ZVECKANJE MAPAMA

0
385
Zveckanje mapama

 

Nekoliko je principa na kojima se zasniva ovaj bezvezni dokument. Prvi od njih je rasizam („razvijeniji narodi“ koji su već u EU i koje ne muče nacionalna pitanja nasuprot „divljaka“ koji ne mogu da žive dok ih ne reše), a drugi fašizam (svi pripadnici jednog naroda moraju da misle i žele isto i da teže homogenizaciji) i neprincipijelnosti. Dodajmo tu i princip nedemokratičnosti („stabilni“ režimi su prihvatljivi dok god mogu da sprovode „strateške odluke“, dok se sa „nestabilnim“ režimima može poigravati, cepati im se države, prekrajati granice, itd. Konačno, bezvezni dokument počiva na izrazitoj mizantropiji – jer, nigde u njemu ne pominje se čovek. Bitne su samo teritorije, tlo koje ne pita za žrtve.

Kao dete, veoma sam voleo mape. Geografski atlas mi je bio omiljena knjiga, sa svim tim političkim, prirodnim i privrednim mapama. Onda sam otkrio i istorijske mape, pratio kako su na njima nastajala i nestajala carstva, kako su se osnivale kolonije, pokoravali susedi, razmenjivale teritorije. Posebno su me privlačile geografsko-istorijske pikanterije, minijaturne države, slobodni gradovi kao što su bili Dancig i Rijeka, neutralna zona između Saudijske Arabije i Iraka, sporno područje Zapadne Sahare, okupirana Namibija, autonomni Sikim… I preostale kolonije – Sen Pjer i Mikelon, Fernando Po, Reinion…

A onda, tek što sam pošao u srednju školu i počeo da se ozbiljno interesujem za politiku, prvi put sam kupio Mladinu. Bilo je to u vreme čestih skandala povezanih sa ovim listom, vreme kada su Janša i drugovi bili osuđeni zbog otkrivanja vojne tajne, a tu i tamo počelo je da se priča o asimetričnoj federaciji i konfederaciji. I u tom broju Mladine, koga sam kupio na trafici u ulici Modene, preko dve strane, ako me sećanje nakon više od 30 godina dobro služi, bio je razvučen naslov: Da li biste živeli u ovakvoj državi? A ispod naslova – mapa Jugoslavije, ali obojena u dve boje, koje su je delile na istočnu i zapadnu. Zapadni deo obuhvatao je Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, istočni deo sve ostalo. Dugo sam gledao tu mapu. Tada sam prvi put pomislio da možda zaista Jugoslavija ide nekim putem koji je drugačiji od onoga koji se meni činio za ispravan.

Pre nekoliko dana pojavila se jedna slična mapa, kao deo nečega što se zove „non-paper“ (bezvezni dokument, u daljem tekstu). I onoj mapi u Mladini prethodio je isto jedan sličan bezvezni dokument – Memorandum SANU. I tad se činilo da je taj nezvanični dokument slučajno izašao iz SANU, da je ukraden i slično. Osnovni cilj mu je bio da na političku scenu uvede pitanje o kojem se do tada nije smelo slobodno raspravljati. Isti cilj, čini se, ima i „slovenački“ bezvezni dokument – da na dnevni red uvede i fatalni plan kao ravnopravnu mogućnost za raspravu, pritom skrivajući stvarne autore. U svom cilju ovaj bezvezni dokument sasvim je uspeo – on jeste na velika vrata uveo dijalog o stvaranju Velike Albanije i kompenzacije gubitka Kosova Republikom Srpskom (sve ostalo su, naizgled, sporedne teze koje imaju cilj da relativizuju spomenute dve). Ali, bezvezni dokument suptilno ogoljava i mnogo više. Pođimo redom.

Kako bi se mogao sažeti osnov za stvaranje ovog bezveznog dokumenta? Jugoslavija se raspala, ali su nacionalna pitanja najvećih naroda ostala nerešena, uz to zemlje koje nisu članice EU, a posebno BiH, to nikad neće ni postati, a vremenom će jačati uticaj ne-EU zemalja, tako da, uprkos tome što evropske integracije trenutno imaju podršku stanovništva, vremenom će ta podrška ispariti. Tome treba dodati i značaj iznesene konstatacije da Albanija, Srbija i Hrvatska imaju, a ostale države nemaju stabilne vlade, koje su neki garant strateškog odlučivanja. O čemu se ovde radi?

Prvo, Jugoslavija se, navodno, raspala, jer u njoj nije uspešno rešeno nacionalno pitanje. Začudo, gotovo svi Srbi, Hrvati, Slovenci i ostali živeli su u jednoj državi, narodi i narodnosti u Jugoslaviji su imali pravo na svoj identitet, jezik, obrazovanje, kulturu, itd. Takozvane „avnojevske“ granice nisu ni imale za nameru stvaranje etnički čistih oblasti, jer to nikad nije ni bilo moguće, niti je ikome to padalo na pamet. Činjenica je da je posleratnim međurepubličkim granicama van Narodne Republike Srbije ostalo 24% Srba, ali je isto tako van svoje matične republike ostalo 21% Hrvata i 20% Crnogoraca, a van Kosova ostalo je 34% Albanaca (prema popisu iz 1948). Preko 10% Muslimana-Bošnjaka ostalo je van NR Bosne i Hercegovine (prema popisu iz 1961. godine, kada su dobiveni relevatniji podaci o broju građana koji su se izjasnili kao Muslimani). Navodno nerešeno nacionalno pitanje izašlo je u javnost pre 35 godina upravo bezveznim dokumentom – Memorandumom SANU i, dakle, uprkos razaranju zemlje, ratovima, hiljadama žrtava, stotinama hiljada raseljenih i iseljenih, tri decenije degradacije svega – zdravstva, obrazovanja, kulture, privrede – i dalje nije rešeno. Samim tim, i raspad Jugoslavije danas više nego ikad deluje pogrešan, pa zalaganje za neki dalji „raspad“ deluje i više nego besmislen.

A šta je nacionalno pitanje u dvadeset i prvom veku i zašto se takvo „pitanje“, navodno, može rešiti samo grupisanjem svih ili većine pripadnika jednog naroda u jednu državu? Da li postoji nemačko nacionalno pitanje, italijansko, bugarsko, francusko ili poljsko? Ili su nacionalna pitanja rezervisana samo za balkanske i post-sovjetske zemlje? (Jer, isto pitanje se poteže i u Ukrajini, Moldaviji, Jermeniji, Gruziji…). Zašto nije problem što svi „Nemci“ (odnosno ljudi kojima je nemački jezik maternji) ne žive u Nemačkoj, već imaju i još nekoliko „nemačkih“ država (Austriju, Lihtenštajn) ili žive u zajednici s drugim narodima (Švajcarska), kao „veštačka nacija“ (Luksemburg) ili kao značajne nacionalne manjine (Italija, Belgija…)? Ili, uzmimo, na primer, Mađare, koji u značajnom broju žive u Slovačkoj, Ukrajini, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj… Zašto nema bezveznog dokumenta za Alandska ostrva, koja pripadaju Finskoj, a većinu stanovništva čine ljudi koji govore švedski? I šta je sa pribaltičkim državama i značajnim procentom građana kojima je ruski jezik maternji? Da li zato što se Balkan i Istočna Evropa posmatraju sa rasističkog stanovišta kao divlji, neuređeni deo Evrope, gde se, nakon tri proćerdane decenije, više ne može očekivati nikakav napredak? Ili su razlozi možda dublji?

Za moderne zapadnjačke političare i stručnjake, koji su stasavali tokom raspada Jugoslavije, ili njihove prethodnike zadojene predrasudama hladnog rata, svakako su nepoznanice uređeni i funkcionalni zdravstveni sistemi Jugoslavije i Sovjetskog Saveza dostupni svima, besplatno školovanje, značajna ulaganja u kulturu i nauku, manjinska prava, radnička prava i samoupravljanje i izrazito smanjenje nejednakosti. Danas ta dostignuća deluju još uvek potpuno nezamislivo na Zapadu. Ono što nije bilo funkcionalno, to je bila ekonomija, zasnovana na poljoprivredi i nedovoljno razvijenoj industriji, ali nefunkcionalna opet sa kapitalističkog gledišta (na primer u pogledu sticanja profita, a ne u pogledu doprinosa lokalnoj zajednici). I nefunkcionalna u uslovima međunarodne finansijske i ekonomske krize sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Osvrnimo se na još jednu nedoslednost „slovenačkog“ bezveznog dokumenta. Na „rešenje nacionalnog pitanja“ gleda se samo kroz kompenzaciju Kosova Republikom Srpskom i stvaranja Velike Albanije. Zašto se ne pominje recimo, rešavanje makedonskog „nacionalnog pitanja“, koje je predstavljalo jedno od osnovnih problema neslaganja Jugoslavije sa Grčkom i Bugarskom, blokiralo evropski put grčkim inaćenjem gotovo trideset godina i preti da se nastavi decenijama kroz bugarsko inaćenje? A da pomenemo, recimo, bošnjačko nacionalno pitanje i „kompenzaciju“ Republike Srpske Sandžakom? Ili slovenačko nacionalno pitanje i ponovno potezanje pripajanja Trsta i Koruške Sloveniji? Pa onda mađarsko nacionalno pitanje, itd. Naravno, radi se o nizu besmislica, kakve su i one iznete u bezveznom dokumentu, ali ipak besmislica opasnih po život kad neko počne da ih uzima za ozbiljno. U području gde ljudi različitih religijskih ubeđenja, jezika koje govore i različitog etničkog porekla i nacionalne opredeljenosti vekovima žive jedni uz druge, izmešano u istom mestu, istoj ulici ili zgradi, bilo kakvo pozivanje na rešavanje „nacionalnog pitanja“ stvaranjem  nacionalno kompaktnih teritorija ne može voditi ničemu drugom do rasplamsavanju nacionalne netrpeljivosti, etničkog čišćenja i genocida.

Upravo naredni problem pokazuje koliko je izuzetno opasan „slovenački“ bezvezni dokument. On potvrđuje etničko čišćenje kao efikasan metod za „rešavanje nacionalnog pitanja“. Tako se doskora većinski Srbima naseljeni delovi Hrvatske uopšte više ne uzimaju u razmatranje, dok se činjenica da su Republika Srpska i Federacija Bosne i Hercegovine upravo i postale etnički homogene zahvaljujući etničkom čišćenju smatraju sasvim prihvatljivim u „strateškom odlučivanju“.

Konačno, možda i najveći problem leži u činjenici da se ljudi iste etničke pripadnosti smatraju kao homogene grupe gde svaki pojedinac mora da ima i iste težnje – da živi u etnički homogenim državama, sa svojim sunarodnicima, a bez komšija drugih nacionalnosti. Jer, šta bi Radoju iz Subotice značilo da živi u istoj državi sa Živojinom iz Bileće, a ne sa Zvonkom iz Sarajeva? Ili će Radojev život biti bolji i ispunjeniji ako bude delio državnu zajednicu sa Milkom iz Severne Kosovske Mitrovice, ali ne i sa Ljuljetom iz Bujanovca?

Dakle, iz navedenog se vidi da „slovenački“ bezvezni dokument dolazi iz iste ideološke kuhinje kao i njegov prethodnik – Memorandum SANU (pritom najmanje mislim na senilne akademike, mada ni oni nisu abolirani) i srodni velikonacionalni planovi koji su po pravilu vodili do krvoprolića.

Nekoliko je principa na kojima se zasniva ovaj bezvezni dokument. Prvi od njih je rasizam („razvijeniji narodi“ koji su već u EU i koje ne muče nacionalna pitanja nasuprot „divljaka“ koji ne mogu da žive dok ih ne reše), a drugi fašizam (svi pripadnici jednog naroda moraju da misle i žele isto i da teže homogenizaciji) i neprincipijelnosti. Dodajmo tu i princip nedemokratičnosti („stabilni“ režimi su prihvatljivi dok god mogu da sprovode „strateške odluke“, dok se sa „nestabilnim“ režima može poigravati, cepati im se države, prekrajati granice, itd. Konačno, bezvezni dokument počiva na izrazitoj mizantropiji – jer, nigde u njemu ne pominje se čovek. Bitne su samo teritorije, tlo koje ne pita za žrtve.

Sledeća teza koju zagovara „slovenački“ bezvezni dokument je navodna nedostižna evropska perspektiva za balkanske zemlje, koja se unekoliko može poboljšati prekrajanjem granica. Zašto „evropska“ perspektiva izgleda u ovom momentu nedostižna za balkanske sirotice? Zbog nerešenog nacionalnog pitanja, kažu autori bezveznog papira. Da li je to baš tako? Nisu li Slovenija i Hrvatska postale članice EU bez rešenog nacionalnog pitanja? Isto važi i za Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Grčku, Kipar, Španiju, Slovačku, pribaltičke zemlje… Ali, da, to nisu divlji ljudi kojima je nacionalno pitanje sve, oni znaju da žive sa nerešenim nacionalnim pitanjem. Pa, nisu li i Jugosloveni znali da žive sa navodno nerešenim nacionalnim pitanjem gotovo pola veka? Nije li upravo pokretanje nacionalnog pitanja, prvo više ili manje diskretno, kroz razne „golubnjače“, „vunena vremena“, maspoke i deklaracije o jeziku, a zatim otvoreno, prvo memorandumski, pa iz svih oružja, od pitomih ljudi koji su decenijama skladno živeli zajedno, napravilo „divljake“? I ne čini li upravo to i ovaj bezvezni dokument – pokušava da trajno zacementira žarišta, ledini pojas između Istoka i Zapada, krvavu tampon zonu?

A nisu li se svi ti građani Balkana i bivšeg SSSR listom pre trideset godina opredelili za Evropu? Šta su dobili zauzvrat? Aroganciju, birokratiju, nejednakost. Ne upravlja li i dalje baš ta „Evropa“ (kao vodeći deo „međunarodne zajednice“) Bosnom i Hercegovinom preko visokog predstavnika već 26 godina? Ili je bilo bitno jedino sprovesti privatizaciju, okupirati prirodne resurse, odvući stručnjake, napraviti puteve kojim će putovati roba, a ne ljudi, zaraditi svoje plate i dnevnice, penjati se po karijernoj lestvici? Nisu li i dalje u toj Evropi Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari, Grci građani drugog, a Hrvati, Rumuni i Bugari građani trećeg reda? Sve manje demokratije i sve manje prava i pravde u zemljama (potencijalnim) kandidatima za EU (ali i u zemljama članicama), pre su rezultat briselske ultraliberalne arogancije i obostranog gubitka entuzijazma za pridruživanje, nego što su sami po sebi uzrok sporih, odnosno zaustavljenih reformi. Ono što je Rusija doživljavala tokom devedesetih, napuštena i prepuštena haosu, siromaštvu i gladi uz istovremenu tajkunizaciju, ono što je Gruzija doživela krajem prve decenije ovog milenijuma, kada je ostala usamljena da otrpi rusku agresiju i okupaciju, isto kao i Ukrajina nekoliko godina kasnije, danas doživljavaju Albanija i Severna Makedonija čiji proces pridruživanja je tako nepravedno zaustavljen, ili Kosovo po pitanju liberalizacije viznog režima, a Srbija to trpi već godinama, svedočeći zamornoj i već uvredljivoj birokratskoj blagoglagoljivosti briselskih karijerista.

I kako će razmena teritorija približiti balkanske sirotice Evropskoj Uniji? Šta će se promeniti? Hoće li, jednom rešeno nacionalno pitanje, voditi ka većoj vladavini prava, slobodnim izborima, kvalitetnijem zdravstvu i obrazovanju, većim ljudskim slobodama, boljoj ekonomiji? Da li iko u to može da veruje?

Spomenimo još nekoliko zanimljivih teza iz bezveznog dokumenta. Jedna od njih ističe bosansko-hercegovačke institucije kao nefunkcionalne i da njima niko nije zadovoljan. Dakle, institucijama u Srbiji, Hrvatskoj, Crnoj Gori itd. svi su zadovoljni? Spominje se samo potencijalni uticaj Turske, očigledno kao nešto negativno i prvenstveno vezano za BiH. A šta je sa ruskim, kineskim, arapskim, američkim uticajem? Oni ne postoje? Takođe, spominje se i potencijalno približavanje NATO-u u slučaju rešavanja nacionalnog pitanja. Ovde bi se moglo misliti samo na Srbiju, jer sve ostale zemlje već jesu članice NATO-a, a jedina prepreka da i BiH to postane su vlasti u Republici Srpskoj.

Dakle, „slovenački“ bezvezni dokument sadrži čitav niz besmislica, ali ga to ne čini manje opasnim. Zapravo, od Protokola sionskih mudraca, preko Mein Kampfa, pa do Memoranduma SANU, količina iznetih besmislica upravo je bila srazmerna njihovoj prihvatljivosti. Ima li nekog rešenja, neke alternative?

Pre svega, treba sagledati uzroke koji su doveli i Balkan i post-sovjetske zemlje u trenutnu pat-poziciju prema Evropskoj Uniji. Osnovni uzrok treba tražiti u arogantnom, birokratiziranom, a gramzivom kapitalizmu Zapadne Evrope (i zapadnog sveta uopšte, ali da njega ostavimo po strani). Pad Berlinskog zida, pseudokomunizma u Centralnoj i Istočnoj Evropi i samoupravnog socijalizma u Jugoslaviji viđen je kao prilika za ostvarenje potpune dominacije u ekonomskom i vrednosnom smislu, uz istovremeno poniženje i kažnjavanje Rusije (kao, recimo, Nemačke nakon Prvog svetskog rata). Zemlje koje su slepo prihvatile neoliberalnu mantru, nagrađene su članstvom u Uniji. Vremenom je razočarenje građana novih država-članica naraslo i vodilo ka dominaciji nacionalističkih režima. Evropske birokrate ne vide nikakav problem u populističkim liderima, sve dok oni ne ugrožavaju osnovne principe kapitalizma (pri čemu se ovi još posebno trude da ih potvrde). I upravo su ti populistički režimi najveći protivnik potencijalnim novim državama-članicama. Evropske birokrate ne žele nove Orbane, Janše, Kačinske, Plenkoviće. Istovremeno, od njih imaju koristi na unutrašnjem planu, jer se uvek mogu predstaviti glasačima kao „manje zlo“ u odnosu na lokalne populiste, koji bi mogli Francusku, Nizozemsku, Nemačku… učiniti sličnim Mađarskoj ili Poljskoj.

Dakle, liberalno-centralističke snage stvaraju desničarske, populističke pokrete i lidere, kako bi sebe predstavile kao „manje zlo“ i nužan izbor za široke mase. Nasuprot njima, stoji impotentna pseudolevica (socijaldemokrati, zeleni…), koja umesto borbe protiv eksploatatorskog kapitalizma i nejednakosti pažnju usmerava na, doduše bitne, ali sekundarne probleme, kao što su zaštita životne sredine, ljudska prava, politička korektnost, sve u okviru trenutnog političkog i ekonomskog sistema koji u svojoj suštini ima očuvanje i produbljenje nejednakosti. Jalovost ovakve politike ogleda se u nemogućnosti rešavanja navedenih problema bez promene sistema.

Rešenje sigurno ne predstavljaju ni arhaični levičarski pokreti, koji osnovni problem vide u samim evropskim i evroatlantskim integracijama, a ideal pronalaze u Rusiji, Kini i Venecueli. Ako postoji i jedan pogrešniji sistem od liberalnog kapitalizma Zapada, to su totalitarni režimi Rusije, Kine, Turske i dominantnih arapskih zemalja. I ovi sistemi nisu protivnik Zapadu, nego njegov saveznik, moderne baba-roge za plašenje sopstvenih građana i stalno prisustvo tenzija iz kojeg pojedini uvek profitiraju.

Dugoročno rešenje za Evropu može biti samo trajno uklanjanje svih onih problema koji leže u korenu „slovenačkog“ bezveznog dokumenta, a ne njihovo prihvatanje. Rešenje bi se moglo sabrati u nekoliko tačaka:

  1. Stvaranje Evropske zajednice od Atlantika do Beringovog moreuza i od Arktika do Sahare i Arabije. Evropa i mediteranski pojas Afrike i Azije čini neraskidiv istorijski, geografski i kulturni prostor, isprepleten milenijumima. Vekovima ovaj prostor bio je eksploatisan od strane Zapadne Evrope, Turske i Rusije i trenutni istorijski, privredni i drugi zaostaci moraju se sagledati i iz tog aspekta. Države i privrede koje su vekovima eksploatisale druge dužne su da pruže podršku i zajedništvo onim državama i teritorijama koje su bile eksploatisane. Uključenje Rusije u Evropsku zajednicu je preduslov za trajno uklanjanje tenzija na području Evrope, a integracija Severne Afrike i Bliskog istoka evropski istorijski dug prema ovom području.
  2. Ukidanje granica i potpuna sloboda kretanja, naseljavanja i prava na rad u novoj Evropi. Građanin se može uključiti u politički proces ka izgradnji demokratije samo onda kada može slobodno da se kreće i bira gde će i šta raditi. Građanin zarobljen među granicama jedne zemlje, često osuđen na siromaštvo ili stalan strah od njega, nikada neće imati dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstavi nedemokratskom režimu. Prvi korak ka ovom cilju bio bi puna i bezuslovna integracija zemalja Balkana, Ukrajine, Moldavije i kavkaskih zemalja u Evropsku Uniju, koja bi zatim pristupila postepenoj integraciji ostalih delova nove Evropske zajednice. Umesto prekrajanja granica i udaljavanja građana Balkana uz nove sukobe, neophodno je raditi na njihovom približavanju, posebno u oblastima nauke, kulture, sporta, obrazovanja…
  3. Ukidanje država i stvaranje Evrope regija. Države kao forme su prevaziđene i pokazale su se kao nedelotvorne i uzrok mnogih konflikata u prošlosti. Treba ih zameniti funkcionalnim i samoodrživim geografsko-istorijskim i ekonomsko-kulturnim regijama, u kojima bi se vlast građana mogla mnogo lakše direktno ostvarivati. Nakon stvaranja Evropske zajednice kroz integrisanje navedenih područja i ukidanja granica, pristupilo bi se dezintegraciji država u regije.
  4. Evropska odbrambena i ekonomska politika. Radi očuvanja bezbednosti Evropske zajednice zasnovane na regijama treba stvoriti profesionalnu i efikasnu zajedničku evropsku vojsku. Prioritet ekonomske politike trebao bi da bude eliminisanje nejednakosti između regija i unutar regija i očuvanje prirodnih resursa.
  5. U takvoj novoj Evropskoj zajednici regija svaki stanovnik imao bi zagarantovani osnovni prihod, koji će biti moguć kroz ograničenje ličnog bogatstva. Nova Evropska zajednica regija bila bi otvorena za sve, posebno za građana podsaharske Afrike, centralne Azije.
  6. Građani zemalja nastalih raspadom Jugoslavije i SSSR, kao i građani Severne Afrike i Bliskog istoka moraju se već sad uključiti kao ravnopravni subjekti u redefinisanje odnosa i izgradnju nove Evropske zajednice regija. Evropa nije privilegija građana Zapadne Evrope. Nekakvo udruživanje progresivnih snaga u Evropskoj Uniji, uz izostavljanje progresivnih snaga van nje, ne bi bilo ništa drugo do nastavak rasističkog sagledavanja Evrope. Intelektualci van Evropske Unije niti se smeju osećati manje vredni u odnose na intelektualce iz Unije, niti se mogu nadati da će se demokratski, ekonomski i drugi problemi u bilo kojoj od zemalja moći rešiti na nacionalnom nivou, bez radikalnih promena na globalnom, prvenstveno evropskom nivou.
  7. U centru svake reforme mora biti čovek, individua, a ne nacija, verska zajednica ili teritorija. Ne zaboravimo da zagovornici politike krvi i tla čine doduše najglasniju i najuporniju manjinu, ali ipak mizernu manjinu u odnosu na većinu građana kojima vera, nacija i teritorija ne znače ništa. Ali ćute. Za sad.

Pročitajte i

KAD JE MNOGO PREVIŠE

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here