Nemačka levica ima novo rukovodstvo, ali ne i strategiju

 

 

 

Nakon godina stagnacije i loših izbornih rezultata, nemački Die Linke se nada da će je njeno novo rukovodstvo vratiti na obećanja iz 2000-ih. Ali, kao stranka koja ima svoju socijalnu bazu na istoku Nemačke (bivši DDR),  partiji  nije potrebna samo drugačija marketinška strategija – ona ​​treba da obnovi svoje korene u radničkoj klasi.

27. februara Die Linke je konačno održala svoj partijski kongres. Janine Vissler, zvezda u usponu na levom krilu stranke i Susanne Hennig-Vellsov, liderka stranke u Tiringiji, gde Die Linke vlada na čelu koalicije levog centra, preuzele su dužnost dugogodišnjih partijskih lidera Bernda Riekingera i Katje Kipping.

Skoro devetogodišnji mandat Riekingera i Katje Kipping prvobitno je bio brak  između nominalno krajnje levice stranke i značang dela njenog umerenog krila. Saradnja Riekingera i Kippingove označila je određeni nivo stabilizacije unutar stranke, ali i njenu očiglednu stagnaciju.  Nisu se pokazali posebno harizmatičnim ili spretnim u očima javnosti, a njihovo vođstvo je u medijima više puta bilo osporavano od strane bivše predsedavajuće parlamenta Sahre Vagenknecht, koja je 2018. pokrenula nesrećni pokušaj levo-populističke formacije Aufstehen.

Rejtinzi stranke su se godinama kretali u rasponu između 6 i 9%, njeni lideri niti su imali štetu zbog sopstvenih propusta, niti su mogli da kapitalizuju tuđe greške, pa se vodeći nemački nedeljnik Der Spiegel zapitao da li je stranka postala „sklerotična“.

Stoga su Vissler i Hennig-Vellsov razumljivo pozdravljene kao šansa za oživljavanje stranke. Internet kongres koji ih je izabrao bio je izuzetno pomirljiv u poređenju sa prethodnim skupovima, uz nekoliko otvorenih sukoba i uz opšti konsenzus da je, pred niz federalnih i saveznih izbora zakazanih ove godine, sada vreme za jedinstvo i izgradnju partije. Ipak, bez obzira na prećutnu saglasnost, pitanje kakvu vrstu stranke treba graditi ostalo je prilično otvoreno.



PREDAJA ŠTAFETE

Uspon Visslerove i Hennig-Vellsove, koje se nisu suočile sa opozicijom, označava konsolidaciju novog partijskog centra koji se znatno razlikuje od snaga koje su se, još 2004. g. stopile da bi osnovale Die Linke.

U to vreme, Stranka za demokratski socijalizam (PDS) – naslednica vladajuće stranke u Istočnoj Nemačkoj i svojevrsna istočnonemačka grupa za posebne interese za situaciju nastalu posle 1990. godine – počela je da se plaši za svoj opstanaka, jer nije uspela da pređe cenzus od 5%, kako bi ponovo ušla u parlament. U međuvremenu, vladajuća Socijaldemokratska partija (SPD) pod vodstvom Gerharda Schrodera skrajnula je svoje levo krilo, oličeno u bivšem ministru finansija Oskaru Lafontainu i započela sa sprovođenjem niza oštrih reformi tržišta rada koje su otuđile značajan deo njene baze, što je dovelo do napuštanja stranke (Rad i socijalna pravda – izborna alternativa, ili VASG) predvođene Lafontenom i nekoliko drugih levičara unutar SPD-a.

Kada  PDS nije ušao u parlament, a SPD počeo da napušta socijaldemokratsku politiku, pojavio se prostor za novu levičarsku snagu. Dve stranke brzo su formirale izborni savez 2004. godine, koji je 2007. godine postao Die Linke. Glavnim komponentama stranke po njenom osnivanju pridružile su se razne manje grupe koje su Die Linke videle kao šansu za uvođenje radikalno-levičarskih ideja u politički mejnstrim. Iako su predstavljale manjinu u brojčanom smislu, njihova mladost i sposobnost za puni aktivizam značili su od početka veliku komparativnu prednost, jer su imali  sposobnost da oblikuju stranku na terenu, dok su se generacije osnivača PDS-a i VASG-a često borile da reprodukuju nove kadrove.

Petnaest godina kasnije, treba priznati da je od početnih komponenti Die Linke samo PDS bezrezervno postigao svoj cilj: Die Linke je sada bez sumnje politička snaga čitave države, po prvi put u svojoj istoriji ima više članova koji dolaze sa bivšeg Zapada nego sa Istoka. Ipak, to se desilo po cenu partijskog istočnonemačkog identiteta i socijalne baze stranke. Die Linke ubrzano gubi tlo pod nogama u istočnim federalnim državama, jer njeno tradicionalno članstvo odumire, a stranka gubi status prirodnog utočišta istočnonemačkih glasača koji sada iz  protesta glasaju za desno-populističku Alternative fur Deutschland (AfD).  Iako je u rukovodstvu stranke nemali broj Nemaca sa istoka, većina je premlada i nije veći deo života provela u Nemačkoj Demokratskoj Republici, a istočnonemački identitet ne igra veću ulogu u njihovoj politici.

VASG koji je, međutim ima cilj da pogura SPD ka svojim starim politikama – ili čak da ga zameni kao vodeću partiju rada –  sve više se povlači. Podrška Die Linke-a u nemačkim sindikatima, koji su i dalje jedni od najjačih u Evropi, nije jača nego što je bila prilikom njenog osnivanja, možda je čak i slabija. Iako se podrška SPD tokom poslednje decenije u nemačkom industrijskom središtu i sada iznosi oko 15 %, Die Linke nije zabeležila nikakvu korist od toga.

Odlazeći predsednik stranke Riekinger, koji je i sam bio dugogodišnji funkcioner u sindikatu uslužnih radnika Ver.di, strastveno je govorio o izgradnji „stranke poveznice“ koja ujedinjuje radnu snagu sa drugim društvenim pokretima. Die Linke je napravila određeni prodor među radnicima u sektoru nege, ali i izgleda da njena poruka ne odzvanja u tradicionalnoj socijaldemokratskoj bazi, koja je umesto toga postala u velikoj meri politički pasivna ili je, još gore, prebegla udesno. Kao rezultat, i nesumnjivo uprkos najboljim namerama Die Linke-a, stranka je sve više stranka mladih, urbanih sredina, sa sve manjim brojem prisutnih među industrijskom radnom snagom ili u ruralnim oblastima.



TRANSFORMISANA PARTIJA?

Sa padom politike udruživanja radnika i istočnonemačke politike identiteta, miljei mladih aktivista pokazali su se na mnogo načina kao pobednici u promenama ustrojstva stranke, koje je kreiralo samo rukovodstvo.  Iako se njihova ideološka pozadina znatno razilazi – Vissler je donedavno bila član trockističke grupe Mark21, dok je Hennig-Vellsov sve vreme vodila Tiringijsku stranku u vladi – obe su svoju političku karijeru započele kao studentske aktivistikinje početkom 2000-ih i provele su najveći deo svog političkog života kao stalni partijski funkcioneri i parlamentarci.

Uz njih se stranačko rukovodstvo sve više oslanja na mlade političare sličnih uverenja.

Iako je novo rukovodstvo mlađe i spolja raznovrsnije nego ikada ranije, one su u velikoj meri i funkcioneri koji su svoju karijeru započele kao aktivisti u stranačkim kampovima. Za mnoge od njih stranka i njene omladinske organizacije su jedina politička arena koju su ikada poznavali. Kao što je doajen PDS-a Andre Brie naglasio još 2018. godine, iako Die Linke privlači mlade ljude, njegova ukupna oskudica aktivnih članova znači da mladi regruti često tako brzo izrastu da „nauče kako da organizuju većinu na kongresu, ali više nemaju osećaj za normalne ljude“. O ovom trendu svedoči „hip“ subkulturna estetika koju je stranka poslednjih godina pokušala da stekne u javnosti, ali koja, iskreno govoreći, deluje isforsirano.

Vagenknecht i njene pristalice su izrazile sumnju u okretanje stranke ka mladima, urbanima, i okarakterisale taj zaokret kao rezultat svesne odluke odlazećeg rukovodstva da stranka postane ono što podrugljivo nazivaju „latte macchiato left“ – slika urbane srednje klase koja se više bavi tokenističkom raznolikošću i upotrebom pravih zamenica nego preraspodelom bogatstva. Iako je posebno Kipping nastojala da pozicionira stranku kao „glavnu adresu za mlade ljude koji žele da promene svet“, upitno je da li to objašnjava poteškoće stranke u njenom tradicionalnom miljeu. Na kraju, svim političkim strankama su potrebni mladi, entuzijastični članovi za vođenje kampanja i generalno za održavanje stranke.

Koliko god bio u pravu i, tabor Vagenknecht nije uspeo da na pravedan način sagleda složenost situacije. Oslanja se na stereotipe o tome šta „radnička klasa“ jeste i želi (malo više zakona i reda, malo manje feminizma) i što je još važnije, zanemaruje širi istorijski kontekst u korist pojednostavljenih objašnjenja. Na kraju, zamenjuje uzrok i posljedice, kriveći po svemu sudeći slabo rukovodstvo za temeljne transformacije koje prevazilaze opseg bilo koje pojedinačne stranke, a kamoli one koja jedva da ima 10% podrške.

Prelazak na urbanu srednju klasu nije fenomen rezervisan za Die Linke, niti je započeo pod vođstvom Kippinga i Riekingera. Udaljavanje Levice od njene istorijske baze radničke klase bio je decenijski dug proces, ukorenjen manje u promenama estetskih preferencija i politike na vrhu, koliko relativnim padom industrijske proizvodnje i istovremeno usponom uslužnog sektora i visoko kvalifikovane radne snage. Ova dešavanja ubrzala su raslojavanje miljea radničke klase koja je započela posle Drugog svetskog rata, slabeći zajednice koje su nekada bile osnova levice. U trenutku kada je SPD preduzeo neoliberalni zaokret kasnih 1990-ih, ovaj proces je već bio u velikoj meri završen.

U praktičnom smislu, erozija organizovane radničke klase značila je da je politika sve više arena srednje i više klase. Istorijski gledano, to je uvek bio slučaj sa većinom političkih snaga. Ali što je najvažnije, to nije važilo za političku levicu, koja je uspevala da milione radnika učini svesnim svojih klasnih interesa i organizuje ih u moćan blok – sposoban da svoje interese ostvari putem štrajkova, predizbornih kampanja, ponekad čak i revolucija. To je naročito bilo vidljivo u Nemačkoj, bar do 1933. godine.

Ipak, od novih evropskih levih partija poput Die Linkea do Laburističke stranke koju predvodi Corbin, nedavni pokušaji oživljavanja socijalističkog pokreta uglavnom su predvodili dobronamerni aktivisti, pretežno regrutovani od strane obrazovane srednje klase. To je 2021. godine postalo jasnije nego ikad ranije. Što se tiče aktivnog članstva u stranci, radnici od početka verovatno i nisu bili glavna komponenta, a još manje su sada. Članovi Die Linke se zato bore da govore jezik koji prosto nije njihov.

U istorijskim strankama radničke klase mladi levi intelektualci bili su organski povezani sa proleterskom bazom i kroz nju politički obrazovani. To, naravno, više nije slučaj. Za mnoge u mladoj generaciji stranke, radnici su u svom političkom imaginarijumu jednostavno potlačena grupa koju nastoje da, među mnogima, predstavljaju. Apstraktna afirmacija radničke snage mogla bi se s vremena na vreme pojaviti u njihovoj retorici, ali u praksi za njih radnička klasa nije važan politički subjekt. A kako bi i mogli biti? Socijalistički radnički pokret poznat im je  samo iz knjiga, ako ih uopšte imaju.



POLITIKA IDENDITETA NIJE PROBLEM

Umesto bauka „politike identiteta“, ono što  se čini da je zahvatilo Die Linke i mnoge nove leve formacije, jeste politika koja bi se mogla opisati kao „identitarna“ – politika izvedena ne iz nečijeg objektivnog ekonomskog interesa, već kao skup moralnih uverenja. Shvaćena na takav način, politika postaje manje važna za razvijanje strategije pridobijanja većine, a više za prenošenje ispravnih etičkih principa i projektovanje pravih estetskih senzibiliteta, tendenciju koju je nedavno kritikovao odlazeći poslanik Die Linke-a Fabio De Masi.

Ovaj politički habitus pomaže da se objasni zašto centralna poruka koja je proizašla sa prošlonedeljnog kongresa nije bilo kakav politički stav niti predizborna platforma Die Linke-a, već raznolikost njenog novog rukovodstva i nedostupnost njenih pro-LGBTQ, feminističkih i antirasističkih uverenja. Svakako bi sve ove stvari trebalo da postoje u jednoj socijalističkoj partiji i bilo bi preterano sugerisati da te stvari suštinski odbijaju glasače radničke klase koji brinu samo o platama i zdravstvenoj zaštiti. Sve u svemu, pošteno je zapitati se da li ova vrsta razmene poruka ima odjeka kod ljudi izvan neposrednih pristalica Die Linke-a, a kamo li da im pruža razlog da za nju glasaju.

Ovakve predstave Die Linke-a  često se međusobno bore da uspostavei razliku između moralnih principa i strateških prioriteta, negujući pristup koji u osnovi smatra da su sva pitanja podjednako važna; zadatak moderne socijalističke partije je da funkcioniše kao „pokret pokreta“ ili, kako stranka sebe opisuje, „stranka u pokretu“. Ali šta to, konkretno, znači? Kakve strateške poluge partija može da identifikuje i osnaži u nadi da će jednog dana preuzeti vlast i preoblikovati društvo?

Ovde je Die Linke odlučio da izbegne svoj odgovor, nudeći nejasne formulacije o kampanji za progresivne promene i „na ulicama i u parlamentu“, „podržavajući podjednako Friday for future, Black live matters i sindikate“, i naglašavajući maglovito fokusiranje na „organizovanje“. Umesto da se izričito poziva na radničku klasu, stranka govori o „društvu mnogih“, izmenjenom frazom primenjenom direktno iz (odbačene) knjižice Džeremija Corbina, koja na nemačkom zvuči još manje inspirativno nego na engleskom.

Ako nas je poslednjih šest godina nečemu naučilo, to je da je ovaj pristup stravično nepripremljen da bi bio u stanju da se nosi sa značajnim političkim i ekonomskim pritiscima sa kojima se socijalisti suočavaju, kad god dođu na zapanjujuću udaljenost od pobede na nacionalnim izborima – što je, s obzirom na mračne izglede za revolucionarni uspon u skorije vreme, jedini način na koji Die Linke realno može da se nada kako bi napravio stvarne promene.

Grčka leva partija Siriza, po svom sastavu prilično slična Die Linke, naučila je ovu lekciju na teži način 2015. godine nakon što je preuzela vlast na talasu sentimenta protiv mera štednje i frustracije naroda zbog ponašanja evropskih zajmodavaca. Po stupanju na funkciju, Siriza nije bila u stanju da učini više od okupljanja svojih pristalica na protestima i demonstracijama. Stranka se pokazala bespomoćnom protiv institucionalne ucene EU i ubrzo je kapitulirala na svim frontovima. Siriza je i dalje druga najveća grčka politička snaga, ali je „stranka pokreta“ sada bliža neoliberalnoj socijaldemokratskoj stranci koju je zamenila, dok se, proslavljeni pokreti koji su je doveli na vlast, još uvek nisu oporavili od poraza.

Džeremi Korbin nikada nije dobio priliku da vidi kako izgleda politička moć, ali verovatno bi se suočio sa sličnim problemima. Iako je uživao iskrenu podršku u sindikatima, njegovu kampanju pokretale su pre svega mlade, entuzijastične pristalice, od kojih su se mnogi brusili u studentskom pokretu 2010. godine. Njihove namere su bez sumnje bile plemenite, ali nedostatak dubljih korena u britanskom društvu i institucijama radničkog pokreta značili su da, čim je Korbin bio poražen, veliki deo radikalnog talasa popusti pa je bilo samo pitanje meseci kada će laburistička levica biti potpuno poražena. 

Nejasne strateške formulacije proizašle iz kongresa stranke Die Linke stvorene su da bi se izbegle javne prepirke –  verovatno neizbežne u izbornoj godini. Ali one takođe govore o dubljoj strateškoj slabosti koja muči čitavu levicu, koja izgleda nije u stanju da prevaziđe protestne marševe i povremene iznenadne pobede na izborima. Nema lakih odgovora i nema prečica za izgradnju socijalističke većine u Nemačkoj (ili bilo gde drugde), ali činjenica je da ono što, verovatno najvažnija evropska socijalistička partija, ponavlja u strateškoj borbi koja je već drugde zakazala, ne uliva poverenje.



UDARAC ZA RADNIČKU KLASU

Šta onda budućnost za Die Linke donosi? S obzirom na to da tri stranke levog centra dobijaju tek nešto više od 40% glasova, izgledi za ulazak stranke u vladu na jesen su slabi. Zapravo Die Linke bi bila najslabija stranka u bilo kojoj koaliciji i verovatno bi bila prisiljena na kompromis i žrtvovanje većeg dela svoje platforme. Pod pretpostavkom da će stranka osvojiti dovoljno glasova da ostane u parlamentu, moraće dobro razmisliti o tome kako može ponovo da se osmisli kao efikasna opozicija i povrati prostor u javnosti, kao što je to nakratko učinila 2009. godine kada je postigla svoj najbolji rezultat do sada.

Za to će biti potrebno više od kucanja na veliki broj vrata, ili organizovanja dovoljno demonstracija, kako izgleda da veruje jedno krilo stranke. Organizovanje i aktivizam su i korisne i neophodne komponente socijalističke strategije, ali sami organizatori i aktivisti ne predstavljaju dovoljnu društvenu osnovu na kojoj se može graditi masovni pokret. Većina ljudi nije nužno zainteresovan za „aktivizam“ i ne želi da se „organizuje“ – socijalistička partija to mora donekle da prihvati i razmisli o tome kako ih svejedno privoleti za glas. Na kraju, većina ljudi procenjuje stranku ne prema tome da li označava prava ideološka polja za potvrdu, već prema njenoj praktičnoj upotrebnoj vrednosti.

Die Linke će dugoročno moći da ispuni svoju misiju samo ako uspe da postane masovna stranka radničke klase sa dubokim korenima u još uvek moćnom radničkom pokretu. To je od ključne važnosti, jer bi omogućilo Die Linke da mobiliše onu vrstu podrške koja je potrebna za preuzimanje moćnih kapitalističkih interesa. To znači vođenje kampanje oko univerzalnih pitanja poput stanovanja, prevoza i nadnica koje zabijaju klin između Die Linkea i stranaka establišmenta, istovremeno demonstrirajući njenu sposobnost da ostvari konkretna poboljšanja za radne ljude tamo gde je to moguće, poput gornje granice stanarine u Berlinu. To takođe znači primenu agresivne, ali ozbiljne retorike u kojoj su Vagenknecht i De Masi godinama briljirali. To što su se svađali sa svojom strankom, u najmanju ruku je za žaljenje, s obzirom na to da bi mnogi Linke-ovi političari mogli da nauče nekoliko stvari od njih kada je reč o održavanju ubedljivog govora.

Međutim, to ne znači, kako neki kritičari tvrde, da stranka treba da ignoriše pitanja poput seksizma, rasizma i drugih oblika ugnjetavanja da bi bila shvaćena kao radnička stranka. Istorijske radničke stranke uvek su bile organizacije koje su se borile za prava žena i manjina, često igrajući pionirsku ulogu u tim borbama. Ali za razliku od levih partija današnjice, oni mogu verodostojno tvrditi da je jedini put ka univerzalnoj emancipaciji borba za socijalistički poredak i da je put ka socijalizmu nužno prošao kroz izgradnju snažnog radničkog pokreta koji je predvodila jaka socijalistička partija.

Danas ne postoji takav pokret ili stranka – ali nisu postojali ni kada je osnovan socijalistički pokret. Moraju se stvoriti. Dobra vest je da je malo zemalja koje nude bolje uslove za to od Nemačke, sa svojim jakim sindikatima i robusnom socijalnom državom koju treba braniti i nadograđivati. Otvoreno je pitanje da li Die Linke može postati takva masovna atrakcija. Ali kao jedina socijalistička organizacija vredna pomena u Nemačkoj, možemo se samo nadati da jeste.

Duh „semafor koalicije” predvođene levicom se uzdiže nad Nemačkom

Duh „semafor koalicije” predvođene levicom se uzdiže nad Nemačkom

Regionalni izbori zadali su udarac stranci Angele Merkel

Piše: Džeremi Klif

U mojoj kolumni u ovonedeljnom izdanju New Statesman-a pisao sam o skromnoj mogućnosti, koju ne treba potceniti, da „semafor koalicija” predvođena levicom preuzme vlast u Nemačkoj nakon saveznih izbora 26. septembra. Ovaj termin odnosi se na koaliciju sačinjenu od strane Socijaldemokratske partije levog centra (SDP), Zelenih (levog centra) i desnih liberala Slobodni demokrati (FDP), tako nazvanu jer su njihove boje crvena, zelena i žuta. Da budem jasan, još uvek je najizglednije da će stranka desnog centra, Hrišćansko-demokratska unija (CDU)  Angele Merkel nastaviti da vodi najveću ekonomiju Evrope, verovatno u koaliciji sa Zelenima. Ipak, dva izborna rezultata u jugozapadnoj Nemačkoj poboljšala su izglede „semafor  koalicije“.

Dok ovaj tekst nastaje, čini se da će „semafor  koalicija“ trenutno na vlasti u saveznoj državi Rheinland-Pfalz, predvođena Malu Dreyer iz SDP opstati i nakon izbora. Ove tri vladajuće partije su na putu da osvoje zajedno 55 od ukupno 101 mesta u državnom parlamentu, više od trenutnih 51. Takođe, dok ovo pišem, predstavnik Zelenih, ministar-predsednik države Baden-Württemberg Winfried Kretschmann, ne sam da je uvećao rejting svoje stranke, već ima mogućnost izbora: nastavak aktuelne koalicije sa CDU, kao mlađe partnerke na vlasti i prelazak na„semafor“sa SDP i FDP kao mlađim koalicionim partnerima.

Obe države su dugo bile uporišta CDU, koja je vladala Rheinland-Pfalz-om od 1941. do 1991. godine. Ova država je dala, bez sumnje  najpoznatijeg kancelara CDU, Helmuta Kola. CDU je vladala Baden-Württemberg-om od 1953. do 2011. godine, kada je uspon Zelenih praćen tragedijom u nuklearnoj centrali Fukušima, doveo Zelene i Krečmara na vlast. Jedan od istorijski gledano najlošijih rezultata demohrišćana u obe savezne države dovodi se u vezu sa: sumornim okruženjem u osvitu slabog odziva na vakcinaciju u Nemačkoj, zamorom ljudi usled kovid „zatvaranja“, odlaskom Angele Merkel iz politike, nekoliko korupcijskih skandala u vezi sa zabranom nošenja maski koji su eskalirali prethodnih nedelja.

To je oborilo rejting CDU u istraživanjima javnog mnjenja. Premda je stranka još uvek po rejtingu ubedljivo na prvom mestu u državi, uspon koji se desio prošle godine, nakon što je nemački odgovor na pandemiju COVID19 bio dobro prihvaćen među stanovništvom, polako jenjava. Dok se novoizabrani lider Armin Laschet ne može smatrati odgovornim za rezultate u Rhineland-Pfalz-u i Baden-Württembergu mnogi u stranci koji su u njega i ranije sumnjali se pitaju da li je to zaista čovek koji će odagnati strahove CDU. CDU i njen bavarski partner Hrišćansko-socijalna unija (CSU) moraju uskoro da se odluče za zajedničkog kandidata koji će naslediti Angelu Merkel na mestu kancelarke. Današnji rezultati i duh „semafor koalicije“ čine Markusa Zodera, ministra-predsednika Bavarske, harizmatičniju i prilagodljiviju političku figure od Lascheta, izazovnom alternativom.ž

Ko god bude predvodio listu CDU/CSU za federalne izbore, Laschet ili Söder, verovatno će postati nemački kancelar. Trenutna istraživanja javnog mnjenja daju stranci solidno vođstvo i komotnu većinu (zajedno sa Zelenima), ili tanku (sa SDP u još jednoj velikoj koaliciji). „Semafor“ stranke su zajedno neznatno ispod rezultata koji garantuje većinu, za koju je u nemačkom izbornom sistemu potrebno oko 47% glasova. Rejting Zelenih je 18-20%, SDP 15-17%, FDP 7-8%.

Ali ne treba biti previse maštovit da bi se zamislila situacija u kojoj će neinspirativna lista CDU/CSU, praćena skandalima, izgubiti pet procenata podrške u odnosu na pomenute stranke. Kada se rezultati jednom zbroje, političari će obaviti preostali deo posla: SPD već zagovara „semafor koaliciju“ kao način da formira vladu koja naginje levici bez pomoći Levice (kontroverzne zbog svog porekla iz istočnonemačke Komunističke partije); Zeleni aktivisti bi radije izabrali vladu levice nego onu predvođenu CDU/CSU, a FDP premda je flertovala sa desnim populizmom prethodnih godina, takođe mora da pokaže ozbiljnost kao državotvorna stranka i pronađe svoj prepoznatljiv identitet u nemačkoj politici. „Semafor“- bilo da je predvođen kancelarom SDP ili Zelenih – tako može biti koristan za sve tri partije.

Večerašnji rezultat potvrdio je da takva mogućnost realno postoji. Dreyer je u intervju za državnu televiziju ZDF odgovorila na četiri pitanja i sva četiri su bila vezana za mogućnost primene „Semafor” modela sa  Rheinland-Pfalz-a na državni nivo. Tokom postizborne televizijske debate između predstavnika svih stranaka, Volker Wissing (FDP), (zamenik Malu Dreyer u vladi  Rheinland-Pfalz i novi partijski generalni sekretar, u javnosti viđen kao ključna ličnost za donošenje odluke o primeni “Semafor” koalicije na državni nivo) je čak bio uvučen u diskusiju oko tema (poput poreza na imovinu) koje mogu biti predmet neslaganja u budućoj koaliciji. Unutar CDU/CSU, iskusniji političari upozoravaju na mogućnost „Semafor” većine i dogovora koji bi potom usledio i označio njihov silazak sa vlasti nakon septembarskih izbora.

Važna pitanja još uvek ostaju otvorena. Da li će Laschet ili Söder voditi CDU/CSU u izbore kao zajednički kandidat koji treba da nasledi Merkel? Kakav će biti uticaj pandemije, čiji se treći talas uzdiže nad Nemačkom, na septembarske izbore? Koga će Zeleni kandidovati za kancelara/ku i kako će se on ili ona sa tim nositi? Možemo, u svakom slučaju biti sigurni u jedno: ovo će biti najinteresantniji izbori u Nemačkoj posle dugo vremena.

DiEM25: Problem sa klimatskom krizom nije u prenaseljenosti planete, nego u siromaštvu i nejednakosti

 

Prenaseljenost ne treba koristiti kao sredstvo za dehumanizaciju određenih pojedinaca ili grupa i negiranje njihovih osnovnih prava. Klimatsku krizu, siromaštvo i prenaseljenost većina ispitanika smatra simptomima degenerativne globalne ekonomije koja akumulira bogatstvo u rukama nekolicine, stvarajući nejednakost, siromaštvo, kao i socijalnu i ekološku degradaciju za ostale.

Radna grupa za Mir i internacionalnu politiku DiEM-a25, panevropskog pokreta, radi na istraživanju koje ima za cilj stvaranje „zelenog“ dokumenta za mir i internacionalne politike. To je samo jedan u nizu projekata kojim se želi formirati jasna i efikasna vizija progresivnog evropskog i svetskog društva. Diem-ove radne grupe za pisanje programa do sada su uspešno realizovale projekte „Zelenog novog dogovora“ (Green New Deal) i „Tehnološkog suvereniteta“ (Technological Sovereignty). Dok se podaci najnovijeg istraživanja procesuiraju i dok čekamo konačnu verziju dokumenta, imamo priliku da kroz seriju članaka vidimo neke od ključnih tema sa kojima su se članovi susreli prilikom izrade novog dokumenta.

Jedan od izazova pred kojim se našla radna grupa za Mir i internacionalnu politiku pri stvaranju ovde spomenutog zelenog programa jesu mitovi o prenaseljenosti, siromaštvu i uzrocima klimatske krize. Naime, pogrešno shvatanje koje preovladava, a koje se ističe naročito među reakcionarnim i konzervativnim političkim strujama, glavnu ekološku pretnju našeg vremena vidi u prenaseljenosti. Ideja je u tome da su visoke stope plodnosti, posebno u zemljama sa niskim prihodima, glavni pokretači klimatskih promena.

Na desnoj strani političkog kompasa takva stanovišta rizikuju da ojačaju postojeće populističke predstave o dekadenciji Zapada i rasističke prizvuke o sklonosti „drugih“ kultura da imaju mnogo dece. Takođe, slični narativi idu u pravcu afirmisanja eugenike.

Program koji DiEM25 razvija, a koji ide u pravcu progresivnih, internacionalističkih i transnacionalnih rešenja klimatskih problema, ukazuje upravo suprotno – kako je najbogatijih 10% stanovnika planete odgovorno za 46% ukupnog rasta emisija štetnih gasova od 1990.

Prekomerna proizvodnja i prekomerna potrošnja veće su zlo od prenaseljenosti. A proizvodnja i potrošnja prvenstveno su stvar zapadnih i bogatih zemalja.

Zemlje sa visokom stopom plodnosti i rastućim brojem stanovništva emituju u proseku manje štetnih gasova po stanovniku od zemalja sa nižom stopom plodnosti i tendencijom ka padu broja stanovnika, navodi se u tekstu. Stvar je u tome što je veća stopa plodnosti često povezana sa nižim prihodima, što zauzvrat znači manje potrošnje i emisija.

Tako se dolazi do teze da je klimatska kriza više stvar prihoda, načina života i potrošnje (konzumerističke prakse), a ne pitanje rasta stanovništva i prenaseljenosti.

Obrnuto, dakle, važi: ako se nivo prihoda povećava, povećava se i potrošnja, a samim tim i emisije, dok plodnost ima tendenciju smanjenja.

Veoma je važna, na prvu možda kontraintuitivna, ali sasvim sigurno ne i kontradiktorna, veza na koju nam tekst ukazuje. Strukturno siromaštvo, a ne religija ili kultura kako nacionalistički ideolozi predstavljaju, stoji u direktnoj korelaciji sa visokim stopama plodnosti.

Za one koji se suočavaju sa siromaštvom, visokom stopom smrtnosti novorođenčadi, koji se ne mogu osloniti na funkcionalne mehanizme socijalne zaštite, rađanje više dece postaje „strategija preživljavanja“ i vid pružanja pomoći starijim osobama. Kako bi se ovi problemi adekvatno adresirali ispitanici DiEM-a25 tvrde kako „treba eliminisati siromaštvo“, sprovesti „bolju raspodelu bogatstva“ i omogućiti „osnovni dohodak koji će biti uveden na globalnom nivou“.

Preliminarni zaključak je da promovisanje pogrešnih predstava o klimatskoj krizi, prenaseljenosti i siromaštvu, može biti i jeste naročito opasno kada se iza toga kriju narativi o eugenici i represiji reproduktivnih prava određenih grupa i individua. Ova briga je samo pojačana pandemijom koronavirusa: videli smo kako se pod svrhom ekonomskog razvoja upravljalo ljudskim životima, mnogi su označeni kao „potrošna roba“ – stari, bolesni i siromašni bili su ti koji su predstavljali teret za društvo jer su neproduktivni i koštaju zdravstveni sistem.

Prenaseljenost ne treba koristiti kao sredstvo za dehumanizaciju određenih pojedinaca ili grupa i negiranje njihovih osnovnih prava. Klimatsku krizu, siromaštvo i prenaseljenost većina ispitanika smatra simptomima degenerativne globalne ekonomije koja akumulira bogatstvo u rukama nekolicine, stvarajući nejednakost, siromaštvo, kao i socijalnu i ekološku degradaciju za ostale.

 

Izvor: DiEM25

 

Pročitajte i

NEOLIBERALIZAM, ISTORIJSKI REVIZIONIZAM I SAVREMENI FAŠIZAM

 

Međunarodni dan žena

Međunarodni dan žena proslavlja se kao deo borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca.

Obeležavanje današnjeg dana služi nam kao podsetnik na velike istorijske borbe za bolji položaj žena u društvu, kao podsticaj za kritiku sadašnjeg stanja i inspiracija za sve borbe u budućnosti. Borba za prava žena je borba za ljudska prava, jednakost i emancipaciju društva u celini.

Osmi mart kao praznik ustanovljen je u znak sećanja na demonstracije američkih radnica u Čikagu 1909. godine i njujorški marš više od 15.000 žena koje su tražile kraće radno vreme, bolje plate i pravo glasa.

Prvi Dan žena obeležen je 1909. godine u SAD deklaracijom koju je donela Socijalistička stranka Amerike. Prva proslava Dana žena u Srbiji održana je 1914. godine. Generalna skupština UN je 1977. godine rezolucijom proglasila 8. mart Danom ženskih prava i međunarodnog mira.

Danas mnoge organizacije u svetu obeležavaju Međunarodni dan žena demonstracijama, predavanjima i akcijama sa ciljem promovisanja ravnopravnosti i daljeg unapređenja ženskih i ljudskih prava. A neke se nastoje izboriti da postane državni praznik u zemljama u kojima to još nije.

Živeo Osmi mart!

Kupoprodaja diploma: mračni putevi srpske prosvete

Kupoprodaja diploma: mračni putevi crnog tržišta unutar srpske prosvete (privatne i državne!) od sporednih zaobilaznica postali su prometne magistrale.

Kupovine i falsifikacije diploma, kupoprodaje ispita i ocena, plagiranje doktorata i stručnih radova – malverzacije koje su postale uobičajena praksa unutar sfere obrazovanja više nisu čak ni u domenu „javne tajne”.

Sfera obrazovanja nije, barem ne sama po sebi, imuna na protivpravne i neinstitucionalne radnje. Drugim rečima, iako nije reč o klasičnoj robnoj ekonomiji (tzv. „materijalnoj proizvodnji”), možemo govoriti o fenomenu „crnog tržišta” i u domenu znanja. Mračni putevi crnog tržišta unutar srpske prosvete (privatne i državne!) od sporednih zaobilaznica postali su prometne magistrale.

Od najnižih nivoa i plaćanja ocena u srednjim školama, kupovine maturskih radova, do samog vrha piramide gde se falsifikuju diplome i plagiraju doktorati od strane visoko rangiranih državnih službenika – kriminalne aktivnosti i afere unutar obrazovnog sistema Srbije postale su pravilo, a ne izuzetak.

Prema procenama Ministarstva prosvete iz 2012. godine među 2000 diploma izdatih u Srbiji može se pronaći i do 10 odsto falsifikata. Isto tako, prema nekim navodima iz iste godine prosveta je na drugom mestu po rasprostranjenosti korupcije, odmah iza zdravstva. Tadašnji ministar prosvete, Srđan Verbić, najavio je da će izmenama Zakona o visokom obrazovanju biti osnažena nezavisna tela koja će, između ostalog, proveravati kvalitet diploma. To se u praksi nije desilo. Naprotiv, stanje obrazovanja u Srbiji u poslednjih nekoliko godina dodatno se pogoršalo. Najskorija posledica jeste izbacivanje Srbije iz Evropske asocijacije za obezbeđivanje kvaliteta u visokom obrazovanju (ENQA), što dodatno dovodi u pitanje uspešnu budućnost univerziteta. Članstvo je od velikog značaja jer predstavlja garanciju kvaliteta naših univerziteta.

Problem sa svakom „crnom ekonomijom” nije samo stvar države i poreskog sistema, već i stvar društva kao takvog. To je posebno izraženo u slučaju obrazovanja gde razvitak aktivnosti izvan pravnog okvira ne ide na štetu samo državnoj politici, već naročito pogubno utiče i na samu društvenu zajednicu, razarajući bazične ljudske vrednosti. Ubrzana devalvacija obrazovnog sistema vodi degradaciji opšteg vrednosnog sistema, uspostavljanju mediokriteta i širenju nekompetentnosti. Ne samo što, dakle, imamo posla sa očigledno protivzakonitim aktivnostima, već i duboko nemoralnim. U zemlji u kojoj je svaki treći učenik funkcionalno nepismen, gde imamo alarmantan izostanak kvalitetnog obrazovanja, uz političku selekciju i nepotizam, može se govoriti o univerzalnoj ljudskoj i društvenoj propasti.

Radi stvaranja šire slike o problemu, treba se prisetiti događaja iz 2012. – kada su uhapšeni rukovodioci Tehničke škole u Smederevu zbog izdavanja više od 500 lažnih diploma vanrednim učenicima. Dodatnom istragom je utvrđeno da se cena diploma kretala od 1000 do 3000 evra. U pitanju je jedan od najvećih korupcionaških skandala u srpskom školstvu. Ništa manji fijasko nije ni afera „Indeks”, koja je krajem prošle godine nakon 11 godina konačno okončana prvostepenom presudom za 27 optuženih za prodaju diploma na Pravnom fakultetu u Kragujevcu. Prema informacijama iz optužnice, položeni ispit na ovom fakultetu koštao je od 500 do 1.000 evra, a izdavanje diplome između 12.000 i 16.000 evra.

Često se govori i o procesu takozvanog „ubrzanog studiranja”, što je u stvari eufemizam za kupovinu diploma – kada studenti na privatnim fakultetima za tri meseca završe dve godine studija. Ništa manje rasprostranjen nije ni fenomen „pranja diploma” – kada studenti sa privatnih fakulteta bez problema upisuju viši nivo studija na državnim fakultetima, što neretko dovodi do zauzimanja budžetskih mesta onima koji su i osnovne studije završili na državnom fakultetu.

U razgovoru sa diplomiranim pravnikom, koji je osnovne studije završio na jednom privatnom fakultetu u Novom Sadu, a zatim upisao viši nivo studija na Univerzitetu u Beogradu, rečeno nam je da nezakonitih radnji ima i na privatnim i na državnim fakultetima.

Na pojedinim državnim fakultetima u Beogradu, kako kaže naš sagovornik pored uobičajene kupovine seminarskih radova, kupovina ispita je takođe redovna stvar među studentima.

„Znam za studente koji su kupovali ispite i sve je prilično jednostavno i jasno. Direktno se kontaktira profesor ili profesorka i dalje sve ide po dogovoru. Obično se ide na ‘konsultacije’ ili u neki kafić. Novac se daje direktno, a plaća se od 150 evra pa na više za upis ocene. Isto tako, ima profesora koji su namerno prezahtevni i namerno obaraju, traže od studenata da kupuju njihove knjige i da im dostavljaju uplatnice na uvid, u tom slučaju ne čudi što imamo i prodaju ispita.”

Na pitanje koliko se o tome zna i priča na fakultetu, odgovara da „svi to znaju, od portira do dekana”.

„Znam da je jedan moj poznanik kupio diplomu samo kako bi ostao zaposlen“, kaže naš sagovornik „To je postala uobičajena praksa. Čovek je radio 15 godina u jednoj firmi i onda zbog zakonskih izmena nije više mogao da radi jer nije imao formalnu diplomu. Kupio je diplomu samo kako bi ostao zaposlen. Cena pretpostavljam zavisi od više faktora, koje zvanje je u pitanju, koga poznajete, na koja vrata kucate. Po slobodnoj proceni, ide se od 10.000 do 15.000 evra. Ne opravdavam kupovinu diploma, ali hoću da kažem da nije sve do individualne savesti i moralne čistote, stvari se prvo moraju promeniti u politici i na višim strukturama.”

Kada govorimo o budućoj perspektivi obrazovanja u Srbiji, a naročito univerzitetskog, stvari se, bez sumnje, mogu promeniti, ali se još uvek razotkrivaju samo pojedinačni slučajevi koji, najviše zbog povremenog pritiska određenog dela javnosti, izlaze na videlo i na sud. Ali to je daleko od sistemskog rešavanja i bavljenja uzrocima. Za početak, nužne su reforme obrazovnog sistema, kao i pojačana kontrola Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju. Na kraju, celokupan državni i politički sistem zahteva rekonstrukciju. Ukoliko stvari budu prepuštene inerciji i dosadašnjem statusu kvo možemo očekivati ne samo dalje propadanje obrazovnog sistema, već propadanje društva u celini.

 

Pročitajte i:

MARIJANA MACUKATO: PREDUZETNIČKA DRŽAVA

MARIJANA MACUKATO: PREDUZETNIČKA DRŽAVA

                 

 

 

Preveo s engleskog Ivica Pavlović

Izdavač: Akademska knjiga 2020. 

U nastojanju da podstaknemo inovativni rast, ključno je shvatiti važne uloge koje mogu igrati i javni i privatni sektor. To zahteva ne samo razumevanje značaja inovativnog „ekosistema”, već i šta svaki akter donosi u taj sistem. Pretpostavka da javni sektor može u najboljem slučaju podsticati inovacije privatnog sektora (kroz subvencije, smanjenje poreza, oporezivanje štetnih gasova, tehničke standarde i tako dalje), naročito u kontekstu nedavne krize, ne uzima u obzir mnoge primere gde je glavna preduzetnička snaga došla iz državnog, a ne iz privatnog sektora. Ignorisanje te uloge uticalo je na prirodu stvorenih javno-privatnih partnerstava (potencijalno parazitska, umesto simbiotska) i novac je trošen na neefikasne podsticaje (uključujući različite vrste smanjenja poreza) dok je mogao biti uložen efikasnije.

Da bismo razumeli ključnu ulogu države kao nosioca rizika u savremenom kapitalizmu, važno je prepoznati „kolektivnu” prirodu inovacija. Različite vrste preduzeća (velika i mala), različite vrste finansija i različite vrste državnih mera, institucija i ministarstava ponekad se prepliću na nepredvidiv način, ali to preplitanje sigurno možemo oblikovati tako da dođemo do željenih ciljeva. Literatura o sistemima inovacija, koju su uveli Friman (Freeman 1995), Lundval (Lundvall 1992) i Nelson (1993), ovde je naročito relevantna. Sve se češće oslanjamo na takve horizontalne sisteme difuzije dok se krećemo ka otvorenim sistemima inovacija gde se barijere između javne i privatne saradnje smanjuju.

Već dugo znamo da inovacije ne proizilaze samo iz potrošnje na istraživanje i razvoj, već su rezultat i niza institucija koje omogućavaju proširenje novog znanja kroz čitavu ekonomiju. Dinamični spojevi između nauke i industrije jesu jedan način za podržavanje inovacija, ali primeri u ovoj knjizi pokazuju da „spojevi” mogu ići mnogo dublje, i da mogu trajati decenijama. Sve je teže zamišljati inovacioni proces kao proces koji se odvija kroz odvojene i izolovane aktivnosti države i preduzeća.

Ali, pre nego što uvedemo nove pomodne reči kao što je ekosistem inovacija za opisivanje inovativnog procesa, danas je važnije nego ikad razumeti podelu „inovativnog” rada među različitim akterima u ovim sistemima, i naročito ulogu i posvećenosti svakog aktera u kontekstu vrlo trnovitog rizičnog okruženja u kojem operišu. Iako država treba da preuzima rizik, ona ne bi trebalo da jednostavno apsorbuje (ili čak „ublažava”) rizik privatnog sektora, već da na sebe preuzima onu vrstu rizika na koju privatni sektor nije spreman, i treba da dobije prinose od tog rizika. Sticanje prinosa je od velikog značaja, jer se tako ciklus inovacija može održati na duži rok (kad prinosi iz današnjeg kruga finansiraju naredni krug – kao i neizbežne gubitke) i tako je manje podložan političkim i poslovnim ciklusima. Javne politike treba da se fokusiraju na specifičnu ulogu koju igra javni sektor, unutar i između različitih sektora i institucija, kako bi omogućio da se desi nešto što se inače ne bi desilo – upravo kao što je Kejns tvrdio u Kraju lese-fera (1926). Ne radi se samo o važnoj kontracikličnoj ulozi koju bi javni sektor kroz potrošnju trebalo da ima (a nažalost, danas je nema, zbog ideologije štednje), već i o vrsti pitanja koja se moraju postaviti pred svaku državnu meru: na primer, da li poreske olakšice omogućavaju istraživanje i razvoj do kojih inače ne bi došlo?

Upravo zbog svoje drugačije prirode (od privatnog sektora) država ne može imati „preciznu” i „ograničenu” ulogu u inovacijama (neku vrstu tačke ravnoteže). Prihvatanje te razlike znači da moramo razumeti i specifičnu sferu uticaja države i specifične indikatore učinka za ocenjivanje njenih aktivnosti. Na primer, iako se finansiranje aviona konkord (uobičajeni primer koji se navodi kad se država optužuje za „biranje pobednika”) može smatrati neuspehom, pravo razumevanje uspeha države u tom poduhvatu trebalo bi da ide dalje od pojednostavljene cost-benefit analize i trebalo bi da uzima u obzir sve posredne rezultate – opipljive i neopipljive – koje je ulaganje u konkord donelo. Je li to ikad urađeno? Ne. Pa ipak, izgleda da se svi slažu da je to bio veliki promašaj. Štaviše, državna ulaganja treba procenjivati kao intertemporalni, dugoročni portfolio (Mazzucato 2015). Ponavljam, to tek treba da se uradi (i jedan je od mojih tekućih istraživačkih projekata).[1]

Ono što državu izdvaja od ostalih, naravno, nije samo njena misija, već i različiti alati i sredstva koji joj stoje na raspolaganju. U čuvenoj knjizi Karla Polanjija (Polanyi) Velika transformacija (1944), autor tvrdi da je država stvorila – gurajući, ne samo podgurkujući –  „najkapitalističkije” moguće tržište, „nacionalno tržište” (dok su lokalna i međunarodna tržišta starija od kapitalizma). Kapitalistička ekonomija će uvek biti podređena državi i podložna njenim promenama. Umesto da veruju u lažni san o tome kako će „tržište” umesto nas optimalno upravljati svetom „ako ga ostavimo na miru”, političari na vlasti moraju naučiti kako da efikasno koriste alate i sredstva za oblikovanje i stvaranje tržišta – kako bi se dogodilo nešto što inače ne bi. I da se potrude ta to „nešto” bude nešto što nam treba. Sve češće, to zahteva rast koji nije samo „pametan”, već i „inkluzivan” i „održiv”.

Naravno, ne treba romantizovati izuzetnost države i njene sposobnosti. Država koja se plaši „nuklearnih bombi” iz SSSR-a, potapanja Floride ili nestanka nafte može iz tog straha učiniti nešto što niko drugi ne može – na primer, može upotrebiti svoju mogućnost da stvori novac i rizikovati da ga protraći na budalastu ideju/rešenje, kao što je rat. S druge strane, država može upotrebiti ogromnu nacionalnu društvenu mrežu znanja i preduzetničkog umeća – znajući da će, šta god da se desi, poreski dolari i dalje pristizati jer je, na kraju, država aktivna sila prinude u našem životu – koju, međutim, moramo kontrolisati pomoću pravičnih, fragmentisanih državnih struktura i izbornih procesa. Kako je Stirling (2014) nedavno rekao: „Što su izazovi inovacija zahtevniji, kao što je siromaštvo, loše zdravlje ili šteta po životnu sredinu, utoliko je veći značaj efikasne politike. To nije pitanje ʼbiranja pobednikaʼ – neizvesna dilema koju svakako dele javni, privatni i treći sektor. Naprotiv, radi se o širokom angažmanu čitavog društva kako bi se postigli najbolji uslovi za odlučivanje šta ʼpobedaʼ uopšte znači.”

Oslanjati se isključivo i samo na Kejnsa znači prihvatiti da država, u balansiranju budžeta, može finansirati i beskorisno iskopavanje novčanica zakopanih u napuštenom rudniku. Ako se oslonimo na pomenutu mudrost Stiva Džobsa, država treba da „ostane luckasta” u postizanju tehnološkog razvoja i rešavanju društvenih problema. Bilo da država ulaže u Internet ili čistu energiju u ime nacionalne bezbednosti (izmislivši novu „pretnju”) ili u ime klimatskih promena (ili jednako često „energetske nezavisnosti”), ona to može činiti u razmerama i koristeći sredstva koja nisu dostupna preduzećima (npr. porezi, propisi). Ako je ključna prepreka poslovnim ulaganjima u novu tehnologiju to da privatnici neće ulagati zarad „javnog dobra” (pošto onda ne mogu da prisvoje veći deo stvorene vrednosti), onda je od suštinskog značaja da to radi država – i da kasnije razmišlja o tome kako da te investicije pretvori u novi ekonomski rast. „Luckasta” preduzeća neće preživeti, jer moraju da preuzimaju proračunate rizike vezane za razvoj proizvoda i ulazak na nova tržišta. Epl nije izgradio uspeh jer je uspeo da stvori nove tehnologije; taj uspeh je zavisio od dizajnerskih, operativnih i organizacionih sposobnosti u integraciji, marketingu i prodaji tehnologije koja je mogla lako na se iskoristi. Nasuprot tome, fleksibilnost države je važna prednost, i državi treba omogućiti da vrši „šašava” ulaganja u tehnologiju na ciljan i svrsishodan način. Ko bi mogao da zamisli da će tehnologija kreirana za očuvanje komunikacijskih sposobnosti u vreme nuklearnog rata postati svetska platforma za znanje, komunikaciju i trgovinu? Koliko je ljudi tada verovalo da je Internet „šašava” svrha za ulaganje miliona poreskih dolara?

Ono što je danas neophodno jeste „sistemska” perspektiva, ali takva koja realnije poima stvarnu – a ne mitološku – ulogu pojedinačnih aktera, i veze između aktera, unutar i duž rizičnog okruženja. Ona pritom mora premostiti, kao što smo pomenuli, prazninu koja postoji u znanju i objasniti kako državne investicije kataliziraju, utiču i povezuju se s rastom razvojem poslovnih organizacija na koje se oslanjamo, da bi na kraju proizvele nove tehnologije u širokom obimu. Na primer, nerealno je misliti da će kapitalno intenzivne i visokorizične oblasti u čistoj tehnologiji biti „predvođene” rizičnim kapitalom ili da će ih „pogurati” neka mala i nestrukturirana zelena investiciona banka. U slučaju čiste energije, ne radi se samo o spremnosti države da stane na čelo, već o njenoj spremnost da održi podršku novim i prelaznim tehnologijama dok industrija ne „sazri” – dok cene i performanse ne sustignu ili prevaziđu postojeće tehnologije (npr. fosilne energije). Istorija novih sektora uči nas da privatni investitori najčešće čekaju da rana rizična ulaganja izvrši država. Zapravo, često je državna potrošnja apsorbovala najveći deo realnog rizika i neizvesnosti u razvoju novih sektora, kao i pojedinih oblasti starih sektora (npr. radikalni novi lekovi danas). Međutim, prinosi od ovih „revolucionarnih” državnih investicija gotovo su u potpunosti privatizovani. Iako se to posebno vidi u farmaceutskoj industriji, gde su lekovi finansirani novcem poreskih obveznika često za njih preskupi (Vallas et al. 2011), to važi i za druge visokotehnološke oblasti, budući da su kompanije poput Epla, koje su obilno koristile javna sredstva, i direktno i indirektno, uspevale da izbegnu plaćanje poreza (Mazzucato 2013).

Iz ove analize proizilaze tri ključne implikacije.

Prvo, naravno da nije dovoljno govoriti o „preduzetničkoj državi”; treba je izgraditi – vodeći računa o konkretnim državnim institucijama i organizacijama koje mogu da kreiraju dugoročne strategije rasta i „prihvate” neizbežne promašaje koje te strategije podrazumevaju (Mazzucato 2014). Zapravo, nije slučajnost što su najslabije zemlje u evrozoni upravo one koje imaju male izdatke za oblasti koje danas izgledaju skupe, ali donose budući rast: oblasti poput istraživanja i razvoja i kreiranja ljudskog kapitala (vidi Grafikon 1). Međutim, govori se da su njihove države rasipničke. Iako se „upravljanje državom” često koristi kao razlog za nametanje tržišnih reformi, zapravo bi upravljanje trebalo da se svodi na to kako okupiti stručnjake i stvoriti spremnost za ulaganje u visokorizične oblasti s visokim rastom. Kao što zna svako ko je radio u privatnom sektoru, ima mnogo „birokratskih” i inertnih preduzeća. Ne postoji ništa u genetskom kodu javnog sektora što ga čini manje inovativnim od privatnog sektora. Ali isto tako, podsticanje inovacija i kreativnosti u institucijama javnog sektora zahteva razmišljanje o organizacionoj dinamici. Umesto toga, odbacujući sposobnost javnog sektora da bude unutrašnja inovativna sila, većina stručnjaka za strateški menadžment i organizacione promene fokusirala se uglavnom na privatni sektor, prepuštajući javnom sektoru da se jednostavno bavi „stvaranjem uslova” za inovacije u „revolucionarnom” privatnom sektoru. I kao što smo naveli, to je bilo proročanstvo koje se samo ispunjava, gde najbolji studenti smatraju da će biti uzbudljivije i zabavnije raditi u Goldman Saksu ili Guglu, a ne u državnoj investicionoj banci ili ministarstvu za inovacije. Jedini način da se ispravi taj nedostatak jeste da se unapredi, a ne umanji, status države – i reči i slike koje koristimo kad je opisujemo. Postoje važne imlikacije za krizu evrozone. Uslovi koji se nameću najslabijim zemljama, preko „fiskalnog sporazuma”, treba da budu uslovi ne za smanjenje javnog sektora u svim oblastima, već uslovi koji podstiču državu da troše na ključne oblasti kao što su obrazovanje i istraživanje i razvoj, ali i transformišu javni sektor iznutra, tako da postane više strateški, meritokratski i dinamičniji. Iako to možda zvuči teško, nije ništa teže od nametanja mera štednje koje ugrožava društveno-ekonomsku strukturu i buduću konkurentnost slabijih zemalja.

Drugo, ako se od države traži da se upusti u neizvesnost, uz neizbežne pogotke i promašaje (koji takođe karakterišu privatni rizični kapital), onda bi bilo pravedno da kad pogodi, dobije i prinose koji će pokriti promašaje. To jest, iako država ne treba da očekuje finansijske nagrade kad troši na javna dobra kao što su obrazovanje i zdravstvena zaštita, rizične investicije države treba posmatrati drugačije i državi treba omogućiti direktne prinose, upravo zato što je stopa neuspeha toliko visoka. Uspešne, „pobedničke” državne investicije trebalo bi da mogu da se unovče, tako da pokriju gubitke kad do njih dođe, kao i da finansiraju buduće investicije – još uvek nepredvidive. Iako je privatizacija dobitaka i socijalizacija gubitaka u finansijskom sektoru prepoznata kao ekonomski neefikasna i društveno nepravedna (Alessandri i Haldane 2009), ista asimetrija koja se javlja u realnoj ekonomiji, kako za kompanije u oblasti nove tehnologije, tako i za zrelije kompanije koje zahtevaju spoljne investicije u reorganizaciju, ostala je nezapažena. Jasniji odnos rizika i nagrada neće samo povećati državne prihode – u vreme kada su budžeti javnog sektora opterećeni – već će omogućiti i poreskim obveznicima da jasnije vide nagrade od svojih investicija i tako podići političku podršku neophodnu za investiranje koje vodi do dugogodišnjeg budućeg rasta.

Treće, fokusirajući se na ulogu države na trnovitom rizičnom putu, delujući aktivno i hrabro, umesto da samo smanjuje rizik privatnog sektora ispravljajući „tržišne neuspehe”, ovde pružena analiza ima potencijal da bolje oblikuje mere usmerene prema drugim akterima unutar „ekosistema” inovacija. To je važno zato što je, kao što je navedeno u odeljku o „mitovima” u Drugom poglavlju, neodvojivi deo podrivanja uloge država bilo prenaglašavanje uloga drugih aktera – od MSP do rizičnog kapitala i akcionara. Dakle, priznavanje različitih uloga u ekosistemu – tokom vremena i duž trnovite staze rizika – otežaće prenaduvanim ekonomskim akterima koji su zavrteli mozak javnosti, da opravdavaju zahtevanje poklona i subvencija. U Dodatku se nalazi spisak državnih ušteda (uzimajući Britaniju kao primer) koje bi se mogle ostvariti pristupajući „ekosistemu” na realniji način – merama zasnovanim na tome što znamo o različitim akterima, a ne na mitovima.

Živimo u doba kad se država povlači. Javne usluge se autsorsuju, državni budžeti se smanjuju, a strah više nego hrabrost određuje mnoge nacionalne strategije. Većina tih promena vrši se s opravdanjem da će tržišta tako postati konkurentnija, dinamičnija. Ova knjiga je otvoren poziv na promenu načina na koji govorimo o državi, njenoj ulozi u ekonomiji i predstavama i idejama koje koristimo da opišemo njenu ulogu. Tek tada možemo početi da gradimo društvo u kojem želimo da živimo i u kojem želimo da naša deca žive, tako što ćemo demaskirati lažne mitove o državi i prepoznati kako država može, kad je vođena misijom i organizovana na dinamičan način, rešiti tako kompleksne probleme kao što je slanje čoveka na mesec i klimatske promene. Treba nam hrabrost da insistiramo – kako kroz viziju tako i kroz konkretne političke instrumente – da rast koji proizilazi iz investicija bude ne samo „pametan”, već i „inkluzivan”.

[1] M. Mazzucato i C. C. R. Penna, 2014, ”Picking winners: Theory, practice, and setting the record straight”, neobjavljeni radni dokument.

 

Pročitajte i

NEOLIBERALIZAM, ISTORIJSKI REVIZIONIZAM I SAVREMENI FAŠIZAM

NEOLIBERALIZAM, ISTORIJSKI REVIZIONIZAM I SAVREMENI FAŠIZAM

 

 

NEOLIBERALIZAM, ISTORIJSKI REVIZIONIZAM I SAVREMENI FAŠIZAM

Kada je, ubrzo nakon pada Berlinskog zida, propasti Sovjetskog Saveza i „real-socijalizma“, američki teoretičar Frensis Fukujama objavio bestseler Kraj istorije i poslednji čovek (1992) liberalnom establišmentu se činilo da je došao kraj političkim i ideološkim borbama koje su odredile tok čitavog 20. veka. Fukujamina teza o „kraju istorije“ bila je pseudo teorijska artikulacija trijumfalizma liberalno-kapitalističkog konsenzusa ostvarenog nakon pobede u političkoj borbi sa organizovanim radničkim pokretom. Njome je izraženo uverenje vladajuće klase da je u postojećem političkom sistemu liberalne demokratije pronađen konačni oblik vladanja i, što je još važnije, da je u ekonomskom sistemu kapitalizma ostvarena krajnja tačka socio-kulturne evolucije čovečanstva. Jedini konflikt, koji je Fukujama smatrao mogućim u budućnosti, je onaj na međunarodnom planu. Kako je svet u njegovoj ideološkoj konstrukciji podeljen na povesni (Iran, Irak, Libija, itd.) i postpovesni deo (razvijene zemlje Zapada), Fukujama je predviđao da se sukobi mogu dešavati na ovoj liniji razdvajanja. Ubrzo zatim objavljena je i knjiga Sukob civilizacija i prepravljanje svetskog poretka (1996) američkog politikologa Semjuela Hantingtona. Njome je promovisano stanovište da će se sukobi u post-hladnoratovskom svetu odvijati zbog nepremostivih razlika između različitih kultura i civilizacija. To Hantingtonovo stanovište postalo je osnovom političke ideologije neokonzervativizma, koja je bila vodeća silnica američke spoljne politike tokom dva mandata Džordža Buša mlađeg (2001-2009). Tako je ideološki konstrukt o naprednoj američkoj naciji, čija je istorijska misija širenje demokratije i ljudskih prava u nerazvijenim zemljama sa autoritarnom vlašću, poslužio kao sredstvo za moralno utemeljenje opravdanosti razaranja i okupacije zemalja s dragocenim prirodnim resursima, tokom prve dve decenije 21. veka. 

Malobrojnim marksistima koji su preživeli epidemiju konvertitstva, nakon pada Berlinskog zida, bilo je jasno da se Fukujamina ideološka konstrukcija ne može dugo održati. Razlog tome je što antagonistički odnos između rada i kapitala, koji predstavlja strukturno obeležje kapitalizma, nije moguće ukloniti ideološkim intervencijama poput Fukujamine. Strukturnu nejednakost građanskog društva, koja potiče iz njegove ekonomske sfere, nije moguće prevladati ni političkim sistemom parlamentarne demokratije (što je bila osnova Marksove kritike Hegelove filozofije prava), a kamo li teorijskim projekcijama o kraju ideologije i kraju istorije. Ovakve su ideološke konstrukcije popularne u stabilnim periodima kapitalističke ekonomije. Fukujamina teza o kraju ideologije nije ni nova ni originalna. Slične su teorije doživljavale popularnost na Zapadu tokom perioda ekonomskog rasta nakon Drugog svetskog rata. Tako je i Danijel Bel 1960. godine najavljivao kraj idejnih sukoba u zapadnom svetu u svojoj knjizi Kraj ideologije. Kao što su Belova predviđanja o kraju ideologije obesmišljena ekonomskom recesijom 1973. godine, tako se i Fukujamina teza o kraju istorije pokazala pukim ideološkim konstruktom nakon ekonomske krize 2008. godine izazvane špekulativnim radnjama finansijskog kapitala. Svetska ekonomska kriza 2008. godine stvorila je pukotine u neoliberalnom konsenzusu, koji je trajao od raspada „realnog socijalizma“ i uzrokovala najznačajniji povratak fašizma u politički glavni tok Zapada, nakon vojnog poraza ove ideologije 1945. Da bi se razumeo savremeni fašizam, potrebno je imati u vidu globalne društveno-političke procese koji su se odvijali od Drugog svetskog rata do danas. Na bujanje savremenog fašizma presudno su uticala tri međusobno povezana fenomena – američka spoljna politika nakon Drugog svetskog rata oblikovana hladnoratovskom borbom protiv komunizma; istorijski revizionizam događaja iz Drugog svetskog rata; neoliberalizacija kapitalizma u prethodnih 50 godina.

Antikomunizam

Uz aktivnu antikomunističku propagandu Sjedinjenih Država i njenih saveznika, diskreditacija realno egzistirajućeg socijalizma nakon pobede nad fašizmom vršila se i sasvim konkretnim podstrekivanjem i pomaganjem fašističkih i ekstremno desničarskih pokreta širom planete. Primeri ovakve prakse zapadnih saveznika su mnogobrojni i na njima se može napraviti više naučnih studija. Stoga ćemo se ovde ograničiti na nekoliko najznačajnijih primera. Samo u Evropi postoji više primera održavanja u životu i pomaganja fašističkih režima i organizacija pod etiketom borbe protiv komunizma. Od održavanja na vlasti fašističkih režima u Portugaliji i Španiji sve do sredine sedamdesetih godina prošlog stoleća, preko brutalne intervencije britanskih snaga u Grčkoj 1945. godine kojom je demontirana kratkotrajna vlast tamošnjih komunista i instalirana klerikalna desničarska vlast lojalna zapadnim saveznicima, podrške preživelim fašističkim strukturama u Italiji u borbi protiv rastućeg komunizma (pogledaj: Operacija Gladio), do integrisanja nižih rukovodioca nacionalsocijalističkog režima u novu zapadno nemačku državu. S druge strane, politika američkog imperijalizma u arapskom svetu je strateški podsticala islamski fundamentalizam. Borba protiv kolonijalizma u ovom delu sveta iznedrila je autoritarne sekularne režime, koji su uspostavljeni na ideologiji basizma kao specifične doktrine emancipacije arapskog sveta u kojoj je spojen  panarapski nacionalizam i socijalizam. Sama pomisao na ujedinjenu arapsku državu, koja politiku vodi nezavisno od imperijalnih centara moći i koja raspolaže značajnim delom ukupnih svetskih rezervi nafte, užasavala je zapadnu oligarhiju. Stoga je strateški cilj američke imperijalne politike bio (i ostao) razbijanje postojećih država u arapskom svetu po liniji verskog sektaštva. Na izazove koje su pred američki imperijalizam u Latinskoj Americi postavljali (i koje i dalje postavljaju) socijalistički pokreti strateški se odgovara podrškom tamošnjim fašističkim i protofašističkim pokretima i političarima (od Pinočea u Čileu 1970-ih do Bolsonara u Brazilu danas). Stoga se može reći da je današnji rast fašizma u kapitalističkom centru eho procesa koji su u periodu nakon Drugog svetskog rata podsticani na kapitalističkoj periferiji prema interesu imperijalizma. 

Istorijski revizionizam

Revizija istorijskih činjenica o Drugom svetskom ratu je naredni faktor koji je doprineo bujanju savremenog fašizma. Teorijski koren ovog procesa je tzv. debata istoričara (Historikerstreit) koju su u Nemačkoj tokom 1980-ih vodili tamošnji intelektualci. Učesnici debate bili su podeljeni u dva suprotstavljena tabora: desni (konzervativni) koji je predvodio Ernst Nolte i socijal-liberalni čija je najznačajnija figura bio Jirgen Habermas. Kako Kuljić navodi u svojoj knjizi Prevladavanje prošlosti, sadržaj te debate čine sporovi centrirani oko tri problema: 1. da li je Aušvic (i čitav Holokaust) neuporediv zločin, ili se može porediti sa drugim zločinima, prvenstveno s gulagom; 2. da li je Hitlerov rat protiv Sovjetskog Saveza bio preventivan, ili je bio agresivni rasistički pohod; 3. da li je otpor Vermahta Crvenoj armiji, u periodu slamanja nacizma (1944/45), bio patriotski čin, ili je štitio zločine u koncentracionim logorima. Povod za pokretanje debate bio je Nolteov članak u Frankfurter allgemaine zeitungu (6. 6. 1986.) u kom je izneo nekoliko kontroverznih teza, među kojima se izdvaja ona da su navodni klasni zločini u gulazima Sovjetskog Saveza bili preteča nacističkih rasnih zločina, koji se mogu posmatrati i kao preventivna akcija kojom je sprečen „klasni genocid“ u samoj Nemačkoj. Tako je Nolte perperuirao opšte mesto svakog nacionalizma i fašizma: ugrožena nacija ima pravo i obavezu na preventivno nasilje kako bi se sprečio zločin prema njoj. Ova vrsta moralne akrobacije je uobičajeno sredstvo kojim se od zločinca pravi žrtva. Ubrzo nakon objave Nolteovih monstruoznih teza, Habermas objavljuje odgovor, nakon čega se u debatu uključuje više učesnika sa obe strane. 

Danas preovladava mišljenje da su socijal-liberali predvođeni Habermasom izašli kao pobednici iz ove debate. Međutim, obrisi Nolteovog stava da je nacizam bio reakcija na socijalizam, odnosno događaje koji su oblikovani Oktobarskom revolucijom, postali su deo glavnog toka ideološkog i političkog mišljenja na Zapadu. Iz kapitalističke perspektive, događaji podstaknuti Oktobarskom revolucijom bili su podjednaka (ili čak i veća) opasnost po društvenu „normalnost“ kao/nego nešto kasniji događaji izazvani fašističkom ideologijom. Stoga su, iz vladajuće liberalne perspektive, u pitanju dva različita obrasca jednog fenomena – totalitarizma. Takva perspektiva je institucionalizovana na nivou Evropske unije kroz niz rezolucija (Rezolucija Saveta Evrope 1096 iz 1996. godine, Rezolucija Saveta Evrope 1481 iz 2006. godine i Rezolucija Evropskog parlamenta o savesti i totalitarizmu iz 2009. godine). Ne slučajno, svaka od ovih rezolucija vremenski koindicira sa prijemom u članstvo Evropske unije bivših socijalističkih zemalja Istočne Evrope. Njihov politički cilj je vrlo jasan – to je kriminalizacija socijalističkih ideja i onemogućavanje progresivnih političkih alternativa postojećem socio-ekonomskom sistemu. Njima se širi antikomunizam kao sastavni deo fašističke ideologije. Antikomunizmom je podstaknuta i ohrabrena rehabilitacija fašističkih snaga i pokreta iz Drugog svetskog rata širom evropskog kontinenta, a posebno na njegovom istoku, u nekadašnjim socijalističkim zemljama.

Neoliberalizam

Naposletku, faktor koji stvara materijalne uslove za konstituisanje savremenog fašizma je proces neoliberalizacije kapitalizma koji se odvija u prethodnih 50 godina. Neoliberalizam je pravac u ekonomiji, politička filozofija, ideološki sistem i akademska paradigma. Nastao je tridesetih godina prošlog stoleća, ali status vodeće ekonomske paradigme dobija tek tokom sedamdesetih godina 20. veka. Vezuje se za koncept tržišnog fundamentalizma i laisezz faire principa u ekonomiji. Intelektualnim utemeljivačima neoliberalizma smatraju se teoretičari okupljeni u “Mont Pelerin društvu” (Mont Pelerin Society). Najznačajniji među njima su bili Fridrih fon Hajek, Karl Poper, Frenk Najt, Ludvig fon Mize i Milton Fridman. Za utemeljenje neoliberalizma kao vladajuće ideologije i ekonomskog principa sveta u kom živimo presudna su dva politička događaja: prvi je dolazak na vlast Margaret Tačer u Velikoj Britaniji (1979) i Ronalda Regana u Sjedinjenim Državama (1981); drugi je raspad Sovjetskog Saveza i sistema “realnog socijalizma” (1991), čime je nestala i poslednja ideološka i politička prepreka za hegemoniju neoliberalizma. 

Neoliberalizam se u ekonomiji manifestuje u deregulaciji tržišta, fleksibilizaciji rada i radnih zakona, desindikalizaciji, izvozu industrijske proizvodnje iz centra na periferiju kapitalističkog sistema u potrazi za jeftinijom radnom snagom, itd. Određuje ga težnja za preraspodelom ukupnog društvenog bogatstva. Ona se vrši koncentracijom vlasništva nad društvenim resursima i ukupnim društvenim proizvodom na samom vrhu društveno-ekonomske hijerarhije. Neoliberalizam predstavlja vlast finansijskog sektora kapitalizma, odnosno monopolizaciju svetskog tržišta. On je odgovor na klasni kompromis, koji je nakon Drugog svetskog rata u razvijenim društvima Zapada postignut između vladajuće klase i organizovanog radničkog pokreta kroz razne forme državnog intervencionizma u ekonomiji. Taj se kompromis manifestovao u stabilnom zaposlenju najvećeg dela stanovništva i kroz razvoj sistema socijalne zaštite. Najviši izraz tog kompromisa bila je tzv. Država blagostanja (Welfare state). Demontažom sindikata i organizovanog radničkog pokreta u kapitalističkom centru, te raspadom Sovjetskog Saveza kao glavne pretnje vladajućoj klasi kapitalizma, potreba za ovim kompromisom je nestala. Temeljni dokumenti neoliberalizma su Vašingtonski konsenzus (1989), NAFTA (1994) i Mastriški sporazum (1993). 

Učinke neoliberalnog kapitalizma moguće je egzaktno iskazati. Najveći učinak neoliberalizma je permanentno povećanje društvene nejednakosti. Kako kazuje istraživanje Međunarodne organizacije rada (MOR) iz 2019. godine, 51,4%  globalnog društvenog proizvoda bilo je raspoređeno na najamnine radnika (2004. godine je na radničke plate odlazilo 53,7%). Prema tome, 48,6% globalnog društvenog proizvoda pripada vlasnicima kapitala. Udeo koji odlazi na radničke najamnine takođe je nejednako raspoređen. Gornjih 10% najbolje plaćenih radnika dobija 48,9% globalnog društvenog proizvoda koji odlazi za radničke najamnine, dok donjih 50% najslabije plaćenih radnika dobija svega 6,4% tog udela. Nejednakosti u najamninama, ali i raspodeli BDP-a su još izraženije u nerazvijenim zemljama. U centralnim zemljama kapitalizma učinke neoliberalizma je najlakše izmeriti uvidom u višedecenijsku stagnaciju radničkih najamnina. Prateći trend stagnacije najamnina u Sjedinjenim državama, u periodu od 1973. do 2015., istraživači Instituta za ekonomsku politiku (Mishel, Gould i Bivens) utvrdili su da je u ovom periodu radnička najamnina porasla za svega 9%, dok je produktivnost rada porasla za 74%. U istom istraživanju se navodi i da je u periodu od 1979. do 2013. godine zarada najvišeg sloja, koji čini 1% stanovništva SAD, narasla za 138%, dok je zarada donjih 90% porasla za svega 15%. U predočenom periodu srednje plaćenom radništvu plata je porasla za svega 6% (0,2% godišnje). Nisko plaćenom radništvu najamnina ne samo da nije rasla, nego je opala za 5%, dok je visoko plaćenim radnicima zarada porasla za 41%. Nivo rasta društvene nejednakosti najočigledniji je u razmeri plata direktora kompanija prema radničkim platama. Prateći podatke o zaradama u 350 najvećih američkih kompanija, istraživači su utvrdili da je 1965. godine zarada direktora ovih kompanija bila 20 puta veća od prosečne zarade njihovih radnika. 2013. godine ovaj odnos se višestruko uvećao, pa su tako direktori velikih kompanija tada zarađivali 296 puta više nego njihov prosečni radnik.

No, neoliberalizam nije samo ekonomska paradigma. On je specifična ideologija tržišnog fundamentalizma koja podstiče egoizam i smera na onemogućivanje svakog kolektivnog delanja. “Znate, ne postoji društvo. Postoje samo individualni muškarci i žene i postoje porodice. Nijedna vlada ne može ništa učiniti osim preko ljudi, a ljudi moraju prvo da misle na sebe”. Ovom izjavom Margaret Tačer iz 1987. godine (časopis Women’s Own) najprikladnije je sažeta bit neoliberalne ideologije. Važan element ideologije neoliberalizma je socijalni darvinizam. Slobodna tržišna utakmica neometana državnim intervencionizmom uslovljava opstanak najsposobnijih. Neuspeh na slobodnom tržištu je uvek posledica lične odgovornosti. Uzroci lošeg materijalnog položaja pojedinca su uvek subjektivni. Odgovornost se ne može tražiti u objektivnim faktorima eksploatatorske ekonomije kapitalizma. Loš položaj pojedinca u društveno-ekonomskoj hijerarhiji tumači se njegovom ličnom slabošću. 

Iako je ova ideologija utemeljena na deklarativnom stavu o nedodirljivosti individualnih sloboda, socijalna baza za obezbeđivanje političke saglasnosti sa ovim projektom bila je konzervativna. U Sjedinjenim Državama je politički nosioc neoliberalizma bila Republikanska partija, oslonjena na pokret hrišćanske desnice i kulturni nacionalizam dela bele radničke klase. U Velikoj Britaniji je neoliberalni projekat započela Konzervativna partija s tradicionalnim uporištem u vladajućoj klasi i višim slojevima srednje klase. Međutim, za obezbeđivanje neoliberalnog konsenzusa u kapitalističkom centru presudna je bila podrška liberalnih i socijaldemokratskih političkih snaga. Proces zaokruživanja političke saglasnosti za neoliberalizaciju izvršen je tokom predsedničkog mandata predstavnika Demokratske partije Bila Klintona u SAD-u, te za vreme vladavine laburističkog premijera Tonija Blera u Velikoj Britaniji. Klintonova administracija je obezbedila usvajanje spoljno-trgovinskog NAFTA sporazuma, koji predstavlja jedan od temeljnih pravnih dokumenata neoliberalizma. Nastavak demontaže države blagostanja i fleksibilizacije tržišta rada u Velikoj Britaniji obavljen je pod dirigentskom palicom Laburističke partije, koja je prethodno predstavljala interese tamošnje radničke klase. 

Politička sfera modernog društva tako je lišena disonantnih tonova u pogledu najbitnijih socio-ekonomskih pitanja. Polje političke borbe redukovano je na konflikte oko sporednih političkih pitanja, koja se manifestuju u politici identiteta. Revolucionarni radnički pokret, nakon raspada Sovjetskog Saveza, je bez bitnije društvene moći i vraćen je na nivo iz prvih decenija 19. veka. Socijaldemokratija je napustila probleme rada i radničkih prava. Jedino polje političkog sukoba, koje joj je preostalo, je polje ljudskih prava i individualnih identiteta. Postigavši konsenzus u ekonomiji, konzervativni i liberalni (socijaldemokratski) polovi političkog sistema neoliberalizma su sferu politike sveli na pitanja ljudskih i manjinskih prava. Ona se najčešće izražavaju kroz oprečna mišljenja dva pola neoliberalne ideologije u odnosu na pitanja položaja LGTBQ osoba, prava nacionalnih manjina, pitanja rasnog, religijskog, seksualnog identiteta, itd. Liberalne političke partije usvojile su političku korektnost kao znak prepoznavanja, dok su konzervativne partije sebi osigurale rolu zaštitnika tradicionalnih (nacionalnih, religijskih) identiteta. Identitarijanizam je političku sferu neoliberalizma pomerio udesno.

Zaključak

Američki imperijalizam kao generator globalne desnice u borbi sa progresivnim pokretima nakon Drugog svetskog rata, kriminalizacija socijalističkih ideja i političkih pokreta institucionalnim usvajanjem istorijskog revizionizma, te povećanje društvenih nejednakosti i obesmišljavanje politike u procesu neoliberalizacije su osnovni uzroci rasta savremenog fašizma. Redukovanje politike na borbu oko identiteta rezultiralo je povećanom apstinencijom građana od parlamentarne politike. Permanentno pogoršanje materijalnih uslova života za najveći deo globalnog stanovništva generiše nezadovoljstvo postojećim društvenim sistemom. Kako je progresivna politička alternativa, koja bi artikulisala stanovište da su uzroci postojećeg stanja u ekonomskoj sferi društva, faktički kriminalizovana nakon pada Berlinskog zida, to nezadovoljstvo artikuliše ekstremna desnica. Pošto fašizam ne predstavlja smetnju akumulaciji kapitala, jer za društvene nejednakosti krivi pripadnike nekog drugog nacionalnog/etničkog/religijskog/rasnog kolektiviteta, a ne strukturne protivrečnosti kapitalizma koje rezultiraju u eksploataciji radne snage od vlasnika kapitala, on za vladajuću klasu može igrati ulogu nužnog i neophodnog saveznika u kriznim uslovima kakvi su postojeći. Fašizam predstavlja pogodno sredstvo za pogrešno usmeravanje nezadovoljstva postojećim stanjem. Pored toga, valja naglasiti da je sam neoliberalizam ekstremno desna ekonomska paradigma koja rezultira sve oštrijim klasnim raslojavanjem. Nejednakosti koje on proizvodi će se u budućnosti moći održavati samo nekom vrstom autoritarnog državnog aparata, odnosno nekim oblikom fašističkog državnog uređenja. Ovo ne isključuje mogućnost i da taj autoritarni politički aparat u sebi može sadržati i progresivne sadržaje identitetske politike poput poštovanja prava seksualnih manjina, prava žena i prava manjinskih naroda, itd. Takve politike možemo već uočiti u tobožnjem „korporativnom progresivizmu“ koji se očituje u podršci korporacija, poput Amazona, pokretu „Black lives matter“. Istovremeno, radnici u magacinima ove kompanije obavljaju posao u nedostojanstvenim uslovima za mizernu nadnicu i bez ikakvog prava na sindikalno udruživanje.

 

Pročitajte i

Filozofija u obrazovanju i demokratsko društvo

Kako su partije koje se zalažu za nezavisnost trijumfovale na katalonskim izborima?

 

Tekst preuzet:

https://www.newstatesman.com/world/europe/2021/02/how-pro-independence-parties-triumphed-catalan-election

Secesionističke stranke pojačale su većinu u Kataloniji, uprkos velikom porastu podrške vladajućim španskim socijalistima.

 

Bez obzira što su bili u senci pandemije Covid-19, rezultati regionalnih izbora u Kataloniji, održanih 4. februara, pokazali su da pitanje nezavisnosti i dalje dominira u ovoj španskoj pokrajini.

Katalonske partije koje se zalažu za nezavisnost osvojile su po prvi put više od 50% glasova i 74 od 135 mesta u regionalnom parlamentu, što je povećanje za četiri mesta u odnosu na izbore 2017. godine. Krajnje desničarska stranka Vox takođe je uspela da osvoji svoja prva mesta u regionalnom parlamentu.

Izbori su nastupili tri godine nakon što su secesionističke regionalne vlasti jednostrano proglasile nezavisnost, kao posledicu  nezakonitog referenduma, što je dovelo do najgore političke krize u Španiji u poslednjih nekoliko decenija.

Podrška nezavisnosti Katalonije od tada se smanjuje usled podela među secesionističkim partijama: anketa katalonske vlade sprovedena prošlog meseca pokazala je da je 49,9% Katalonaca protiv nezavisnosti, a 45,1% za. To je pad od 49%, u odnosu na istu anketu iz oktobra 2017. Ovogodišnji nizak odziv na biralištima od 53%, u odnosu na 79% na izborima 2017. godine – delimično zbog straha od korona virusa – možda je favorizovao partije koje se zalažu za nezavisnost, čije su pristalice bile više mobilizovane.

Katalonska socijalistička partija (PSC), pro-sindikalna regionalna verzija vladajuće stranke Španije, završila je na prvom mestu, osvojivši 33 mesta i 23%glasova, ali će se teško izboriti za formiranje vlade, jer će joj biti potrebna podrška Katalonske republikanske levice (ERC), koja se zalaže za nezavisnost, a osvojila je drugo mesto i 33 mandata, sa 21,3% glasova i krajnje levice En Comu Podem (In Common We Can), koja je zauzela peto mesto (6,9%) i osvojila osam mesta.

Secesionističke partije potpisale su dokument pre izbora u kome su navele da odbijaju da podrže PSC (Socijalistička partija Katalonije) u slučaju pobede Salvadora Ilje, kandidata te stranke i bivšeg španskog ministra zdravlja. Inicijativa je potekla od građanske grupe nazvane „Katalonci za nezavisnost“ i osmišljena je da odagna strah od toga da će se Katalonska republikanska levica udružiti sa PSC.

Analitičari su umesto toga predvideli da će najverovatniji scenario biti nova katalonska vlada formirana između umerenog ERC-a, stranke desnog centra Zajedno za Kataloniju, koja se zalaže za nezavisnost i zauzela je treće mesto sa 32 mesta i 20% glasova i krajnje levice, stranke Kandidatura za narodno jedinstvo, koja je osvojila devet mesta i 6,7% glasova.

„Vlada stranaka koje se zalažu za nezavisnost je 99% izvesna, uprkos tenzijama među njima“, izjavio je za New Statesman Pablo Simon, politički analitičar sa Univerziteta Karlos III (Carlos III) u Madridu, „ERC ne može da formira koaliciju sa socijalistima, ili sa krajnjom levicom, jer bi tako izneverila vlastite pristalice.“

Ako ERC bude na čelu nove katalonske vlade, malo je verovatno da će to prouzrokovati novi raskol sa Madridom poput onog iz 2017. godine, jer je stranka više naklonjena tome da pregovara o zakonski priznatom referendumu. Prema Oriolu Bartomeusu, političkom komentatoru sa Autonomnog univerziteta u Barseloni: „U Kataloniji će postojati vlada koja se zalaže za nezavisnost, ali bilo kakav razgovor o organizovanju novog, jednostranog, referenduma više je stvar retorike nego konkretne akcije“.

U obraćanju nakon prebrojavanja izbornih rezultata, Pere Aragones, vršilac dužnosti katalonskog predsednika, koji je predvodio ERC tokom predizborne kampanje, pozvao je španskog premijera Pedra Sančeza da započne razgovore o referendumu. „Imamo neizmerno veliku snagu da ostvarimo referendum i katalonsku republiku“, rekao je Aragones.

Aragones ne krije da je obožavalac Škotske nacionalne stranke, koja je na putu da osvoji apsolutnu većinu na škotskim parlamentarnim izborima u maju. SNP (Scottish National Party) se nada da će joj nepopularnost britanskog premijera Borisa Džonsona i „Bregzita“ u Škotskoj, kao i pandemija koja podstiče raspoloženje za nezavisnost, pomoći u njenim naporima za drugi referendum o nezavisnosti.

Brisel će sa zanimanjem posmatrati katalonski izborni rezultat, jer je Katalonija velika evropska ekonomska sila koja daje 19% španskog BDP-a. Španija očekuje da će dobiti 140 milijardi evra iz fonda Evropske unije za obnovu, ali to delom zavisi od kontinuirane političke stabilnosti u Kataloniji. Pobeda ERC-a i PSC-a garantovaće neophodnu stabilnost, navodi Economist Intelligence Unit.

Enrik Džulijana, španski autor i novinar, rekao je za državnu televiziju RTVE: „Za špansku vladu i regije (poput Katalonije) ključni izazov u ​​narednih šest meseci biće dobijanje sredstava za obnovu iz EU, a za to je neophodna politička stabilnost.“

Proboj krajnje desničarske stranke Vox, koja je osvojila 11 mesta i 7,6% glasova, preti da dodatno polarizuje politiku u Kataloniji. Stranka je treća po veličini u nacionalnom parlamentu Španije sa 52 poslanika. Zalagala se za kriminalizaciju stranaka koje su za nezavisnost i za deportaciju ilegalnih migranata iz Katalonije – regije sa velikom muslimanskom populacijom, uglavnom iz Maroka.

Više od 9.000 od ukupno 64.000 potvrđenih smrtnih slučajeva od korona virusa u Španiji, je iz Katalonije, druge najteže pogođene regije, a Iljina predizborna kampanja bila je usredsređena na ulaganje u zdravstvo i privredu. Takođe se usmerio na napore na zbližavanje katalonskog društva nakon decenije podela. „Većina (ljudi) želi da ide dalje, a PSC je jedini način da se to i uradi“, rekao je tokom kampanje.

Ipak, izgleda da izborni rezultat pokazuje da će pitanje nezavisnosti opstati.

Havijer Serkas, španski romanopisac čija se nova knjiga „Nezavisnost“ dotiče secesionističkog pitanja, izjavio je za New Statesman: „Katalonska elita bila je ta koja je srednju klasu i radničku klasu izvela na ulicu da podrži nezavisnost 2012. godine, ali potrebne su godine da se sanira ova podela “.

 

Tekst pisao:

Graham Keli, slobodni novinar sa sedištem u Madridu.

 

Bajden kreće sa velikim planovima

JOSEPH E. STIGLITZ

Preuzeto sa: Project Syndicate

Paket američkog predsednika za oporavak od 1,9 biliona dolara pružiće ogroman podsticaj ekonomiji. Ekonomski rast koji će time rezultirati generisaće značajne poreske prihode, ne samo za saveznu vladu, već i za države i opštine koje su sada gladne sredstava potrebnih za pružanje osnovnih usluga.

NJUJORK Američki predsednik Džo Bajden predložio je plan spasavanja od 1,9 biliona dolara, kako bi pomogao američkoj ekonomiji da se oporavi od pandemije. Mnogi republikanci se protive tome, iznenada posvećeni fiskalnoj religiji koju napuštaju kad god njihova stranka kontroliše Belu kuću. Masovno smanjenje poreza koje je Republikanska stranka dodelila milijarderima i korporacijama 2017. godine rezultiralo je najvećim zabeleženim fiskalnim deficitom u SAD-u, nakon Velike recesije i Drugog svetskog rata. Ali obećane investicije i rast nikada nisu ostvarene.

Suprotno tome, Bajdenov plan potrošnje je hitno potreban. Nedavno objavljeni podaci pokazuju usporavanje oporavka Amerike u pogledu BDP-a i zaposlenosti. Mnogo je dokaza da će paket oporavka pružiti ogroman podsticaj privredi i da će ekonomski rast generisati značajne poreske prihode, ne samo za saveznu vladu, već i za države i opštine koje su sada bez sredstava da obezbede osnovne usluge.

Protivnici Bajdenovog plana takođe neiskreno upozoravaju na inflaciju bauk koji je više fantazija nego stvarna pretnja. Zapravo, neki podaci ukazuju na to da se zarade možda i smanjuju u pojedinim sektorima privrede. Ipak, ako se inflacija i pojavi, SAD imaju dovoljno spremnih monetarnih i fiskalnih mehanizama za njeno suzbijanje.

Ekonomija bi, naravno,  lakše napredovala bez nultih kamata. Takođe bi bila u boljem stanju kada bi  kreatori politika povećali poreze uvođenjem nameta na zagađenje životne sredine i povratili progresivniji poreski sistem. Ne postoji opravdan razlog zbog čega bi najbogatiji Amerikanci plaćali niže poreze u odnosu na procenat svojih prihoda, od onih koji su daleko slabijeg imovinskog stanja. S obzirom na to da je pandemija koronavirusa ekonomski i zdravstveno najmanje pogodila bogate Amerikance, američki regresivni poreski sistem nikada nije izgledao gore.

Videli smo kako je pandemija poharala neke sektore privrede, što je dovelo do visokih stopa zatvaranja preduzeća, posebno među malim preduzećima. Postoji opravdana opasnost da bi, ako veliki ekonomski paket za oporavak ne bude usvojen, to moglo da nanese ogromnu, možda i dugotrajnu štetu. To je zato što loš ekonomski učinak povećava ekonomsku neizvesnost (kombinujući neizvesnost izazvanu samom pandemijom), što dovodi do spirale u kojoj se iz predostrožnosti smanjuje potrošnja i investicije, a to dodatno slabi ekonomiju.

Zapravo, bez obzira na uzrok, slabi bilansi stanja i poslovni neuspesi podstiču “zarazu” koja će se odraziti na čitavu ekonomiju, sa snažnim histerezis efektima. Na kraju krajeva, preduzeća koja su bankrotirala tokom pandemije neće se sama povratiti kada se COVID-19 stavi pod kontrolu.

Činjenica da je COVID-19 pandemija globalnih razmera pogoršava stvari. Iako najdostupniji podaci sugerišu da mnoge zemlje u razvoju i tržišta u razvoju nisu pogođena toliko jako kao što se strahovalo pre godinu dana, usporavanje globalne ekonomije bez presedana podrazumeva manje potražnje za američkim izvoznim artiklima.

Siromašnije zemlje nemaju resurse za podršku svojim ekonomijama kao razvijene zemlje. Kina je odigrala veliku ulogu u oporavku od globalne finansijske krize 2008. godine, ali premda je bila jedina velika ekonomija koja je beležila rast 2020. godine, njen oporavak je bio znatno slabiji nego posle krize iz 2008 (kada je godišnji rast BDP premašio 9%, odnosno 10% u 2009. i 2010. godini). Kina takođe sada dopušta rast svojih trgovinskih viškova, pružajući manje zamaha za globalni rast.

Budući da Bajdenov plan u sebi nosi ključne karakteristike onoga što se mora učiniti, on obećava  veliki doprinos. Prvi prioritet je osigurati dostupnost sredstava za borbu protiv pandemije, omogućiti deci povratak u škole i omogućiti državama i lokalnim zajednicama da i dalje pružaju zdravstvene, obrazovne i druge usluge od kojih ljudi zavise. Proširivanje osiguranja za slučaj nezaposlenosti neće samo pomoći ugroženima. Pružanje sigurnosti će dovesti do povećanja potrošnje, što će biti od koristi za čitavu ekonomiju.

Moratorijum na deložacije do 31. marta i pomoć porodicama sa niskim prihodima takođe će podstaći potrošnju. Na opštem nivou, to će dovesti do podsticaja veće kupovne moći siromašnih, pa će paket usmeren na povećanje najmanjih primanja (uključujući povećanje minimalne zarade, dečje dodatke i ostvarene poreske olakšice) pomoći da se oživi ekonomija.

Pod predsednikom Donaldom Trampom, programi koji su se fokusirali na mala preduzeća nisu bili toliko efikasni koliko su mogli ili trebali da budu delom zbog toga što je previše novca otišlo preduzećima koja zapravo nisu bila mala, a delom zbog administrativnih problema. Izgleda da Bajdenova administracija rešava te probleme. Ako bude tako, proširivanje paketa pomoći preduzećima ne samo da će pomoći kratkoročno, već će i ekonomiju dovesti u bolju situaciju kako pandemija bude jenjavala.

Ekonomisti će nesumnjivo imati prigovore u vezi sa različitim delovima ekonomskog programa koliko novca treba ići ovde ili tamo; koliki bi trebao biti prag za primanje novčanih naknada; oko optimalnih pokretača za umanjivanje programa osiguranja za slučaj nezaposlenosti. Razumni ljudi ne moraju se složiti oko svih ovih detalja. Njihovo prilagođavanje će biti predmet političkih kompromisa.

Ali ono u vezi sa čim ne bi smelo biti neslaganja jeste da su hitno potrebne velike količine novca, a  protivljenje tome bilo bi bezdušno i opasno kratkovido ponašanje.

 

Pročitajte i

INTERNET PROTIV DEMOKRATIJE

Filozofija u obrazovanju i demokratsko društvo

 

Kriza filozofije je poseban izraz društvene krize i njen imobilizam je uslovljen protivrečnostima koje razdiru društvo. – Ž. P. Sartr

Povodom (nasilnog) ukidanja filozofije kao obaveznog predmeta u srednjim stručnim školama Srbije, članak ima za cilj da ukaže na obrazovno-vaspitni (edukativni) smisao programa koji nosi naziv „filozofija za decu“. Brojni dokazi i primeri iz prakse pokazuju kako je filozofija višestruko korisna za kognitivni i socijalni razvoj dece – pokazujući kako „majka svih nauka” ne samo što treba da ima svoje mesto u srednjoškolskom obrazovanju, kao obavezan predmet, već bi trebalo razmotriti i uvođenje „filozofije za decu” u osnovnoškolsko obrazovanje. Pored toga, u radu se ističe i demokratski potencijal koji nosi filozofsko obrazovanja najmlađih. Od samih početaka, tamo gde se filozofija negovala ona je stajala u tesnoj vezi sa demokratskom praksom zajednica. Jedan od način da filozofija (ponovo) postane stvar praxisa društva kao celine, a ne samo jednog njegovog dela, tiče se mogućnosti uspostavljanja komunikacije između filozofije i dece kao „prirodnih“ filozofa i onih „na kojima svet ostaje“.

***

Gotovo dve i po hiljade godina nakon Sokratove smrti i dalje se govori o sokratovskom metodu, koji uz čisto filozofsku ima veoma značajnu ulogu i u obrazovnim teorijama i pedagogiji. U tom kontekstu, ono što se i danas uvažava i izučava jeste Sokratova ironijsko-majeutička metoda vođenja dijaloga. Vodeći razgovore sa onima koji su voljni da se u njih upuste, polazeći od vlastitog neznanja, koje nije jedno puko ništa, ili u pučkom smislu neka vrsta neobrazovanosti, već svest o granici vlastitog znanja, Sokrat sagovornicima postavlja pitanja i protivpitanja kako bi ukazao na nedostatke u njihovim predstavama i time na izostanak pojmovnog znanja kod sagovornika. Suština metode jeste u dijalogu.

Drugi momenat sokratovske metode jeste „babička veština“ – majeutika. Sokrat je zanimanje svoje majke (koja je bila babica) „intelektualizovao“ i primenio kao filozofsku metodu u svojim razgovorima. Nakon što je sagovornik upućen u svoje neznanje, otkrivši polje epistemološkog ništavila, sledi „porađanje“ istinskog znanja tj. traženje definicija – opštih odredbi pojedinačnih stvari – traženje pojmova. U tome leži suština Sokratovih dijaloga.

Važno je imati na umu konačnu svrhu Sokratovih aktivnosti. Zašto je potrebno da čovek pronalazi opšte u pojedinačnom, zašto je potrebno i / ili poželjno da čovek bude upućen u vlastito neznanje? Zbog vrline. Pojednostavljeno govoreći, samo čovek koji teži mudrosti, koji se suočava sa vlastitim predrasudama i koji teži dobru van ustaljenih običaja i normi, van onoga što je „mehaničkim“ učenjem usvojio, jedino takav čovek, prema Sokratu, može se smatrati moralnim – a jedino moralan čovek jeste slobodan čovek.

***

Zašto sam započeo sa ovim kratkim istorijsko-filozofskim pregledom sokratovskog metoda? Najpre, sokratovski dijalog – njegov filozofski cilj (osvešćivanje (ne)znanja kroz proces pitanja i odgovara) kao i njegova praktička svrha  (zajednica slobodnih i moralnih građana) – u značajnoj meri stoji iza ideje „filozofije za decu“ koju ovde želim da predstavim. Pored toga, Sokrat je u istoriji zapadnoevropske kulture (po)ostao uzor slobodnog i kritičkog mišljenja, kao i simbol gušenja takvog mišljenja.

Filozofija za decu, „filozofija s decom“, na engleskom Philosophy for Children ili „P4C“, kako se često naziva, predstavlja obrazovni program (projekat, disciplinu) namenjen radu s decom od šest do šesnaest godina. Projekat je pokrenuo i idejno utemeljio američki filozof Metju Lipman [Matthew Lipman, 1923 – 2010]. Program polazi od istorije filozofije, ali cilj nije u podučavanju filozofije iz istorijske perspektive. Nije reč, dakle, o teorijskom izučavanju filozofije kao akademske discipline, već je akcenat na praktičkoj aktivnosti filozofskog istraživanja. Šta to u stvari znači?

Kao profesor filozofije na Kolumbijskom univerzitetu u Americi, Lipman je uočio osetni izostanak kritičkog mišljenja i promišljene samorefleksije kod svojih studenata. Preciznije, svi su bili sposobni i uspešni kada je reč o reprodukciji naučenih informacija, ali kada je u pitanju bila kritička, promišljena i kreativna samorefleksija i misao o društvenim zbivanjima studenti su se pokazali nespremnim i deficitarnim. Nije iznenađujuće što je filozofija za decu nastala baš u Americi, krajem šezdesetih godina prošlog veka, u vreme studentskog otpora i demonstracija koje su potresale svet. Pored nespremnosti i nesposobnosti studenata da se uključe u racionalni, kritičko vođeni dijalog, već je samo školovanje (osnovno, srednje i više) bilo takvo da se sposobnosti kao što su razumevanje, racionalno promišljanje i argumentovano rasuđivanje, nisu na pravi način razvijali kada je za to bilo optimalno vreme, u pogledu uzrasta i školskog programa.

Po kurikulumu (školskom programu) u školama u Sjedinjenim Državama uobičajeno je da se filozofsko obrazovanje ostavlja za nivo višeg obrazovanja. Kada je Evropa u pitanju filozofija se češće nalazi u programima srednjih škola. Međutim, u većem delu sveta, filozofija u osnovnim školama nije uobičajena pojava. Metju Lipman je pošao od uverenja da upravo obrazovanje u filozofiji – za decu mlađu od šesnaest godina, a idealno za decu mlađu od četrnaest godina (koja su još uvek deo osnovnog obrazovanja) – predstavlja ne samo dobrodošlu, već i potrebnu praksu, ukoliko imamo za cilj da razvijemo logičku, kritičku i kreativnu veštinu kod dece, a ne samo sposobnost usvajanja (reprodukcije) znanja kao pripremljenog materijala.

„Ako želimo da mladi ljudi budu razboriti, treba ranije početi s filozofijom, odnosno sa obučavanjem u veštinama koje će podsticati i negovati razboritost. Treba krenuti od dece u osnovnim školama, jer su u uzrastu između šest i deset godina deca najprijemčivija za filozofiju zato što je tada njihova intelektualna radoznalost najjača.“ (Citirano prema: R. Branković-Sutton, 2007, str. 7)

Prema Lipmanu, klasično obrazovanje nedovoljno podstiče decu na samostalno mišljenje i formiranje vlastitih stavova, istovremeno time oduzimajući priliku da se dete ponosi ličnim uvidima i da ima samopouzdanja u svom rasuđivanju. Obrazovanje bazirano na zastarelim biheviorističkim metodama, koje se i danas sprovodi, mora biti prevladano.

„Deca su posmatrana kao ‘prazne posude’ koje moraju biti ispunjene znanjem od strane nastavnika […] Učenje je shvatano kao proces koji kontroliše i oblikuje nastavnik kroz repeticiju i sistematsku istrajnost. Ovakvo gledište na obrazovanje je i dalje aktuelno u mnogim školama širom planete i postoji tendencija njegovog učvršćivanja naglašavanjem kvantitativnih metoda evaluacija rada nastavnika i kompetencija kod učenika.“ (Green, 2017. str. 37)

***

Uobičajena kritika upućena programu filozofije za decu temelji se na tezama o nesposobnosti dece za formalno (apstraktno) razmišljanje: ako se filozofi bave apstraktnim problemima, koji zahtevaju razvijeno formalno mišljenje i sposobnost hipotetičko-deduktivnog mišljenja, racionalnu metodologiju, razvijen sistem pojmova i tako dalje, i ako se prihvati da deca nisu sposobna (a možda nisu ni zainteresovana) za apstraktne ideje i formalna rezonovanja, kako je onda moguća jedna filozofija za decu?

Ovde od važnosti postaje pitanje razumevanja same „prirode“ filozofije i filozofskog mišljenja. Najpre, filozofija se uobičajeno shvata kao suvoparna i apstraktna teorijska delatnost. Istorijom filozofije preovladavalo je, uslovno rečeno, „akademsko“ (samo)razumevanje filozofije. Još je Platon učio da se dijalektikom (filozofijom) mogu baviti osobe koje su navršile trideset godina starosti, jer se tada, kako je smatrano, stiče zrelost duha koja je nužna za bavljenje takvom misaonom delatnošću.

Nisu, međutim, svi filozofi tako shvatali filozofiju. Od antičkih skeptika i hrišćanskih filozofa, preko filozofa egzistencije i fenomenologa (Kjerkegora, Huserla, Hajdegera, Sartra, Kamija, i dr.), Marksa i marksista, strukturalista i postmodernista, u istoriji filozofske misli bilo je mnogo autora koji su negovali drugačije, „antiteorijsko“ i „antiakademsko“ viđenje filozofije. Za mnoge autore navedenih pravaca, istina i znanje nisu samo stvar teorije – puke korespondencije između misli i stvari, jezika i činjenica – već i stvar doživljaja, prakse i šire socijalne dinamike. Filozofija ne mora biti samo pitanje teorije i logike, ona je podjednako i proživljeno mišljenje koje je egzistencijalno utemeljeno. Živo mišljenje u svetu – komunikacija, dijalog kao životni (egzistencijalni) čin!

Imajući na umu, sa jedne strane, promene u obrazovnom sistemu i teorijama učenja koje su se desile tokom 20. veka i koje su nosile drugačije razumevanje učenika / deteta, koji su od pasivnih recipijenata („gotovog“) znanja (i informacija) počeli bivati shvatani kao aktivni učesnici u procesu dinamičnog učenja, i sa druge strane izmenu u filozofskom poimanju istine i znanja, a time i samu transformaciju filozofije i njene uloge u društvu, možemo bolje razumeti poziciju sa koje je nastupao Metju Lipman.

„Pored tog apstraktnog aspekta filozofije, međutim, Lipman tvrdi da treba uzeti u obzir i to da filozofija ima i praktičnu stranu. Filozofija počinje čuđenjem i ponekad dovodi do razumevanja, u retkim primerima čak i do mudrosti, ali usput zahteva vrlo disciplinovanu aktivnost. Ta aktivnost često ima formu dijaloga. Kada smo uključeni u dijalog o tradicionalnim filozofskim pojmovima (kao što su: istina, pravda, tolerancija), metodama i proceduri istraživanja, može se reći da se bavimo filozofijom (doing philosophy). Zašto se onda ne bi i od dece u osnovnim školama moglo očekivati da se bave filozofijom u formi dijaloga.“ (2007)

Ova tvrdnja se ilustruje primerom kada učestvujemo u igranju fudbala, iako nismo profesionalci mi ipak tvrdimo da igramo fudbal – poštujemo određena pravila igre, ponašamo se na odgovarajući način i tako dalje. Isto tako se može reći i za decu koja su uključena u filozofski dijalog ili dijalog inspirisan filozofskim idejama da se „bave“ filozofijom.

***

Ne smemo zaboraviti, kako su mislili najpre Platon i Aristotel, da filozofija započinje s čuđenjem. A ko se iskrenije čudi od dece?

Ne manjka empirijskih primera da upravo deca postavljaju pitanja proistekla iz iskrene začuđenosti nad svetom i sobom. Međutim, da li je priroda te začuđenosti filozofska? Ili ona proizlazi iz senzacijom uzrokovane radoznalosti nad konkretnim i pojedinačnim, ne uspevajući da izađe van okvira trenutnog i predstavnog? Drugim rečima: mogu li deca filozofski da misle? Kao što smo videli, prema Lipmanu odgovor je potvrdan. U velikoj meri, što smo već naglasili, odgovor na to pitanje zavisi i od našeg poimanja same filozofije. Sa druge strane, ukoliko pobliže ispitamo šta predstavlja filozofija za decu: koji su njeni neposredni i konrektni programski ciljevi, kako se oni sprovode, kakve su njihove praktičke implikacije i kakvi su rezultati te prakse, na kraju, koju vrednost i obrazovni smisao ima filozofija za decu – bićemo u poziciji da bolje razumemo vezu između filozofije i dece.

Filozofija za decu, dakle, ima za cilj podsticanje i ubrzavanje intelektualnog razvoja dece. Ali ne samo i isključivo intelektualnog, već je u fokusu razvoj celokupne ličnosti. Sposobnosti samostalnog, kritičkog, kreativnog, (samo)osvešćenog mišljenja nisu karakteristične samo za starije uzraste, već se one, kako je učio Lipman, razvijaju i podstiču u najranijoj dobi, već od šeste godine. A te sposobnosti nisu važne samo za logičke i racionalne operacije, već za držanje celovite ličnosti, a naročito u kasnijim situacijama kada zahtevi života postanu složeniji i potražuju veću samostalnost individue u delanju.

„‘Filozofija za decu’ ima za cilj razvoj kritičkog, kreativnog i dijaloškog mišljenja, stvaranje malih ‘israživačkih zajednica’, ohrabrivanje učenika za samostalno istraživanje i zaključivanje.“ (Radojčić, 2004)

Upravo sokratovski dijalog ovde dolazi do izražaja u programu „filozofija za decu“. Uz dobro osmišljene, istražene i empirijski potvrđene metode i tehnike koje primenjuje nastavnik (učitelj / facilitator) deca se uvode u filozofsku diskusiju kroz razgovor, razmenu mišljenja, ideja i stavova. Važno je napomenuti da je uloga nastavnika svedena na ulogu „voditelja“ (facilitatora), koji nije tu da „podučava“ i „usađuje“ u decu unapred spremljeno znanje, već da pomogne u razvoju komunikacije i izražavanju dece. Poput Sokrata koji je pitanjima pomagao svojim sagovornicima da „porode“ znanje, tako i facilitator u okviru „filozofskih radionica“ i „malih istraživačkih zajednica“ treba da predstavlja pomoć deci kako bi se slobodno izrazila na neku temu (nešto konstatovali ili postavili pitanje), a ne da ih uči gotovim definicijama i informacijama.

Kako je suština programa pomoći deci da samostalno misle, struktura „istraživanja“ i „radionica“ mora biti tako organizovana da omogući deci da neometano (bez pritiska da će reći nešto „pogrešno“, „smešno“ ili „glupo“) izražavaju svoje stavove, postavljaju pitanja i diskutuju među sobom. Na taj način pitanja koja deca postavljaju vremenom postaju dublja, misaonija, a diskusija postaje disciplinovanija i maštovitija.

Kako taj program izgleda u praksi može se videti na primeru jednog dela diskusije koju su vodila deca uzrasta između 10 i 11 godina, bez intervencije nastavnice. Deca su za diskusiju izabrala pitanje: šta je sreća?

„Lazar: Postoji previše različitih odgovora na to pitanje jer su ljudi različiti. Ja sam srećan kada dobijem peticu u školi. Svi ljudi su srećni, ali zbog različitih stvari.

Marija: Ne slažem se sa Lazarom. Postoje srećni i nesrećni ljudi. Oni koji su nesrećni, nesrećni su svojom krivicom, a neki i tuđom. Na primer, u ratu. Izbeglice nisu krive što su morale da beže.

Vlastimir: Postoje i oni koji su srećni u toj tuđoj nesreći, inače ne bi ratovali.

Ana: Sreća je jedno životno stanje. Isto kao što čovek mora da jede, pije, spava, mora i da bude srećan da bi bio živ. U stvari, živ je i bez sreće, ali takav životn ništa ne vredi.

Vojin: Da bi sreća bila prava, ona mora da bude stalna, a ne da traje kratko. Sreća koja traje kratko i nije sreća.

Vlastimir: Stalna sreća ne postoji! Jer sve mora jednom da se prekine. Postoji i trenutna nesreće. Postoje samo trenutna sreća i trenutna nesreća. Prvo ide jedna, pa druga, pa se smenjuju.“ (2007, str. 13-14)

Deca su zaista sposobna i spremna da se upuste u razgovore o mnogim konceptima koji predstavljaju predmete velikih filozofskih diskusija. Te primere ne bismo smeli olako da odbacimo kao odviše konkretne i zbog toga nepogodne za filozofsku refleksiju. Slične primere davali su filozofi tokom čitave istorije, počevši od Platona koji se služio alegorijama, pa čak i Aristotela – setimo se Aristotelovog primera sa vojskom koja se povlači: koliko vojnika mora da se zaustavi da bismo mogli reći da čitava vojska stoji? Upravo takva pitanja stimulišu dečiju maštu i podstiču kreativno razmišljanje.

Sve su to jezički, logički, etički problemi… Kritičari ipak smatraju da su to stvari koje ne zadiru u pitanje principa. Svakako ostaje činjenica da će obrazovani („profesionalni“) filozof bolje „baratati“ sa formalnim metodama, bolje argumentovati i da će mu logička veština biti izoštrenija i efikasnija, ali ta razlika između deteta kao „prirodnog“ filozofa i profesionalnog filozofa ipak ostaje samo relativna. Da bismo zaista razumeli neki princip najbolji način je da demonstriramo njegovu upotrebu ili vrednost u praksi, u konrektnim slučajevima; isto tako, nekada nismo u stanju da racionalno i diskurzivno ekspliciramo značenje nekog pojma, ali ga zato bez problema upotrebljavamo u praksi (na primer, pojmovi vremena, istinitosti ili moralnosti).

Na kraju, neretko se desi da proces „socijalizacije“, naročito onaj koji ostaje u okviru klasičnog obrazovanja i ustaljenih normi, „uguši“ prirodnu sposobnost čuđenja koja je svojstvena deci. Od toga često nisu izuzeti ni školovani filozofi. Bogat konceptualni aparat, logička oštrina i diskurzivna moć koje razvija profesionalno obrazovan filozof, svakako doprinose efikasnosti i produktivnosti u mišljenju, što omogućuje suočavanje sa težim zadacima i bavljenje kompleksnim društvenim, naučnim i egzistencijalnim problemima, ali isto tako neretko se desi da sva ta naučena veština otupi našu sposobnost da se iskreno čudimo i prihvatimo nešto kao nerešivo ili misteriozno. Što nam je spremniji i razvijeniji naš konceptualni okvir i metodološki aparat, veća nam je moć „racionalizacije“, koja neretko potiskuje čuđenje i naivnost naročito svojstvenu deci. Da ne bude zabune, to čuđenje nije ono koje nas vodi u sulude teorije zavere i dogmu; filozofsko čuđenje je uvek vođeno metodskom skepsom i kritičkim promišljanjem, a ovi se uče ili ne uče. Dečija naivnost je iskra koju svi imamo od najranijih dana naših života, ta iskra se vremenom ili ugasi ili rasplamsa u vatru kojom se mora promišljeno (o)vladati kako se ne bi raširila u požar.

Još jedna stvar koju nam iznad predočena diskusija između dece pokazuje, osim dečje sposobnosti da se upuste u filozofske diskusije, jeste da takve rasprave, vođene u okviru „filozofskih istraživačkih zajednica“, zaista doprinose ne samo intelektualnom razvoju dece (kognitivnih sposobnosti, kritičkog mišljenja, kreativnosti…), već utiču i na samopouzdanje u izražavanju i držanju ličnosti, što je značajan faktor u daljoj zdravoj socijalizaciji i odrastanju.

Mnoga istraživanja sprovedena od strane raznih obrazovnih udruženja i fondacija posvećenim razvoju edukativnog sistema u Engleskoj, gde je program „filozofija za decu“ izrazito cenjen, pokazuju da „filozofija za decu“ ima pozitivan i trajan efekat na sposobnost dece za učenje i pamćenje, kao i na njihove kognitivne kapacitete. U okviru programa „P4C“ koji se promoviše u osnovnim školama u Engleskoj, ustanovljeno je da:

„Deca pokazuju poboljšane rezultate u bazičnim literarnim i numeričkim veštinama […] Fidbek od nastavnika ukazuje na to da P4C takođe ima blagotvoran uticaj na šire ishode kao što su samopouzdanje učenika, strpljenje i samopoštovanje.“ (Lewis and Sutcliffe, 2017, str. 201)

***

Na samom kraju pokušaću da istaknem neke vrednosti koje prevazilaze čisto edukativni smisao filozofije za decu i da ukažem na šire društvene implikacije te obrazovno-vaspitne (pedagoške) discipline.

Kao što je istaknuto na samom početku rada, kada je bilo reči o Sokratu i njegovoj filozofskoj aktivnosti: to nije bila samo intelektualna zabava iz dokolice, „mlaćenje prazne slame“, niti visokointelektualno mudrovanje ezoterične zajednice, već dijalog (vođen na agori, javnom epicentru slobode) između slobodnih građana koji učestvuju u političkom životu polisa. Krajnja svrha bila je „demokratizacija“ zajednice, na način moralnog osvešćivanja individua. Ne samo što „filozofija za decu“ metodološki posmatrano ima sličnosti sa Sokratovom delatnošću, već se i po svojoj konačnoj svrsi slaže sa praksom antičkog filozofa.

Među praktikantima filozofije za decu (nastavnicima, facilitatorima…) postoji rašireno uverenje i saglasnost oko demokratskog karaktera filozofije za decu i filozofskih istraživanja. Zajednica filozofskih istraživanja (Community of Philosophical Inquiry), utemeljena na praksi i programu filozofije za decu, predstavlja „socijalni matriks“ koji generiše različite socijalno-egzistencijalne i edukativne odnose u okviru unapređenja kognitivnih odnosa i kapaciteta, socijalnih veština i egzistencijalnog razvoja ličnosti. (Striano, 2011, str. 91) Zajednicu filozofskih istraživanja (ZFI) i istraživača Lipman je posmatrao kao praksu kroz koju se primenjuje i razvija filozofija za decu. Ona se može realizovati u školama (osnovnim, srednjim) ali i vanškolskim aktivnostima (radionicama, na primer). Iz istih razloga zbog kojih je Sokrat verovao u potrebu i moć filozofskog mišljenja kao medijuma za razvoj ne samo ličnosti, već čitave zajednice, tako i praktikanti filozofije za decu smatraju da ta vrsta prakse igra vitalnu i ključnu ulogu u razvoju uslova za jedno moguće demokratsko društvo. Jer društvo grade „zrele“ (kognitivno i socijalno razvijene) ličnosti koje su prošle kroz određene stupnjeve obrazovanja i vaspitanja.

„Zajednica filozofskog istraživanja je model edukativnog praksisa koji omogućava uslove nužne za postojanje demokratije. Pod ovim mislimo da ZFI nudi važne edukativne mogućnosti za unapređenje komunikativne, a ne samo individualističke, ideje autonomije, uz unapređenje nužnih uslova za razvoj socijalne pravde i naročito slobode.“ (Echeverria and Hannam, 2017, str. 3)

Pod edukativnim praxisom podrazumeva se intervencija koja intencionalno otvara uslove za promenu u društvu, a promena treba da ide ka cilju omogućavanja deci i mladim ljudima da egzistiraju u svetu kao integrisane individue dobro informisanog demokratskog društva. Gde se pod demokratskim načinom života misli onaj način koji povezuje individue među sobom i sa njihovim zajednicama i potpomaže osvešćenu potrebu za socijalnom promenom. (2011) U tom smislu, filozofija prestaje biti teorija i naučna delatnost grupe akademskih građana, a postaje sve više ono što je u početku i bila: otvorena, kritička i kreativna komunikacija sa ciljem unapređenja uslova za slobodno, pravedno i demokratsko društvo.

***

Kao što kazuje citat na samom početku, kriza filozofije poseban je izraz društvene krize. U Srbiji se već nekoliko godina unazad proteruje Sokrat iz školskih klupa. Prilično uspešno. Sada se zadaje završni udarac potpunom eliminacijom filozofije kao obaveznog predmeta iz srednjih stručnih škola. Sokrat je „kvario“ omladinu, pa je ispio kukutu. Sada kao društvo kolektivno ispijamo kukutu, ubijajući Sokrata, po ko zna koji put ubijajući kritičko i slobodno mišljenje. Realni izgledi za uspostavljanje filozofskog obrazovanja u cilju stvaranja uslova za razvitak demokratskih karaktera slobodnih i kritički veštih građana/ki, u ovom trenutku deluju utopijski. Srbija, međutim, nije izolovan slučaj, već samo prati globalne „trendove“ podvrgavanja obrazovanja ekonomsko-političkoj praksi kapitalizma.

Globalno posmatrano, u ekonomsko-političkom sistemu koji se temelji na mehanizmima komercijalizacije i privatizacije vođene „logikom“ profita, u visoko digitalizovanom svetu, filozofija kao slobodnoumska, kritička delatnost ne može zauzimati centralno mesto. U tom smislu, „smrt filozofije“ koju je proklamovao Stiven Hoking pre desetak godina, ne znači kako je filozofija sama po sebi i odjednom postala suvišna i beskorisna, jer ona to i ne može postati sve dok čovek kao samosvesno i slobodno biće hoda ovom planetom, već ta „smrt“ znači pre hladnokrvno „ubistvo“ ili barem pokušaj istog, nego „samoubistvo“. Filozofija se pokušava nasilno ukloniti tj. značajno marginalizovati u edukativnoj praksi, kako u svetu tako i na „domaćem terenu“, jer ljudi demokratskog karaktera, slobodnog i kritičkog mišljenja izmiču manipulaciji nužnoj za neometano funkcionisanje sistema, kao što i filozofija izmiče profitnoj komercijalizaciji i intsrumentalizaciji. A kako filozofija predstavlja stožer društveno-humanističkih nauka, koje se sve više marginalizuju i instrumentalizuju, na delu je ništa drugo do prodorna dehumanizacija čoveka.

***

Cilj rada nije bio da se preispituju ekonomski i politički uslovi pod kojima bi se praksa filozofskog obrazovanja mogla sprovesti (što je svakako bitna i nezaobilazna tema), ideja je bila da se ukaže na neporecive obrazovno-vaspitne i psiho-socijalne blagodeti takvog obrazovanja, za koje se mora naći mesta ukoliko se kao društvo iskreno brinemo o budućnosti dece i mladih ljudi.

Ono što se ne može zanemariti jeste činjenica da filozofija u obrazovnom sistemu ne samo što omogućava progresivnu transformaciju klasičnog (retrogradnog) obrazovnog modela, već i transformaciju same filozofije – gde ne samo što deca i mladi, a time i društvo uopšte, mogu imati koristi od filozofije, već i sama filozofija može biti obogaćena ili bolje rečeno revitalizovana dečjim angažovanjem u njenu praksu.

Reference

Branković-Sutton, R. Gošović, Vesna Gošović, Filozofija s decom, Kreativni centar, Beograd, 2007.

The Routledge International Handbook of Philosophy for Children, Edited by Maughn Rollins Gregory, Joanna Haynes and Karin Murris, Routledge, 2017.

Maura Striano, „THE COMMUNITY OF PHILOSOPHICAL INQUIRY AS A SOCIAL AND COGNITIVE MATRIX“ u Childhood & Philosophy, Universidade do Estado do Rio de Janeiro Maracanã, Brasil, 2011.

Saša Radojčić, „Filozofija za decu“, u Norma, Učiteljski fakultet, Sombor, 2004.

 

Pročitajte i

Profesor Lino Veljak: „Nužno je da se oblikuje jedna realna demokratska vizija društva zasnovanoga na solidarnosti, a ne na profitu.“