, pojavio se prostor za novu levičarsku snagu. Dve stranke brzo su formirale izborni savez 2004. godine, koji je 2007. godine postao Die Linke. Glavnim komponentama stranke po njenom osnivanju pridružile su se razne manje grupe koje su Die Linke videle kao šansu za uvođenje radikalno-levičarskih ideja u politički mejnstrim. Iako su predstavljale manjinu u brojčanom smislu, njihova mladost i sposobnost za puni aktivizam značili su od početka veliku komparativnu prednost, jer su imali sposobnost da oblikuju stranku na terenu, dok su se generacije osnivača PDS-a i VASG-a često borile da reprodukuju nove kadrove.
Petnaest godina kasnije, treba priznati da je od početnih komponenti Die Linke samo PDS bezrezervno postigao svoj cilj: Die Linke je sada bez sumnje politička snaga čitave države, po prvi put u svojoj istoriji ima više članova koji dolaze sa bivšeg Zapada nego sa Istoka. Ipak, to se desilo po cenu partijskog istočnonemačkog identiteta i socijalne baze stranke. Die Linke ubrzano gubi tlo pod nogama u istočnim federalnim državama, jer njeno tradicionalno članstvo odumire, a stranka gubi status prirodnog utočišta istočnonemačkih glasača koji sada iz protesta glasaju za desno-populističku Alternative fur Deutschland (AfD). Iako je u rukovodstvu stranke nemali broj Nemaca sa istoka, većina je premlada i nije veći deo života provela u Nemačkoj Demokratskoj Republici, a istočnonemački identitet ne igra veću ulogu u njihovoj politici.
VASG koji je, međutim ima cilj da pogura SPD ka svojim starim politikama – ili čak da ga zameni kao vodeću partiju rada – sve više se povlači. Podrška Die Linke-a u nemačkim sindikatima, koji su i dalje jedni od najjačih u Evropi, nije jača nego što je bila prilikom njenog osnivanja, možda je čak i slabija. Iako se podrška SPD tokom poslednje decenije u nemačkom industrijskom središtu i sada iznosi oko 15 %, Die Linke nije zabeležila nikakvu korist od toga.
Odlazeći predsednik stranke Riekinger, koji je i sam bio dugogodišnji funkcioner u sindikatu uslužnih radnika Ver.di, strastveno je govorio o izgradnji „stranke poveznice“ koja ujedinjuje radnu snagu sa drugim društvenim pokretima. Die Linke je napravila određeni prodor među radnicima u sektoru nege, ali i izgleda da njena poruka ne odzvanja u tradicionalnoj socijaldemokratskoj bazi, koja je umesto toga postala u velikoj meri politički pasivna ili je, još gore, prebegla udesno. Kao rezultat, i nesumnjivo uprkos najboljim namerama Die Linke-a, stranka je sve više stranka mladih, urbanih sredina, sa sve manjim brojem prisutnih među industrijskom radnom snagom ili u ruralnim oblastima.
TRANSFORMISANA PARTIJA?
Sa padom politike udruživanja radnika i istočnonemačke politike identiteta, miljei mladih aktivista pokazali su se na mnogo načina kao pobednici u promenama ustrojstva stranke, koje je kreiralo samo rukovodstvo. Iako se njihova ideološka pozadina znatno razilazi – Vissler je donedavno bila član trockističke grupe Mark21, dok je Hennig-Vellsov sve vreme vodila Tiringijsku stranku u vladi – obe su svoju političku karijeru započele kao studentske aktivistikinje početkom 2000-ih i provele su najveći deo svog političkog života kao stalni partijski funkcioneri i parlamentarci.
Uz njih se stranačko rukovodstvo sve više oslanja na mlade političare sličnih uverenja.
Iako je novo rukovodstvo mlađe i spolja raznovrsnije nego ikada ranije, one su u velikoj meri i funkcioneri koji su svoju karijeru započele kao aktivisti u stranačkim kampovima. Za mnoge od njih stranka i njene omladinske organizacije su jedina politička arena koju su ikada poznavali. Kao što je doajen PDS-a Andre Brie naglasio još 2018. godine, iako Die Linke privlači mlade ljude, njegova ukupna oskudica aktivnih članova znači da mladi regruti često tako brzo izrastu da „nauče kako da organizuju većinu na kongresu, ali više nemaju osećaj za normalne ljude“. O ovom trendu svedoči „hip“ subkulturna estetika koju je stranka poslednjih godina pokušala da stekne u javnosti, ali koja, iskreno govoreći, deluje isforsirano.
Vagenknecht i njene pristalice su izrazile sumnju u okretanje stranke ka mladima, urbanima, i okarakterisale taj zaokret kao rezultat svesne odluke odlazećeg rukovodstva da stranka postane ono što podrugljivo nazivaju „latte macchiato left“ – slika urbane srednje klase koja se više bavi tokenističkom raznolikošću i upotrebom pravih zamenica nego preraspodelom bogatstva. Iako je posebno Kipping nastojala da pozicionira stranku kao „glavnu adresu za mlade ljude koji žele da promene svet“, upitno je da li to objašnjava poteškoće stranke u njenom tradicionalnom miljeu. Na kraju, svim političkim strankama su potrebni mladi, entuzijastični članovi za vođenje kampanja i generalno za održavanje stranke.
Koliko god bio u pravu i, tabor Vagenknecht nije uspeo da na pravedan način sagleda složenost situacije. Oslanja se na stereotipe o tome šta „radnička klasa“ jeste i želi (malo više zakona i reda, malo manje feminizma) i što je još važnije, zanemaruje širi istorijski kontekst u korist pojednostavljenih objašnjenja. Na kraju, zamenjuje uzrok i posljedice, kriveći po svemu sudeći slabo rukovodstvo za temeljne transformacije koje prevazilaze opseg bilo koje pojedinačne stranke, a kamoli one koja jedva da ima 10% podrške.
Prelazak na urbanu srednju klasu nije fenomen rezervisan za Die Linke, niti je započeo pod vođstvom Kippinga i Riekingera. Udaljavanje Levice od njene istorijske baze radničke klase bio je decenijski dug proces, ukorenjen manje u promenama estetskih preferencija i politike na vrhu, koliko relativnim padom industrijske proizvodnje i istovremeno usponom uslužnog sektora i visoko kvalifikovane radne snage. Ova dešavanja ubrzala su raslojavanje miljea radničke klase koja je započela posle Drugog svetskog rata, slabeći zajednice koje su nekada bile osnova levice. U trenutku kada je SPD preduzeo neoliberalni zaokret kasnih 1990-ih, ovaj proces je već bio u velikoj meri završen.
U praktičnom smislu, erozija organizovane radničke klase značila je da je politika sve više arena srednje i više klase. Istorijski gledano, to je uvek bio slučaj sa većinom političkih snaga. Ali što je najvažnije, to nije važilo za političku levicu, koja je uspevala da milione radnika učini svesnim svojih klasnih interesa i organizuje ih u moćan blok – sposoban da svoje interese ostvari putem štrajkova, predizbornih kampanja, ponekad čak i revolucija. To je naročito bilo vidljivo u Nemačkoj, bar do 1933. godine.
Ipak, od novih evropskih levih partija poput Die Linkea do Laburističke stranke koju predvodi Corbin, nedavni pokušaji oživljavanja socijalističkog pokreta uglavnom su predvodili dobronamerni aktivisti, pretežno regrutovani od strane obrazovane srednje klase. To je 2021. godine postalo jasnije nego ikad ranije. Što se tiče aktivnog članstva u stranci, radnici od početka verovatno i nisu bili glavna komponenta, a još manje su sada. Članovi Die Linke se zato bore da govore jezik koji prosto nije njihov.
U istorijskim strankama radničke klase mladi levi intelektualci bili su organski povezani sa proleterskom bazom i kroz nju politički obrazovani. To, naravno, više nije slučaj. Za mnoge u mladoj generaciji stranke, radnici su u svom političkom imaginarijumu jednostavno potlačena grupa koju nastoje da, među mnogima, predstavljaju. Apstraktna afirmacija radničke snage mogla bi se s vremena na vreme pojaviti u njihovoj retorici, ali u praksi za njih radnička klasa nije važan politički subjekt. A kako bi i mogli biti? Socijalistički radnički pokret poznat im je samo iz knjiga, ako ih uopšte imaju.
POLITIKA IDENDITETA NIJE PROBLEM
Umesto bauka „politike identiteta“, ono što se čini da je zahvatilo Die Linke i mnoge nove leve formacije, jeste politika koja bi se mogla opisati kao „identitarna“ – politika izvedena ne iz nečijeg objektivnog ekonomskog interesa, već kao skup moralnih uverenja. Shvaćena na takav način, politika postaje manje važna za razvijanje strategije pridobijanja većine, a više za prenošenje ispravnih etičkih principa i projektovanje pravih estetskih senzibiliteta, tendenciju koju je nedavno kritikovao odlazeći poslanik Die Linke-a Fabio De Masi.
Ovaj politički habitus pomaže da se objasni zašto centralna poruka koja je proizašla sa prošlonedeljnog kongresa nije bilo kakav politički stav niti predizborna platforma Die Linke-a, već raznolikost njenog novog rukovodstva i nedostupnost njenih pro-LGBTQ, feminističkih i antirasističkih uverenja. Svakako bi sve ove stvari trebalo da postoje u jednoj socijalističkoj partiji i bilo bi preterano sugerisati da te stvari suštinski odbijaju glasače radničke klase koji brinu samo o platama i zdravstvenoj zaštiti. Sve u svemu, pošteno je zapitati se da li ova vrsta razmene poruka ima odjeka kod ljudi izvan neposrednih pristalica Die Linke-a, a kamo li da im pruža razlog da za nju glasaju.
Ovakve predstave Die Linke-a često se međusobno bore da uspostavei razliku između moralnih principa i strateških prioriteta, negujući pristup koji u osnovi smatra da su sva pitanja podjednako važna; zadatak moderne socijalističke partije je da funkcioniše kao „pokret pokreta“ ili, kako stranka sebe opisuje, „stranka u pokretu“. Ali šta to, konkretno, znači? Kakve strateške poluge partija može da identifikuje i osnaži u nadi da će jednog dana preuzeti vlast i preoblikovati društvo?
Ovde je Die Linke odlučio da izbegne svoj odgovor, nudeći nejasne formulacije o kampanji za progresivne promene i „na ulicama i u parlamentu“, „podržavajući podjednako Friday for future, Black live matters i sindikate“, i naglašavajući maglovito fokusiranje na „organizovanje“. Umesto da se izričito poziva na radničku klasu, stranka govori o „društvu mnogih“, izmenjenom frazom primenjenom direktno iz (odbačene) knjižice Džeremija Corbina, koja na nemačkom zvuči još manje inspirativno nego na engleskom.
Ako nas je poslednjih šest godina nečemu naučilo, to je da je ovaj pristup stravično nepripremljen da bi bio u stanju da se nosi sa značajnim političkim i ekonomskim pritiscima sa kojima se socijalisti suočavaju, kad god dođu na zapanjujuću udaljenost od pobede na nacionalnim izborima – što je, s obzirom na mračne izglede za revolucionarni uspon u skorije vreme, jedini način na koji Die Linke realno može da se nada kako bi napravio stvarne promene.
Grčka leva partija Siriza, po svom sastavu prilično slična Die Linke, naučila je ovu lekciju na teži način 2015. godine nakon što je preuzela vlast na talasu sentimenta protiv mera štednje i frustracije naroda zbog ponašanja evropskih zajmodavaca. Po stupanju na funkciju, Siriza nije bila u stanju da učini više od okupljanja svojih pristalica na protestima i demonstracijama. Stranka se pokazala bespomoćnom protiv institucionalne ucene EU i ubrzo je kapitulirala na svim frontovima. Siriza je i dalje druga najveća grčka politička snaga, ali je „stranka pokreta“ sada bliža neoliberalnoj socijaldemokratskoj stranci koju je zamenila, dok se, proslavljeni pokreti koji su je doveli na vlast, još uvek nisu oporavili od poraza.
Džeremi Korbin nikada nije dobio priliku da vidi kako izgleda politička moć, ali verovatno bi se suočio sa sličnim problemima. Iako je uživao iskrenu podršku u sindikatima, njegovu kampanju pokretale su pre svega mlade, entuzijastične pristalice, od kojih su se mnogi brusili u studentskom pokretu 2010. godine. Njihove namere su bez sumnje bile plemenite, ali nedostatak dubljih korena u britanskom društvu i institucijama radničkog pokreta značili su da, čim je Korbin bio poražen, veliki deo radikalnog talasa popusti pa je bilo samo pitanje meseci kada će laburistička levica biti potpuno poražena.
Nejasne strateške formulacije proizašle iz kongresa stranke Die Linke stvorene su da bi se izbegle javne prepirke – verovatno neizbežne u izbornoj godini. Ali one takođe govore o dubljoj strateškoj slabosti koja muči čitavu levicu, koja izgleda nije u stanju da prevaziđe protestne marševe i povremene iznenadne pobede na izborima. Nema lakih odgovora i nema prečica za izgradnju socijalističke većine u Nemačkoj (ili bilo gde drugde), ali činjenica je da ono što, verovatno najvažnija evropska socijalistička partija, ponavlja u strateškoj borbi koja je već drugde zakazala, ne uliva poverenje.
UDARAC ZA RADNIČKU KLASU
Šta onda budućnost za Die Linke donosi? S obzirom na to da tri stranke levog centra dobijaju tek nešto više od 40% glasova, izgledi za ulazak stranke u vladu na jesen su slabi. Zapravo Die Linke bi bila najslabija stranka u bilo kojoj koaliciji i verovatno bi bila prisiljena na kompromis i žrtvovanje većeg dela svoje platforme. Pod pretpostavkom da će stranka osvojiti dovoljno glasova da ostane u parlamentu, moraće dobro razmisliti o tome kako može ponovo da se osmisli kao efikasna opozicija i povrati prostor u javnosti, kao što je to nakratko učinila 2009. godine kada je postigla svoj najbolji rezultat do sada.
Za to će biti potrebno više od kucanja na veliki broj vrata, ili organizovanja dovoljno demonstracija, kako izgleda da veruje jedno krilo stranke. Organizovanje i aktivizam su i korisne i neophodne komponente socijalističke strategije, ali sami organizatori i aktivisti ne predstavljaju dovoljnu društvenu osnovu na kojoj se može graditi masovni pokret. Većina ljudi nije nužno zainteresovan za „aktivizam“ i ne želi da se „organizuje“ – socijalistička partija to mora donekle da prihvati i razmisli o tome kako ih svejedno privoleti za glas. Na kraju, većina ljudi procenjuje stranku ne prema tome da li označava prava ideološka polja za potvrdu, već prema njenoj praktičnoj upotrebnoj vrednosti.
Die Linke će dugoročno moći da ispuni svoju misiju samo ako uspe da postane masovna stranka radničke klase sa dubokim korenima u još uvek moćnom radničkom pokretu. To je od ključne važnosti, jer bi omogućilo Die Linke da mobiliše onu vrstu podrške koja je potrebna za preuzimanje moćnih kapitalističkih interesa. To znači vođenje kampanje oko univerzalnih pitanja poput stanovanja, prevoza i nadnica koje zabijaju klin između Die Linkea i stranaka establišmenta, istovremeno demonstrirajući njenu sposobnost da ostvari konkretna poboljšanja za radne ljude tamo gde je to moguće, poput gornje granice stanarine u Berlinu. To takođe znači primenu agresivne, ali ozbiljne retorike u kojoj su Vagenknecht i De Masi godinama briljirali. To što su se svađali sa svojom strankom, u najmanju ruku je za žaljenje, s obzirom na to da bi mnogi Linke-ovi političari mogli da nauče nekoliko stvari od njih kada je reč o održavanju ubedljivog govora.
Međutim, to ne znači, kako neki kritičari tvrde, da stranka treba da ignoriše pitanja poput seksizma, rasizma i drugih oblika ugnjetavanja da bi bila shvaćena kao radnička stranka. Istorijske radničke stranke uvek su bile organizacije koje su se borile za prava žena i manjina, često igrajući pionirsku ulogu u tim borbama. Ali za razliku od levih partija današnjice, oni mogu verodostojno tvrditi da je jedini put ka univerzalnoj emancipaciji borba za socijalistički poredak i da je put ka socijalizmu nužno prošao kroz izgradnju snažnog radničkog pokreta koji je predvodila jaka socijalistička partija.
Danas ne postoji takav pokret ili stranka – ali nisu postojali ni kada je osnovan socijalistički pokret. Moraju se stvoriti. Dobra vest je da je malo zemalja koje nude bolje uslove za to od Nemačke, sa svojim jakim sindikatima i robusnom socijalnom državom koju treba braniti i nadograđivati. Otvoreno je pitanje da li Die Linke može postati takva masovna atrakcija. Ali kao jedina socijalistička organizacija vredna pomena u Nemačkoj, možemo se samo nadati da jeste.
