Enter your search query...

Prerogativna država SNS-a

Aleksandar Matković
-
0
Prerogativna država SNS-a

PREROGATIVNA DRŽAVA SNS-A

Razmišljanja o neliberalnom kapitalizmu u Srbiji

 

Kontekst umesto početka

Trebalo bi da bude očigledno da se danas ne nalazimo u liberalnom kapitalizmu. Finansijsku (ne)stabilnost posle 2008. su održale kreditne linije američkih Federalnih rezervi i direktnih (sve većih) državnih intervencija, korporativna zaduženost je svugde porasla. To su sve pratile pravne reforme koje su kroz fleksibilizaciju onemogućile političko organizovanje nižih klasa – bilo kroz sindikalno organizovanje ili odustajanje od prava štrajkova te odsustvo bilo kakve regulacije nestalnih oblika rada – sa njima su se podrivali uslovi mogućnosti demokratije u punom, socijalnom smislu te reči. Ovakvi pravni oblici neliberalnog kapitalizma upravo predstavljaju normu.
Međutim, to nije uvek očigledno. Svaki liberal koji kuka nad pravnom državom zaboravlja da pravni sistem države uopšte ne mora da ima liberalni karakter. Naprotiv, neoliberalne reforme su napadom na niže klase podrile uslove mogućnosti pravne države i liberalnog tipa – napale su ideju jednakosti pred zakonom, koja de facto više ne važi za niže klase odnosno za one politički udaljene od vladajućih klasa.
Da bismo se u ovakvim uslovima borili, moramo ozbiljno razumeti smisao celine ovakvih promena. Ukratko, bez pretenzija na dublje odgovore, namera ovog skromnog eseja je da ocrta pravac u kome bi trebalo razmišljati. Uz ovakvu ogradu, teza bi mogla da se sažme vrlo prosto: Desila se promena pravnog sistema ka nečemu što ćemo u ovom eseju nazvati dualnom državom. Shvatanje dubine ovakve promene bi moglo da promeni pretpostavke opozicionih politika.

 

Anahronizam liberala

Pre nego što počnemo, trebalo bi prvo govoriti o tome zašto nije konstatovan problem od strane srpske opozicije. Gotovo celokupna politička borba u Srbiji svodi se na povratak izgubljene pravne države u bilo kom obliku. To gotovo sigurno zavređuje pažnju u svakom smislu. Međutim, sat se ne može naprosto vratiti unazad, niti se u ovom trenutku može naprosto tražiti da se liberalizam vrati kroz politiku, a da se ne dotakne ekonomska kriza, s obzirom na to da sve što SNS radi zapravo počiva na oba. U tom smislu, ono što liberalna opozicija danas radi jeste anahrono. Ona se dugo zalagala za rešenja koja su pripadala liberalnom obliku kapitalizma (medijske slobode, fer izborni sistem, itd.), da bi zatim propala, ali bez propitivanja uzroka te propasti – izuzev njihovog svođenja na negativne crte ličnosti Aleksandra Vučića. To ne znači da se za medijske slobodne ne bi trebalo boriti, naprotiv. Ono što su problematične tačke kod opozicije, je što se nije otišlo dalje od toga i preseklo sa dosadašnjom ekonomskom praksom ili pak ponudio novi modeli . Pored toga što su bili sputani „iznutra“, kroz neuspeh dogovora među sobom, konkretna rešenja u vidu „Novog društvenog ugovora“ koji se delio nasumičnim prolaznicima na Terazijama ili besomučnih protesta, nisu bila dovoljno. Sve ono za šta se zalažu ispostavilo se kao anahrono, s obzirom na to da nisu iskoračili korak napred u odnosu na mesto na kome su stali u očima svog biračkog tela: u oblasti ekonomske politike.

Problem nije zapravo u ravni da li jeste Đilas ili neko privatizovao ovu ili onu fabriku lično: problem je što su, nezavisno od toga, Đilas & Co percipirani da su to uradili. Naprosto, opozicija (Stranka slobode i pravde, Skupština slobodne Srbije, Zajedno za Srbiju [Nebojša Zelenković], nekadašnja Levica Srbije [Borko Stefanović] ili Narodna stranka [Vuk Jeremić] pa čak i deo Dveri, u kojima operiše Dragana Trifković, nekadašnja članica DS-a) je potekla iz Demokratske stranke, a tokom njene vladavine su se desile privatizacije i žrtvovanje domaće privrede – nekadašnje društvene svojine – bez obzira na profitabilnost – u ime stranih investitora i tržišnog kapitalizma.

Jedina lica koja su iz njihovog delokruga danas uspela da isplivaju sa dovoljnom distancom prema svojim prethodnicima su Marinika Tepić i eventualno Skupština slobodne Srbije.

Ono što nisu mogli uočiti, niti su hteli da vide, jeste da će ih upravo ta tržišna rešenja odvesti u neliberalni kapitalizam, s obzirom na to da su glavne karte otkrivene kad su vezali Srbiju za strana ulaganja koja nisu mogla biti nezavisna od globalne krize u nastanku.

Ovaj esej pokušava da osvetli probleme koji su zapostavljeni zbog dominantnog političkog narativa srpske opozicije, ali ne na probleme poput očigledne dezorganizacije, oportunizma ili puke lične političke razmirice. Naprotiv, postoji suštinski problem u celokupnom razumevanju političke dinamike Srbije, koji je toliko raširen da je postao zdravorazumski prihvaćen i izvan opozicije.

Stoga, ne bi bilo teško dokazati da celokupna srpska opozicija konstantno ponavlja dve stvari: da Srbija nema pravnu državu, te da se institucije urušavaju i (prethodno) da su SNS-ovci na čelu sa Aleksandrom Vučićem fašisti, odnosno nalaze se na rubu fašizma. Ovakvo (ne)razumevanje podrazumeva nekoliko posledica – između ostalog, razumevanje SNS-a kao primarnog zla, a potom razumevanje tog zla kao ličnog dela jednog čoveka. Zbog toga celokupni opozicioni narativ dopušta svakom ko bi se imalo usprotivio Vučiću da bude načelno dobrodošao bez obzira na razlike. Gotovo svako ko se usprotivi Vučiću se predstavlja kao branitelj ljudskih prava, sloboda i demokratije. Po svaku cenu se ulazilo u sukobe na tom osnovu (pre svega medijski), a autodestruktivna logika koja je usledila, izmrvila je prethodne opozicionare, kao i one koji su im se priključili. Da stvar bude gora, pored srpskih liberala, strana tela za monitoring takođe konstatuju ovu promenu. Retki su naslovi koji ne pominju da se Srbija našla među „top 10 autokratija sveta“ i sl.

Usled ovakvog pristupa u pozadini ostaje nešto treće: mogućnost da pravna država postoji, ali u izmenjenom obliku odnosno kao neliberalni oblik države – izrastao iz duboke ekonomske krize usled koje se razvio SNS, a koja nikada nije izlečena nego se nalazi na putu ka neliberalnom kapitalizmu, odnosno tržišnoj ekonomiji sa sve manje brige za ljudska i pre svega socijalna prava. To bi trebalo imenovati kao problem. Jer, uprkos opozicionom kukanju, ono što je bivša vlast smatrala „pravnom državom“ ipak nije nestalo preko noći 2017. – onog momenta kada je Demokratska stranka izgubila na izborima nego se i pre i posle toga menjala godinama (u čemu joj je, na žalost, pomogla i sama), a od skora ka svom neliberalnom obliku.

 

Država prerogativa

Ovakve promene nisu nove. Naprotiv, u omiljenom dobu za nekoliko opozicionara – onome posle Vajmarske republike – promene od tržišne privrede ka nacionalsocijalizmu su se desile na mnogo dubljem nivou. Njih je pre sto godina detektovao nemački teoretičar koji bi nam ovde mogao biti od pomoći – Ernst Frenkel: pravnik, socijalista i marksista jevrejskog porekla koji je u posleratnoj Nemačkoj doprineo uspostavljanju političkih nauka kao akademske discipline (uz nekoliko zaboravljenih teoretičara bliskih Frankfurtskoj školi, poput Arkadija Gurlanda). Upamćen je pre svega kao autor Dualne države: priloga teoriji diktature, napisane na osnovu iskustva Hitlerove Nemačke. Prema Frenkelu, u nacionalsocijalizmu je funkcionisao ne jedan, nego dva oblika države: normativna država i prerogativna država odnosno država prerogativa. U oba oblika su učestvovali i nacistička partija i državni aparati. Međutim, dok je prva „nasleđena“ uglavnom iz doba Vajmara i počivala na nominalnoj jednakosti pred zakonom, država prerogativa je počivala na pristupu „od slučaja do slučaja“ – njome nisu vladali ni subjektivni ni objektivni zakoni nego mere odnosno prerogativi političke administracije. Da bismo razumeli šta se desilo u neliberalnom kapitalizmu, neminovno je osloniti se na Frenkela. To bi bio preduslov daljeg razmišljanja.

U neliberalnom kapitalizmu očigledno se urušavaju, kako prethodni liberalni sistem prava, tako i socijalna prava osvojena prethodnim društvenim borbama, odnosno nasleđem socijalizma. Osnovni problem je kako onda koegzistiraju prethodna pravna država sa očiglednim neliberalnim oblicima eksploatacije i njene administracije, te odnos između ovakva dva oblika države. Od tog pitanja zavisi kako ćemo odgovoriti na problem „ Šta raditi dalje? “. Ovo su teme koje se očigledno tiču domaćih liberala, ali i njihovih protivnika.

Ono što sledi ne predstavlja nikakvo sumiranje Frenkela (jer mu je kontekst nakon 1945. stran), niti preterano duboko zalaženje u teoriju, ali je u izmenjenom obliku potrebno da bi se razumela današnjica. Kao što smo rekli, prema Frenkelu, prerogativna država počiva na prerogativima političke administracije… „Vodeće načelo političke administracije nije pravda; zakon se primenjuje u svetlu ’činjenica pojedinačnog slučaja’, a u svrhu postizanja političkog cilja.“ Gro filozofa, pravnika i ideologa prati upravo ovakvu matricu prerogativne države.

Međutim, ovakve mere nikada nisu bile puko arbitrarne, niti su bile neograničene. U tome leži paradoks postojanja neliberalnog oblika države – one u nacizmu i s nekom razlikom danas, polako razdvajaju države u slična dva oblika. U nacističkoj Nemačkoj su se ipak sklapali ugovori; plaćali porezi; ljudi razvodili; dugovi vraćali. Sve ove funkcije mogu obavljati i pravna država i ono što Frenkel zove „normativna država“ – u smislu puke egzistencije procedura koje se po potrebi mogu reintepretirati od slučaja do slučaja. Dok pravna država nije nužna kao takva, normativna država je nužna za svakodnevno funkcionisanje kapitalizma odnosno tržišnih ekonomija. Određena vrsta predvidljivosti nužna je za ovakve sisteme bez obzira da li to konformira liberalnom obliku ili ne. Arbitrarna moć nikada nije u potpunosti arbitrana, pogotovo ne u kapitalizmu.

Dodatnog poređenja radi, u nacionalsocijalizmu je prerogativna država nastala pozivanjem na pseudo-ustav u vidu člana 48. Vajmarskog ustava, kojim su predsedniku (a u slučaju Hitlera, kancelaru) date mogućnosti uvođenja vanrednih mera bez konsultacije sa Reichstag-om odnosno parlamentom, uključujući i mogućnost objavljivanja hitnih dekreta, upotrebu vojske radi zaštite države, te suspenziju ljudskih prava (zbog toga u nacističkoj Nemačkoj nikada nije ni uveden novi ustav). U nacionalsocijalizmu su se na temelju ovakvih dekreta izvodili raznorazni „zakoni“ paralelno sa postojanjem prethodnog Vajmarskog Ustava – osiguravajući opstanak pravnog sistema u izmenjenom smislu. Međutim, posledica ovakvog sistema je da bi se sfera političkog, odnosno državne intervencije, morale zasnivati na dokazu da je država uvek i svugde pod pretnjom da bi ovi dekreti imali smisla, u čemu su učestvovali pravnici Višeg suda Trećeg Rajha. Posledice toga su bile gotovo komične: u ekstremnim slučajevima moralo se dokazivati, primera radi, da je država pod pretnjom u sferi saobraćaja od strane udruženja taksista. Sa tim se – aktima normativne države – širila država prerogativa.

Međutim, područje njenog delovanja nije bilo neograničeno nego se, prema Frenkelu, ono zapravo samoograničavalo oko privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Prema njemu, pravni savetnici Gestapa (između ostalog dr Verner Best) su smatrali da se tek kod navodnih stvaralačkih snaga nacije, odnosno industrijskih monopola, te privatnog vlasništva velikih koncerna, savijala i sputavala ovakva moć prerogativne države. Monopoli nisu nikada napadani organizovano poput „jevrejskog kapitala“. Obično se zaboravlja da je u toku Trećeg Rajha došlo do porasta privatnog sektora i do prakse reprivatizacije. SA je bila obuzdana kada se tražila „druga revolucija“, itd. Ukratko, zbog ovakvog samoograničavanja s jedne strane, uz istovremenu potrebnu da se prerogativna država razvije iz i kroz normativnu državu, u Trećem Rajhu Frenkel smatra da je postojala dualna država.

Ovde nemamo nameru da ulazimo u detalje nego da u kratkim crtama naglasimo sličnosti i razlike.

foto: Igor Vukičević

 

Prvo, danas bi se moglo reći da u Srbiji postoji dualna država. U pravnoj državi, političko je deo državne aktivnosti, dok je u nacizmu političko obuhvatilo celu državu. Slično se desilo sa Srbijom. Nominalno, Srbija i dalje ima Ustav koji se, na žalost, prečesto menjao upravo u skladu sa potrebama političke administracije. Dok su u Nemačkoj normativna i prerogativna država bile nominalno odvojene, u Srbiji one to nisu nominalno. Međutim, to ne znači da prerogativna država ne funkcioniše de facto. Recimo, premda de jure vlada ne donosi zakone dekretima, ona to gotovo da radi de facto – često mimo javnih rasprava i brzo, upravo na osnovu potreba političke administracije. De facto, ovo važi za gotovo svaku sferu države: moć političke administracije se ne sme potcenjivati (pa makar ne bila izražena nominalno). U oblasti upravljanja su gotovo u svim javnim komunalnim preduzećima partijski kadrovi. U oblasti ekonomije se sa stranim investitorima sve češće sklapaju međudržavni memorandumi, opet na inicijativu vrhova vlasti. U oblasti nauke su se zbog potreba stranih investitora ili državnih ulaganja uveliko već „počistili“ kadrovi – ili se došlo do dogovora sa vlastima. Drugo, a u skladu s tim, privatno vlasništvo, pogotovo stranog kapitala, je tačka samoograničenja prerogativne države – ne zalazi se u slučajeve kršenja prava na rad u stranim kompanijama, niti se oni sprečavaju unapred u dovoljnoj meri. Izvršitelji (nastali u doba demokrata) su pokazali možda najgoru klasnu razliku između normativne i prerogativne države. Gotovo nikada se vladajuće klase nisu napadale – kao da normativno pravo važi samo za one koji nisu imali tu sreću da se rode kao deo vladajuće koalicije. Prema Frenkelu, jedine granice prerogativne države su njeno samoograničavanje u pogledu privatnog vlasništva i to vladajuće klase – dok su u Nemačkoj to bili industrijski monopoli, u Srbiji su to političke elite i strani kapital. Granica, moglo bi se pokazati, je ista uz sve razlike u kontekstu. Sukob između dva oblika države – SNS-ovog i pravno-normativnog – je na delu. Uz to, SNS-ova prerogativna država ima vodeću ulogu, dok se otpor u institucijama sveo na minimum, ali svakako ga ne bi trebalo zanemarivati.

Spram doba u kom je Frenkel pisao, različit je nastanak i opseg prerogativne države (dok SNS dela skoro pa kroz dekrete, on ipak formalno zadržava ljudska prava i ne koristi vojsku, niti vanredno stanje koristi kao „novi ustav“ – to su ipak bili ekstremi u kojima ne bi trebalo tražiti sličnost tamo gde je nema). Razlika je u tome da se u Srbiji nominalno ne mora proglašavati nešto za političko da bi se doneo dekret.

Srpska napredna stranka i država prerogativa

Gorepomenuta teorija bi mogla objasniti šta SNS nije, a šta jeste i njegovu posebnu dinamiku: para-državni iliti para-partijski aparat koji funkcioniše s onu stranu parlamentarne demokratije u smislu podele vlasti, bez obzira da li ona dolazila od partije ili države. On omogućava prerogativnu državu. SNS je u tome smislu uveliko prevazišao kriterijume parlamentarne stranke.

Recimo, nedavne ustavne promene povodom referenduma gde će, po članu 2, odluka doneta na referendumu biti punovažna i obavezna ako je za nju glasala većina izašlih birača, a ne većina građana sa pravom glasa. Nisu li se upravo ovakve promene s pravom nedavno nazivale oduzimanjem „suvereniteta građana“? Povodom toga bi se moglo reći da je građanima odavno oduzet suverenitet, onog momenta kada su Zakonom o izvršenjima dozvoljena oduzimanja privatne imovine svakog građanina Republike Srbije (koja se onda koruptivno preprodaje pogodnima na licitacijama). Paragrađanska udruženja poput „Levijatana“ redovno selektivno oduzimaju imovinu (pa makar to bili i ljubimci) te napadaju građane – uglavnom one koji nisu bliski SNS-u, niti su bogati. Pre povlačenja, ovo je novi nacrt Zakona o unutrašnjim poslovima trebalo da legalizuje – time što je predlagao da se Ministar unutrašnjih poslova, ovlasti da bilo kakvu narodnu patrolu ili organizaciju poput „Levijatana“ proglasi za policiju. Svrha svega ovoga su institucionalizacije preventivnih mehanizama koje gotovo uvek prate prerogativnu državu, a ovde SNS kroji državu po obličju svome. Činjenica da se zakon povukao i to upravo na reč Aleksandra Vučića govori u prilog samoograničavanju prerogativne države. Bez obzira da li se samoograničava ili širi – prerogativna država je odlučila. Upravo su se ovde zaobišli svi mogući stručnjaci ili pravnici.
Pored SNS-ove prevencije otpora, odlazak opozicije van parlamenta je najlepše zacementirao ovakvo stanje u smislu da je naprosto sledeći korak preventivno onemogućavanje otpora tamo gde ga je ostalo – na ulicama, van parlamenta. Upravo u tome leži pravac u kom se prerogativna država SNS-a kretala u poslednjih nekoliko godina – zatiranje otpora tamo gde ga je ostalo. Toga je posledica bila policijska represija. Da li će ova biti legalizovana ili ne zavisi od sukoba normativne i prerogativne države, spoljnopolitičkih faktora i sl.
No, dokle god članovi SNS-a imaju bilo kakvu organizacionu strukturu koja se preklapa sa državom, dinamike prerogativne države opstaje. Međutim, otkud SNS-u tolika želja da se uglavi u strukture normativne države i zakorači ka neliberalnom obliku kapitalizma kao vladajuća klasa? Očigledno nešto nije štimalo u prethodnim vremenima, a oči se zatvaraju pred tim da je SNS socijalni fenomen koji je proiznikao iz krize – i razvio se u to što jeste, da bi spasio samog sebe odnosno članove. Oni su se preko SNS-a sačuvali od socijalne degradacije. Međutim, važi i obrnuto: celokupna stranka potom socijalnu zavisnost članova koristi u svrhe politike – promene poput „oduzimanja suvereniteta građana“ direktno su u vezi sa samom brojnosti SNS-a. Štaviše, one bi SNS-u čak pogodovale u smislu mobilizacione dinamike.

 

foto: Igor Vukičević

U Srbiji, zemlji među prvima u Evropi po socijalnoj nejednakosti prihoda, vlada ujedno i najbrojnija partija u Evropi, ali to ne bi trebalo ni da nas iznenađuje. Na njihovu „sreću“ osnovana 2008. kada i svetska kriza, SNS se posle pomenute krize 2008. (odnosno 2010. u Srbiji) ubrzo katapultirao u političku arenu kao zasebna partija koja je integrisala pro-EU i proruski stav. Stvoren kao „desna pretnja“ Borisu Tadiću i demokratskoj partiji, SNS se ubrzo i sam našla na pročelju bezbednosnih službi (Vučić je bio koordinator službi bezbednosti od 2012) i otuda je put nadalje bio zasigurno bez bezbednosnih prepreka. Njegova politička fuzija proevropskih i proruskih struja mu je omogućila brojnost i desnicu stavila na vlast u trenutku krize. Međutim, ogromnu brojnost mu nije omogućilo samo politika. Između građevinske industrije, opština, mesnih zajednica i JKP-ova, dakle državnih funkcija i građevinarstva, SNS je postao „sredstvo“ odnosno mehanizam dela populacije koji se, za razliku od ostalih, „spasavao“ od gotovo sigurnog ekonomskog porinuća putem partijske nomenklature. U Srbiji je, zbog ogromnih nejednakosti, ovakav mehanizam od šireg društvenog značaja. Zato na Evropskom kontinentu ne postoji nijedna partija koja je veća od SNS-a. Prema jednom istraživanju, dok se najveće evropske partije kreću od 200.000 (HDZ u Hrvatskoj) do 400.000 članova (poput CDU u Nemačkoj ili Makronove partije u Francuskoj), sa 646.000 članova, SNS je u apsolutnim (dakle, ne relativnim) brojkama najbrojnija partija u Evropi, bez obzira na to što Srbija stoji tek na 19. mestu u Evropi po broju stanovnika. „Biti izvan Srpske napredne stranke praktično znači biti izvan sistema“, kako reče jedan novinar. Korupcija je postojala i pre SNS-a, ali nikada toliko da se obezbedi ekonomska baza za toliko veliki rast partije. Sa 9,13% građana Srbije u SNS-u, skoro svaki 10 građanin je član ove partije, tako da se ova partija proširila dovoljno da „upije“ dobar deo političkih kadrova. U Srbiji, zemlji u kojoj se nikada nije desila lustracija, jedino su skidani sa funkcije članovi DS-a i ostale opozicije, koji se nisu priključili SNS-u. Otuda i ne iznenađuje što je posle raspada (i potom bojkota) opozicionih partija od 2017-2021 ova partija ostala sama u parlamentu. Stoga, pošto zakonom o referendumu zadire u srž „volje naroda“ (mobilisanje samog SNS-a sada bi se mogla „volja naroda“ simulirati pa time anti-SNS struje stopirati), zaokružuje si i onaj deo politike koji se odnosio na ulice, kao što je zaokružen onaj deo politike koji se ticao samog parlamenta. Drugim rečima, ovde je na delu upravo ono što se nazvalo prerogativnom državom. Da se ostalo u okvirima parlamentarne demokratije, SNS ne bi rastao tolikom brzinom (ako ništa, „preletalo“ bi se iz SNS-a u druge partije), a kamo li da donosi zakone toliko brzo.

Ovo dakako nisu sve sfere u kojima SNS pretvara Srbiju u državu prerogativa, a politička sfera nikako nije izolovana. Naprotiv, Srbija se upravo kroz strane direktne investicije, mahom iz EU, a potom i Kine, kroz SNS prikopčala na „svetske tokove“ politike. Srpska napredna stranka – nastala sa svetskom krizom i krizom Evropske Unije, odnosno evrointegracija – nije ni mogla računati na stabilnost. Pod izgovorom konstantnih reformi u navodnu svrhu evrointegracija, socijalna zaštita kod domaćeg radnog i ostalog zakonodavstva se rasformirala, dok su u radnim zakonima čak postojali članovi koji su se potom proglašavali neustavnim (poput onoga da se otkaz može dobiti samo na osnovu sumnje poslodavca, dakle bez ikakvog dokaza da se radnik loše ponašao). Dakle, moglo se naslutiti kuda voz ide. Tako se, usled krize, stvorila specifična dinamika u kojoj su se evrointegracije koristile radi ubrzanog razvoja neliberlanog pravnog sistema.

Ovo govori istovremeno i gde leže slabe tačke SNS-a. Naime, ova organizacija se toliko raširila da je počela da reprodukuje unutrašnje protivrečnosti društva. Dok se u nekim sferama ova organizacija obračunava sa suparnicima (npr. telekomunikacione industrije gde vlada bitka između državnog Telekoma i pro-SNS-ovskog Telenora vs „slobodnog“ SBB-a), u drugim, državnim sferama bez konkurencije – poput vojske – odvijaju se unutrašnji sukobi. Ispod oka javnosti se recimo kartelizovala izvozno-orijentisana vojna industrija (sa svojim skandalima u Jemenu), plen oko kog su se isplele unutrašnje protivrečnosti SNS-a. Razvijali su se suparnički klanovi (Aleksandar i Andrej Vučić-Brnabić vs Nebojša Stefanović-Hrkalović). Ovakvi sukobi klanova potvrđuju koliko su autoritarne države zapravo fluidne države. One govore koliko se ocrtavaju potencijali da se SNS raspadne iznutra, ukoliko se ove protivrečnosti zaoštre. Mada teško da bi posle tog raspada SNS-ovi kadrovi naprosto propali – izglednije je da bi formirali slične stranke nego propali i povukli se van politike bez nekog dubokog razloga.

 

             Dodatak

 

Globalizacija i njena kriza: ekonomski preduslovi prerogativne države

Kao što smo pomenuli, nikakva novina nije to da se liberalni kapitalizam već uveliko nalazi u krizi. Pre pandemije su različiti profili ekonomista – od Adama Tuza, koji za sebe tvrdi otvoreno da je liberal, do En Petifor, Ričarda Vulfa, Džona Smita i Karmen Rajnhart (da navedemo samo neke) – raspravljali o potencijalnim uzrocima buduće krize sve do početka 2020. Čak je Nebojša Katić (ni po kom osnovu marksista) nedavno morao da prizna da „U ovom haosu izmiče šira slika. Liberalni kapitalizam je na respiratoru novčane emisije i niskih kamata“. To dakako nije ništa novo. Naprotiv, dosta godina je prošlo od kada se kročilo u eksperimentalnu teritoriju, pogotovo sa negativnim kamatnim stopama.

Premda se to retko spominje, najreakcionarnija ideologija „slobodnog tržište“ – naslovljena neoliberalizmom – je dovela do globalne monopolizacije dok je njena posledica – fleksibilizacija, odnosno napad na radnu snagu, doveo do urušavanja najnižih mogućih standarda na globalnoj periferiji uz stagnaciju plata u zemljama centra. To se branilo „rastom produktivnosti“ i „globalizacijom“, dok se kroz izmeštanje proizvodnje u realnosti desilo odvajanje produktivnosti od plata, neshvatljivo za liberalne teoretičare, kroz „slobodne ekonomske zone“ ili naprosto reforme radnih zakona – pogotovo evropskih ili istočnoevropskih. U Srbiji je trenutno u toku debata oko „povećavanja“ produktivnosti rada kroz uvođenje rada nedeljom, redukovanje odgovornosti poslodavca na usmene dogovore i napad na sindikalizovanje, te prava kolektivnog pregovora kod sezonskih radnika i ukidanje odgovornosti za seksualno uznemiravanje.
To samo pokazuje ono što se znalo od samog početka neoliberalizma – da on nema ničega pozitivnog u sebi, nikakvih novina, da se u praksi svodio doslovno na rušenje kejnzijanizma, marksizma i socijalne države: zdravstva, školstva i osiguranja. Namesto toga nije postavio nikoga niti išta: ni ljudski kapital (jer se doobrazovni sektor pretvorio u mehur), ni mala preduzeća ni sitne preduzetnike (jer se preko njega došlo do monopolizacije), niti bilo kakvu drugu figuru. U realnosti se akumuliralo, a kada se neoliberalizam „ostvario“ porušivši sve ostalo osim sopstvenih politika, ostale su svetska kriza i globalna pandemija. Upravo to se desilo, a očekivalo se da bi neoliberalizam ipak bio nešto više od toga. To je, između ostalog, razlog što se uopšte ne vidi postojanje neoliberalizma nakon takvih politika – čemu uostalom debate o njegovom imenovanju ili samom postojanju (vrlo simptomatično, od svakodnevne buzzword, sada nismo sigurni šta se desilo sa neoliberalizmom)?

Desilo se to da se on “ostvario” svojim ukidanjem. Danas nema potrebe rušiti socijalnu državu, jer su nestali protivnici koji su je branili, te se retko uopšte mora opravdati dalje razaranje onoga što su zapravo njeni retki ostaci. Međutim, upravo u toku njihovog razaranja, zašli smo u neliberalnu teritoriju, gde se ukidaju same osnove demokratije – u vidu učešća nižih klasa u socijalnom odlučivanju i normativne jednakosti pred zakonom. Upravo je to posledica operacije države prerogativa.

Ona ima svoje uzroke – između ostalog ekonomske – lokalno. No, ona vuče globalne korene u istom mahu. Kriza 2008. godine zapravo nikada nije ni bila rešena, niti je bila finansijske prirode u potpunosti. Ona predstavlja odugovlačeni odgovor na nikada rešeni pad profitabilnosti. Izmeštanje američke proizvodnje od strane transnacionalnih korporacija (od hrane do današnjih industrija čipova i mobilnih telefona pogotovo) u Kinu, je samo odložilo pad profitabilnosti nakon Drugog svetskog rata. Američke kompanije su sve više i više počele da zadržavaju profite i odbijaju da reinvestiraju u domaće tržište – nisu imale ni razloga, kada im je pitanje jeftine radne snage rešeno izmeštanjem proizvodnje van domaćeg tržišta. S druge strane, od globalnog izmeštanja proizvodnje su počeli da stižu ogromni profiti (prema jednom izveštaju, preko 80% svetske trgovine dolazi iz globalnih lanaca vrednosti odnosno izmeštene proizvodnje u vlasništvu transnacionalnih korporacija! Dakle, većina svetske trgovine ne bi postojala da se ovoliko izmeštanje proizvodnje nije desilo). Otuda ni ne čudi što se preko 90% profita često ulaže u trgovinu na finansijskim tržištima, pa isplaćuje kroz dividende, a samo 10% reinvestira u proizvodnju. Ovo ne umanjuje, ali izvrće Marksovu pretpostavku da kapitalisti nužno investiraju u sredstava za proizvodnju u toku akumulacije – drugi oblik akumulacije se u realnosti postiže smanjivanjem rashoda na plate, kroz izmeštanje proizvodnje u zemlje gde su rad i resursi jeftini, a profit koji bi se mogao stvarati upravo kroz berze i razvoj proizvodnje je tu bio sekundaran cilj – u ekstremnim slučajevima ga ne mora ni biti . To dovodi do stagnacije iz koje su američke firme vadile eventualno Trampove poreske olašice i gomila finansijskih injekcija. Proizvodno pitanje je ostalo nerešeno, jer su uglavnom davani monetarni odgovori – kao da su uzroci krize nekako magično bili odsečeni od sfere proizvodnje.

U tom smislu, reći da je kriza 2008. bila finansijska predstavlja njeno umanjivanje – ona je finansijska samo po formi, a globalno izmeštanje proizvodnje je uslovilo ogromne profite transnacionalnih korporacija i time omogućilo ogromne spekulacije. Sa tim paralelno ide rast korporativne zaduženosti i zavisnosti od sve većih – gotovo istorijskih – državnih intervencija.

S druge strane, finansijska tržišta su napokon profitirala od kolapsa istočnog bloka, kada su privatizacijama pokupovane i zatvarane bivše socijalističke firme, usled čega je nastala deindustrijalizacija. Pare su iznete u Zapadne banke, dok se istovremeno neoliberalna deregulacija finansijskih tržišta pobrinula da se omoguće najspekulativnije investicije. Uprkos svemu, pevali su se hvalospevi globalizaciji. Međutim, onog momenta kada se kapitalizam zaokružio kao svetski sistem po prvi put – bez komunističke opozicije ma kakvog tipa – nije prošlo ni dve decenije i izbila je kriza svetskog karaktera. U Istočnoj Evropi, ali pre svega u zemljama bivše Jugoslavije (od kojih je Srbija imala verovatno najdužu, a usput i nedovršenu tranziciju od preko 30 godina), kriza se lako širila. U Srbiji, evropski narativ koji je faktički postao i realnost u smislu kredita i trgovine: 3/4 kredita su bili indeksirani ili denomirani u evrima; bankarski sektor je privatizovan i otkupile su ga većinom evropske banke koje su posle izvlačile novac iz zemlje putem razlika u kamatnim stopama NBC i ECB; uvoz i izvoz su najviše zavisili od zemalja Evropske Unije – usled svega toga olako su ostale bez zaštite od svetske krize. Utoliko se potvrdila tužna realnost da su zemlje istočnog bloka, odakle se najviše para iznosilo, zapravo postale prve žrtve svetske krize.

No, ono što naša preokupacija liberalnim kapitalizmom zapravo tendenciozno zapostavlja, su mutacije ka neliberalnim oblicima restauriranog kapitalizma koji pokušava da se spasi – od samog sebe. Ono što tu dolazi kao opasnost su raspadi pravnih sistema, kako evropskih tako i srpskih, pod pritiskom neliberalnih tendencija usled nade da će se viši slojevi „obogatiti i penzionisati se pre nego što se sruši ova kula od karata“, kako se to lepo pred američkim Kongresom otkrilo iz prepiske eksperata za kreditne rejtinge u mejlovima iz 2006. godine .

Umesto zaključka, lokalni odgovori na globalne trendove nikada rešene krize mogli bi se sagledati kao plodno tle, odnosno krajnji uzrok pojave sukoba prerogativnih država sa ostacima normativnih država iz „doba“ liberalizma. Premda joj organizacioni koreni datiraju iz devedesetih u vreme SRS-a, struktura SNS-a evoluirala je u uslovima ovakvog sukoba. Usled toga bi se, na žalost, vrlo uskoro mogao u potpunosti konsolidovati srpski oblik države prerogativa.

Nemački progresivci usuđuju se da sanjaju o levoj, crveno-zeleno-crvenoj koaliciji

Politički Pregled
-
0
Nemački progresivci usuđuju se da sanjaju o levoj, crveno-zeleno-crvenoj koaliciji

 

Nemački progresivci usuđuju se da sanjaju o levoj, crveno-zeleno-crvenoj koaliciji

 

SDP i Zeleni javno ne isključuju savez sa Levicom, ali nezvanično su skeptični po tom pitanju

 

Dok Nemačka ovog vikenda izlazi na izbore, postoji scenario koji konzervativcima izaziva noćne more, a progresivcima daje priliku za snove: nakon šesnaest godina vladavine konzervativaca, najsnažnija ekonomija Evrope može u narednom četvorogodišnjem mandatu dobiti levičarsku vladu.

Mogućnost podele vlasti između Socijaldemokratske partije levog centra (SDP), Zelenih i levičarske Die Linke (Levice), nazvane crveno-zeleno-crvena koalicija ili R2G, nametljivo je isticana proteklih nedelja od strane konzervativne Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u pokušaju da se glas za trenutno vodećeg kandidata za kancelara, pragmatičnog ministra finansija Olafa Šulca, kvalifikuju kao sunovrat ka radikalnoj levici.

SDP i Zeleni su bili dosta tihi po tom pitanju, odbijajući da isključe takvu mogućnost u javnosti, ali nezvanično su prilično skeptični.

Pod pritiskom da o tome govore, nekoliko poslanika dve velike partije levog centra, odbilo je da se izričito izjasni, ali su svoja gledišta iznela dosta jasno: priča o crveno-zeleno-crvenoj Nemačkoj je za njih iznad svega strateška pretnja, potrebna kako bi Slobodnu demokratsku partiju (FDP) privoleli da im se pridruži u vlasti.

I dok su šanse da SDP i Zeleni uđu u koaliciju sa Levicom slabe, Nemačka ulazi u nepoznatu teritoriju sa novim izborima: po prvi put, koalicija koju će činiti najmanje tri  partije izgleda neminovna. Stare izvesnosti će uskoro prestati da postoje.

„Crveno-zeleno-crveno nije preterano izvestan ishod izbora, ali ne može se ni isključiti u potpunosti“, kaže Stefan Libih, poslanik Levice i jedan od najglasnijih promotera prevazilaženja istorijskih rivaliteta u Nemačkoj. „To je više od strašila kojeg su stvorili konzervativci”.

SDP je u načelu bila otvorena za razgovore sa svojim rivalom na krajnjoj levici od kada je usvojila partijsku odluku da više ne isključuje koalicije sa bilo kojom partijom „izuzev desnih populista i ekstremista”.

Od tada je R2G koalicija formirana i funkcioniše manje-više harmonično u Istočnoj Turingiji, gde Levica daje predsednika državne vlade i u gradovima Berlinu i Bremenu.

Pred nedeljne izbore, istraživanja javnog mnjenja prognoziraju tanku, ali stabilnu većinu R2G savezu. Partijski programi pružaju više mogućnosti za zajedničku saradnju nego tokom prethodnih izbornih godina. Prema nalazima istraživanja Berlin WZB Social Science centra, programi ove  tri partije se najviše podudaraju, posebno kada je reč o socijalnim pitanjima.

Paradoksalno, neke socijaldemokrate vide ovakva poklapanja kao prepreku, pre nego kao poveznicu za dogovor o podeli vlasti. S obzirom na to da sve tri partije pozivaju na uvođenje takse na bogatstvo, nejasno je koju politiku Levica može promovisati kao svoju pobedu, čak i ako se domogne ministarstva za rad.

„Da biste pripremili teren za veliku i funkcionalnu koaliciju, morate se pobrinuti da nijedna strana ne napusti pregovore kao gubitnička”, rekao je jedan od poslanika SDP. „To je dovoljno teško sa dve, ali je još teže kada imate tri partije”.

Kada bi Levica ušla u vladu Nemačke, to bi ipak označilo razbijanje tabua, ne samo za partijsku istoriju demokratske naslednice Partije socijalističkog jedinstva, svemoćne sile Istočne Nemačke politike, nego i za njenu pacifističku zadršku prema intervencijama u inostranstvu i izdvajanju za vojsku.

U svom izbornom manifestu, Levica poziva na raspuštanje NATO i njegovu zamenu „zajedničkim bezbednosnim sistemom u koji će biti uključena i Rusija”. Sami partijski lideri kažu da takvi zahtevi imaju korene u istorijskim uverenjima, pre nego što odražavaju savremena stremljenja. Diskusije o budućnosti NATO, kažu, svakako je u toku, inicirana od strane centrista kao što je francuski predsednik Emanuel Makron.

Međutim, odluka Levice da apstinira tokom prošlomesečnog glasanja za predlog da se nemačke trupe pošalju u spasilačku misiju u Afganistan, ilustruje koliko je njen stav u saglasnosti sa stavom drugih partija koje naginju ka levici po tom pitanju. Ova poruka se može shvatiti kao test: poslanici su koristili svoj glas u Bundestagu i za podršku Vladimiru Putinu, Bašaru El-Asadu i moćnim liderima Južne Amerike.

Posebno među Zelenima, gde su uticajni eminentni borci za ljudska prava okupljeni oko kandidatkinje za kancelarku Analenu Berbok, postoji nezadovoljstvo u vezi sa pozicijom Levice. Sukobi sa Levicom u vezi sa pan-evropskom vojnom saradnjom bili bi, kažu, jednako ozbiljni koliko i neslaganja sa FDP po pitanju finansijskih izdataka.

Aludirajući na ideološki balast Levice, Šulc je izjavio da bi formirao vladu samo sa partijama koje su jasno posvećene NATO i snažnoj Evropskoj uniji. I dok je trenutno rukovodstvo Levice više proevropsko nego, recimo levi nacionalista iz Fancuske Melanšon, iskrenu saglasnosti po ovim ključnim tačkama, možda je isuviše teško postići.

Poslanici SDP i Levice koji su imali volje za to, proveli su poslednjih nekoliko godina u diskusiji na temu kako njihove sukobljene spoljne politike mogu biti izmirene unutar koalicije. Jedno od rešenja koje se razmatralo je interna procedura glasanja u vezi sa spoljnopolitičkim pitanjima, od slučaja do slučaja. Većina socijaldemokrata smatra da je takav mehanizam nefunkcionalan, posebno za dugogodišnje mandate Ujedinjenih nacija.

Uprkos tome, u nedeljama pred nama verovatno će biti nekih preliminarnih razgovora u vezi sa koalicijom levice. Tzv. Sondierungsgespräche, balansirani pregovori kao test obostrane volje za saradnjom obično prethode zvaničnim koalicionim pregovorima, a mogućnosti za sklapanja koalicija su ove godine raznovrsnije nego ikad.

U slučaju da se FDP ne pomeri ni korak po pitanju ključnih socijaldemokratskih zahteva, kao što su povećanje minimalne zarade i novi porez na bogatstvo, razgovori sa Levicom će dobiti na značaju.

Jedan argument u korist saveza sa Levicom može biti i njena trenutna slabost. Kako njena dominacija u uporištima u nekadašnjoj istočnoj Nemačkim bledi, istraživanja predviđaju da će stranka ove godine jedva uspeti da se domogne Bundestaga.

Liderski duo partije, Džanin Visler i Suzan Hening-Velsov su relativno nova lica na domaćoj političkoj sceni i mogu prepoznati ulazak u vladu kao poslednju šansu da preokrenu pad partije, čak i po cenu da to znači prelazak preo nekih crvenih linija iz prošlosti.

„Ulazimo u novi svet tropartijskih koalicija“, rekao je jedan poslanik SDP „i svi zajedno moramo da ustanovimo kakva će biti nova pravila igre “

MEĐUNARODNI DAN DEMOKRATIJE

Aleksandar Jovanović
-
0
MEĐUNARODNI DAN DEMOKRATIJE

aleks

 MEĐUNARODNI DAN DEMOKRATIJE

Generalna skupština UN 2007. godine donela je odluku da se 15. septembar obeležava kao Međunarodni dan demokratije, a povod je usvajanja Univerzalne deklaracije demokratije 15. septembra 1997. godine, od strane Interparlamentane unije. Razlog je bio podrška državama u svojim naporima da ojačaju i konsoliduju demokratiju. Iz ovoga se izvode ostale srodne pojave koje proizilaze ili su usko vezane za pojam demokratije, kao što su: vladavina prava (pravna država), ljudska prava, slobode, tolerancija, pluralizam, borba protiv represija, itd. 

 

Demokratija nije mesto, odredište, poslednja stanica, ona nema krajnji ishod. Demokratija je mnogo toga i predstavlja svašta, ona je neprekidni proces ostvarivanja naših predstava, ideala. Ona je borba, nastojanje, bitka, težnja, tražnja, trka, kampanja koja je u nekom smislu sama sebi protivrečna jer zahteva žrtvu, snagu, trud, napor, suprotstavljanje, silu, kako bismo došli do neke utopije, gde nas čeka večito blagostanje, mir i spokoj. Neprijatelji demokratije su razni, od pojedinaca, institucija, neformalnih grupa, koje će retko priznati da su protiv demokratije. Problem u shvatanju demokratije nije u “njima” negu u nama samima, našim pogledima i shvatanjima, projekcijama naših ideala. 

 

Na tom putu mi smo u stalnom problemu, jer ne znamo da li smo prešli određeni put, da li smo hodali u mestu, ili smo hodali u pogrešnom pravcu.

Skretanje pažnje na ovaj problem je neophodno ako želimo da ostavimo naše okruženje i svet u boljem stanju od onoga koji smo zatekli kada smo se rodili i kada smo postali punoletni. Mnogo je razloga za uzbunu i zabrinutost da se ovo neće desiti. Naša uljuljkanost u “prihvatljivo” stanje demokratije u najširem smislu je siguran put da nepovratno krenemo u pravcu ozbiljnog narušavanja demokratije koje se ne može lako vratiti.

Da bi potvrdio prethodno iznet stav, uzeću za primer izveštaj Freedom housekoji vrlo detaljno, metodološki pouzdano i komparativno pokazuje da je demokratija u svetu “pod opsadom”. Poslednjih 15 godina  došlo je do pada indeksa demokratije i sloboda na svetskom nivou. Metod je zapravo jednostavan: razlika broja zemalja u kojima se stanje poboljšalo i pogoršalo. Dodatno je zabrinjavajuće što su velike zemlje (u odnosu na populaciju, ekonomiju, površinu, samim tim i uticajne –  Kina, Indija, SAD) počele da padaju u ovom pogledu, a one su uvek te koje “vode kolo” naspram malih država. Ovaj trend se, u međuvremenu, dodatno pogoršao, jer je pandemija postala opravdanje mnogim vlastodršcima za dalje uništenje demokratskih institucija. 

Evropa ne stoji mnogo bolje, posebno Istočna Evropa i naš region, u kome su sve države postale države sa lošom demokratijom ili hibridni režimi. Demokratija nije samo pitanje slobode govora već i mnogih drugih stvari. Posebno zabrinjavajući procesi, koji su usko povezani sa demokratijom, su nedostatak društvene pravde i rast ekonomske nejednakosti. Oni se mnogo teže ispravljaju. Česta mantra da je sloboda jednaka liberalnoj demokratiji, a da je ona jednaka ekonomskoj slobodi, se ovde pokazala kao neistinita. Ekonomske razlike postaju sve veće, a one su uvek povezane, ne sa urušavanjem, već sa nestankom demokratskih institucija, samim tim i slobode i pravičnosti. Neoliberali optužuju “populiste” i nacionaliste za ovu pojavu, ne pokušavajući da uvide razloge rasta nacionalizma i “populizma” koji predstavlja novu reč za bauk sa levice i desnice, a da ta reč nije ekstremizam. 

 

Srbija je preživela mnogo toga u protekle tri decenije, a kada je reč o stanju demokratije i sloboda vrlo je “uspešna” u padu i pretvaranju u hibridni režima koji liči na jednopartijsku državu. Razlika između hibridnog režima i autoritarizma je vrlo tanka i krhka, a razlog zbog čega još nismo skliznuli u autoritarizam je pitanje imidža koji režim (pod potpunom kontrolom Aleksandra Vučića) mora da ostvari pred svojim “partnerima” unutar EU i SAD. Mora se razumeti da za unutrašnju politiku ovih država ne bi bilo umesno davanje podrške autoritarnom režimu, u ovom slučaju režimu Aleksandra Vučića. Iza toga stoje i ekonomski interesi, ali i političko ideološki, jer mora se imati na umu da većinu u Evropskom parlamentu čini ista politička grupacija u kojoj se nalazi i SNS. 

 

Politički pregled je i nastao kao potreba da se o ovim pitanjima razgovara i time širi svest, ali i unapređuje razvoj mišljenja i sagledavanja ovog vrlo ozbiljnog problema. Ekološki problemi izraženi kroz evidentne klimatske promene i demokratija su danas na udaru i na najtežem ispitu. Formiranje novog diskursa koji će sadržati vrednosti kao što su: demokratija, solidarnost, očuvanje prirode, socijalne i ekonomske pravde je “rat” naših generacija. 

 

PANDEMIJA ILI ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?

Predrag Đurić
-
0
PANDEMIJA ILI ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?

 

 

PANDEMIJA ILI ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?

 

Kako druga godina pandemije uporno odmiče, sa kišnim danima kao da je već počela pandemijska „vruća jesen“, a kraj pandemije se ne nazire. Pandemije su se javljale i u prošlosti, većina ih je bila praćena i sa „pandemijama“ straha, stigmatizacije, diskriminacije, ali su i uzrokovale dugoročne promene u društvu. Možda najznačajnija pandemija pre 20. veka bila je pandemija kuge u Evropi u 14. veku. Norman Kantor, u svojoj knjizi Posledice kuge: crna smrt i svet koji je stvorila, označava ovu pandemiju kad okidač za početak prelaska iz feudalnog ka kapitalističkom društvu. Posebno je poznata i pandemija gripa koja je započela u poslednjoj godini Prvog svetskog rata. Kombinovane posledice ratnih strahota i pandemije obeležile su posleratni period i generacije ljudi.

 

Ako ostavimo po strani biološke i zdravstvene aspekte pandemije, koje su njene osnovne društvene karakteristike danas? Kako je opterećenje pandemijom različitog intenziteta i profila u različitim delovima sveta, zadržimo se u Srbiji, imajući u vidu da uočene pojave nisu karakteristične za ovu zemlju, već su pre primer koji se javlja u srodnim društvima.

 

Prva karakteristika je pandemijski zamor. U svetu u kojem se živi brzo, a promene su česte, situacija koja traje već godinu i po dana, bez izgleda za skorašnji kraj, deluje opterećujuće za većinu građana. Ipak, prethodnih nekoliko meseci karakterisani su popuštanjem i ukidanjem većine postojećih, ionako labavih mera, koje su se, opet, relativno slabo i poštovale. Strah postoji od vraćanja mera, posebno onih koje će otežati putovanja, okupljanja, društveni život. Zamor je posebno vidljiv i kod Kriznog štaba, koji reaguje sve češće tromo i inertno, a bezidejne izjave zvaničnika dodatno potkrepljuju tvrdnju o zamoru pandemijom.

 

Drugu karakteristiku čini netransparentnost. Podaci o pandemiji koji se saopštavaju javno su veoma šturi, svedeni na nekoliko osnovnih pokazatelja. Uz konstantno prisutnu propagandu, koja za cilj ima da prikaže kako je pandemijski odgovor vlasti idealan, ovo predstavlja veliki problem. Dakle, ne očekuje se od građana da, imajući uvid u sve relevantne podatke, sami izvlače zaključke, već im se servira tumačenje situacije, očekujući da se takvo tumačenje prihvati zdravo za gotovo. Ovo je i prvi verovatan razlog visokog stepena nepoverenja građana. Treba, na primer, uporediti javno dostupne podatke u Srbiji (https://covid19.rs) i Sloveniji https://covid-19.sledilnik.org/sl/stats). Odgovor se sam nameće.

 

Treću karakteristiku pandemije u Srbiji čini nedoslednost. Početak pandemije obeležile su neoprezne izjave zvaničnika, koji su umanjivali značaj pandemije. Sledilo je potpuno „zaključavanje“ sa vojskom pod oružjem na ulicama, a zatim potpuno „otključavanje“ sa izborima, utakmicama, masovnim okupljanjima, čime je nepotrebno izazvan drugi pandemijski talas. Tokom cele pandemije, najveći državni i crkveni zvaničnici pojavljivali su se u javnosti bez maske, kršeći zabrane okupljanja u zatvorenom i na otvorenom. Tokom zime nesmetano su radili zimski i skijaški centri, što je svakako doprinelo širenju pandemije. Obaveze nošenja maski i držanja rastojanja slabo su se poštovale i nisu se kontrolisale, kao uostalom u određenoj meri i ograničenje rada ugostiteljskih i objekata za zabavu. Održavanje festivala sa hiljadama prisutnih bez držanja rastojanja i nošenja maski, uprkos preduzetim merama, problematično je i sa epidemiološkog i sa etičkog aspekta.

 

Poseban problem čini nešto što bih nazvao „postpetooktobarski sindrom“, odnosno potpun gubitak poverenja u sistem i nosioce funkcija, kao posledica neispunjenja (nerealnih) datih obećanja. Tako su u prvim mesecima pandemije predstavnici vlasti najavljivali da će već od leta ili jeseni situacija biti bolja (čuveno „naredne dve nedelje su ključne“), a čim se pojavi vakcina, za kratko vreme će se završiti pandemija. Nažalost, ovakva nerealna obećanja, koja su plasirali i političari širom sveta, nisu bila zasnovana ni na kakvim činjenicama, već su bila deo puke propagande. Tragedija je što su zdravstveni i naučni radnici uglavnom ostali tihi na ovakva obećanja.

 

Ta „utišanost“ zdravstvenih i naučnih radnika je sledeća karakteristika pandemije (opet, ne samo svojstvena Srbiji, ali u njoj možda više izražena nego u nekim drugim zemljama). Nažalost, neki od vodećih državnih stručnjaka opredelili su se za tišinu i ostajanje u senci dok pandemija ne prođe. Iako je razumljivo njihovo opterećenje različitim aktivnostima, komunikacija sa građanima podjednako je bitna. Pre se stiče utisak da se radi o svesnom ćutanju državnih epidemiologa i drugih relevantnih stručnjaka, kako bi se izbegla eventualna konfrontacija sa vlastima. Time se, nažalost, gubi poverenje građana i otvara prostor raznim parainformacijama.

 

U navedenim okolnostima, kada zvaničnih informacija gotovo da i nema, protivepidemijske mere se primenjuju selektivno i često izuzimaju visoke zvaničnike, a „struka“ ćuti, čak i onda kada se daju nerealna obećanja, zar treba da čudi prisutno nepoverenje građana?

 

Ne treba gubiti iz vida ni „podlogu“ na kojoj se razbuktala pandemija i delom čini značajan faktor za nepoverenje prema značaju pandemije i protivpandemijskih mera. Tu se moramo opet vratiti na „postpetoktobarski sindrom“. I dok su devedesete godine prošlog veka bile godine opšte devastacije, one su isto tako bile i godine nade da, rušenjem režima, društvo može da krene drugim tokom, da postane pravednije. Ipak, prva decenija novog milenijuma uglavnom se svela na ozakonjenu pljačku društvenih resursa uz dalje razbuktavanje kleronacionalizma i slabljenja institucija. Usledila je svetska ekonomska kriza iz koje su se opet najbogatiji, koji su do krize i doveli, izvukli još bogatiji, a cenu su platili građani.

 

Školski sistem, koji bi upravo trebao da za osnovni cilj ima razvoj kritičkog mišljenja, tolerantnosti, sticanje širokog znanja i njegovu primenu, sveo se na školovanje za tržište i na indoktrinaciju kleronacionalističkom ideologijom. Istovremeno su privatizovana i dalje urušavana sredstva javnog informisanja, često svedena na isključivo propagandu, ustanove kulture zapostavljene i prepuštene tržištu ili preživljavanju. Kao neminovna posledica je deo stanovništva neosposobljen za kritično mišljenje i razlikovanje činjenica od neistina. Stanovništvo veoma pogodno za manipulaciju, što i jeste bio cilj, samo što je potpuno nerealno sad od njega očekivati da, decenijama ubeđivan u različite teorije zavere (masoni, iluminati, satanisti, Vatikan, itd.) i neverovanje međunarodno prihvaćenim činjenicama (genocid u Srebrenici, zločini u Sarajevu i na Kosovu, izostanak posledica izlaganja osiromašenom uranijumu, itd.), da sada može da bespogovorno veruje činjenicama, a ne dezinformacijama.

 

Prethodne tri decenije karakterisane su i raspirivanjem narcisoidnosti, počevši od propagiranja mitova, preko isticanja kulta žrtve, nebeskog naroda, najstarijeg naroda, ćirilice kao „savršenog“ pisma, pa sve do šampiona prvo regiona, a onda Evrope u svemu i svačemu. Ta narcisoidnost sada se preliva i na odbijanje primene protivepidemijskih mera, jer one su ili bismislene (za nekog ko je nadčovek) ili predstavljaju navodno kršenje ljudskih prava.

 

Dalje, u poslednjim decenijama puno je rađeno na urušavanju solidarnosti, kao jednog od osnovnih čovekovih nagona. Raspirivanje nacionalne i verske mržnje krajem osamdesetih i početkom devedesetih, sa ciljem dehumanizacije drugih i različitih, kako bi se zločini i ratovi mogli nesmetano odvijati, a koje se nastavilo u izmenjenom obliku početkom novog milenijuma, da bi se u poslednjoj deceniji dodala i neosetljivost na patnje izbeglica i migranata, samo zato što su druge vere ili boje kože – ni na koji način ne može pomoći sad nekom pozivanju na solidarnost kada je pandemija u pitanju. Dodajmo tome i potpuno odsustvo solidarnosti između bogatih i siromašnih, opravdavanje onih koji su se obogatili kao navodno sposobnijih i tumačenje siromaštva kao normalno stanje „inferiornih“, pa uništavanje sindikalnog pokreta i sveopšte žmurenje na nepravde. I, eto, tu smo.

 

Konačno, ne sme se zaboraviti potpuna devastacija zdravstvenog sistema koja traje tri decenije. Uz brojne posledice te devastacije, spomenimo samo zdravstvene radnike i njihov položaj. Zdravstvene ustanove su ustanovljene kao državna preduzeća kojima upravlja vlast putem svojim poverenika (direktora), koji su za svoj rad isključivo odgovorni vlasti, a ne ni kolegama, niti građanima. Tokom decenija promovisane su mere štednje i uspešnim su se smatrali oni rukovodioci koji su bili prvaci u štednji. Ta štednja, uz niske zarade većine zdravstvenih radnika, drastično je pogodila i stručno usavršavanje. Ovaj problem je u određenim segmentima bio premošten podrškom koju je farmaceutska industrija pružala kako učešću zdravstvenih radnika na stručnom usavršavanju, tako i podrškom održavanja samih stručnih usavršavanja. Iako benefiti koje su pojedini zdravstveni radnici ostvarivali kroz saradnju sa farmaceutskim kućama ni na koji način ne impliciraju njihovu zavisnost, ipak predstavljaju razlog za zabrinutost u smislu kako takva saradnja može da se protumači od strane građana. I u svetu nauke odavno je pravilo da svaki autor navede izvore finansiranja svog rada i svaki mogući sukob interesa.

 

Ovome treba dodati i činjenicu da, dok je domaća farmaceutska industrija uništavana i privatizovana, na globalnom nivou je ostvarivala ogromne profite. Tako je među dvesta najbogatijih ljudi u svetu i šest onih koji se bave proizvodnjom lekova i vakcina, četvoro iz Kine (na 69, 89, 96 i 189. mestu Forbsove liste), jedan iz Indije (169. mesto) i jedan iz Nemačke (200. mesto), od kojih je najbogatiji proizvođač vakcina Đijan Rengšeng sa porodicom, dok je drugi proizvođač vakcina Sajrus Ponavala iz Indije. Među milijarderima su još dva proizvođača vakcina iz Kine – Du Veimin i Vang Čentao sa porodicom. Postojanje farmaceutske industrije, uključujući i proizvodnju vakcina, kao visokoprofitabilne delatnosti sigurno znači mogući uzrok nepoverenja za deo građana.

 

Šta onda činiti?

 

U situaciji kada su pozicije toliko zacementirane (između onih koji ne veruju u pandemiju i svih ostalih, između onih koji ne veruju i onih koji veruju vlastima, itd.) deluje gotovo nemoguće raditi na povratku poverenja (u institucije, u nauku, u medicinu…). Postoje mišljenja da to nije ni potrebno, već da treba posegnuti za lakšim rešenjima – jednostavno ignorisati „one druge“, pribeći sankcijama ili, jednostavno, ne činiti ništa. Urušeno poverenje svakako se ne može ponovo izgraditi preko noći, ali se barem može pokušati i ostati istrajan na tom putu.

 

Prvi korak bi bio iskreno priznanje grešaka počinjenih od početka pandemije, počevši od nepripremljenosti, od neulaganja u (javno) zdravstvo i kadrove, loše politike vezane za rukovođenje zdravstvom i zdravstvenim ustanovama. Neophodno je priznati neosetljivost za širi (stručni) dijalog, na neadekvatnost mera, itd.

 

Sledeći korak je dostizanje potpune transparentnosti. Svi podaci vezani za pandemiju od njenog početka moraju postati javno dostupni i redovno se ažurirati (videti ponovo primer iz Slovenije).

 

Zatim je neophodno biti konzistentan – svaki državni funkcioner, (počevši od predsednika republike, preko verskih funkcionera, pa do funkcionera u mesnoj zajednici), pa i svaki zaposleni u državnom sektoru (recimo vozač u javnom prevozu, policijski službenik, vojno lice…) koji se ne pridržava svih mera mora biti sankcionisan. Javni funkcioneri i zaposleni u javnom sektoru moraju uvek i na svakom mestu davati primer drugima. Posebno je značajno biti konzistentan sa održavanjem skupova – ako oni nisu dozvoljeni za građane, ne smeju biti ni za povlaštene.

 

Dugoročno, neophodno je (na globalnom nivou) razmotriti nacionalizaciju farmaceutske industrije (uključujući i proizvodnju vakcina) ili je barem svesti na niskoprofitnu delatnost pod snažnom građanskom kontrolom. Zdravstveni radnici se moraju obavezati da ne dobijaju bilo kakve benefite od farmaceutske ili bilo koje druge industrije i da objave javno svaki potencijalni sukob interesa (isto bi moralo da važi i za sve državne funkcionere). Sa druge strane, neophodno je značajno povećati ulaganje u zdravstvo, uključujući tu i obrazovanje zdravstvenih radnika i kontinuiranu medicinsku edukaciju – fondovi za ovo poslednje moraju biti dostupni na godišnjem nivou svakom zdravstvenom radniku kroz komore zdravstvenih radnika.

 

Zdravstvenu delatnost, kao i druge društvene delatnosti, moramo učiniti nezavisnim od vlasti – uloga vlasti može da bude kontrola kvaliteta, namenskog utroška budžeta, kvalifikacija, ali nikako uticaj na politiku upravljanja u zdravstvu. Posebno su značajne unutrašnje reforme u Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, koji su se pokazali nedovoljno sposobni da se nose sa izazovima koje je donela pandemija. Umesto planirane centralizacije u zdravstvu, neophodno je suprotno – jačanje decentralizacije, kako bi se odlučivanje o zdravstvu približilo građanima, a ne od njih odaljilo. Građani – direktno i preko svojih predstavnika, moraju da budu uključeni u sve segmente zdravstvene politike – od planiranja, prioritizacije, izvršenja i evaluacije.

 

S obzirom da će pandemija, očigledno, potrajati, ubrzana i sveobuhvatna reforma zdravstva mora ići paralelno sa upravljanjem epidemijom. Oba aspekta – i reforma i upravljanje pandemijom, moraju biti depolitizovani i vođeni kroz otvoren i transparentan dijalog stručnjaka i građana.

Parlamentarni izbori u Norveškoj: Povratak levice u državi blagostanja

Miloš Pankov
-
0
Parlamentarni izbori u Norveškoj: Povratak levice u državi blagostanja

 

Parlamentarni izbori u Norveškoj: Povratak levice u državi blagostanja

 

 

U senci iščekivanja rezultata parlamentarnih izbora u Nemačkoj i različitih kombinacija nove većine koja će nakon toga biti formirana, ove jeseni održavaju se izbori u još tri evropske države: najpre 13. septembra u Norveškoj, zatim na Islandu, potom u Češkoj.

Koalicija 4 stranke desnice, desnog centra, konzervativaca i liberala u Norveškoj je, premda uz tesnu većinu, na vlasti već dva mandata. Aktuelna vlada u tom periodu je zagovarala politiku približavanja Evropskoj uniji, jačanjem trgovinskih veza kroz EFTA sporazum, podsticala tržišnu ekonomiju i investicije krupnog kapitala. Erozija države blagostanja je nastavljena privatizacijom određenih javnih servisa, poput železnice i elektrodistribucije.

Istraživanja javnog mnjenja ovaj put su saglasna da će je u narednom četvorogodišnjem periodu zameniti koalicija levog centra predvođena laburistima. Glavni kandidat za premijera, predsednik norveških laburista Jonas Gar Stere, pripada političkom mejnstrimu evropskih socijaldemokrata i nije zagovornik velikih promena. Stranka je tokom predizborne kampanje, ipak nagovestila određena pomeranja ulevo u ekonomiji, ako ponovo preuzme vlast: poreske olakšice zaposlenima sa manjim i srednjim prihodima, prestanak privatizacije javnih službi, više sredstava za javno zdravlje i povećanje poreza za 20% najimućnijih. Ova obećanja su lakše ostvarljiva nego u državama evrozone, jer Norveška ne podleže strogim fiskalnim i budžetskim pravilima koja onemogućavaju kreiranje budžeta u pravcu podsticaja javne potrošnje. Prva i najveća prepreka je kako obezbediti parlamentarnu većinu, jer će sa očekivanih 25% mandata, laburistima biti potrebna podrška još najmanje dve stranke. Zbog toga je naročito važno koje će stranke formirati vladu i kako će se njihova politika odraziti na funkcionisanje buduće koalicije.

Mada su različitog ideološkog profila, jedna stvar ih povezuje – otklon prema daljim evrointegracijama i zalaganje za to da Norveška napusti zajedničko evropsko tržište. Partija centra je druga po jačini u mogućoj koaliciji, a povremeno i popularnija od laburista. Uglavnom je podržava seoska populacija, a njen prioritet je zaštita poljoprivrednih proizvođača i ribara od konkurencije iz EU. Od 2005. do 2013. godine bila je koalicioni partner laburistima, pa se pretpostavlja da bi ove dve stranke najlakše postigle dogovor.

Druga dva potencijalna partnera su: Socijalistička leva partija (SV) i Crvena partija (R). Socijalisti su svoju afirmaciju stekli doslednim zalaganjima za socijalnu pravdu i druge  izvorne socijaldemokratske ideje, u periodu kada su laburisti prihvatili neoliberalnu ideologiju. Ideološki su bliski nemačkoj De Linke i strankama levice drugih skandinavskih državama. Izuzev tradicionalnih politika levice, socijalisti se sve više fokusiraju na ekološke probleme i feminističku politiku. SV je participirala u prethodnoj vladi laburista i vodila sektor obrazovanja.

Crvena partija je nastala 2007. godine udruživanjem Radničke komunističke partije i Crvene izborne alijanse. Ključni politički cilj na kome se zasniva njen manifest  je borba protiv svih vrsta nejednakosti u društvu, uz zaštitu javne svojine i zaustavljanje privatizacije. Po načinu komunikacije sa biračima, strategiji levog populizma, uz izbegavanje klasne terminologije, najviše podseća na španski Podemos i britanske laburiste u doba Džeremija Korbina. Partija je prvi put postala parlamentarna 2017. godine i od tada joj postepeno raste popularnost. Istraživanje javnog mnjenja prognoziraju 4-6% podrške na izborima Crvenoj partiji. Obe stranke levice su protiv ulaska u EU i zagovaraju reviziju sporazuma EFTA. Crvena partija se predstavlja kao antisistemska i zamera SV da se nije dovoljno protivila neoliberalnoj politici bivšeg laburističkog premijera Stoltenberga.

 

Najizglednija postizborna mogućnost je koalicija laburista, Partije centra i socijalista, uz eventualnu podršku Crvene partije. Levica bi u tom slučaju mogla da deluje kao korektivni faktor i glasa za predloge vlade sve dok sprovodi progresivne promene, ali i da bude spremna u svakom trenutku da povuče svoju podršku, ako se politika nove vlasti ne bude kretala u tom pravcu. Pokazalo se da je takva strategija uslovne podrške stranaka levice u Sloveniji i Švedskoj naišla na razumevanje birača.

U odnosu na, recimo države istočne Evrope biračko telo skandinavskih država je izuzetno stabilno. Ukupan rejting stranaka levog i desnog bloka obično je izbalansiran i kreće se u rasponu od 45% do 55 %. Prevagu jednom bloku može da donose promena izbornog raspoloženja svega 5% građana. Nastupajuće promene u Norveškoj, državi sa najvećim udelom javne i državne svojine u demokratskom svetu, zato ne treba posmatrati kao nekakav drastičan preokret. One svedoče o tome da se postepeno menja raspoloženje građana, sve nezadovoljnijih privatizacijama, željnih ulaganja u javna dobra od vitalnog značaja za život ljudi, pogotovo u zdravstveni sistem.

Izborna obećanja pokazuju da je sve više partija levog centra (Španija, Portugal, Švedska, Finska) koje su konačno shvatile da će, ako nastave sa merama štednje, nestati sa političke scene i zato se odlučuju na zaokret (bar privremeni) sa dugogodišnjeg neoliberalnog kursa. Teškoća je u tome što relativno dobar rezultat skandinavske levice ne može dati zamah progresivnim snagama kao što bi  mogao u nekim drugim državama Evrope. Građani Norveške, Švedske i Danske očigledno žele da sačuvaju svoju državu blagostanja, ali šta je sa onima koji tek treba da je stvore? Kako pokazati solidarnost sa drugim ljudima u Evropi kojim je potrebna pomoć? Socijalizam u jednoj državi nije moguć, kao ni borba protiv globalnog kapitala i enormne koncentracije bogatstva pojedinaca, ako ona nije deo zajedničke evropske strategije primenjene potom i na druge kontinente.

Ove države su sačuvale zajednička dobra u većoj meri nego u drugim delovima sveta, ali se nisu dovoljno bavile propagiranjem sopstvenih rešenja. Možda je došlo vreme za to, da recimo učimo od Norveške kako sačuvati javnu i državnu svojinu, a da je ne pretvorimo u partijsku državu? Kako da ponovo pokrenemo radničko zadrugarstvo, nakon što su od jugoslovenskog samoupravljanja ostale samo gorke uspomene? Na koji način sačuvati prirodu i obezbediti čistu, zelenu energiju, a da to ne bude preko leđa najsiromašnijih građana? Jer, Norveška zaista postoji i ne moramo svi postati Norvežani da bismo joj se makar malo približili.

 

Miloš Pankov

 

 

 

 

 

 

MI, ZABORAVLJENI

Predrag Đurić
-
0
MI, ZABORAVLJENI

 

 

MI, ZABORAVLJENI

 

Nisam siguran da li postoje precizni podaci o svim žrtvama Miloševićevog režima u Vojvodini – od onih stradalih na ratištu ili u samoj Vojvodini, prognanih ili prisiljenih na emigraciju, onih ostalih bez posla, bez porodica…

 

Trideset i tri godine nakon nasilnog ukidanja autonomije Vojvodine – trideset i tri godine duge kao nečiji život, ili makar pola života.

 

Kada se radi o konkretnim ljudskim žrtvama, u ratovima u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stradalo je 2.000 državljana Srbije i Crne Gore (od procenjenih 130.000 žrtava ova tri rata). Može se pretpostaviti da značajan deo njih čine Vojvođani, posebno vojnici na odsluženju vojnog roka i prisilno mobilisani u rezervni sastav JNA, kao i pojedini dobrovoljci (na obe strane ratišta). Određen broj Vojvođana stradao je i u sukobu na Kosovu (kao vojnici na odsluženju vojnog roka ili pripadnici policije ili rezervnog sastava vojske i oficiri, te kao dobrovoljci), gde se zna za oko 13.500 smrtno stradalih (od kojih su oko 80% bili etnički Albanci), kao i žrtve NATO intervencije (oko 750 poginulih civila i pripadnika oružanih snaga, prema podacima Fonda za humanitarno pravo). Ovim brojevima treba dodati građane Vojvodine uglavnom nesrpske nacionalnosti ubijene od strane pripadnika JNA, paravojnih formacija ili drugih lica koji su ubistvo počinili iz nacionalne mržnje (zabeleženo je sedamnaest žrtava, od čega 15 hrvatske nacionalnosti i po jedna srpske i slovačke). Ne treba zaboraviti i one koji su zauvek obeleženi traumama zatvaranja i mučenja. Na područuju Vojvodine najvažnoja mesta zatvaranja bili su KPZ Sremska Mitrovica i dva logora za ratne zarobljenike i civile u Stajićevu i Begejcima (Torak), a do zatvaranja vojnika i civila dolazilo je i u Somboru, Novom Sadu (SPENS), Šidu i drugim mestima. Blizu 8000 zatvorenika zatočenih u Srbiji je razmenjeno od decembra 1991. do avgusta 1992, među kojima je bilo i 219 maloletne dece i blizu 1000 žena, a procenjuje se da je oko 20 zatvorenika umrlo). Među zatvorenicima u Stajićevu i Begejcima bio je zatočen i novosadski neuropsihijatar, zaposlen u Kliničkom centru Vojvodine, dr Mladen Lončar.

 

Period devedesetih godina je i period intenzivnog iseljavanja iz Vojvodine, kao direktne ili indirektne posledice Miloševićeve vlasti. Iseljavanje se može podeliti u nekoliko grupa. Prvu čini prisilno iseljavanje Vojvođana hrvatske i šokačke nacionalnosti. Tokom jedne decenije broj Hrvata u Vojvodini smanjio se za blizu 18.000, odnosno za gotovo četvrtinu, dok se broj Šokaca smanjio za 1207, odnosno za 65% (ne bez značaja je i podatak da je broj Jugoslovena pao sa 169.000 na 49.000), dok su procene iseljeničkih udruženja značajno veće. Drugu grupu čine Vojvođani koji su bili prinuđeni da odu u inostranstvo kako bi izbegli služenje u Miloševićevim vojnim i paravojnim snagama. Tokom 1991. i 1992. godine prisilno je mobilisano 82.000 Vojvođana (60% svih mobilisanih). Samo u februaru 1992. godine procenjeno je da je prethodnih sedam meseci između 100.000 i 150.000 vojnih obveznika napustilo zemlju(O. Backović, M. Vasić i A. Vasović, Vreme br. 895), a sigurno je  da su Vojvođani među njima činili veliki broj – samo u Mađarsku izbeglo je 20.000 mladića. Protiv 10.000 „dezertera“ pokrenut je krivičan postupak. Narednih godina iseljenički talasi bili su uglavnom motivisani stalnim strahom od novih sukoba i mogućih novih mobilizacija i beznađa političkog sistema sa kojim se nisu slagali. Odlazile su neretko čitave porodice. Tokom te decenije Srbiju je napustilo oko 500.000 ljudi, a migracije su sigurno bile izraženije u Vojvodini. Koliko su dugotrajne i tragične posledice Miloševićevog režima, govori i činjenica da je od pada Miloševićevog režima do danas Srbiju napustilo dodatnih 700.000 ljudi. Ulaskom Mađarske, Slovačke Rumunije, Bugarske i Slovenije u Evropsku Uniju, mnogim Vojvođanima koji su imali priliku da steknu dvojno državljanstvo, omogućena je lakša migracija u Evropsku Uniju. Besperspektivnost i insistiranje na Srbiji kao državi srpskog naroda i na Vojvodini samo kao na administrativnoj jedinici bez sopstvenog identiteta, dovela je do migracija prvenstveno mladih ljudi koji su odlazili na školovanje u „matične“ države, da bi posle školovanja tamo i ostali. Nekoliko godina uoči pandemije bile su obeležene jednim drugim trendom – odlaskom opet čitavih porodica u inostranstvo, verovatno značajnim delom kao rezultat „postpetooktobarskog sindroma“ – gubitka svake nade da će ovde ikad biti bolje, uz ličnu političku depresiju – ubeđenje da pojedinac više ništa ne može da učini i da se „istrošio“ u borbi protiv Miloševića. Dakle, vojvođanske migracije mogle bi se svrstati na one prisilne tokom prve polovine devedesetih, migracije vojnih obveznika, prvi talas porodičnih migracija tokom devedesetih, migracije posebno pripadnika manjinskih naroda radi školovanja i drugi talas porodičnih migracija u drugoj polovini druge decenije ovog stoleća.

 

Spomenimo i indirektne žrtve migracija – članove porodica emigranata, one koji su ostali. Najčešće se radi o roditeljima, a ponekad i o partnerima, deci, braći i sestrama. Značajan broj migranata čine visokoobrazovani (ili su to postali nakon školovanja u inostranstvu), što ukazuje na izuzetan gubitak intelektualnog kapitala. Izmena etničke strukture Vojvodine samo je još jedna od posledica trodecenijskih migracija, uz zapanjujuću depopulaciju posebno vojvođanskih sela.

 

Sledeću grupu žrtava Miloševićevog režima čine stotine hiljada onih koji su ostali bez posla. U prvom talasu, od pada autonomije do početka ratnih sukoba, desetine hiljada uglavnom funkcionera na svim nivoima ostale su bez funkcija, a mnogi i bez posla. Početkom ratnih sukoba krenula su otpuštanja po političkoj liniji, odnosno sukob sa neistomišljenicima. Najpoznatiji su primeri TV Novi Sad i Dnevnika, ali sigurno da je ovakvih primera bilo u svakoj vojvođanskoj opštini. Narednih godina desetine hiljada ljudi ostale su bez posla kao posledica ekonomskih sankcija i urušavanja privrede. Situacija se nije mnogo popravila ni početkom novog milenijuma. Neoliberalna politika i uništavanje društvene imovine, koje je prvi promovisao Milošević, a (bez)zdušno nastavili ekonomski jurišnici Demokratske stranke i G17 plus, ponovo su ostavili na desetine hiljada radnika bez posla. Sad se nisu samo uništavale fabrike, već i poljoprivredna dobra, lokalna sredstva informisanja, svaki privredni subjekt u društvenom ili državnom vlasništvu.

 

Dodajmo ovom spisku žrtava Miloševićevog i post-đinđićevskih režima i sve one kojima je uskraćeno pravo na kvalitetno lečenje, obrazovanje, kulturu, na učešće u političkom i javnom životu, na dostojanstvo.

 

Danas, prognani i raseljeni Vojvođani žive širom sveta. Malo je bilo pokušaja da se proceni njihov realan broj, kao što je bilo malo pokušaja da se kvantifikuju i dokumentuju posledice režima koji su vladali tokom prethodne tri decenije (ali je zato svaki pokušaj dvostruko značajan). Ako se ima u vidu broj doseljenih izbeglica i raseljenih lica tokom poslednje decenije prošlog veka (samo 1996. godine bilo je registrovano oko 260.000 izbeglih i prognanih), kao i određeni broj raseljenih lica sa Kosova, te onih iz drugih jugoslovenskih republika koji nisu registrovani, kao i imajući u vidu ogroman demografski preokret u Vojvodini tokom devedesetih (bilo je preko 90.000 više umrlih nego rođenih između dva popisa), može se pretpostaviti da je bilo između 350.000 i 400.000 manje Vojvođana registrovanih popisom 1991. godine  ili blizu 20%. Koliko su užasne demografske posledice, ukazuje i činjenica da je danas Vojvođana manje nego što ih je bilo pre 50 godina (oko 1,8 miliona, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku), kao i da se godišnje rađa dvostruko manje dece nego pre pola veka (oko 16.000 prema 32.000). O ekonomskim, kulturnim, zdravstvenim i posledicama po mentalno zdravlje da i ne govorimo.

 

I gotovo da nije bilo pokušaja da se isprave nepravde prema vojvođanskoj emigraciji. Prvi takav pokušaj učinila je Kikinđanka Verica Dudić, poslanica u saveznom parlamentu, koja je 18. marta 1992. predložila amnestiju za vojne begunce. Nažalost, ne samo da predlog nije usvojen, nego je na njega reagovano kontrapredlogom SPS da se zabrani povratak svim onima koji su napustili državu od juna 1991. godine. Istaknimo i još jedan, makar samo simboličan gest. Pred kraj svog mandata, 27. februara 2004. godine, Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine usvojila je Deklaraciju o pozivanju na povratak svih građana Vojvodine koji su bili primorani da je napuste od 1990. do 2000. godine (autor ovog teksta bio je inicijator i autor nacrta teksta Deklaracije). Deklaracija je predviđala reintegraciju svih povratnika, kao i obezbeđenje lične bezbednosti i ravnopravnosti u ostvarivanju svih prava s ostalim građanima Vojvodine, uključujući i pravo na državljanstvo, stambeno pravo i pravo na glasanje. Nažalost, Deklaracija nije izazvala nikakve efekte i do danas je ostala samo moralan čin Skupštine.

 

Spomenimo i značajne antiratne akcije u Vojvodini 1991. i 1992. godine, počevši od onih u Pančevu u avgustu, septembru i novembru 1991. u organizaciji Pokreta za mir („Prvi geto u Srbiji, „Hod mira“), preko masovnih demonstracija u Senti i Adi u novembru i u Staroj Moravici i Trešnjevcu u decembru iste godine, kao i pobune u Trešnjevcu i osnivanja „Duhovne republike Zicer“ 10. maja 1992. godine.

 

U daljoj političkoj sudbini Vojvodine i njenoj demokratizaciji ne sme se zaboraviti na Vojvođane – emigrante. Progresivne političke snage moraju da teže bliskoj saradnji sa emigracijom i njenoj reintegraciji u politički život Vojvodine. Ne sme se zaboraviti ni na hrabre pokušaje suočavanja sa ratnom i nacionalističkom politikom. Oni predstavljaju nastavak tradicije nadnacionalnog radničkog pokreta i antifašističke borbe i predstavljaju jedinu osnovu na kojoj se može graditi platforma nove i progresivne Vojvodine.

POSLE TRIDESET GODINA

Predrag Đurić
-
0
POSLE TRIDESET GODINA

 

 

POSLE TRIDESET GODINA

 

 

Jedna od odlika modernog kapitalizma koga mnogi, delom iz milošte, a delom sa ciljem da se njim označi samo jedna devijacija, a ne suština kapitalizma, nazivaju neoliberalizmom, je težnja ka pojednostavljivanju. Nije to samo odlika modernog kapitalizma, nacionalizam poseže za istim metodom, ali sa nešto drugačijim pristupom i kontekstom. Na taj način i istorija, uključujući i onu nedavnu, svodi se na nekoliko osnovnih floskula, „odlaganje u odgovarajući pretinac“ nekog najopštijeg znanja, dovoljnog da se ne ispadne totalan duduk u društvu. Problem nastaje kad se takav „pretinac“ otvori kako bi poslužio nekoj ozbiljnoj raspravi.

Kada je u pitanju Jugoslavija, jedno od tipičnih sažimanja – uopštavanja, vezano za turbulentni period prelaska iz pretposlednje u poslednju deceniju prošlog veka, je tumačenje ovog perioda kao doba u kojem su Slobodan Milošević i njegova nacional-socijalistička politika dobile gotovo plebiscitarnu podršku u Srbiji, nakon čega je a) krenula agresija na susedne jugoslovenske republike, b) krenula borba za celovitost Srbije i zaštite Srba u drugim republikama (u zavisnosti koji nacionalistički narativ preovlađuje). Da li je baš bilo tako?

Pogledajmo šta nam kažu činjenice. Prvi višestranački izbori u Srbiji održani su u decembru 1990. godine. Slobodan Milošević bio je već tri godine na vlasti, potpuno podredivši sebi medije, državne finansije i sve ostale resurse. Godina je protekla u malignom raspirivanju šovinizma, u antikomunizmu i neoklerikalizmu. Većina opozicionih partija postojala je tek nekoliko meseci, bez gotovo ikakve stranačke infrastrukture i pristupa medijima. Nema nikakve dileme da je krađa izbornih glasova bila opšte pravilo, u uslovima potpunog neiskustva, pa i naivnosti članova biračkih odbora. Ipak, pod tim i takvim okolnostima za Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima nije glasalo preko 53% upisanih birača, a za njegovu Socijalističku partiju Srbije nije glasalo 67% upisanih birača. Međutim, iako je, zahvaljujući izbornom sistemu, SPS osvojila 194 od 250 poslaničkih mandata, podrška izabranim kandidatima bila je širom republike izuzetno mala. Na Kosovu većina stanovništva je bojkotovala izbore, pa je tako, recimo, član Predsedništva SFRJ ispred Kosova Sejdo Bajramović, postao republički poslanik sa 0,34% glasova u svojoj izbornoj jedinici, Zoran Paunović sa 1,20%, rektor Prištinskog univerziteta Radivoje Papović sa 2,90%, itd. Kada je u pitanju Vojvodina, Mihalj Kertes je postao republički poslanik sa 22,99% glasova, Mile Papić iz Starčeva sa 24%, isto kao i Somborac Veljko Simin i Stevan Šulaja iz Laćarka, zloglasni i nepravedno zaboravljeni Radoman Božović je osvojio svoj mandat sa okruglo 25% glasova, kao i Pančevac Siniša Batalo i Milan Bešlin iz Vršca. Najveći procenat glasova – 49%, dakle ipak manje od polovine, dobili su Dimitrije Stojšić iz Sremske Mitrovice i Rajko Vučković iz Sečnja.

Dakle, još jednom: i dok je najveći broj građana Kosova bojkotovao izbore 1990. godine, u Vojvodini su, uprkos neorganizovanosti opozicije, njihovoj nevidljivosti u medijima, kleronacionalističkoj histeriji i izbornoj krađi, kandidati SPS osvojili svega od 22-49% glasova punoletnih građana. Na teritoriji cele Srbije, samo 19 od 194 poslanika SPS izabrani su glasovima natpolovične većine birača. Samim tim, nemoguće je govoriti o nekakvoj većinskoj podršci Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu. Naprotiv, uzimajući u obzir sve navedene okolnosti, moglo bi se zaključiti da su samo zahvaljujući uzurpaciji medija, institucija, državnih finansija i izbornoj krađi, kao i nepravičnom izbornom sistemu, Slobodan Milošević i SPS uspeli da se nametnu, uprkos većinski drugačijem opredeljenju građana. Slabost i neorganizovanost opozicije dodatno su doprineli da se većinska volja građana ne preslika u parlamentu, isto kao i apatija građanskih i levih snaga i strahu pripadnika manjinskih naroda. Ne treba gubiti iz vida da je i većina opozicionih stranaka u to vreme (Srpski pokret obnove, Demokratska stranka) bila izrazito nacionalistička, ali teško da je bila opredeljena za rat i sveopštu pljačku društvene imovine, što je usledilo već naredne godine. U svakom slučaju, optuživanje celokupne zajednice za podršku Miloševiću početkom devedesetih besmislica je koja samo može da služi kao alibi za nesmotrenu politiku koja je pokušala da se protiv Miloševića bori njegovim sredstvima – nacionalizmom, neklerikalizmom, uništavanjem društvene imovine i nasiljem.

Nije teško napraviti paralelu političkog i parlamentarnog života u Srbiji 1990. i 2021. godine.

Dve godine kasnije, 1992. godine, na prevremenim izborima, Slobodan Milošević je dobio preko 700.000 ili 23,5% manje glasova nego 1990, odnosno svega 36% glasova upisanih birača, dok je SPS dobila svega 20% glasova (Srpska radikalna stranka dobila je 18%) upisanih birača (pri čemu treba naglasiti da je broj birača na parlamentarnim izborima 1992. bio za 300.000 manji nego dve godine ranije – dodajmo i manipulacije biračkim spiskovima i izbornim jedinicama na dugu listu greha). Nije bilo značajnih razlika, iako se sa manipulacijama nastavilo, ni narednih godina. Tako je Aleksandar Vučić 2017. godine postao predsednik Srbije sa podrškom 29,9% građana upisanih u birački spisak, dok je Srpka napredna stranka 2020. godine osvojila dvotrećinsku većinu u parlamentu sa 29,6% glasova. Spomenimo da je Boris Tadić osvojio predsednički mandat 2004. godine sa 25,7%, a 2008. godine sa 34,3% glasova. Tomislav Nikolić postao je predsednik Srbije 2012. godine sa 23% glasova birača.

Poražavajući je zaključak koji se nameće. Različitim vidovima pritiska, zastrašivanja, ali pre svega onemogućavanjem demokratskog života, veliki broj građana prisiljen je na izbornu apstinenciju. Dodajmo tome i značajan broj građana koji živi u emigraciji i nije u mogućnosti da glasa (glasa se samo u diplomatskim predstavništvima, što je apsurd, možda jedino relevantan za one emigrante koji žive u prestonicama stranih država, ali takvi su u manjini). Dakle, u poslednjih 30 godina o sudbini svih građana Srbije odlučuju oni koji imaju podršku tek svakog trećeg do svakog petog građanina.

Osim izbora 2000. godine, deluje da su presudni bili oni 2008. godine. Tada je na izbore izašlo najviše birača u poslednje dve decenije (preko 4 miliona i 139 hiljada) – izlaznost je iznosila 61%, da bi 12 godina kasnije izašlo tek 3 miliona i 219 hiljada (48,88%). Izbori 2008. su bili posebni, jer su glasovi bili približno jednako podeljeni između uslovno govoreći građanskih (koalicije oko DS i LDP, manjinske stranke) i nacionalističkih stranaka (SRS, DSS i NS, koalicija oko SPS) – oko 2 miliona na svakoj strani, ali ipak 122 poslanička mesta za „građanske“ i 128 poslaničkih mesta za „nacionalističke“ stranke. Nema sumnje da bi „nacionalistička“ vlada usporila evrointegracije i radila da daljem rasplamsavanju sukoba u regionu (ono čemu ionako svedočimo poslednjih godina), ali bi građanska politička alternativa ostala neukaljana i ne bi dovela do već decenijske apstinencije visokog stepena, kao što je to učinio njen pakt sa SPS i potpuna dekadencija stranačkih kadrova tokom naredne četiri godine vlasti.

Šta je činiti? Zadržimo se ovaj put samo na onome o čemu je ovaj tekst govorio, a to je neophodnost da parlament i vlada zaista odražavaju volju građana. S obzirom na nisku izlaznost, koja je 2020. pala ispod 50%, čak i u idealnim uslovima relativno balansiran parlament (između pozicije i opozicije) ne bi mogao dovesti do izbora vlade koju će podržavati makar svaki drugi građanin. Stoga se mora razmišljati ne više samo o cenzusu za ulaz u parlament, već je potrebno uvesti i cenzus za uspešnost izbora (u svakom slučaju preko 50% izlaznosti, a bilo bi dobro da je makar 60%), kao i vraćanje cenzusa za predsedničke izbore (ukinut 2004. godine nakon dva puta neuspešno održanih izbora). Pri tome bi imalo smisla uvesti obavezu da predsednik države može biti izabran samo natpolovičnom većinom svih upisanih birača, a ne samo onih izašlih na izbore. Alternativa je izbor predsednika u parlamentu, dvotrećinskom većinom poslanika izabranih, dakle, na izborima na koje je izašlo najmanje 60% birača. Takođe, vlada bi mogla da stekne legitimitet samo ukoliko je podržana od predstavnika najmanje 50% građana sa biračkim pravom. Nema sumnje da bi se na taj način politički akteri prisilili na saradnju kroz tolerantniji dijalog.

Ovde treba napomenuti da je neretko spominjanje prisilnog glasanja (odnosno zakonske obaveze glasanja), kakvo postoji u nekim zemljama svakako loša opcija, jer – nije problem u lenjim i nezainteresovanim glasačima koje treba naterati da izađu na birališta. Problem je u nedemokratskom sistemu koji odbija građane od aktivnog učešća u politici i sužavanje potencijalnih kandidata na izbor neprivlačan razumnom građaninu.

Izborni apstinenti ne treba, dakle, da budu tretirani kao politički neuki i nezainteresovani (mada i takvih ima i ne treba ih zbog toga osuđivati). Izborna apstinencija je takođe izbor – izbor da se ne uzima učešće u fingiranom demokratskom procesu ili da se protiv volje glasa za kandidata ili listu. Naravno, izbornu apstinenciju treba shvatiti kao privremenu nužnost i sredstvo u borbi, a ne kao trajno opredeljenje. To je svakako odraz odsustva demokratije u jednom društvu, ali samom apstinencijom neće se rešiti problem. Rešenje traži aktivno političko angažovanje, koje ne mora nužno da se završi izlaskom na izbore, ali svakako apstinencija ne sme da bude shvaćena kao politička pasivizacija.

Iskustvo pakta iz 2008, isto kao i „komunalnih koalicija“ novijeg datuma, jasno ukazuju da ako birači već ovakva opredeljenja ne kažnjavaju glasanjem za nekog drugog, onda se opredeljuju za apstinenciju. Strpljenje u borbi za vlast i nepristajanje na učešće u vlasti po svaku cenu, nekada imaju presudnu važnost za trajniju podršku građana.

Dugoročno, neophodno je uložiti napore koji bi rezultovali drugačijim predstavničkim sistemom vlasti, takvim da omogući delegiranje onih pripadnika zajednice koji predstavljaju najmanje polovinu građana iz svoje sredine, a koji su podršku zaslužili svojim kvalitetima, a ne predizbornim marketingom i već viđenim mehanizmima obezbeđenja i kupovine glasova.

Žižek: Istinski neprijatelj islamista nije neokolonijalizam ili vojna agresija Zapada, već naša „nemoralna“ kultura

Politički Pregled
-
0
Žižek: Istinski neprijatelj islamista nije neokolonijalizam ili vojna agresija Zapada, već naša „nemoralna“ kultura

 

 

Izvor: Slavoj Zizek: The true enemy for Islamists is not the West’s neocolonialism or military aggression, but our ‘immoral’ culture

 

Ajatolah Homeini je jednom napisao: „Ne plašimo se sankcija. Ne plašimo se vojne invazije. Ono što nas plaši je invazija zapadnog nemorala.“ Upravo taj strah podstiče talibane.

Pre nekoliko dana međunarodni aerodrom „Hamad“ u Kataru proglašen je najboljim na svetu, pobedivši aerodrom „Čangi“ u Singapuru. Ali izveštaji o luksuznim sadržajima dostupnim na Hamadu bili su potpuno zasenjeni onim što se dešava na aerodromu u Kabulu: hiljade ljudi očajnički pokušava da napusti zemlju, pojedinci koji vise na avionima koji poleću i padaju sa njih nakon poletanja… Kao da smo svedoci najnovijeg tragičnog primera ironičnog dodatka starom antikolonijalističkom motu: „Jenki idi kući!“ – „Jenki idi kući… I povedi me sa sobom!“

Prava enigma je u onome što je moralo da bude pravo iznenađenje i za same talibane – koliko brzo se otpor avganistanske vojske raspao. Ako hiljade ljudi sada očajnički pokušavaju da uhvate let van zemlje i spremni su da rizikuju živote da bi pobegli, zašto se nisu BORILI protiv talibana? Zašto pre biraju da padnu u smrt sa neba, nego u smrt u borbi? Lak odgovor na ovo je da su oni koji se okupljaju na aerodromu u Kabulu korumpirana manjina američkih saradnika… Međutim, šta je sa hiljadama žena koje ostaju kod kuće uplašene? Da li su i one saradnice?

Činjenica je da je američka okupacija Avganistana postepeno stvorila neku vrstu sekularnog građanskog društva – mnoge žene su obrazovane, zaposlene, postale su svesne svojih prava – uz nezavisni intelektualni život. Kada je Goran Terborn pre nekoliko godina posetio Kabul i Herat, kako bi održao predavanje o zapadnom marksizmu, na iznenađenje organizatora pojavilo se na stotine ljudi. Da, talibani su sada jači nego ikad, jači nego što su bili pre 20 godina kada su zapadne sile došle u Avganistan da oslobode zemlju od njih, što jasno pokazuje besmislenost čitave operacije, ali treba li zbog toga ignorisati (delimično, barem, nenamerne) progresivne posledice njihove intervencije?

Janis Varufakis dotakao se ove teške tačke u nedavnom tvitu: „Na dan kada je liberalno-neokonski imperijalizam poražen jednom zauvek, misli DiEM-a25 su sa ženama Avganistana. Naša solidarnost im verovatno ne znači ništa, ali to je ono što možemo da ponudimo – zasad. Držite se sestre!“

Slika preuzeta sa: newindianexpress.com

Kako da čitamo dva dela njegovog tvita, odnosno zašto poraz liberalnog imperijalizma dolazi sa nazadovanjem ženskih (i drugih) prava? Da li mi (oni koji sebe smatramo globalnim levim protivnicima neokolonijalnog imperijalizma) imamo pravo da tražimo od Avganistanki da žrtvuju svoja prava kako bi globalni liberalni kapitalizam mogao da pretrpi veliki poraz? Kada je Varufakis optužen da je oslobađanje žena podredio antiimperijalističkoj borbi, on je tvitovao: „Predvideli smo kako će neokonski imperijalizam ojačati mizoginistički islamski fundamentalizam (MIF). I jeste! Kako su reagovali neokoni? Svaljujući krivicu trijumfa MIF-a na nas. Kukavice koliko i ratni zločinci.“

Moram reći kako smatram da je ovo svaljivanje krivice na neokone pomalo problematično: neokoni lako pronalaze zajednički jezik s talibanima – setite se da je Trump pozvao talibane u Kamp David i sa njima sklopio pakt koji je otvorio put ka kapitulaciji SAD-a.

Osim toga, već postoje neokonske reakcije na pad Kabula koje ga tretiraju kao krajnji poraz zapadne tradicije sekularnog prosvetiteljstva i individualističkog hedonizma… Ne, nisu neokoni jačali islamski fundamentalizam, ovaj fundamentalizam je rastao u reakciji na uticaj zapadnog liberalnog sekularizma i individualizma.

Pre nekoliko decenija, Ajatolah Homeini je napisao: „Ne plašimo se sankcija. Ne plašimo se vojne invazije. Ono što nas plaši je invazija zapadnog nemorala.“ Činjenicu da je Homeini govorio o strahu, o onome čega bi musliman najviše trebao da se plaši na Zapadu, treba shvatiti doslovno: muslimanski fundamentalisti nemaju problema sa brutalnošću ekonomske i vojne borbe, njihovi pravi neprijatelji nisu zapadni ekonomski neokolonijalizam i vojna agresivnost, već „nemoralna“ kultura Zapada.

U mnogim afričkim i azijskim zemljama gej pokret se takođe doživljava kao izraz kulturnog uticaja kapitalističke globalizacije i njenog potkopavanja tradicionalnih društvenih i kulturnih oblika, pa se, prema tome, borba protiv gejeva pojavljuje kao aspekt anti-kolonijalne borbe.

Zar isto ne važi, recimo, za Boko Haram? Za članove te organizacije, oslobađanje žena se pojavljuje kao najvidljivija karakteristika destruktivnog kulturnog uticaja kapitalističke modernizacije, tako da Boko Haram (čije se ime može grubo i opisno prevesti kao „zabranjeno zapadno obrazovanje“, posebno obrazovanje žena) može sebe percipirati i prikazati kao agensa koji se bori protiv destruktivnog uticaja modernizacije, nametanjem hijerarhijske regulacije odnosa među polovima.

Zagonetka je stoga: zašto muslimani, koji su nesumnjivo bili izloženi eksploataciji, dominaciji i drugim destruktivnim i ponižavajućim aspektima kolonijalizma, ciljaju u svom odgovoru na ono što je (za nas, barem) najbolji deo zapadnog nasleđa– naš egalitarizam i naše lične slobode, uključujući zdravu dozu ironije i ruganje svim autoritetima?

Očigledan odgovor je da je njihova meta dobro odabrana. Ono što liberalni Zapad čini tako nepodnošljivim za njih nije samo to što praktikuje eksploataciju i nasilnu dominaciju, već što, dodajući so na ranu, Zapad predstavlja ovu brutalnu stvarnost pod maskom svojih suprotnosti: slobode, jednakosti i demokratije.

Zato moramo ponovo da naučimo Marksovu ključnu lekciju: Pravi kapitalizam sistematski krši svoja vlastita pravila (‘ljudska prava i slobode’) – samo zapamtite da je na početku moderne ere koja slavi ljudske slobode, kapitalizam oživeo ropstvo u svojim kolonijama… Ali kapitalizam je u isto vreme obezbedio standarde za merenje sopstvenog licemerja, pa ne bismo trebali da kažemo, ‘pošto su ljudska prava maska eksploatacije, ostavimo ljudska prava’, već: ’Tretirajmo ljudska prava ozbiljnije od onih koji su utemeljili ideologiju ljudskih prava!’ Ovo je od samog početka bilo značenje socijalizma.

Pa šta su Amerikanci trebali da učine? Da, zabrljali su situaciju, ali nakon što su to učinili, izgubili su pravo da jednostavno pobegnu od nereda koji su stvorili. Trebali su da ostanu i da počnu da se ponašaju drugačije. Kako? Dozvolite mi samo da zaključim preokretom dobro poznate metafore o tome kako bismo, kada izbacujemo prljavu vodu iz kade, trebali da pazimo da ne izgubimo čistu i zdravu bebu. Rasisti to rade nakon što shvate da zapadne intervencije predodređene za širenje ljudskih prava i sloboda na siromašne i prljave zemlje trećeg sveta gadno propadaju: OK, pa hajde da izbacimo prljavu vodu ljudi trećeg sveta iz kade ljudskih prava i sloboda koji nisu dovoljno zreli za sekularnu demokratiju i hajde da sačuvamo čistu belu bebu…

Možda bismo trebali da učinimo upravo suprotno: izbaciti čistu belu bebu i paziti da se ne izgubi prljava voda siromašnih i eksploatisanih u trećem svetu, koji zaista zaslužuju ljudska prava, a ne samo naše saosećanje i dobročinstvo.

 

Preveo za Politički pregled: Nikola Ačanski

Mediji i političke promene u Srbiji

Miloš Pankov
-
1
Mediji i političke promene u Srbiji

 

Zbog koordiniranih napada državnih funkcionera i tabloida na redakciju Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK), 16. marta 2021. godine, predstavnici šest najvećih udruženja koja okupljaju nerežimske medije protestvovali su ispred zgrade Narodne Skupštine Republike Srbije. Željko Bodrožić, predsednik NUNS, tom prilikom je rekao da su medijske slobode u Srbiji na najnižem nivou u protekle dve decenije, a profesionalni novinari onemogućeni da slobodno i bezbedno rade svoj posao. Godišnji izveštaj za 2019. godinu Platforme Saveta Evrope za unapređenje zaštite novinarstva to i dokumentuje, podacima da je u Srbiji broj napada na medije, uključujući pretnje smrću novinarima, u konstantnom porastu. Slična ocena izneta je u izveštaju Reportera bez granica: „Posle šest godina pod vođstvom Aleksandra Vučića, prvo kao premijera, a potom kao predsednika, Srbija je postala zemlja u kojoj je često opasno biti novinar i gde lažne vesti postaju sve vidljivije i alarmantno popularnije“. Ovome treba dodati opšte poznatu činjenicu da su televizijske i radio stanice koje kritikuju vlast izložene i oblicima klasične cenzure, odlukama REM da ne mogu emitovati program na celokupnoj državnoj teritoriji.

Slobodan pristup javnom servisu i televizijama vidljivim na nacionalnom nivou, postao je u međuvremenu jedan je od ključnih zahteva opozicije u pregovorima o fer izbornim uslovima, uz posredovanje Evropske unije. Iza njega stoji pretpostavka da se moć Aleksandra Vučića zasniva na kontroli medija i da će stoga suočavanje publike sa kritičkim stavom podstaći političke promene, da će autoritarni režim početi da se urušava ako istina dopre do dovoljnog broja građana.

Na koji način oslobađanje medijskog prostora može dati podsticaj progresivnim promena u društvu i na čemu se zasniva ovo uverenje? U zavisnosti od političkih okolnosti, dve su mogućnosti: istinska demokratizacija celokupnog medijskog prostora, ili delimično otvaranje medija za određenu političku grupaciju.

Javna sfera i demokratsko društvo

Najuticajniji teorijski model koji razmatra konstruktivnu ulogu građana/ki u procesima javne komunikacije je koncept građanske javnosti Jirgena Habermasa, široko prihvaćen u društvenim naukama druge polovine 20. veka. Habermas smatra da je glas prosvećene srednje klase postao nezaobilazna odrednica političkog života današnjice, veza između onih koji vladaju i raspoloženja javnosti, jer bez javnosti oni ne mogu da opstanu. Prema izvornom tumačenju „buržoaska javna sfera” smeštena je između privatne i sfere javne vlasti, u njoj se građani okupljaju oko kritičkog promišljanja o javnim poslovima, tako da ona postaje glavni instrument kojim se vlast poziva na odgovornost.

Habermas u svojoj analizi daje primere kako su društvene promene uticala na formiranje javnosti u državama zapadnog sveta. U Engleskoj je političko angažovanje javnosti bilo podstaknuto ustavnim reformama, a ogledalo se u slobodi štampe i delovanju parlamentarne opozicije. U Francuskoj je, s druge strane, cenzura štampe bila prepreka za institucionalizaciju kritike, razvoj političkog života i žurnalizma. Tek sa revolucijom javljaju se institucije javnosti koja kritički rezonuje, delovanjem parlamentarne frakcije i politički angažovane dnevne štampe.

On nadalje konstatuje da je priroda javne sfere takva da ona ne postoji sama po sebi, mora se neprestano iznova stvarati i zato teško može opstati u nedemokratskim uslovima. Od 2012. godine do danas, uporedo sa jačanjem uticaja Aleksandra Vučić u novoj Vladi Srbije, očevici smo kontinuiranih promena koje se kreću u suprotnom pravcu: urušavanja još uvek krhkih demokratskih institucija i konačnog razaranja javne sfere, zajedno sa gušenjem medijskih i drugih građanskih sloboda.

Delimično otvaranje medija

Kako istinska demokratizacija medija nije izvodljiva pod okriljem sadašnje vlasti, razmotrimo mogućnost već viđenu u nekim državama u prošlosti, da se kroz pregovore sa autoritarnim režimom obezbedi određeni segment medijskog prostora za objektivnije predstavljanje alternativne političke opcije (opozicije). Ponekad je i to sasvim dovoljno za mirnu tranziciju. Prvi takav slučaj dogodio se pred kraj Pinočeove dikatutre u Čileu, 1988. godine, kada je organizovan referendum sa namerom da se njegov mandata produži  za narednih 8 godina. Opozicija je iskoristila svoj medijski termin, u sklopu referendumsku kampanje, za emitovanje ubedljivog petnaestominutnog spota na državnoj televiziju i tako uspela da preokrene stav javnosti. Na referendumu je 55% građana Pinočeu reklo NE i to je praktično značilo njegov silazak sa vlasti. Za nas je mnogo aktuelniji primer ishod pregovora o izbornim uslovima u Makedoniji 2016 godine. Postignut je dogovor da nestranački kandidat bude imenovan za urednika Informativne redakcije javnog servisa Radio-televizije Makedonije i konstituisano telo, u čijem se sastavu nalazio jednak broj predstavnika vladajuće i opozicionih stranaka, zaduženo da prati izveštavanje medija o toku izbornog procesa. Vladajuća stranka VMRO je potom poražena na izborima, ubrzo je podignuta optužnica protiv dotadašnjeg premijera Nikole Gruevskog, koji tajno napušta zemlju da bi izbegao suđenje. Podstaknuta „makedonskim scenarijom“ opozicija u Srbija predložila je formiranje paralelnih uredništva informativnih redakcija javnog servisa, u kojima bi jedan od urednika bio izabran na predlog opozicije. Još uvek je neizvesno je u kojoj meri će posmatrači EU podržati ovu ideju. Svojevremeno je izvršen pritisak na vladu Gruevskog da prihvati pomenuto rešenje, ali treba imati u vidu i ono što je nova vlada Socijaldemokratskog saveza učinila za uzvrat: organizovanje referenduma o pristupanju NATO paktu i pristanak na promenu naziva države, bez garancije da će to biti dovoljno za ubrzavanje procesa evrointegracija.

Kritika Habermasovih načela  i razvoj  javnog informativnog servisa

Pod pretpostavkom da pritisak iznutra i spolja obezbedi bolju medijsku vidljivost opozicionih stranaka u Srbiji i u zavisnosti od izborne strategije i kvaliteta kampanje, to bi moglo bitno da utiče na njihov rezultat. Tek nakon eventualne pobede na izborima, naredni korak bi mogao biti ponovno kreiranje slobodnog i otvorenog medijskog prostora i izgradnja demokratske javnosti.

Daleko od toga da su Habermasove izvorne teorijske postavke prihvaćene kao najbolje rešenje. Normativne kritike polaze od zapažanja da je, uprkos proklamovanoj ideji opšte dostupnosti, liberalna građanska javna sfera klasno zasnovana i isključiva. Čak i pod uslovom da se društvena elita i prosvećeni slojevi izbore za ravnopravan pristup, on i dalje nije obezbeđen radničkoj klasi i različitim marginalizovanim grupama. Strukturalne kritike se oslanjaju na opšte tendencije u razvoju masovnih medija. Umesto instrumenta za kritiku vlasti, oni se sve više pretvaraju u jednog od generatora potrošačkog društva: prostor za reklamu, sredstvo propagande i zabave za široke narodne mase, sadržajima koji pasiviziraju, umesto da podstiču aktivno učešće  publike. Na kraju ostaje pitanje koliko je ova teorija nastala na iskustvima društvenih promena u 19. veku održiva u razdoblju savremenih komunikacija: online medija, interneta, mobilnih telefona i društvenih mreža.

Možemo, na primer zamisliti scenario prema kome bi, nakon završetka pregovora o izbornim uslovima, vladajuća stranka pristala na određene ustupke. Prva mogućnost je da određena opoziciona televizija bude vidljiva na teritoriji cele Srbije. Izvesno je da bi, za sada, to mogle da bude jedino televizije N1 ili NOVA, obe u vlasništvu globalne medijske kompanije United media group. U praksi bi ova promena značila preraspodelu moći unutar vladajuće klase i zadovoljila najpre interese krupnog kapitala. Uređivačka politika ovih televizija je otvorena za aktivnosti opozicije i mnoge teme od interesa za opoziciono biračko telo: razotkrivanje afera vlasti i njihovih veza sa kriminalom, čak i neke antisistemske, npr. kršenje radničkih prava i ekološki protesti protiv multinacionalne kompanije Rio Tinto. To je sa ekonomske strane razumljivo jer se oslanjaju na tržište milionske publike u potpunosti zanemarene od strane provladinih glasila i javnog servisa. Pitanje je međutim, da li će se vremenom, rukovođena takođe finansijskim interesima, uređivačka politika promeniti u pravcu podrške stranim i domaćim investitorima, zagovaranju dalje privatizacije javnih resursa itd. Kao i svaka privatna kompanija UMG ima pravo na to u svakom trenutku, ako se drži osnovnih normi medijskog kodeksa.

Zato je druga mogućnost, delimično otvaranje pokrajinskog i nacionalnog javnog informativnog servisa za predstavljanje različitih stavova: opozicionih partija, organizacija, udruženja i pojedinaca, dugoročno značajnija. Zadatak RTS i RTV jeste da poštuju javni interes i služi kao medijski servis svih građana, bez obzira na nacionalnu, versku, partijsku i bilo kakvu drugu kategoriju društvene pripadnosti, njihovo imovinsko stanje ili poreklo. Javni servis se ne može trajno uzurpirati niti privatizovati, jer svi imamo podjednako, neotuđivo pravo da utičemo na kvalitet i sadržaj njegovih emisija. U doba kada medijskim tržištem dominiraju velike korporacije vođene potrebom da konstatno uvećavaju svoj profit ulaganjem u industrije zabave i širenje političkog uticaj, on mora biti zaštićen kao osnovno javno dobro, a njegov rad unapređen, vodeći računa o navedenim teorijskim ograničenjima. Svaka promena nabolje u uređivačkoj koncepciji, bila bi podstrek na putu ka izgradnji demokratskog javnog servisa, podjednako dostupnog za sve, ne samo za društvenu elitu, u isto vreme otpornog na različite vrste političkog i finansijskog pritiska.

Alternativni mediji i društvene promene

Jedno od pitanja koje se iz ovoga nameće je kako ostali, alternativni mediji, danas mogu pružiti podsticaj političkim i društvenim promenama u Srbiji i kako se  efikasno medijski suprotstaviti režimskoj propaganda ?

Nemoguće je pružiti odgovor odjednom, ali u nastavku ću pokušati da predložim neke smernice. Treba imati u vidu činjenicu da vladajući sistem više ne počiva na vrednostima: kulture dijaloga, argumentovane kritike i razmene stavova, javnosti rada i ne prihvata takva pravila u javnom prostoru. Dominantni instrumenti političkog uticaja na javnost postali su: demonstracija moći, pritisak, nasilje, strah, vera u ispravnost odluka vođe. Simuliranje javne debate između nove i stare političke elite kroz televizijski program neće doneti bitne promene. To se jasno može uočiti na pimeru skromnijeg uticaja novih izdanja emisija Utisak nedelje na javno mnjenje u odnosu na nekadašnje. Ova emisija ne može povratiti svoju staru ulogu, ni pod uslovima da ponovo bude vidljive za sve građane, jer je građanska javnost u međuvremenu prestala da postoji.

Odgovor zato ne treba tražiti u očekivanjima da će vlast prihvatiti stara pravila igre, već u suočavanju sa činjenicom da nismo više tranziciona demokratija, nego poprište društvenog sukoba u kome svaka strana pokušava na svoj način (pa i medijski) da pridobije što veći broj pristalica za sebe. Mediji koji zastupaju demokratske ideje i žele da dosegnu novu publiku moraju se vratiti svom osnovnom zadatku: da prenesu (istinitu) informaciju do što većeg broja ljudi, pogotovo onih na margini, najugroženijih, kako bi bili osvešćeniji i postali stvarni nosioci promena. Nužno je okrenuti se temama koje mobilišu na akciju, (uništavanje životne sredine i rasporodaja javnih dobara, korupcija, rast nejednakost, kriminalizacija društva), ne samo proizvode apatiju. Svaki vid konstruktivne neposlušnosti organizovanih građana i hrabrih pojedinaca zaslužuje publicitet, jer će kroz institucije i provladina sredstva javnog informisanja on biti ugušen, zajedno sa aktivnostima opozicionih političara na razotkrivanju afera vlasti.

Izuzev tematskog fokusa, pretpostavka za omasovljavanje auditorijuma je odgovarajuća: dinamika programa, interakcija sa publikom i aktuelnost informacija. Drugim rečima, potrebno je osloniti se na vizuelna sredstva, sliku i film, kao osnovnu jedinicu informacije. Moć globalnih televizija da pretvaraju narodni bunt u sopstveni medijski događaj nije ista kao pre dvadeset ili trideset godina i to je činjenica koja alternativnim medijima ide u prilog. Za udarnu vest više nije neophodan distributer, televizijski izveštač niti kamerman, već pojedinac/ka čiji će snimak ili fotografija: požara na Vinčanskoj deponiji, policijskog nasilja tokom demonstracija, razgovora koji razotkriva kriminalne aktivnosti vladajućih političara – načinjena kamerom mobilnog telefona sa lica mesta – postati viralan. Na prvi pogled, to znači da će prava istina lakše ugledati svetlo dana. Međutim, od takvog „sirovog materijal“koji cirkuliše mrežama nije moguće napraviti pravu medijsku priču, zainteresovati publiku i pružiti joj određenu perspektivu tumačenja događaja bez edukovanih novinara, fotoreportera, stručnjaka sposobnih da podatke analiziraju iz drugačijeg ugla nego što to čini sistemska medijska mašinerija. To posebno važi za priloge koje se ne odnose na tzv. krizne situacije, ali aktivno utiču na forimranje stava, kao što se određeni statistički podaci, ekonomija itd. Neophodan je angažman alternativne medijske redakcije, dostupne  preko internet portala, video (youtube) ili televizijskog  kanala; sposobne da iz sata u sat, kreira različite vrste programa: udarne vesti, intervjue, analitičke tekstove i komentare, video uključenja sa lica mesta itd. Dobar primer takve prakse u svetu je portal Democracy now.

Postojeći alternativni, levo orjentisani mediji u Srbiji za sada su ograničeni na objavljivanje analitičkih tekstova i vesti koje prati odabrana publika, što je nedovoljno za stvarni društveni uticaj. Prvi korak ka savremenijim medijskim profilima može nastupiti kreiranjem youtube kanala, uz angažovanje novinara i fotoreportera sposobnih da video prilozima sa lica mesta prikazuju događaje kao što su: radnički, ekološki i drugi antirežimski protesti iz perspektive drugačije nego što to čine velike TV kuće.

 

Pročitajte i

UPOTREBA SLOBODE

Ne zaboravimo Žutu kuću, simbol fašističkog terora u Subotici

Politički Pregled
-
0
Ne zaboravimo Žutu kuću, simbol fašističkog terora u Subotici

 

 

Piše: Margareta Bašaragin

Žuta kuća u Subotici danas je spomenik kulture od velikog značaja. Sagrađena je krajem 19. veka (1880-1883. g.) prema projektu subotičkog arhitekte Titusa Mačkovića, kao jednospratna neorenesansna građevina. Prvobitna namena zgrade bila je da služi za novčani zavod. Nalazi se u samom centru Subotice u Štrosmajerovoj ulici. Danas je tu smešten Učisteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku (Magyar Tannyelvű Tanítóképző Kar).

Lepa, žuta zgrada.

Žuta kuća, izvor: https://visitsubotica.rs/sta-videti/spomenik/zuta-kuca/

Međutim, njeni zidovi kriju mračnu istoriju.

Ove godine krajem leta navršava se tačno osamdeset godina od kada je fašistička okupatorska vlast u Subotici 1941. godine započela masovna hapšenja komunista i komunistkinja, skojevki i skojevaca.

Veliki broj njih zatvoren je upravo u Žutoj kući – zloglasnom mučilištvu. Među njima bilo je i stotinak žena čija je imena zabeležila Magda Simin i koja ovde prilažemo (link: http://www.zenskestudije.org.rs/aktivnosti/339-ne-zaboravimo-zutu-kucu-u-subotici).

Agenti, specijalno školovani u posebnim gestapovskim školama batinali su žene i muškarce kundacima, cokulama, stezali lobanje kaiševima, polugama, stavljali pendreke u vaginalne otvore žena, stezali mošnice muškarcima. Zatvorenice i zatvorenici su svakoga dana od četiri sata ujutru do deset sati naveče bili/e prinuđeni/e da sede licem okrenutim prema zidu, nepomično i bez glasa, a između njih i iza njihovih leđa nalazili su se naoružani žandari. Nije bilo dozvoljeno da se pomere ili da progovore…

Preki sud je novembra 1941. .g  osudio komunistkinje i antifašistkinje Lolu Lauru Vol i Magdu Rac na smrt. Lola (27 godina) je obešena 18. novembra zajedno sa grupom drugova. Magda Rac je pomilovana i dobila je 10 godina robije. Ostale drugarice su prebačene iz Žute kuće u Sudski zatvor u Subotici. Marta 1942. g. sudilo im se pred Vojnim sudom – njih 30 osuđeno je na robiju od 6 meseci do 15 godina. Poslate su u logore i zatvore: Marijanostru, Komarom, koncentracioni logor u Bačkoj Topoli, sabirne centre u Budimpešti, zatvor u Segedinu, Bergen-Belsen, Ravensbruk, Dahau, Armija – istražni zatvor u Novom Sadu…

Sve koje su imale kraće vremenske kazne su se tokom Drugog svetskog rata uključile u ilegalni pokret.

Žuta kuća bila je sedište Gestapoa sve do kraja Drugog svetskog rata.

1967. g. je u spomen na nastradale postavljena spomen ploča desno od ulaza Žuta kuća-svedok tvojih sećanja, deo tvoje svesti 1941-1944.

2019. je u unutrašnjosti zgrade postavljana spomen ploča žrtvama 1944/45. g.

Zgrada Žute kuće se trenutno restaurira.

Pozivam Vas da zajednički obeležimo ovu tužnu godišnjicu i ne dopustimo da se stradanja naših saborkinja antifašistkinja i saboraca antifašista zaborave!

Grob Lole Vol na Jevrejskom goblju u Subotici, izvor: http://groblje.josu.rs/sektor-5-red-32-grobno-mesto-3/
Magda Simin, izvor: Magda Bošan Simin i Nevena Simin, 2009, Zašto su ćutale? Majka i ćerka o istom ratu, Futura publikacije, Ženske studije i istraživanja, Novi Sad

Ženske studije i istraživanja Novi Sad, podružnica u Subotice realizuje projekat „Antifašistkinje subotice: skojevke, partizanke AFŽovke koji finansira Rekonstrukcija ženski fond, Beograd (maj 2021 – dec. 2021). Cilj projekta je doprinos kolektivnom znanju i sećanju na doprinose žena tokom istorije u borbi protiv fašizma i očuvanju mira, kroz istraživanje i beleženje životnih priča znamenitih antifašistkinja Subotice (skojevki, partizanki i AFŽovki).

 

 

Margareta Bašaragin, diplomirala je i magistrirala na Odseku za germanistiku Filozofskog fakulteta UNS. Doktorirala je na ACIMSI Centru za rodne studije UNS u Novom Sadu na temi „Interakcija roda, jezika i kulture u formiranju identiteta učenica osmog razreda osnovne škole u procesu dvojezične nastave u Vojvodiniˮ. Od 2007. radi u nastavi kao nastavnica nemačkog i engleskog jezika. Poverenica je ogranka Udruženja „Ženskih studija i istraživanja“ Novi Sad u Subotici od 2020. godine.

123...9 Strana 1 od 9

© Copyright | Politički-pregled.rs | Powered by WordPress