Povratak Lule i levice u Brazilu

 

Preuzeto:

https://news.prensa-latina.cu/?p=36631/2021/05/15/lula-believes-unity-is-strength/

 

Brazilija – Uveren da jedinstvo vodi do pobede, bivši predsednik Luiz Inasio Lula da Silva započeo je petodnevnu posetu Braziliji 3. maja kako bi ponovo uspostavio veze s novim političkim idejama i pokretima uoči izbora za predsednika Brazila 2022. godine.

 

To je prvo putovanje osnivača Radničke stranke (Partido dos Trabalhadores, PT) nakon što je Vrhovni sud potvrdio poništavanje svih njegovih osuđujućih presuda odlukom kojom su bivšem radničkom lideru vraćena politička prava, što mu omogućava da učestvuje u trci za predsednika države. 

 

„To mi je bilo veoma teško. Mislim da je za PT veoma važno da ponovo uspostave odnosi s političkim snagama. Prošlo je mnogo vremena otkako sam se sastao sa strankama“, izjavio je Lula u videu nakon posete glavnom gradu Brazila.

 

On je to putovanje zajedno s aktuelnom predsednicom PT Gleisi Hofman opisao kao uspešno. 

 

Tokom sastanaka s ambasadorima govorio je o potrebi hitne vakcine za sve, o pomoći od 600 reala mesečno (108 američkih dolara), o hitnom kreditu za spasavanje malih i srednjih preduzeća i o investicionoj politici za otvaranje novih radnih mesta. 

 

Pored toga, najavio je široki front levice kao strategiju za pobedu nad aktuelnim predsednikom Žairom Bolsonarom na izborima sledeće godine i osudio katastrofalnu međunarodnu politiku aktuelne vlasti. 

 

„Niko ne zove Brazil na sastanak. Svi su zabrinuti zbog nesposobnosti naše vlade, krčenja šuma, zanemarivanja kovida-19, vakcina i brige za ljude“, rekao je Lula. 

 

Za bivšeg sindikalnog lidera razgovori s ambasadorima drugih zemalja u Braziliji bili su značajni: „Oni znaju da je Brazil međunarodni lider i da se na njega ozbiljno računa. Iznad svega, kad smo razgovarali o borbi protiv siromaštva, bede i gladi, ali i u pogledu zaštite životne sredine jer je naša država stekla veliko poštovanje kad smo doneli odluku da smanjimo krčenje šuma za 80%.“ 

 

Prema rečima poštovanog sociologa i analitičara Emira Sadera, Lulino putovanje u Braziliju bilo je ponovno okupljanje najvećeg brazilskog političkog lidera s gradom u kojem je vodio najbolju vladu koju je ova zemlja ikad imala. Istakao je i da je to ponovno okupljanje snaga koje su ostale bez političkog vođstva usled neuspeha i napuštanja bilo kog perspektivnog pravca od strane aktuelne administracije.

UPOTREBA SLOBODE

 

 

Upotreba slobode

 

Zanemarljivo je mali broj ljudi koji svojevoljno pristaje da bude podvrgnut volji drugih. To je jedan od razloga zbog koga se smatra da sloboda predstavlja jednu od osnovnih, univerzalnih vrednosti za sva ljudska bića.

Slobodno društvo i ljudska prava su opšteprihvaćene društvene ideje usvojene Evropskom konvencijom o  ljudskim pravima i osnovnim slobodama (1953), a potom  inkorporirane i u druge međunarodne norme i nacionalna zakonodavstva razvijenih država sveta. Dok se suočavamo sa različitim krizama koje predstavljaju pretnju za čovečanstvo, sve češće se  međutim, postavlja pitanje gde su granice slobode, koliko su i da li su opravdana stanovišta da insistiranje na ličnim slobodama i individualnim pravima može da ugrozi bezbednost i dobrobit drugih? U odgovoru na ovo pitanje podsetićemo najpre na poreklo samog pojma, potom ćemo razmotriti kako su se različite političke ideologije odnosile prema pojmu slobode kroz istoriju i kakva je situacija u današnje vreme.

U antičko doba, odakle potiču i prva određenja, pojam slobode se razlikovao od današnjeg shvatanja: označavao je biće koje nije porobljeno. Biti slobodan značilo je da nisi pod vlašću nekog gospodara. U atinskoj demokratiji sloboda pretpostavlja neposredno učešće u političkom životu zajednice. Žan Žak Ruso se u svojim spisima najviše oslanjao na ovo stanovište, smatrajući da „…čim jedan narod da sebi predstavnike on više nije slobodan“. Ravnopravnost u političkom životu vremenom postaje uporište republikanskog viđenja slobode.

U filozofiji 18. veka Dejvida Hjuma i Bendžamina Konstana po prvi put nailazimo na pojam individualnih sloboda, koje postaju okosnica liberalnih političkih ideja. Za Hjuma je pokazatelj slobode bila bezbednost pojedinca i njegovog vlasništva koje je garantovao zakon. Sloboda u liberalizmu podrazumeva slobodu ličnosti, pravo na individualni izbor načina života. U političkoj eri ona zahteva punu zaštitu privatnog domena građanina i njegovu zaštitu od bilo kakve samovolje. Shvaćena je, dakle, pre svega negativno, kao sloboda od prinude, odsustvo prisile. Treba podsetiti da su rasprave o slobodi tog vremena vođene u okolnostima autokratskog društva, u kome je vladar (kralj) posedovao neograničenu moć. Parlamentarna demokratija bila je u začetku, tako da je njihova zamisao najpre bila da ograniče moć vlastodršca.

Liberali smatraju da je sloboda u privredi ostvarena na tržištu, autonomnoj oblasti nezavisnoj od državne vlasti, mesta na kojem se sreću slobodni i ravnopravni pojedinci koji teže ostvarivanju vlastitih interesa. Lična sloboda predstavlja središnju vrednost i njoj se daje prednost u odnosu na pravdu, jednakost, autoritet. Ovo proističe iz vere u pojedinca i želje da se svakoj osobi omogući da deluje na način na koji je zadovoljava. Granice slobode moraju, ipak, biti regulisane zakonima, kako sloboda jednog ne bi predstavljala opasnost za druge i bila zloupotrebljena. Socijalisti, s druge strane smatraju da je lična sloboda samo privid, jer pojedinac nije istinski slobodan da bira ako ne poseduje sredstva (materijalna) za delovanje. Svift je ilustrovao razliku između formalne i stvarne sloboda kroz primer:

„Formalno sam slobodan da se hranim u hotelu Ric,

ali nisam stvarno slobodan da odlazimtamo.

Socijalističko stanovište je da, raspolažući većim sredstvima i sposobnostima, čovek uvećava svoju mogućnost da potencijalno kontroliše svoj život. Dok se liberali zalažu za društvo jednakih šansi, odnosno za jednakost pred zakonima u politici (princip jedan čovek – jedan glas), socijalisti idu korak dalje i propagiraju društvenu jednakost.

Začeci libertarijanskog viđenja slobode o kome se danas dosta polemiše nalaze se još u idejama Džona Loka i Adama Smita. Libertarijanci su liberali koji se odlučno opiru mešanju države u različite domene društvenog života, privatnu sferu i zalažu se za minimalnu državu. Prava pojedinca za njih su neotuđiva i ne mogu biti ograničena od stane države niti bilo kog drugog pojedinca. Pojedinac, pre nego zajednica ili država, je osnovna jedinica oko koje bi trebalo da bude organizovan zakonski poredak. Zajednica i opšti interes su od marginalnog značaja, jer svet najbolje funkcioniše kada je prepušten spontanom poretku, a slobodno tržište je među najboljim primerima tog spontanog poretka.

Danas je uvreženo mišljenje da su sloboda i demokratija skoro sinonimi. Šantal Muf, međutim, podseća na stav idejnog tvorca neoliberalnog kapitalizma Hajeka da je ideja demokratije sekundarna u odnosu na ideju slobode, da odbrana ekonomske slobode i privatnog vlasništva treba da zameni odbranu jednakosti kao privilegovane vrednosti u liberalnom društvu. Za njega je demokratija u osnovi sredstvo da se očuva interni mir i individualna sloboda. On je izričito tvrdio da, ukoliko bi došlo do sukoba između slobode i demokratije, treba prednost dati slobodi i žrtvovati demokratiju.

Savremene zdravstvene krize u svetu, najpre kroz antivakcinalni pokret, a potom i reakcije na pandemiju COVID-19 pokazale su jasno koliko insistiranje na ličnim slobodama može ugroziti život, zdravlje i dobrobit čitave zajednice. Protivljenje obaveznoj vakcinaciji, pod izgovorom da je to neotuđivo i roditeljsko pravo, stvar ličnog izbora, postaje sve popularnije poslednjih decenija najpre u državama Zapada, a potom i u drugim delovima sveta. Takva praksa dovela je već do ponovnog razbuktavanja epidemija skoro zaboravljenih bolesti, kao što je epidemija malih boginja 2019. godine u SAD i pojedinim državama Evrope. Među najglasnijim protivnicima obavezne vakcinacije su republikanski političari u SAD. Njihova retorika vrlo je zapaljiva i agresivna, a oslanja se u prvom redu na poluistine (kao npr. nikad medicinski dokazane tvrdnje da su pojedina deca nakon vakcinacije obolela od autizma), neproverene informacije i ljudske strahove. Senator Rand Pol je 2015. godine u američkom Senatu, pored ostalog, govorio o tome da protivljenje obaveznoj vakcinaciji afirmiše ljudske slobode, a libertarijanski filozof Džejson Brenan je, pozivajući se na njegove tvrdnje, pokušao da razvije tzv. welfareargument i utvrdi da protivljenje vakcinaciji donosi dobrobit ljudima. U članku The case against the libertarian argument for compulsory vaccintion, Džastin Bernštajn je, analizirajući sva moguća teorijska polazišta, dokazao upravo suprotno i izveo zaključak da stavovi antivakcinalnog pokreta nisu u skladu sa načelima klasičnog liberalizma, jer sloboda za jednog ne bi smela da predstavlja opasnost za druge.

Libertarijanski pristup u rešavanju COVID-19 krize najpre je pokušavao da primeni britanski premijer Boris Džonson, a zatim i američki predsednik Tramp. Na osnovu procena medicinskih eksperata u svojim državama oba političara smatrala su da je opravdano dozvoliti da određen broj ljudi smrtno nastrada od virusa (do 200000 ljudi u SAD prema procenama Trampa) dok se ne uspostavi kolektivni imunitet. Zato su, uprkos zabranama kretanja i drugim merama restrikcije primenjenim u Evropi, američke i britanske vlasti dopustile da virus slobodno cirkuliše kroz populaciju. Rezultat takve politike u Britaniji je najveći broj preminulih od COVID-19 u Evropi. Sa zakašnjenjem su, zatim ipak uvedene restriktivne mere i zabrane okupljanja, ali to nije označilo promenu državnih prioriteta kroz npr: velika ulaganja u zdravstveni sistem, infrastrukturu i robu široke potrošnje za najugroženije. Vanredne mere iskorištene su da se pruži direktna državna pomoć krupnom kapitalu koji je najviše profitirao na stradanju i smrti, vodeći se načelimakatastrofičnog kapitalizma (disaster capitalism), a ispaštali su zaposleni na rizičnim poslovima i nesigurnim radnim mestima.

Trampova administracija je, za razliku od britanskih vlasti, dugo vremena širila uverenje da je COVID-19 prolazna pojava i da nije smrtonosan po veći deo populacije. U međuvremenu je broj preminulih Amerikanaca porastao na skoro 600000. I pored toga, u samom jeku epidemije, najteže pogođene države u kojima su na vlasti guverneri iz Republikanske stranke ukidale su restriktivne mere pod izgovorom brige za ekonomiju i nestrpljenja da se život što pre vrati u normalne okvire. COVID-19 kriza je izrodila, posle antivakcinalnog i pokret ljudi koji se protive nošenju maski – antimaskerski pokret. Takođe vođeni libertarijanskim idejama, njegovi pobornici smatraju da nošenje maski na javnom mestu krši njihove lične slobode, drugim rečima, da opasnost od širenja virusa ne sme da ugrozi njihov lični konfor. Zajedničko onima koji se protive vakcinaciji i nošenju maski je to što se iza slobodarskih ideja krije sebičnost, izostanak empatije i obzira prema izlaganju opasnosti drugih, čak i kada su u pitanju ranjive grupe: deca, hronični bolesnici, stari, osobe sa invaliditetom. Važno je da se po svaku cenu sačuva dosadašnji način života, da se očuva spontani poredak.

Kako vidimo, za libertarijance nikakve vanredne okolnosti, ni epidemije, niti druge vrste prirodnih katastrofa, ne mogu opravdati intervenciju države kako bi se zadovoljile najelementarnije potrebe i životi ljudi. Pandemija COVID-19 može nam poslužiti kao najava onoga što će se u budućnosti desiti kada budu nastupile druge nove krize uzrokovane klimatskim promenama, koje će milione ljudi ostaviti unesrećenim, ili nove globalne pandemije. Da li čovečanstvo ima budućnost ako ljudi nisu u stanju da se odreknu bilo čega kako bi drugima bilo bolje?

Zaključak koji se iz ovoga nameće je da insistiranje na ličnim slobodama iznad svega u današnje vreme nije opravdano, pogotovo u državama u kojima postoje demokratske institucije i razrađeni mehanizmi podele i kontrole vlasti. Uzdizanje slobode shvaćene kao lični izbor pojedinca nasuprot interesa i dobrobiti većine je suprotno načelima izvornog liberalizma i same demokratije. Čitav diskurs libertarijanskog viđenje individualnih prava iskorišten je kao manipulativna strategija koja ljudima pruža lažni osećaj da kontrolišu svoj život i svoje okruženje, dok su u stvari obespravljeni, bez stvarnog uticaja na organe vlasti i centre moći globalnog kapitala od kojih zavisi kvalitet njihovog života. Kreiranje lažnog osećanja slobode je strategija establišmenta primenjena još od šezdesetih godina prošlog veka, kako navodi Tomas Frank u knjiziOsvajanje kula. Nakon pojave hipi pokreta i antiratnih pokreta u SAD, odgovor sistema je bio da kroz mehanizme potrošačkog društva obesmisli niz progresivnih ideja toga doba. Tako je, recimo, posedovanje određenih modela motocikala simboličnog naziva (Harley Davidson – Rebel) kod vlasnika zamenilo stvarne ideale kojima je u mladosti težio.

Ljudi koje se protive vakcinaciji i nošenju maski koriste političku strategiju desnog populizma scapegoating: za određene društvene probleme okrivljuju grupe i pojave prema kojima postoji određeni društveni animozitet, ali time zapravo odvraćaju pažnju od pravih uzročnika problema, realnih centara moći. U našoj zemlji i većini drugih država takve političke stavove promovišu desničarski i nacionalistički pokreti, kao što su Dveri i Dosta je bilo. Pojedini članovi Kriznog štaba za suzbijanje pandemije su tako, zbog propisanih mera postali meta njihovih napada u Srbiji, premda je jasno da oni samo sprovode politiku predsednika Vučića i izvršavaju naloge vlade.

Zagovornici ideologije ljudskih sloboda pokušavaju da legitimizuju svoje stavove međunarodnim aktima na sličan način kao što su, diskursom ljudskih prava, međunarodne norme iskorištene kao opravdanje za vojne intervencije po svetu i humanitarni militarizam. Taj argument, međutim ne stoji jer su na taj način, još uvek (Evropskom konvevencijom o ljudskim pravima) zaštićene samo elementarne slobode i jasno predviđeni mehanizmi kada i kako se one mogu kršiti. Problem je u tome što su druge progresivne ideje u krizi i nisu dovoljno afirmisane medijski i politički: blagostanje i dobrobit ljudi (human welfare), ljudska bezbednost, jednakost i sama demokratija. Sa njihovim nestankom će sloboda sama po sebi prestati da bude vrednost, postati privilegija odabranih i pretvoriti se u samovolju, umesto da nas od nje zaštiti, kako je prvobitno bilo zamišljeno.

Pročitajte i

NEOLIBERALIZAM I FITNES

NEOLIBERALIZAM I FITNES

 

Prošlo je godinu dana od početka pandemije. Mnoge stvari su se izdešavale, i tek će. Jedna od mera za suzbijanje širenja virusa bila je ograničavanje kretanja ljudi, zapravo fizičkog kontakta između ljudi zbog prirode prenošenja virusa. Zatvarani su mnogi javni prostori, tržni centri, škole, radnje, restorani, kafići, uslužne delatnosti itd. Jedna od posebnih kategorija bili su i fitnes centri (širi pojam od teretane) koji su se ispostavili kao važne institucije u društvu, ne samo kod nas nego i u “razvijenom” svetu. Velika rasprava se vodila oko rada fitnes centara i imala je posebnu pažnjukao da su oni nešto što je neophodno za funkcionisanje društva, podjednako kao recimo institucije obrazovanja. Kod nas su ovi centri imali poseban tretman i Krizni štab je olako davao zeleno svetlo za njihov rad. 

Da li je moguće da su savremenom čoveku fitnes centar i fizički izgled toliko važni da se postavljaju u rang sa školama, fakultetima, bolnicama, bibliotekama i drugim javnim institucijama od opšteg značaja? Da li je važnije ići u fitnes centar ili se obrazovati i raditi? Da li smo skrenuli sa puta razvoja u stranputicu besmisla i kada se to i zašto desilo? Fitnes centri su idealna mesta za širenje zaraze i teško je ubediti bilo koga ko ima čistu svest da su ovo “bezbedna” mesta. 

 

FITNES U BROJKAMA

Ova opsesija za vežbanjem u teretanama se nije pojavila niotkuda i odjednom. Fitnes kultura je jedna velika privredna grana koja je pokrenuta ranih 70-tih godina i prvobitno je podrazumevala teretane i sprave za vežbanje, tegove i skroman broj ljudi koji su se bavili ovim aktivnostima. Vremenom se proširila pa u taj termin ulaze i suplementi za bolji izgled tela (proteini, sagorevači masti itd.), razne pomade i kreme, odeća za treniranje, kao i mnoge druge stvari koje su predmet robe široke proizvodnje, ali neophodan deo svakog korisnika ove potrošačke kulture. Njen dalji razvoj podrazumeva kozmetičke i hirurške programe oblikovanja tela (plastična hirurgija, botoksi itd.).

Broj članova u teretanama u svetu je porastao sa 50.2 miliona 2010. godine na 64.2 miliona u 2019. godini što je 28% više. U SAD, koje su najveći konzument ove industrije, 2019. godine 64.2 miliona stanovnika bilo je učlanjeno u neki fitnes klub, u Nemačkoj 11.6, Velikoj Britaniji 10.4, u Francuskoj 6.2 miliona itd. Procenjuje se da je između 20-25% populacije SAD u članstvu nekog fitnes kluba. Shodno tome, SAD imaju i najveće svetsko fitnes tržište koje se procenjuje na 96 milijardi američkih dolara. Poslednjih pola veka ovo tržište je doživelo eksplozivan rast.  

 

PRODAVANJE TELA

Da bi stvarao duhovne vrednosti čovek prvobitno mora da stvara materijalno, to je podrazumevalo fizički rad, upotrebu tela. Nije besmisleno reći da čovek nije otuđen kada stvara sopstvenim radom vrednosti koje sam konzumira. Intelektualno stvaranje je nadogradnja, a u oskudici materijalnog čovek se uvek vraća svom telu, koje mu manuelnim radom obezbeđuje preživljavanje

Savremeni svet fitnesa se poistovećuje sa zdravljem. Politički ekonomista Robert Crawford je 1980. skovao termin “heltizam” kojim se objašnjava neoliberalno shvatanje medicine i vežbanja, a zdravstvo se shvata kao zaokupljenost ličnim zdravljem, kao glavni cilj za postizanje dobrobiti. Svoju ideološku notu ispoljava tako što  u zdravstvenom sistemu teži da ukloni ulogu države, svede je na minimum i sve ostalo reguliše tržištem. Neoliberalizam u tržištu vidi konkurenciju kao “pokretača” koji reguliše sve, od trgovine do društvenih odnosa, ali i zdravlja koje se više ne posmatra kao opšta kategorija sa politikama javnog zdravlja i principima solidarnosti, već sa aspekta pojedinca koji se sam brine o svom zdravlju. Pod time se podrazumeva smanjivanje opših javnih zdravstvenih programa sve do ukidanja javnog zdravstva kao zajedničkog servisa.

Vežbanje nas čini da spolja izgledamo kao zdrava osoba, osoba koja može sama da se čuva i štiti, sposobna za težak fizički rad, koja može da proizvodi više nego što joj je neophodno. Suprotno tome je osoba koja ne izgleda zdravo pa je samim tim i bolesna i nesposobna da proizvodi materijalno. Na tržištu njena vrednost je mala i nepotrebna. Zdravo telo je ono sa idealnim proporcijama, a debelo telo je neefikasno i neproduktivno. Za neoliberalni kapitalizam debelo telo je poput radnika iz kog se ne može izvući dovoljno snage i samim tim nije profitabilno. Veza između zdravlja (kroz gojaznost) i ekonomije se ispoljava na materijalnom i moralnom polju. Neretko ste čuli neoliberalno “opravdanje” za borbu protiv gojaznosti, da ona uzrokuje druga oboljenja (što je istina) i da je to opterećenje za zdravstveni fond, zdravstveni sistem, poslodavca. To se predstavlja samo kao materijalni, finansijski problem. Drugi razlozi, nematerijalne prirode ne postoje, poput empatije prema zdravstvenom stanju takve osobe. 

Zanimljiv primer ove veze se mogao naći u Finskoj gde je 2010. godine pokrenuta kampanja “Läskillä lukutaitoa” (Pismenost u masti ili Izgubi kilograme za pismenost) koja je trajala tri meseca. Anonimni sponzor je odredio budžet od 10 miliona evra za ovu kampanju, a novac se nalazio u salu “debelih” građana Finske. Svako ko izgubi (smrša) jedan kilogram telesne težine bi na taj način donirao 15 evra za edukaciju učitelja u Nepalu. Mršavljenjem bi osoba činila dobrobit za decu trećeg sveta, jer bi im pružila obrazovanje. Kampanja, naravno nije uspela, ali je iznela jednu perverznu moralnu izvedbu da su siromaštvo i beda dece u zemljama trećeg sveta nastali, između ostalog, zbog  “proždrljivosti” i “lenjosti” pojedinaca, koji ne mogu sami o sebi da se brinu. Pri tome se zanemaruju pravi razlozi ove pojave već se odgovornost “svaljuje” na pojedince koji nisu dovoljno odgovorni prema sebi. Idealan neoliberalni diskurs.

 

PODSTICANJE NARCIZMA

Narcizam je nešto što poseduju sva deca, no vremenom većina ljudi gubi ovu karakteristiku koja može dovesti do poremećaja ličnosti do patološke forme zvane narcisoidni poremećaj ličnosti. Ova zaljubljenost u samog sebe ispoljava se tako što narcis smatra da je važan i da ima posebna “prava”. Takva osoba je opsednuta ljudima koji su višeg statusa i poznatim ličnostima (selebritis), ona želi da bude kao oni poznata, posebna, da joj se dive, da je voljena od strane masa. Takva osoba želi da ima uspeh, lepotu, bogatstvo koje je sastavljeno u jednoj fantaziji o idealnoj osobi. U svojoj opsednutosti samom sobom ona ne poštuje druge, nipodaštava sve što nije u svrhu njene promocije i ostvarivanja nerealnih fiksacija. Kod ovakvih osoba postoji nedostatak empatije i saosećanja i nisu privrženi vrednostima kao što su zajednica, solidarnost i pomoć drugima.

Neoliberalizam zahteva upravo ekstremnu individualnost sopstveno pravo uobličeno u pravima slobode kao glavnu vrednost i cilj svakoga, koja naposletku obično prelazi u socijalni egoizam. Individua je centar događanja i merilo svih odnosa između ljudi. Pojedinačno je iznad opšteg, lična sloboda je iznad opšteg interesa, jer potonje “guši” slobodu čoveka da maksimalno uživa u svojim pravima. Sloboda i lični interesi imaju prioritet nad demokratijom, a solidarnost, jednakost i pravda su podređeni pojmovi. Sam Hajek je rekao da bi uvek izabrao slobodu umesto demokratije. Ovo su (skoro) idealni uslovi koji podstiču jačanja narcizma, logičan sled događaja u takvom sistemu vrednosti. 

Počevši od nivoa samo-identiteta, narcis ima prenaglašen osećaj sopstvene važnosti i prava; zaokupljen je fantazijama o uspehu, sjaju, lepoti i idealnoj ljubavi. Narcisoidne ličnosti sebe poistovećuju sa osobama višeg društvenog statusa i onima koje pokazuju posebne ili jedinstvene kvalitete. Oni traže i žele divljenje od svoje okoline. Njihovo samoživo, samosvesno ponašanje često stvara probleme u njihovim vezama, jer svesno ili nesvesno iskorišćavaju druge za svoje ciljeve. Na sličan način će pokazati nedostatak empatije, osećajnosti ili priznanja tuđih subjektivnih iskustava i mogu biti zavidni ili verovati da su im drugi zavidni. Društvene mreže (Instagram, Facebook) su idealna “tržišta” i svako ko izlazi na tržište društvenih mreža time nudi i sebe i svoje telo koje je zdravo i lepo. Njegova vrednost nije sastavljena u intelektualnom i emocionalnom znanju i iskustvu, već u pojavnom, fizičkom, slici i trenutku. Ona nudi i potencijalno zadovoljava najniže strasti i potrebe. 

Margaret Tačer kao jedna od najznačajnijih predstavnica neoliberalnog ekonomsko-političkog koncepta je i sama izjavila 1987. godine: “Nema takve stvari kao što je društvo, postoje pojedinci muškarci i žene i postoje porodice, i ni jedna vlada ne može učiniti ništa osim kroz ljude i ljudi prvo moraju brinuti o sebi. Njihova budućnost je da se brinu o sebi i onda da se brinu o susedu…”. Odgovornost je na pojedincu kako će preživeti, a fizička snaga je tu da to ostvari. Nejednakost tako postaje vrlina, ne mana. To je razlika između “nesposobnih” i “sposobnih”, u kojoj ovi prvi treba da imaju neprekidan osećaj potčinjenosti, nesposobnosti, bezvrednosti.  

 

MERE ŠTEDNJE I FITNES

Naivno bi bilo pomisliti da mere štednje dovode do smanjenih prihoda do nivoa kada osoba više ne  može sebi da priušti dovoljno hrane pa time jede oskudno i postaje mršava ili fit. Savremeni svet nas je okupirao izobiljem, često nepotrebnog, izbora namirnica koje su izrazito lošeg kvaliteta. Pod tim se podrazumeva ne samo sadržaj štetnih i otrovnih supstanci, već lošeg hranjljivog sastava. Jedan od omiljenih argumenata branilaca neoliberalizma je da je glad u svetu skoro iskorenjena.

Treniranje, kao i neoliberalni koncept kapitalizma, daje čoveku večitu nadu, baš kao i Pandorina kutija. Večita uteha za siromašne i zatvaranje oči pred realnošču. Nadu da će fit izgledom postati deo slavnih, influensera, poznatih, voljenih, srećnih, a podrazumeva se i materijalno bogatih, jer bogat je sinonim za materijalno bogatstvo. Onaj ko radi puno na sebi i ima sjajno telo može biti svako, samo se treba potruditi i želje će se ostvariti. Ceo trud se finalizuje i komprimuje u fotografiji koja se dorađuje kroz filtere ulepšavanja boja i izražavanju boljih proporcija tela. Narcizam je tako postao poželjna osobina. 

Istraživanje koje je sproveo James Hakin sa Univerziteta Ist Anglije govori o tome da postoji jasna korelacija između mera štednje koje su usledile nakon velike svetske ekonomske krize iz 2008. (SEKA) i rasta fitnes kulture. Pad primanja, povećanje cena, pad kupovne moći vodio je do pada društvenog položaja. Najviše pogođeni su niži i srednji sloj, a najviše su izgubili ovi drugi. Visoko kvalifikovani poslovi su izgubili vrednost, mnogi su izgubili primanja, ili su ona drastično smanjena. Cena na tržištu rada je opala, a najveći broj država je primenio mere štednje koje su podrazumevale smanjivanje prihoda, rast cena života i pad životnog standarda. Ova antikejnzijanska politika dovela je do velike nestabilnosti i nesigurnosti ljudi koji počinju da se okreću drugim izvorima psihičke stabilnosti. Oslanjanje na svoje telo postalo je važnije i telo dobija veću vrednost u društvu. Kako i sam autor kaže “Štednja je nagrizala tradicionalna sredstva za stvaranje vrednosti kod mladića, pa su se sve više oslanjali na svoja tela kao sredstvo da se osećaju vrednim u društvu. U teoretskom smislu, tzv. ‘spornoseksualnost’ je otelotvoreni odgovor na materijalne promene izazvane neoliberalnom štednjom“.

„Postoji korelacija između porasta broja mladića koji oblikuju mišice i dele ih na mreži i mera štednje koje su iskusile njihove generacije. Ove ekonomske taktike šire nejednakost, posebno za one rođene posle 1980. godine, sa izuzetno visokim cenama kuća, gubitkom sigurnih dugoročnih ugovora, školarinama i ostalim preprekama za ekonomsku sigurnost.”

 

SPORNOSEKSUALAC

Mark Simpson je 1994. godine stvorio kovanicu metroseksualac kao urbani post-industrijski, kapitalistički muškarac koji značajan deo svog vremena i novca koristi za sopstveni izgled, negu i kupovinu. Isti autor 2013. kreira novi termin, nastavak prethodnog spornoseksualac, što predstavlja kovanicu porno video žanra i sporta. To je osoba „na čiji izgled utiču zvezde sporta i pornografije“. Putem društvenih mreža (najviše Instagram) oni objavljuju fotografije svojih nagih tela. Cilj je postizanje što većeg broja lajkova kojim se kvantifikuje njihova vrednost i poželjnost u društvu. Spornoseksualci su postali proizvod neoliberalnih politika koje vide čoveka kao potrošača, a ne kao proizvođača. Njegov uspeh ne ogleda se u tome koliko će proizvesti, nego koliko će potrošiti. To dovodi do pojačanog narcističkog ponašanja, opsednutosti svojim izgledom i željom da izgleda kao neko ko je uspešna individua, ne mareći za širi kontekst društva. 

 

UMESTO ZAKLJUČKA

Gore navedenim ne želim da na bilo koji način napadam potrebu ljudi da se bave svojim izgledom, ne mislim da ne trebaju da se bave nekim fizičkim aktivnostima, naprotiv. Želim da ukažem na neke od razloga naglog i velikog rasta popularnosti fitnes centara koji imaju i svoje ideološko objašnjenje i svoje loše strane. Ove aktivnosti ne bi trebalo da budu odraz povlačenja čoveka u sebe, činjenice da je sve što poseduje njegovo telo i verovanja da samo tako može promeniti svoj položaj sa kojim nije zadovoljan. Osećanja poput anksioznosti, otuđenosti, bespomoćnosti ne treba zameniti potrošačkim slobodnim vremenom. Gubitak ekonomske moći i obesmišljavanje intelektualnog rada i znanja ne smeju biti zamenjeni njihovom banalizacijom. Vrednosti čoveka ne mogu da se poistovećuju sa zakonima tržišta, jer one nemaju istu logiku funkcionisanja.

Izbori u Škotskoj i Velsu: nezavisnost Škotske neizbežna, Vels na istom putu

 

 

Nakon više od godinu dana postojeće situacije, svi smo se već prilično navikli na potpuna zatvaranja i ograničenja. Ne samo da je to uticalo na naš svakodnevni život, već i na demokratiju. Jedna godina je dug period u politici, a izbori su sada održani širom Evrope usred pandemije.

Nacionalni izbori održani su u Škotskoj i Velsu 6. maja kako bi se izabrali parlamentarni sastavi u obe nacije, u trenutku koji je ključan za razvojne puteve obe nacije, puteve koji su različiti, ali međusobno, ipak, povezani.

Mnogi su rekli da izbori uopšte nisu smeli da se održe. A pandemija je svakako imala veliki uticaj na izborne kampanje.

Stil kampanje u „britanskoj“ političkoj kulturi prilično je direktan – mnoštvo aktivista dostavlja letke i telefonira, idu od vrata do vrata i razgovaraju sa ljudima. Ograničenja koja su došla sa pandemijom značila su da se mnogo toga nije moglo dogoditi na uobičajen način.

Anegdotalno, u mom rodnom gradu Langolenu u severnom Velsu, uobičajeno biračko mesto – gradska većnica, locirana u samom centru i svima dostupna – premešteno je na veće mesto van grada, bez najave, kako bi se obezbedilo dovoljno mesta za posmatranje sigurnosnih protokola. Ovo je verovatno imalo uticaja na izlaznost.

Ali izbori su se održali, pa iako nije bilo potresnih šokova – bilo je nekoliko iznenađenja.

Široko se verovalo da će SNP (Scottish National Party) u Škotskoj nastaviti dominaciju – što se i obistinilo. Parlament Škotske sastoji se od 129 mesta, od kojih je 65 potrebno za većinu. SNP je osvojio 64 mesta – jedno manje. Međutim, Zelena stranka Škotske osvojila je ključnih 8 mesta – još jedna stranka koja se zalaže za nezavisnost.

To znači da u škotskom parlamentu u Holiroodu postoji ugodna većina koja se zalaže za nezavisnost, što dalje znači da premijerka Nikola Sterdžon može da zatraži od Vestminstera održavanje referenduma o nezavisnosti. To će se najverovatnije dogoditi kada se pandemija povuče.

Boris Džonson i njegova konzervativna vlada u Vestminsteru verovatno će odbiti taj zahtev. U bliskoj budućnosti možemo očekivati puno pravnih poteza, jer obe strane tvrde kako imaju ovlašćenja da odlučuju. Nedostatak pismenog ustava donosi fleksibilnost u oba pravca.

Jasno je da će bilo kakvo odbijanje Vestminstera služiti samo jačanju rešenosti za nezavisnost Škota; i zaista – to negiranje osnovne demokratije jedne zemlje od strane druge pruža vrlo jak argument zašto je nezavisnost na prvom mestu i potrebna.

U Velsu stoji sasvim drugačija slika. Mnogi su predviđali da će Laburistička partija – koja je imala kontrolu nad velškom vladom od početka predaje vlasti 1999. godine i jedna od retkih preostalih socijaldemokratskih vlada u Evropi – izgubiti mesta. Najvjerovatniji prognozirani ishod bio je taj da će laburisti pronaći koalicionog partnera za vladu, što se očekivalo da će biti Partija Velsa (Plaid Cymru).

Međutim, suprotno očekivanjima, velška laburistička partija zapravo je dobila podršku i uspela je da dobije jedno mesto manje od većine – slično SNP-u – 30 od 60 mesta. To znači da im nije potrebna podrška Partije Velsa, koja je povećala broj mesta za 1 i osvojila ukupno 13 mesta, što je stavlja na treće mesto u parlamentu.

Povećana podrška laburistima verovatno se svodi na pandemiju koronavirusa – rešavanje situacije od strane premijera Marka Drejkforda (Mark Drakeford) široko je hvaljeno. Njegov besmislen i rigidan pristup zasnovan na podacima pokazao se popularnim, u oštroj suprotnosti sa ležernim pristupom koji koristi Vestminster. Pored toga, svest o devoluciji nikada nije bila veća, jer su građani svesniji moći velškog i škotskog parlamenta.

Na drugom mestu našla se Konzervativna stranka koja je dobila 5 mesta i došla do ukupno 16. Ovo povećanje podrške uglavnom je rezultat potpunog kolapsa UKIP-a (UK Independence Party). Kako se konzervativna stranka pomerila dalje udesno, i donekle se ‘radikalizovala’ – mnogi su kritikovali konzervativce na nivou Velike Britanije zbog neprijateljske i agresivne retorike – to ’glasanje o Bregzitu’ sada je pripalo torijevcima. Konzervativci nisu prošli onako kako su mnogi predviđali, posebno na svom ključnom ciljnom mestu u postindustrijskom severoistoku Velsa, oblasti u kojoj su ostvarili veliki dobitak na opštim izborima u Velikoj Britaniji.

Razarajući udarac za Partiju Velsa dogodio se u vidu gubitka mesta u izbornoj jedinici Ronda (Rhondda Valley), koju je držala bivša liderka stranke Lian Vud (Leanne Wood). Mesto je, umesto toga, pripalo laburistima. Nedostatak lične kampanje verovatno je faktor, kao i činjenica da su velški laburisti imali neviđenu medijsku pokrivenost zbog pandemije.

Neki su razočarani nastupom Partije Velsa, čiji se udeo glasova u poslednje vreme nije mnogo promenio. S rekordnih 39% ljudi u Velsu koji su se izjasnili za nezavisnost, mnogi su se zapitali zašto Partija Velsa kao stranka koja se zalaže za nezavisnost ne postiže bolji izborni učinak. Ostale kritike uključuju stil predsedničke kampanje lidera Adama Prajsa (Adam Price) tokom izbora na kojima je lična kampanja bila ozbiljno ograničena.

Međutim, ne bismo smeli da potcenjujemo koliko je Partija Velsa indirektno bila moćna kao sila u velškoj politici. Partija je neprekidno vršila ogroman uticaj na velšku laburističku stranku, gurajući ih ka jačoj liniji kada je reč o velškim prenesenim nadležnostima. Čak su nedavno objavljene i optužbe na račun velške Laburističke partije za krađu politike i ideja iz manifesta Partije Velsa.

Mark Drejkford i druge važne ličnosti Laburističke partije u Velsu poslednjih meseci dali su zanimljive komentare u vezi sa ustavnim uređenjem Ujedinjenog Kraljevstva. Premijer je na nezaboravan način rekao da podrška uniji nije bezuslovna i sada poziva na „kućnu vladavinu“ za Vels – drugim rečima, na veća ovlašćenja. Pre samo godinu dana bilo bi potpuno nezamislivo da prvi ministar rada javno preispituje podršku uniji. A uspeh laburista u Velsu u suprotnosti je sa neuspehom laburista na istovremenim lokalnim izborima u Engleskoj, što pokazuje koliko su dve grane te stranke postale različite i koliko se različito percipiraju.

Iako je Škotska odmakla daleko na putu ka nezavisnosti, Vels nije za potcenjivanje. Podrška nezavisnosti u Velsu otprilike je na istom nivou kao u Škotskoj kada je započela referendumska kampanja 2014. godine, a kako je sve više glasača laburista počelo da razmišlja o pitanju nezavisnosti, čini se da će možda uslediti velike promene uprkos relativnom nedostatku izbornih promena.

Širom Velike Britanije sada je prihvaćeno da je nezavisnost Škotske neizbežna i da više nije samo puka mogućnost, kao i to da će imati međunarodne posledice – posebno s obzirom na to da bi nezavisna škotska vlada pod SNP-om nastojala da se pridruži EU. Nezavisnost Škotske takođe će verovatno podstaći promene u Velsu. Ponovno ujedinjenje Irske takođe dobija podršku, sa katastrofalnim uticajima Bregzita kao katalizatora.

Ovi izbori u Škotskoj i Velsu bili su istorijski i zbog toga jer su po prvi put mladi od 16 i 17 godina mogli da glasaju. Mladi ljudi u obe zemlje su, demografski gledano, skloni da na ideju nezavisnosti pozitivno gledaju – što je ohrabrujući znak za buduće referendume.

Radi se o brzom i uzbudljivom vremenu u velškoj i škotskoj politici i za sve one koji podržavaju nezavisnost. Sigurno je da će novoizabrani parlamenti u Škotskoj i u Velsu morati da se suoče sa ogromnim izazovima i da oblikuju promene koje će imati uticaja na generacije koje dolaze. Verovatno je da će do sledećih izbora 2026. Velika Britanija zaista izgledati sasvim drugačije.

 

Preveo: Nikola Ačanski

Mogu li Nemački Zeleni pobediti na izborima i promeniti evropsku politiku nabolje?

 

 

Tekst preuzet:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2021/04/28/germany-green-party-annalena-baerbock/

 

Prošle nedelje Nemačka stranka Zelenih nominovala je, po prvi put u istoriji, za kancelara svoju kandidatkinju, Analenu Berbok. Do sada su samo velike partije u Nemačkoj, Hrišćansko-demokratska stranka (CDU/CSU) i Socijaldemokratska partija (SDP) nominovale kandidate za šefa nemačke vlade, jer su jedino one smatrane pretendentima da predvode koalicionu vladu. Partija Zelenih međutim, pored toga što je na prethodnim izborima osvojila samo 8,9% glasova ima razloga za optimizam.

Aktuelna istraživanja javnog mnjenja već duže vreme predviđaju im preko 20% glasova na nacionalnom nivou, što im u nemačkom fragmentiranom parlamentu može biti dovoljno da predvode vladajuću koaliciju. U mnogim saveznim državama i loklanim parlamentima Zeleni su zabeležili najbolji rezultat u svojoj istoriji. Nakon 16 godina vlasti Angele Merkel i njene koalicije CDU/CSU, izgleda da su Nemci spremni za promene, a mnogi vide upravo Zelene kao poželjno sredstvo promena.

Da bismo razumelio trenutni uspeh nemačkih Zelenih, moramo se udaljiti od uobičajenih narativa vezanih za evropske zelene partije. Medijski govornici ih obično predstavljaju kao partiju koja se oslanja ne jednu temu  i svaki uspeh koji ostvare interpretira se, velikim delom, kao direktna posledica uticaja klimatske krize na političku agendu.

Zelene partije ipak zagovaraju više stvari, pored zaštite prirode i upozoravanja na klimatske promene. U izmenjenom političkom ambijentu Zapadne Evrope, koji se sada čvrsto polarizuje u odnosu na pitanjima kao što su: imigracija, rodna ravnopravnost, prava LGTB populacije i međunarodne integracije – Zeleni zastupaju progresivnu agendu. Kombinijući levičarski pristup ekonomskim pitanjima i progresivnu agendu, Zeleni se mogu smatrati potpuno suprotnom opcijom od radikalne Alternative za Nemačku (AfD).

Za ljude koji su privrženi progresivnim politikama i pitanjima, od imigracije do rodne ravnopravnosti, Zeleni Nemačke nude mnogo jasniju ponudu od recimo SDP-a. Kada je postala liderka partije 2018. godine, Berbok je naglasila da njena stranka mora da proširi opseg svojih kampanja, kako ne bi bila svedena na partiju zaštite okoline. Njeni govori se obično fokusiraju na teme: produbljavanja evropskih integracija, unapređenja školstva i obrazovanja i ublažavanja ekonomskih nejednakosti.

Do nedavno, Zeleni su bili posmatani kao partija urabane visokoobrazovane elite. Pored toga što sa porastom nivoa obrazovanja anketiranih raste podrška Zelenima, ona se proširila i među drugim slojevima stanovništva. Nisu samo povećali broj glasova u urbanim kosmopolitiskim habovima, kao što su Berlin i Amsterdam, već i među konzervativnim regionima: Tičino (Švajcarska) i Bavarska. Na upravo održanim regionalnimi lokalnim izborima, Zeleni su dobili veliku podršku u mnogim ruralnim sredinama, kao što je Rurgebit, nekadašnji Nemački industrijski i rudarski centar, što pokazuje pomeranje težišta njihove kampanje. Istraživanja pokazuju da je za 30 % glasača nižeg nivoa obrazovanja moguće da podrže Zelene. Pored toga, mnogi glasači CDU kao svoj drugi izbor navode Zelene, što je posebno važno s obzirom na nizak nivo popularnosti Armina Lašeta, upravo nominovanog kandidata za kancelara ispred CDU/CSU.

Sve ovo znači da su Zeleni u veoma povoljnoj poziciji da se pridruže ili čak predvode sledeću nemačku koalicionu vladu, ali to je samo kratkoročna perspektiva. Promene u društvenoj strukturi sugerišu da bi Zeleni mogli da se učvrste kao glavna snaga nemačke levice. Ako pogledamo raspoloženje mladih birača, Zeleni su već postali dominantna partija, a to još uvek ne uključuje izbor generacije Friday for future, čiji pripadnici uglavnom još uvek nisu navršili 18 godina. Nominacija relativno mlade žene, četrdesetogodišnje Berbok, za najvažniju političku poziciju u Nemačkoj može se poklopiti sa njihovim očekivanjima.

Suprotno tome, biračko telo i članstvo Socijademokratske partije je sve starije. Kao i ostale socijaldemokratske partije, nemačka SDP je provela godine u raspravama o tome kako je izgubljeno tradicionalno biračko telo radničke klase. Preokupirana ovim debatama, partija je manja obraćala pažnju na činjenicu da je izgubila podršku novih društvenih miljea i mlađih generacija. Ovi birači su izgleda pronašli svoje utočište među Zelenima i nameravaju da tu ostanu neko vreme.

Uspeh nemačih Zelenih predstavlja deo velikih pomeranja u nekim zapadnoevropskim državama, u kojima su socijalno liberalne partije, kao što je Nizozemska D66 i Makronova La Republik En Marš, preuzele veliki deo biračkog tela tradicionalnih socijaldemokratskih partija. Ukoliko ove stranke uspeju da privuku i birače klasične desnice, to može dati podstrek drugim progresivnim partijama i koalicijama i pružiti model kako mobilisati nove koalicije i nove birače.

Izbori u Nemačkoj u septembru 2021. predstavljaće test na kome će se videti da li stranke poput  Zelenih mogu promeniti politički pejzaž, a šta god se bude desilo, biće to poruka za čitav svet.

 

Prvi maj u Srbiji: paganski običaji i roštiljanje umesto radničkih borbi

Prvi maj proglašen je Međunarodnim praznikom rada (eng. International Workers’ Day) 1889. godine, tri godine nakon velikih majskih demonstracija u Čikagu, kada je na desetine hiljada radnika stupilo u štrajk zahtevajući osmočasovno radno vreme.

Na prvom kongresu Druge internacionale usvojen je predlog da 1. maj postane dan kojim će se obeležavati istorijske borbe radničkih pokreta za dostojanstven rad i bolji život. Datum je izabran kao simbolični podsetnik na velike i krvave demonstracije radnika održane 4. maja na Hejmarket trgu u Čikagu (zbog toga i naziv Nemiri na Hejmarketu).

Skup radnika na trgu 4. maja počeo je kao miran skup u znak podrške radnicima koji su štrajkovali nekoliko dana ranije. Skup je istovremeno bio i reakcija na događaj koji se desio 3. maja, kada je jedna osoba ubijena od strane policije koja je pokušavala da rasturi jednu sindikalnu akciju održanu u lokalnoj fabrici.

Do nemira i nasilja je došlo kada je nepoznata osoba bacila dinamit na policiju koja je pokušavala da rasturi javni skup. Eksplozija bombe i pucnjava koja je usledila dovele su do smrti sedam policajaca i najmanje četiri civila, dok je na desetine ljudi ranjeno i povređeno.

Od 1890. Prvi maj je počeo da se slavi kao Međunarodni dan opšte solidarnosti radništva. Od tada pa do danas, taj dan prepoznat je širom sveta kao državni praznik i nastavlja da se slavi i služi kao povod za demonstracije i proteste u cilju podrške radnicima, iako se smisao samih demonstracija korenito izmenio, dok se isto ne može reći i za položaj radnika.

Pre nego što je postao Praznik rada i simbol solidarne borbe za prava i bolji položaj radnika širom sveta, 1. maj je u Evropi istorijski bio povezan sa paganskim običajima i svetkovinama. Poznat kao Majski dan (May Day) 1. maj je u srednjovekovnoj Evropi predstavljao praznik kojim se proslavljao početak proleća. Kao takav preuzet je od starih Grka koji su u čast boginje Maje proslavljali 1. maj. Kelti su takođe proslavljali taj dan – na brdima su paljene ogromne vatre oko kojih se igralo, pevalo i pilo. Verovalo se da takva vatra čuva od veštica i bolesti, kako ljude tako i životinje.

Ono što je naročito zanimljivo iz današnje perspektive, jeste običaj koji se negovao u staroevropskim narodima i koji je vezan za tzv. “Majsko drvo”. Bio je to običaj da se veoma rano, pre izlaska Sunca, ode u šumu i tamo uz pesmu i igru, poseče drvo i donese u selo. Ono se okiti, postavi uspravno i veselje se nastavlja.

Prvi maj u Srbiji obelažava se od 1893. godine i zvanično se vodi kao državni Praznik rada. Dok se u svetu Prvi maj – koliko god to izgledalo mlako u poređenju sa nekadašnjim radničkim borbama – i dalje doživljava i vrednuje kao dan za prisećanje na krvave i mučne borbe radnika širom sveta (i kao podstrek na akciju) u Srbiji je on danas mahom rezervisan kao dan za odmor i slavlje u prirodi. “Gde ćeš za 1. maj?” – u toj upitnoj rečenici sažeta je čitava simbolika Prvog maja u Srba. Jedina borba koja se vodi jeste borba za dobro mesto na kojem će se ispeći roštilj.

U tom smislu, prvomajski uranak danas više liči na karnevalske običaje i rituale staroevropskih naroda, na kojima se, pored flaše piva, otvara i “sezona”, kao što se nekad slavio početak proleća (samo što je ovde reč o sezoni predstojećih gozbi).

U međuvremenu…

Stopa nezaposlenosti, pored svih ubeđivanja u suprotno, ostaje tragično visoka, oni koji imaju tu “sreću” da budu eksploatisani svedeni su na potrošnu robu, jer se prava radnika konstantno degradiraju, sindikalne borbe ostaju marginalne i retke jer sa sobom nose velike rizike, mladi i dalje teško dolaze do poslova, zbog čega su primorani na egzodus iz zemlje i tako dalje i tako gore.

Sadašnji Prvomajski “praznik” simptomatično upućuje na jezivi nedostatak moralne i kolektivne svesti (a što da ne kažem i klasne?) kada je u pitanju naš opšte-društveni i ljudski položaj, kao ljudi, radnika, zaposlenih i nezaposlenih. Izgledi za progresivne promene nisu nam najsvetliji. Kako i mogu biti kada smo se sa osvešćene borbe čoveka koji zahteva svoje dostojanstvo vratili na paganske običaje stare nekoliko hiljada godina, pa umesto da marširamo ulicama skakućemo oko roštilja sa nadom da neće pasti kiša i pokvasiti nam kobasice.

Nije Srbija, naravno, izolovana u tome. Neoliberalno kapitalističko sivilo prekriva ceo svet: logika i praksa profita nemaju granica, a eksploatacije, čoveka i prirode, dolaze do svog krešenda. Pandemija jeste razotkrila sve slabosti i mane ovog sistema, kako to često čujemo, ali je isto tako, još jednom i po ko zna koji put u istoriji, pokazala i neverovatne sposobnosti sistema za vlastitu rehabilitaciju. Na sve to, kapitalizam je kroz istoriju više puta dobro pokazao i mogućnosti amortizacije i neutralisanja potencijalnih pretnji po sam sistem. Što se da videti i na primeru Prvog maja. Kako, uostalom, sprovesti efektivan štrajk na neradni dan?

Ali! Ta žilavost i sposobnost sistema da se posle svakog pada i svake krize “dočeka na noge” nije ništa drugo nego posledica izostanka adekvatnog i organizovanog odgovora progresivnih, levih snaga.

Buduće borbe radnika i svih obespravljenih naravno da ne zavise od društvenog statusa Prvog maja kao praznika, iako je odnos koji, kao različita društva, imamo prema njemu u mnogočemu indikativan. Nekakav “antizaključak” bi bio taj da od nas (“nas” ću u ovom slučaju ograničiti na mlađe generacije i one koji su, barem u smislu godina i životnog elana, u poziciji koja je optimalna za kakvu-takvu borbu) zavisi kakvo će značenje Prvi maj imati u budućnost. Stvari ovim nisu najsrećnije postavljene, imajući u vidu poražavajuću apolitičnost i pasivnost prema zajednici kod savremenih generacija. Za sada deluje da se nećemo u skorije vreme odmaći od paganskih običaja, roštiljanja i alkoholisanja.

Kada će borbeni i solidarni marševi na ulicama zameniti kolone na izletištima i proteste koji već godinama unazad bivaju na nivou folklora i manifestacija? Pitanje je koje ostaje otvoreno, što i nije najlošija stvar na svetu, jer sa njim ostaje otvorena i mogućnost da se stanje stvari izmeni (na bolje, naravno!).

 

Pročitajte i

Međunarodni dan žena

 

ZVECKANJE MAPAMA

 

Nekoliko je principa na kojima se zasniva ovaj bezvezni dokument. Prvi od njih je rasizam („razvijeniji narodi“ koji su već u EU i koje ne muče nacionalna pitanja nasuprot „divljaka“ koji ne mogu da žive dok ih ne reše), a drugi fašizam (svi pripadnici jednog naroda moraju da misle i žele isto i da teže homogenizaciji) i neprincipijelnosti. Dodajmo tu i princip nedemokratičnosti („stabilni“ režimi su prihvatljivi dok god mogu da sprovode „strateške odluke“, dok se sa „nestabilnim“ režimima može poigravati, cepati im se države, prekrajati granice, itd. Konačno, bezvezni dokument počiva na izrazitoj mizantropiji – jer, nigde u njemu ne pominje se čovek. Bitne su samo teritorije, tlo koje ne pita za žrtve.

Kao dete, veoma sam voleo mape. Geografski atlas mi je bio omiljena knjiga, sa svim tim političkim, prirodnim i privrednim mapama. Onda sam otkrio i istorijske mape, pratio kako su na njima nastajala i nestajala carstva, kako su se osnivale kolonije, pokoravali susedi, razmenjivale teritorije. Posebno su me privlačile geografsko-istorijske pikanterije, minijaturne države, slobodni gradovi kao što su bili Dancig i Rijeka, neutralna zona između Saudijske Arabije i Iraka, sporno područje Zapadne Sahare, okupirana Namibija, autonomni Sikim… I preostale kolonije – Sen Pjer i Mikelon, Fernando Po, Reinion…

A onda, tek što sam pošao u srednju školu i počeo da se ozbiljno interesujem za politiku, prvi put sam kupio Mladinu. Bilo je to u vreme čestih skandala povezanih sa ovim listom, vreme kada su Janša i drugovi bili osuđeni zbog otkrivanja vojne tajne, a tu i tamo počelo je da se priča o asimetričnoj federaciji i konfederaciji. I u tom broju Mladine, koga sam kupio na trafici u ulici Modene, preko dve strane, ako me sećanje nakon više od 30 godina dobro služi, bio je razvučen naslov: Da li biste živeli u ovakvoj državi? A ispod naslova – mapa Jugoslavije, ali obojena u dve boje, koje su je delile na istočnu i zapadnu. Zapadni deo obuhvatao je Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, istočni deo sve ostalo. Dugo sam gledao tu mapu. Tada sam prvi put pomislio da možda zaista Jugoslavija ide nekim putem koji je drugačiji od onoga koji se meni činio za ispravan.

Pre nekoliko dana pojavila se jedna slična mapa, kao deo nečega što se zove „non-paper“ (bezvezni dokument, u daljem tekstu). I onoj mapi u Mladini prethodio je isto jedan sličan bezvezni dokument – Memorandum SANU. I tad se činilo da je taj nezvanični dokument slučajno izašao iz SANU, da je ukraden i slično. Osnovni cilj mu je bio da na političku scenu uvede pitanje o kojem se do tada nije smelo slobodno raspravljati. Isti cilj, čini se, ima i „slovenački“ bezvezni dokument – da na dnevni red uvede i fatalni plan kao ravnopravnu mogućnost za raspravu, pritom skrivajući stvarne autore. U svom cilju ovaj bezvezni dokument sasvim je uspeo – on jeste na velika vrata uveo dijalog o stvaranju Velike Albanije i kompenzacije gubitka Kosova Republikom Srpskom (sve ostalo su, naizgled, sporedne teze koje imaju cilj da relativizuju spomenute dve). Ali, bezvezni dokument suptilno ogoljava i mnogo više. Pođimo redom.

Kako bi se mogao sažeti osnov za stvaranje ovog bezveznog dokumenta? Jugoslavija se raspala, ali su nacionalna pitanja najvećih naroda ostala nerešena, uz to zemlje koje nisu članice EU, a posebno BiH, to nikad neće ni postati, a vremenom će jačati uticaj ne-EU zemalja, tako da, uprkos tome što evropske integracije trenutno imaju podršku stanovništva, vremenom će ta podrška ispariti. Tome treba dodati i značaj iznesene konstatacije da Albanija, Srbija i Hrvatska imaju, a ostale države nemaju stabilne vlade, koje su neki garant strateškog odlučivanja. O čemu se ovde radi?

Prvo, Jugoslavija se, navodno, raspala, jer u njoj nije uspešno rešeno nacionalno pitanje. Začudo, gotovo svi Srbi, Hrvati, Slovenci i ostali živeli su u jednoj državi, narodi i narodnosti u Jugoslaviji su imali pravo na svoj identitet, jezik, obrazovanje, kulturu, itd. Takozvane „avnojevske“ granice nisu ni imale za nameru stvaranje etnički čistih oblasti, jer to nikad nije ni bilo moguće, niti je ikome to padalo na pamet. Činjenica je da je posleratnim međurepubličkim granicama van Narodne Republike Srbije ostalo 24% Srba, ali je isto tako van svoje matične republike ostalo 21% Hrvata i 20% Crnogoraca, a van Kosova ostalo je 34% Albanaca (prema popisu iz 1948). Preko 10% Muslimana-Bošnjaka ostalo je van NR Bosne i Hercegovine (prema popisu iz 1961. godine, kada su dobiveni relevatniji podaci o broju građana koji su se izjasnili kao Muslimani). Navodno nerešeno nacionalno pitanje izašlo je u javnost pre 35 godina upravo bezveznim dokumentom – Memorandumom SANU i, dakle, uprkos razaranju zemlje, ratovima, hiljadama žrtava, stotinama hiljada raseljenih i iseljenih, tri decenije degradacije svega – zdravstva, obrazovanja, kulture, privrede – i dalje nije rešeno. Samim tim, i raspad Jugoslavije danas više nego ikad deluje pogrešan, pa zalaganje za neki dalji „raspad“ deluje i više nego besmislen.

A šta je nacionalno pitanje u dvadeset i prvom veku i zašto se takvo „pitanje“, navodno, može rešiti samo grupisanjem svih ili većine pripadnika jednog naroda u jednu državu? Da li postoji nemačko nacionalno pitanje, italijansko, bugarsko, francusko ili poljsko? Ili su nacionalna pitanja rezervisana samo za balkanske i post-sovjetske zemlje? (Jer, isto pitanje se poteže i u Ukrajini, Moldaviji, Jermeniji, Gruziji…). Zašto nije problem što svi „Nemci“ (odnosno ljudi kojima je nemački jezik maternji) ne žive u Nemačkoj, već imaju i još nekoliko „nemačkih“ država (Austriju, Lihtenštajn) ili žive u zajednici s drugim narodima (Švajcarska), kao „veštačka nacija“ (Luksemburg) ili kao značajne nacionalne manjine (Italija, Belgija…)? Ili, uzmimo, na primer, Mađare, koji u značajnom broju žive u Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj… Zašto nema bezveznog dokumenta za Alandska ostrva, koja pripadaju Finskoj, a većinu stanovništva čine ljudi koji govore švedski? I šta je sa pribaltičkim državama i značajnim procentom građana kojima je ruski jezik maternji? Da li zato što se Balkan i Istočna Evropa posmatraju sa rasističkog stanovišta kao divlji, neuređeni deo Evrope, gde se, nakon tri proćerdane decenije, više ne može očekivati nikakav napredak? Ili su razlozi možda dublji?

Za moderne zapadnjačke političare i stručnjake, koji su stasavali tokom raspada Jugoslavije, ili njihove prethodnike zadojene predrasudama hladnog rata, svakako su nepoznanice uređeni i funkcionalni zdravstveni sistemi Jugoslavije i Sovjetskog Saveza dostupni svima, besplatno školovanje, značajna ulaganja u kulturu i nauku, manjinska prava, radnička prava i samoupravljanje i izrazito smanjenje nejednakosti. Danas ta dostignuća deluju još uvek potpuno nezamislivo na Zapadu. Ono što nije bilo funkcionalno, to je bila ekonomija, zasnovana na poljoprivredi i nedovoljno razvijenoj industriji, ali nefunkcionalna opet sa kapitalističkog gledišta (na primer u pogledu sticanja profita, a ne u pogledu doprinosa lokalnoj zajednici). I nefunkcionalna u uslovima međunarodne finansijske i ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Osvrnimo se na još jednu nedoslednost „slovenačkog“ bezveznog dokumenta. Na „rešenje nacionalnog pitanja“ gleda se samo kroz kompenzaciju Kosova Republikom Srpskom i stvaranja Velike Albanije. Zašto se ne pominje recimo, rešavanje makedonskog „nacionalnog pitanja“, koje je predstavljalo jedno od osnovnih problema neslaganja Jugoslavije sa Grčkom i Bugarskom, blokiralo evropski put grčkim inaćenjem gotovo trideset godina i preti da se nastavi decenijama kroz bugarsko inaćenje? A da pomenemo, recimo, bošnjačko nacionalno pitanje i „kompenzaciju“ Republike Srpske Sandžakom? Ili slovenačko nacionalno pitanje i ponovno potezanje pripajanja Trsta i Koruške Sloveniji? Pa onda mađarsko nacionalno pitanje, itd. Naravno, radi se o nizu besmislica, kakve su i one iznete u bezveznom dokumentu, ali ipak besmislica opasnih po život kad neko počne da ih uzima za ozbiljno. U području gde ljudi različitih religijskih ubeđenja, jezika koje govore i različitog etničkog porekla i nacionalne opredeljenosti vekovima žive jedni uz druge, izmešano u istom mestu, istoj ulici ili zgradi, bilo kakvo pozivanje na rešavanje „nacionalnog pitanja“ stvaranjem  nacionalno kompaktnih teritorija ne može voditi ničemu drugom do rasplamsavanju nacionalne netrpeljivosti, etničkog čišćenja i genocida.

Upravo naredni problem pokazuje koliko je izuzetno opasan „slovenački“ bezvezni dokument. On potvrđuje etničko čišćenje kao efikasan metod za „rešavanje nacionalnog pitanja“. Tako se doskora većinski Srbima naseljeni delovi Hrvatske uopšte više ne uzimaju u razmatranje, dok se činjenica da su Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine upravo i postale etnički homogene zahvaljujući etničkom čišćenju smatraju sasvim prihvatljivim u „strateškom odlučivanju“.

Konačno, možda i najveći problem leži u činjenici da se ljudi iste etničke pripadnosti smatraju kao homogene grupe gde svaki pojedinac mora da ima i iste težnje – da živi u etnički homogenim državama, sa svojim sunarodnicima, a bez komšija drugih nacionalnosti. Jer, šta bi Radoju iz Subotice značilo da živi u istoj državi sa Živojinom iz Bileće, a ne sa Zvonkom iz Sarajeva? Ili će Radojev život biti bolji i ispunjeniji ako bude delio državnu zajednicu sa Milkom iz Severne Kosovske Mitrovice, ali ne i sa Ljuljetom iz Bujanovca?

Dakle, iz navedenog se vidi da „slovenački“ bezvezni dokument dolazi iz iste ideološke kuhinje kao i njegov prethodnik – Memorandum SANU (pritom najmanje mislim na senilne akademike, mada ni oni nisu abolirani) i srodni velikonacionalni planovi koji su po pravilu vodili do krvoprolića.

Nekoliko je principa na kojima se zasniva ovaj bezvezni dokument. Prvi od njih je rasizam („razvijeniji narodi“ koji su već u EU i koje ne muče nacionalna pitanja nasuprot „divljaka“ koji ne mogu da žive dok ih ne reše), a drugi fašizam (svi pripadnici jednog naroda moraju da misle i žele isto i da teže homogenizaciji) i neprincipijelnosti. Dodajmo tu i princip nedemokratičnosti („stabilni“ režimi su prihvatljivi dok god mogu da sprovode „strateške odluke“, dok se sa „nestabilnim“ režima može poigravati, cepati im se države, prekrajati granice, itd. Konačno, bezvezni dokument počiva na izrazitoj mizantropiji – jer, nigde u njemu ne pominje se čovek. Bitne su samo teritorije, tlo koje ne pita za žrtve.

Sledeća teza koju zagovara „slovenački“ bezvezni dokument je navodna nedostižna evropska perspektiva za balkanske zemlje, koja se unekoliko može poboljšati prekrajanjem granica. Zašto „evropska“ perspektiva izgleda u ovom momentu nedostižna za balkanske sirotice? Zbog nerešenog nacionalnog pitanja, kažu autori bezveznog papira. Da li je to baš tako? Nisu li Slovenija i Hrvatska postale članice EU bez rešenog nacionalnog pitanja? Isto važi i za Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Kipar, Španiju, Slovačku, pribaltičke zemlje… Ali, da, to nisu divlji ljudi kojima je nacionalno pitanje sve, oni znaju da žive sa nerešenim nacionalnim pitanjem. Pa, nisu li i Jugosloveni znali da žive sa navodno nerešenim nacionalnim pitanjem gotovo pola veka? Nije li upravo pokretanje nacionalnog pitanja, prvo više ili manje diskretno, kroz razne „golubnjače“, „vunena vremena“, maspoke i deklaracije o jeziku, a zatim otvoreno, prvo memorandumski, pa iz svih oružja, od pitomih ljudi koji su decenijama skladno živeli zajedno, napravilo „divljake“? I ne čini li upravo to i ovaj bezvezni dokument – pokušava da trajno zacementira žarišta, ledini pojas između Istoka i Zapada, krvavu tampon zonu?

A nisu li se svi ti građani Balkana i bivšeg SSSR listom pre trideset godina opredelili za Evropu? Šta su dobili zauzvrat? Aroganciju, birokratiju, nejednakost. Ne upravlja li i dalje baš ta „Evropa“ (kao vodeći deo „međunarodne zajednice“) Bosnom i Hercegovinom preko visokog predstavnika već 26 godina? Ili je bilo bitno jedino sprovesti privatizaciju, okupirati prirodne resurse, odvući stručnjake, napraviti puteve kojim će putovati roba, a ne ljudi, zaraditi svoje plate i dnevnice, penjati se po karijernoj lestvici? Nisu li i dalje u toj Evropi Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari, Grci građani drugog, a Hrvati, Rumuni i Bugari građani trećeg reda? Sve manje demokratije i sve manje prava i pravde u zemljama (potencijalnim) kandidatima za EU (ali i u zemljama članicama), pre su rezultat briselske ultraliberalne arogancije i obostranog gubitka entuzijazma za pridruživanje, nego što su sami po sebi uzrok sporih, odnosno zaustavljenih reformi. Ono što je Rusija doživljavala tokom devedesetih, napuštena i prepuštena haosu, siromaštvu i gladi uz istovremenu tajkunizaciju, ono što je Gruzija doživela krajem prve decenije ovog milenijuma, kada je ostala usamljena da otrpi rusku agresiju i okupaciju, isto kao i Ukrajina nekoliko godina kasnije, danas doživljavaju Albanija i Severna Makedonija čiji proces pridruživanja je tako nepravedno zaustavljen, ili Kosovo po pitanju liberalizacije viznog režima, a Srbija to trpi već godinama, svedočeći zamornoj i već uvredljivoj birokratskoj blagoglagoljivosti briselskih karijerista.

I kako će razmena teritorija približiti balkanske sirotice Evropskoj Uniji? Šta će se promeniti? Hoće li, jednom rešeno nacionalno pitanje, voditi ka većoj vladavini prava, slobodnim izborima, kvalitetnijem zdravstvu i obrazovanju, većim ljudskim slobodama, boljoj ekonomiji? Da li iko u to može da veruje?

Spomenimo još nekoliko zanimljivih teza iz bezveznog dokumenta. Jedna od njih ističe bosansko-hercegovačke institucije kao nefunkcionalne i da njima niko nije zadovoljan. Dakle, institucijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori itd. svi su zadovoljni? Spominje se samo potencijalni uticaj Turske, očigledno kao nešto negativno i prvenstveno vezano za BiH. A šta je sa ruskim, kineskim, arapskim, američkim uticajem? Oni ne postoje? Takođe, spominje se i potencijalno približavanje NATO-u u slučaju rešavanja nacionalnog pitanja. Ovde bi se moglo misliti samo na Srbiju, jer sve ostale zemlje već jesu članice NATO-a, a jedina prepreka da i BiH to postane su vlasti u Republici Srpskoj.

Dakle, „slovenački“ bezvezni dokument sadrži čitav niz besmislica, ali ga to ne čini manje opasnim. Zapravo, od Protokola sionskih mudraca, preko Mein Kampfa, pa do Memoranduma SANU, količina iznetih besmislica upravo je bila srazmerna njihovoj prihvatljivosti. Ima li nekog rešenja, neke alternative?

Pre svega, treba sagledati uzroke koji su doveli i Balkan i post-sovjetske zemlje u trenutnu pat-poziciju prema Evropskoj Uniji. Osnovni uzrok treba tražiti u arogantnom, birokratiziranom, a gramzivom kapitalizmu Zapadne Evrope (i zapadnog sveta uopšte, ali da njega ostavimo po strani). Pad Berlinskog zida, pseudokomunizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi i samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji viđen je kao prilika za ostvarenje potpune dominacije u ekonomskom i vrednosnom smislu, uz istovremeno poniženje i kažnjavanje Rusije (kao, recimo, Nemačke nakon Prvog svetskog rata). Zemlje koje su slepo prihvatile neoliberalnu mantru, nagrađene su članstvom u Uniji. Vremenom je razočarenje građana novih država-članica naraslo i vodilo ka dominaciji nacionalističkih režima. Evropske birokrate ne vide nikakav problem u populističkim liderima, sve dok oni ne ugrožavaju osnovne principe kapitalizma (pri čemu se ovi još posebno trude da ih potvrde). I upravo su ti populistički režimi najveći protivnik potencijalnim novim državama-članicama. Evropske birokrate ne žele nove Orbane, Janše, Kačinske, Plenkoviće. Istovremeno, od njih imaju koristi na unutrašnjem planu, jer se uvek mogu predstaviti glasačima kao „manje zlo“ u odnosu na lokalne populiste, koji bi mogli Francusku, Nizozemsku, Nemačku… učiniti sličnim Mađarskoj ili Poljskoj.

Dakle, liberalno-centralističke snage stvaraju desničarske, populističke pokrete i lidere, kako bi sebe predstavile kao „manje zlo“ i nužan izbor za široke mase. Nasuprot njima, stoji impotentna pseudolevica (socijaldemokrati, zeleni…), koja umesto borbe protiv eksploatatorskog kapitalizma i nejednakosti pažnju usmerava na, doduše bitne, ali sekundarne probleme, kao što su zaštita životne sredine, ljudska prava, politička korektnost, sve u okviru trenutnog političkog i ekonomskog sistema koji u svojoj suštini ima očuvanje i produbljenje nejednakosti. Jalovost ovakve politike ogleda se u nemogućnosti rešavanja navedenih problema bez promene sistema.

Rešenje sigurno ne predstavljaju ni arhaični levičarski pokreti, koji osnovni problem vide u samim evropskim i evroatlantskim integracijama, a ideal pronalaze u Rusiji, Kini i Venecueli. Ako postoji i jedan pogrešniji sistem od liberalnog kapitalizma Zapada, to su totalitarni režimi Rusije, Kine, Turske i dominantnih arapskih zemalja. I ovi sistemi nisu protivnik Zapadu, nego njegov saveznik, moderne baba-roge za plašenje sopstvenih građana i stalno prisustvo tenzija iz kojeg pojedini uvek profitiraju.

Dugoročno rešenje za Evropu može biti samo trajno uklanjanje svih onih problema koji leže u korenu „slovenačkog“ bezveznog dokumenta, a ne njihovo prihvatanje. Rešenje bi se moglo sabrati u nekoliko tačaka:

  1. Stvaranje Evropske zajednice od Atlantika do Beringovog moreuza i od Arktika do Sahare i Arabije. Evropa i mediteranski pojas Afrike i Azije čini neraskidiv istorijski, geografski i kulturni prostor, isprepleten milenijumima. Vekovima ovaj prostor bio je eksploatisan od strane Zapadne Evrope, Turske i Rusije i trenutni istorijski, privredni i drugi zaostaci moraju se sagledati i iz tog aspekta. Države i privrede koje su vekovima eksploatisale druge dužne su da pruže podršku i zajedništvo onim državama i teritorijama koje su bile eksploatisane. Uključenje Rusije u Evropsku zajednicu je preduslov za trajno uklanjanje tenzija na području Evrope, a integracija Severne Afrike i Bliskog istoka evropski istorijski dug prema ovom području.
  2. Ukidanje granica i potpuna sloboda kretanja, naseljavanja i prava na rad u novoj Evropi. Građanin se može uključiti u politički proces ka izgradnji demokratije samo onda kada može slobodno da se kreće i bira gde će i šta raditi. Građanin zarobljen među granicama jedne zemlje, često osuđen na siromaštvo ili stalan strah od njega, nikada neće imati dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstavi nedemokratskom režimu. Prvi korak ka ovom cilju bio bi puna i bezuslovna integracija zemalja Balkana, Ukrajine, Moldavije i kavkaskih zemalja u Evropsku Uniju, koja bi zatim pristupila postepenoj integraciji ostalih delova nove Evropske zajednice. Umesto prekrajanja granica i udaljavanja građana Balkana uz nove sukobe, neophodno je raditi na njihovom približavanju, posebno u oblastima nauke, kulture, sporta, obrazovanja…
  3. Ukidanje država i stvaranje Evrope regija. Države kao forme su prevaziđene i pokazale su se kao nedelotvorne i uzrok mnogih konflikata u prošlosti. Treba ih zameniti funkcionalnim i samoodrživim geografsko-istorijskim i ekonomsko-kulturnim regijama, u kojima bi se vlast građana mogla mnogo lakše direktno ostvarivati. Nakon stvaranja Evropske zajednice kroz integrisanje navedenih područja i ukidanja granica, pristupilo bi se dezintegraciji država u regije.
  4. Evropska odbrambena i ekonomska politika. Radi očuvanja bezbednosti Evropske zajednice zasnovane na regijama treba stvoriti profesionalnu i efikasnu zajedničku evropsku vojsku. Prioritet ekonomske politike trebao bi da bude eliminisanje nejednakosti između regija i unutar regija i očuvanje prirodnih resursa.
  5. U takvoj novoj Evropskoj zajednici regija svaki stanovnik imao bi zagarantovani osnovni prihod, koji će biti moguć kroz ograničenje ličnog bogatstva. Nova Evropska zajednica regija bila bi otvorena za sve, posebno za građana podsaharske Afrike, centralne Azije.
  6. Građani zemalja nastalih raspadom Jugoslavije i SSSR, kao i građani Severne Afrike i Bliskog istoka moraju se već sad uključiti kao ravnopravni subjekti u redefinisanje odnosa i izgradnju nove Evropske zajednice regija. Evropa nije privilegija građana Zapadne Evrope. Nekakvo udruživanje progresivnih snaga u Evropskoj Uniji, uz izostavljanje progresivnih snaga van nje, ne bi bilo ništa drugo do nastavak rasističkog sagledavanja Evrope. Intelektualci van Evropske Unije niti se smeju osećati manje vredni u odnose na intelektualce iz Unije, niti se mogu nadati da će se demokratski, ekonomski i drugi problemi u bilo kojoj od zemalja moći rešiti na nacionalnom nivou, bez radikalnih promena na globalnom, prvenstveno evropskom nivou.
  7. U centru svake reforme mora biti čovek, individua, a ne nacija, verska zajednica ili teritorija. Ne zaboravimo da zagovornici politike krvi i tla čine doduše najglasniju i najuporniju manjinu, ali ipak mizernu manjinu u odnosu na većinu građana kojima vera, nacija i teritorija ne znače ništa. Ali ćute. Za sad.

Pročitajte i

KAD JE MNOGO PREVIŠE

Šipkama protiv slobode izražavanja: napadnut novosadski novinar Daško Milinović

 

Jutros, oko 6.45 časova, u Ulici vojvode Knićanina, u Novom Sadu, napadnut je radijski voditelj, novinar i pevač  Daško Milinović. Napad se desio kada je novosadski novinar krenuo na posao. Napadači su ga najpre poprskali suzavcem, a zatim udarali metalnom šipkom. Milinović se odmah nakon napada uputio u Urgentni centar, gde je, kako prenosi RSE, policija uzela izjavu od Milinovića.

Napali su me jadnici, dvojica mladih neutreniranih fašista koji su me čekali. Jedan od njih me je poprskao suzavcem, preporučio bih im da za sledeći put kupe bolji suzavac. Krvarim iz ruke, šipka im nije bila lošeg kvaliteta – izjavio je Milinović, a preneo Radio 021.

Ubrzo nakon napada oglasilo se, između ostalih medijskih organizacija i stručne javnosti, i Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV), zahtevajući da se hitno rasvetli slučaj napada na novosadskog radijskog voditelja Daška Milinovića i da se privedu pravdi počinioci tog opasnog fizičkog napada. Dodajući da je ovaj napad i posledica neprestane kampanje targetiranja neistomišljenika i medija.

Uredništvo Političkog pregleda pridružuje se osudama ovog gnusnog čina, kao i apelima da se on što pre rasvetli i da se počinioci privedu pravdi.

Moramo imati na umu da alarmantna učestalost ovakvih i sličnih događaja u našem društvu pokazuje da se ne radi o pukim „incidentima“, već da su u pitanju pogubni simptomi koji se ispoljavaju kao posledice urušenog i nefunkcionalnog društveno-političkog sistema.

Napadi  i pritisci na novinare, ograničavanje slobode izražavanja i medijskog pluralizma, pojava govora mržnje i uvredljivog rečnika u medijskom prostoru, kao i sve veći broj nerazjašnjenih i neprocesuiranih napada na novinare, predstavljaju ogromne probleme kako za građane/ke i društvo u celini, tako i za demokratizaciju države Srbije i njen opšti progres.

Pad Srbije na 93. mesto, od 180 rangiranih država, na Indeksu medijskih sloboda u svetu (2016. Srbija je bila na 59. mestu), izrazito negativan i kritički izveštaj Evropskog parlamenta o napretku Srbije na evropskom putu, gde se posebno istaklo loše stanje u medijskoj sferi, samo su neki od pokazatelja u kojima vidimo razloge za opštu i opravdanu građansku zabrinutost i upitanost oko demokratskih kapaciteta države i njenih institucija.

Apelujemo još jednom da se u što kraćem roku rasvetli i razreši ovaj napad na novinara Daška Milinovića i da se počinioci pravično kazne, jer u suprotnom neadekvatno postupanje institucija i nadležnih organa u ovakvim slučajevima samo pospešuje razvoj opasne i nezdrave atmosfere u čitavom društvu.

Rezultati nedavno održanih izbora u državama Južne Amerike pokazuju da je u ovom delu sveta levica još uvek vitalna politička snaga

 

 

 

Rezultati nedavno održanih izbora u  državama Južne Amerike pokazuju da je u ovom delu sveta levica još uvek  vitalna politička snaga

 

Dugo očekivani ishod drugog kruga predsedničkih izbora u Ekvadoru završio se tesnom pobedom Giljerma Lasa (osvojenih 52% glasova), bankara i predstavnika neoliberalnog establišmenta nad Andresom Arauzom, mladim neokejnsijanskim ekonomistom, sledbenikom ideja bivšeg levičarskog predsednika Rafaela Koree (48% glasova). Sudar dva potpuno različita politička koncepta, nastupio je nakon nekoliko uzastopnih izbornih pobeda levice. Preokret se, međutim desio već tokom  mandata aktuelnog predsednika Lenjina Morena, koji je u međuvremenu napustio svoju izbornu platformu i u saradnji sa MMF, započeo reforme po meri krupnog kapitala (mere štednje, otpuštanje radnika, privatizacija prirodnih dobra).

Tokom kampanje izgledalo je da će se u Ekvadoru ponoviti bolivijski scenario iz oktobra 2020: pobeda levičarskog kandidata (Arsea), nakon de facto vojnog udara desnice i ilegalnog smenjivanja sa vlasti dugogodišnjeg predsednika Eva Moralesa. Više je razloga zbog čega se to nije dogodilo, ali ovom prilikom bih ukazao samo na neke. Nasleđe Rafaela Koree je pored mnogobrojnih dostignuće, kao što je višestruko smanjenje stope siromaštva i ulaganje u obrazovanje, nosi sa sobom i optužbe za korupciju i personalizaciju vlasti. Za razliku od Moralesa, bivšeg predsednika Bolivije, on nije uspeo da uspostavi bliske odnose sa domorodačkom populacijom, zbog planova o eksploataciji nafte i gasa u amazonskoj prašumi. Ono što je još bitnije, iza sebe nije ostavio vitalan politički pokret. Alijansa PAZ raspala se uporedo sa političkim zaokretom Morena, pa je Arauz morao iznova da kreira mrežu aktivista i izbornu infrastrukturu. Tome treba dodati i targetiranu prljavu kampanju, finansiranu od strane Lasa u koju su uložena ogromna sredstva, npr. zakupljeno je na hiljade biborda koji su Arauza prikazivale kao prijatelja narkodilera. Monrova doktirna se pokazala efikasnom strategijom: narod Ekvadora je bio uveravan da ovo nisu izbori između dva čoveka, već između  prijateljstva i saradnje sa SAD s jedne strane i Venecuele  i Nikaragve sa druge.

Istovremeno su, međutim predsednički i parlamentarni izbori u susednom Peruu doneli neočekivano dobar rezultat za kandidata levice. U drugi krug kao prvoplasirani sa osvojenih 19 % glasova ušao je Pedro Kastiljo sindikalni lider i učitelj iz malog grada Kahamarka u Andima, predstavnik političke stranke radikane levice Peru Libre. Reč je o stranci koja je na prethodnim izborima ostvarila skroman rezultat, ali je Kastiljo u finišu kampanje uspeo da stekne veliku popularnost pre svega zalaganjima za: obrazovanje i unapređenje kvaliteta života najsiromašnijih, državnu kontrolu ključnih industrija i prirodnih resursa, pravičnu rapodelu dohotka. Relativna većina u prvom krugu izbora ne garantuje pobedu, ali mu na ruku ide izbor političke rivalke u drugom krugu, u javnosti nepopularne Keiko Fuhimori, ćerke nekadašnjeg desničarskog predsednika Alberta Fuhimorija, osuđenog zbog korupcije. Tako se može desiti nešto čemu se malo ko mogao nadati, da izbori u Peruu mogu doneti neočekivanu pobedu za levicu, nezabeleženu još od 1968. godine.

Ako se uzme u obzir da su izgledne promene vlasti u korist levice nakon ovogodišnjih  izbora u Čileu i opštih izbora 2022. godine u Brazilu, zajedno sa onima koje su se već dogodile u Meksiku i Argentini, postaje očigledno da je levica u Latinskoj Americi još uvek vitalna i borbena politička snaga. Za razliku od nekih drugih delova sveta ona još uvek ima čvrsto uporište u narodu i to među najugroženijim kategorijama stanovništva: radnicima, seljacima, domorodačkoj populaciji koje su kroz istoriju bile i ostale njena izborna baza.

Miloš Pankov

Pročitajte i

KAD JE MNOGO PREVIŠE

KAD JE MNOGO PREVIŠE

kad je mnogo previše

 

 

U svom radu „U čemu je, ako je uopšte, problem sa ekstremnim bogatstvom“ Robajns uvodi termin limitarizam, koji predlaže uvođenje gornje granice prihoda i bogatstva pojedinca. Veruje da bi se na taj način stvorio višak sredstava koji bi mogao biti upotrebljen za goruće potrebe u društvu.

Kraj istorije ili mogućnost novog početka?

Dvadeseti vek bio je vek dramatičnih promena, vek paradoksa, u kojem su najveća naučna i tehnička dostignuća tekla paralelno sa krvavim sukobima, masovnim uništenjima naroda i najmonstruoznijim ubistvima. Bio je to i vek dva svetska rata, radničkih pokreta i revolucija, nacionalnog oslobođenja i dekolonizacije. Vek propasti carstava, ali i vek nade i solidarnosti. Ipak, koliko god događanja u dvadesetom veku bila dinamična, pad Berlinskog zida 1989. godine označio je zapravo kraj ovog veka, a ne 2000. godina. Sve ono što se dešavalo tokom devedesetih godina prošlog veka bilo je pre proces transformacije u svet koji poznajemo danas, nego neki logičan nastavak prethodnih devet decenija. Začudo, poslednje tri decenije svedoče mnogo manje dinamike nego devet decenija koje su im prethodile. Da li se to istorija završila?

Pandemija kovida-19, koja je počela 2020. godine, na neki način bi mogla da označi kraj te tri „mrtve decenije“ i da predstavlja početak oblikovanja jednog drugačijeg sveta. I u prošlosti veliki događaji koji su potresali celo čovečanstvo ili njegov veliki deo (svetski ratovi, velike epidemije, kao na primer epidemije kuge) dovodili su do temeljnih promena u društvu. Da li je i sa pandemijom tako? Da li je ona razotkrila sve mitove utvrđene tokom tri „mrtve“ decenije, da li su razbijeni postojeći mitovi? Tako je makar izgledalo pre godinu dana. Vlasti širom sveta pokazale su se nespremne za pandemiju. Neprimerena štednja prema javnim resursima, posebno vidljiva u zdravstvu i obrazovanju, a zarad podrške kapitalu kroz subvencije i druge mehanizme, ostavila je katastrofalne posledice. Iste te vlasti, ipak, uspele su nekako da se konsoliduju – uključile su svoje propagandne mašine na najveći nivo i pažnja građana sad je prvenstveno usmerena ne na okolnosti koje su dovele do neodgovarajućeg odgovora na pandemiju, okolnosti koje se prvenstveno tiču zavisnosti vlada od krupnog kapitala, zanemarivanja osnovnih potreba građana, problema nejednakosti, nego na trku za vakcinama, zamor od pandemije, pretnje novim zatvaranjima, ograničenje kretanja i putovanja…

Ali, u godinama koje su prethodile pandemiji nije se stalo sa osmišljavanjem boljeg i pravednijeg sveta. Nisu to napori koji su imali široko angažovanje građana, niti masovnu političku podršku tako da bi postali deo nečije organizovane agende. Pre su to bili napori pojedinaca, naučnika-istraživača, da ponude moguće puteve koji će voditi ka pravednijem društvu. Jedan od tih puteva odavno je i široko prihvaćen, a tiče se eliminacije krajnjeg siromaštva. Iako široko prihvaćen i relativno uspešan (između 1990. i 2015. procenat ljudi u svetu koji žive u ekstremnom siromaštvu pao je sa 36% na 10%), teško da se stvaranje mogućnosti da većina građana sveta može sebi da priušti 1,90 dolara dnevno može posmatrati kao veliko dostignuće.

Univerzalni osnovni prihod

Poslednjih godina dosta pažnje se usmerava ka jednom drugom cilju – nije dovoljno da čovek bude srećan samim tim što ne umire od gladi, neophodno je pronaći mehanizam kako se svakom građaninu može obezbediti dostojanstvena, makar i minimalna egzistencija. U tom pravcu, sve češće se govori (ali i istražuje i prikupljaju se dokazi) o univerzalnom osnovnom prihodu – prihodu koji svaki punoletni građanin prima bez obzira na radni status, kako bi zadovoljio svoje osnovne potrebe. Zagovornici kapitalističkog pogleda na stvarnost uglavnom se protive ovom prihodu, smatrajući da će voditi u porok – nerad, odnosno da se ljudi, ako im nije zaprećeno gubitkom osnovnih prava (stanovanje, ishrana, grejanje, itd.) neće opredeliti da rade (valda pod nehumanim uslovima, za bedne zarade), već će uživati u neradu. Impotentna, umerena (pseudo)levica, po pravilu, teži da sve razvodni i da se nikome ne zameri, pa opravdava ovakav cilj nekakvim rasterećenjem socijalnih službi i fondova, koji onda neće biti potrebni (dakle, uštede, uštede i samo uštede; mislim, dakle štedim).

Međutim, postavlja se još jedno pitanje, koje se decenijama smatralo bogohulnim, pa se retko smelo i javno izgovarati, bez straha od nekog novog makartijevskog lova na veštice. Da li smemo da prihvatimo enormne razlike u društvu i da se fokusiramo samo na podmirivanje sopstvene savesti milosrđem prema onim najugroženijim? Drugačije rečeno, da li postoji neka opšta granica nejednakosti u društvu? Dokle može da se ide sa tom nejednakošću? Ili, prosto govoreći, kad mnogo počinje da bude previše? Kad bogatstvo pojedinca postaje previše? Previše, u smislu da dalje uvećavanje bogatstva ne može više da unapredi kvalitet života pojedinca, da sve previše predstavlja nepotreban luksuz. Gde je linija između bogatstva i ekstemnog bogatstva?

Ideja limitarizma kao sredstvo za redukovanje ekstremne nejednakosti

Ingrid Robajns, sa Univerziteta Utreht u Nizozemskoj, poslednjih godina usmerena je na odgovore na ovo pitanje. U svom radu U čemu je, ako je uopšte, problem sa ekstremnim bogatstvom[1]Robajns uvodi termin limitarizam, koji predlaže uvođenje gornje granice prihoda i bogatstva pojedinca. Veruje da bi se na taj način stvorio višak sredstava koji bi mogao biti upotrebljen za goruće potrebe u društvu.

Kada sam prvi put spomenuo Rabajnsicine ideje jednom poznaniku, usledio je šok i pauza od nekoliko sekundi. Rekao bih da je to očekivana i prirodna reakcija. Prve izgovorene reči bile su nešto kao otprilike: „Šta to znači, da opet treba da nam se oduzme sve što imamo?“ (To „opet“ bila je, očigledno, aluzija na 1945. godinu). I zaista. Decenije prokapitalističke i antikomunističke propagande ostavile su neizbrisive tragove – paradoksalno najviše među onima koji su živeli u pseudokomunističkim zemljama. A zapravo se radi o potpunoj zameni teza. Limitarizam nema za cilj da ograničava lično vlasništvo, čak ni privatno vlasništvo, pa čak ni sticanje bogatstva i život u luksuzu. Limitarizam ima za cilj samo ograničavanje ekstremnog bogatstva.

Nekoliko je čestih mantri koje vlasnici ekstremnog bogatstva i njihovi plaćenici plasiraju (a moguće da neki u njih veruju). Jedna od njih je da što su bogati bogatiji, to će više ulagati u zajednicu, kroz poreze, donacije, plate koje daju radnicima, i slično. Istina je, ipak, drugačija. Poslednje decenije su povezane sa smanjenjem stope poreza za bogate, postoje različite šeme za izbegavanje plaćanja poreza, uključujući poreske rajeve, a različite donacije, iako medijski pompezno ispraćene, zapravo čine samo zanemarljiv deo bogatstva. U isto vreme, od radnika se stalno traži da rade više, uz niske i sve niže zarade.

Robajnsova pruža nekoliko argumenta na kojima počiva limitarizam. Prvi je demokratski. Velike razlike u bogatstvu u društvu dovode do urušavanja demokratije. Ekstremno bogati ne samo da imaju više mogućnosti da utiču na izborni proces i na donosioce odluka, nego to i zaista čine i to na nekoliko načina. Oni imaju mogućnost da finansiraju političke partije i pojedince prilikom njihovog nastupa na izborima (finansirajući kampanju zauzvrat dobijaju promenu zakonodavstva onako kako to njima odgovara ili neki drugi vid pomoći). Super bogataši će radije podržati nekoga ko dolazi iz njihovog miljea ili deli njihove ideje i principe i onda takvi kandidati imaju veće šanse da se nametnu na izborima. Takođe super bogataši mogu da pod svojom kontrolom drže medije koji oblikuju javno mnjenje. Do oblikovanja javnog mišljenja (spomenuli smo ranije jedan opšti primer) može doći i preko finansiranja think-tankova i univerziteta od strane super bogataša – programi, projekti i ideje koji se uklapaju u njihove vrednosti lako će dobiti finansijsku pomoć ili će čak i njihov nastanak biti stimulisan. Konačno, tu je i mehanizam ucene – vlasti koje zaista reprezentuju interese građana rizikuju da ostanu bez velikih firmi (recimo zagađivača) koji će radije promeniti sredinu nego promeniti sopstvenu, po okolinu i zajednicu štetnu politiku.

Drugi argument Robajnsove je vezan za trenutne goruće potrebe čovečanstva za koje ne postoji adekvatan odgovor. Ovi problemi (ekstremno siromaštvo, oni sa umanjenim šansama za napredak, urgentni globalni problemi) zahtevaju dodatne finansijske resurse kojih nema. Kao poseban argument Robajnsova navodi i klimatske promene i neophodnost finansijskih resursa kako bi se one zaustavile.

Dodajmo ovim argumentima i onaj moralni. Dužnost čoveka i zajednice je da stvara i održava takve okolnosti i interakcije u društvu koje će omogućiti dostojanstven život svakom pojedincu, tokom kojeg će on imati potpune mogućnosti da izrazi i zadovolji sve svoje potrebe, posebno one stvaralačke.

I bogati plaču

Robajnsova i kolege otišli su i korak dalje u svom članku Koliko mnogo je previše? Merenje linije bogatstva[2], pitajući građane Nizozemske koliko mnogo (ličnog bogatstva) smatraju da je dovoljno, odnosno koliko bi iznosio primeren maksimum ličnog bogatstva. Nizozemci su liniju maksimalnog bogatstva „povukli“ između jednog i tri miliona evra. Pri tome, nisu uočene značajne razlike u materijalnom statusu i stepenu obrazovanja ispitanika u pogledu njihovih odgovora. Ali, došlo se do jednog zanimljivog rezultata: većina ispitanika ne smatra ekstremno bogatstvo nekim velikim problemom i ne slaže se da bi vlada trebala da postavi limit na bogatstvo. Otkud sad pa to? Nesumnjivo da ovaj rezultat, koji autori nisu detaljno dalje razmatrali, zaslužuje posebnu pažnju u vremenu pred nama. Možemo samo da hipotetiziramo. Jednu od pretpostavki nazvao bih „i bogati plaču“ – toliko je super bogatih prisutno u medijima, učimo o detaljima njihovog života, saosećamo sa njihovim ljubavnim, roditeljskim i drugim patnjama, „ulazimo“ u njihove domove, gledamo njihove jahte, čak navijamo za sve te milionere koji šutiraju loptu između sebe ili je prebacuju preko mreže. Zaista, deluju nam tako ljudski, tako… slični nama, slični su nam i problemi, pa šta je to bogatstvo. U isto vreme, teško bi se mogli indentifikovati sa onim najranjivijima u društvu, migrantima, ljudima koji žive u krajnjem siromaštvu, starima, usamljenima i napuštenima, bolesnima… Ah, da, o njima se ne snimaju serije, oni nemaju svoje podkaste, njihova lica ne krase naslovne stranice…

Dalje, ne bi trebalo da iznenadi da većina nas veruje da je zaista pitanje trenutka kad bi i naša srećna zvezda mogla da se upali, da i mi „vredimo“ tih milion ili tri miliona evra. Pa, gde ćemo sad to da delimo…

Ipak, najverovatnija mi se čini pretpostavka da mi jednostavno ne verujemo da je veća jednakost u društvu moguća. Naprotiv, verujemo da je svet u kome živimo najpravedniji moguć, da su oni najbogatiji među nama to postali jer su zaista najsposobniji (ma šta to značilo), najmudriji (em imaju genijalne ideje, em znaju kako da ih unovče), itd. S druge strane, mi s druge linije bogatstva opet smo tu, jel’te, zasluženo, jer sve to što „oni“ jesu, mi „nismo“. Nismo se dovoljno trudili, nismo imali sreće, nisu nam dali, nezgodan nam je karakter, niti smo dovoljno pametni, ni sposobni. Upravo bi ovde trebalo tražiti osnovu daljeg rada – razobličavanje mitova u „sposobnim“ bogatašima i „nesposobnim“ siromasima. Ovo posebno uključuje i revalorizaciju rada. Jer, upravo je deo spomenutih mantri i otpor prema radu: rad je slabo vrednovan i zato je rad za neuspešne, nesposobne „gubitnike“. „Pobednici“ ne rade. Oni znaju da dođu prvi do skupe informacije, oni imaju prioritet u raspodeli javnih sredstava, za njih se zalažu vlasti (recimo, kad uzimaju bespovratni kredit), oni imaju carte blanche da zaobilaze zakone…

Konkretnim ciljevima do promena

Ne zaboravimo, nalazimo se na početku razvoja jedne ideje koja može postati velika. Robajnsova, ali i neki drugi istraživači, prave prve korake u prikupljanju naučnih dokaza za svoje teorije. Na nama je da verujemo da je bolji i pravičniji svet moguć. Možda ne brzo, možda ne za našu generaciju, ali svakako jednom dostižan. Da bi se odmakli od pukih ideala, moramo krenuti prvo sa razobličavanjem mitova o sposobnim „pobednicima“ i nesposobnim „gubitnicima“. Kako? Pa, prvo prikupljajući dokaze. Razotkrivajući mehanizme kojim se dolazi do ekstremnog bogatstva. Istovremeno, neophodno je intenzivno raditi na teoriji koja prevazilazi limitarizam, a to je kako upotrebiti višak sredstava koji bi nastao postavljanjem limita na maksimalnu zaradu i bogatstvo. Više sredstava za zdravstvo i prosvetu, za kulturu i rekreaciju, za nauku i ekologiju – jer to je konkretan cilj postavljanja granice maksimalnog bogatstva.

 

Pročitajte i

NEJEDNAKOST U EPIDEMIJI

[1] Ingrid Robeyns (2019) What, if Anything, is Wrong with Extreme Wealth?, Journal of Human Development and Capabilities, 20:3, 251-266, DOI: 10.1080/19452829.2019.1633734

[2] Ingrid Robeyns, Vincent Buskens, Arnout van de Rijt, Nina Vergeldt, Tanja van der Lippe (2020) How Rich is Too Rich? Measuring the Riches Line, Social Indicators Research, 154:115–143 https://doi.org/10.1007/s11205-020-02552-z