Žene će promeniti sve(t)!

Kako su žene u kriznoj situaciji preuzele mesto liderki opozicije, nakon izbora održanih 9. avgusta u Belorusiji. Ima li mesta za žene u politici i da li se njima postavljaju "dvostruki standardi"?

0
5264
Liderke opozicije u Belorusiji, izvor: The Bell
Liderske opozicije u Rusiji

Kad je teško – žena! 

Tokom predizborne kampanje, koja je trajala do 9. avgusta, u Belorusiji su se sučelile snaga i moć Aleksandra Lukašenka i opozicije, ujedinjene u liku tri žene, čiji su muževi najpre bili Lukašenkovi protivkandidati, nakon čega su diskreditovani i pohapšeni.

Već je Mihailo Brkić za “Politički pregled” preveo tekst, objavljen u “Waidellote” juna 2020. godine, koji objašnjava kako je Belorusija dobila pa izgubila rusku (finansijsku) naklonost, što je održalo Lukašenka ovoliko dugo na vlasti. Skokovi i padovi njegovog rejtinga su rezultat približavanja i/ili udaljavanja od Rusije, a ne uspešnosti u vođenju države. Ipak, procena Lukašengovog rejtinga, u poslednje vreme, nije ni mogla biti precizna, jer su zabranjena sva istraživanja javnog mnjenja.

Iako je beloruska privreda od 2010. godine stagnantna, njenu stabilnost održavale su ruske subvencije. One su, međutim, nedavno zaustavljene “poreskim manevrom” Kremlja, što će Belorusiji izbiti unosnu maržu u petrohemijskom sektoru, koja je bila neophodna za održavanje stabilnosti ekonomije. Lukašenko je potom pokušao da se “ponudi” Zapadu, što mu nije uspelo. Budući da ni zvanični Peking nije bio zainteresovan, Lukašenku ponovo ostaje prirodni partner – Kremlj, mada to znači da gubi autoritet vođe.

Ko su bili protivnici Lukašenku?

Usled pandemije izazvane koronavirusom, u Belorusiji je počela predsednička kampanja. Od opozicionih lidera i potencijalnih kandidata, istakli su se pre svega Sergej Tihanovski, popularni bloger i kandidat koji je imao simpatije radnika, kao i građana provincijskih gradova. Međutim, Centralna izborna komisija je odbacila kandidaturu, njega čak uhapsila jer je “pokušajem promene Predsednika prikupljanjem potpisa” izazvao talas nezadovoljstva. Preti mu šest godina zatvorske kazne.

Viktor Babariko je beloruski preduzetnik, bivši suvlasnik banke “Belgazprom” u većinskom vlasništvu Rusije, čije je poslovanje u toku kampanje proveravala finansijska policija. Iako je Babariko oborio beloruski rekord u broju skupljenih potpisa, prikupio ih je preko 420 hiljada, uhapšen je zbog optužbi za pranje novca. Među uhapšenim Babarikovim saradnicima je i njegov sin, direktor fondacije preko koje je skupljen najveći deo novca za podršku medicinskim radnicima, u borbi protiv pandemije izazvane korona virusom.

Treći opozicioni lider je Valeri Cepkalo, bivši ambasador Belorusije u Sjedinjenim Američkim Državama, jedan od osnivača IT parka u Minsku, što je jedan od retkih sektora beloruske privrede koji je u porastu. Cepkalo je jedan od bivših saradnika Aleksandra Lukašenka, smenjen 2016. godine. Nakon obaranja kandidature, zbog nedovoljnog broja validnih potpisa, Cepalko je izbegao u Rusiju.

Liderke opozicije u Belorusiji, izvor: The Bell
Liderke opozicije u Belorusiji, izvor: The Bell

Kako je domaćica postala centralna ličnost beloruske opozicije?

Nakon što je Sergej Tihankovski uhapšen, kandidaturu na izborima je predala njegova supruga Svetlana Tihankovskaja, udružena sa suprugom bivšeg beloruskog diplomate Valerija Cepkala – Veronikom i šeficom kampanje Viktora Babarika, Marijom Kolesnikovom. Kampanja je bila jednostavna: osloboditi političke zatvorenike i održati fer izbore. Bez ambicije za pobedom, 37 – godišnja nastavnica je postala simbol promene u Belorusiji. Rezultati su bili očekivani: Lukašenko je osvojio izbore sa oko 80% glasova, a protivkandidatkinja oko 7% od 84% izašlih birača.

Svetlana Tihankovskaja je danas u Litvaniji, odakle i dalje izražava podršku opoziciji, a njen odlazak iz Belorusije izazvan je strahom za sopstveni život, kako tvrdi. Odmazda i dalje traje, pa se na “informativne razgovore” dovode svi koji su opoziciji u protekloj kampanji pružili podršku: među njima je i Svetlana Aleksijevič, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2015. godine, koja je kao članica Koordinacionog saveta, javno podržala kandidatkinju opozicije, a optužena je da preti “državnoj bezbednosti”. Sve ovo sa ciljem da se “rashlade neke vruće glave”, budući da Lukašenko nema nameru suočavanja sa kritičarima i odlaska sa mesta predsednika Belorusije.

Skoro mesec dana nakon održanih izbora u Belorusiji, prilikom prelaska u Ukrajinu, uhapšena je i Marija Kolesnikova, jedna od liderki opozicije i članica Koordinacionog saveta. Igrala je značajnu ulogu u demonstracijama na ulicama Minska, gde se ne priznaje reizbor Aleksandra Lukašenka, traži ponavljanje izbora i uslovi za njihovo održavanje u skladu sa zakonom.

Ima li dovoljno žena na mestima odlučivanja u Srbiji?

Predizborna kampanja u Srbiji i izbori u junu 2020. godine, pokazala se kao još jedna u nizu “muških” kampanja, iako je pre toga prihvaćena izmena Zakona o narodnim poslanicima, kojom se garantuje učešće najmanje 40% manje zastupljenog pola u skupštinskim klupama, što su naravno žene.

Čim se pomenu “mere afirmativne akcije”, kvote ili nedovoljan broj žena u određenoj oblasti, postavlja se pitanje čemu to – kada su jednaka zakonska prava žena i muškaraca.

Ipak, zanemarivanje uticaja roda u političkom životu je kratkovido i neiskreno. Žene često budu predmet dvostrukih standarda, sa stalno postavljenim nedostižnim ciljevima, imajući u vidu njihovu opterećenost u smislu neplaćenog kućnog rada i porodice, koja ostaje dominantno njihova obaveza. Ako pokažu empatiju i saosećajnost, obično su “slabe”; ako ipak pokažu inicijativu i liderske atribute, ispadaju hladne, ambiciozne, egocentrične.

Mediji i javnost se uglavnom značajno drugačije odnose prema političarkama, jer su žene. Timošenko su prozivali zbog pletenice, veliku većinu njih pitaju “kako usklađuju porodicu i karijeru”, osuđuju oštre poteze žena u politici, ili tumače njihovo raspoloženje na osnovu boje kostima koji oblače, kao u slučaju Angele Merkel…

Ovu analizu je najbolje završiti citatom Meri Robinson, bivše predsednice Irske koja je ovu funkciju vršila u periodu od 1990. do 1997. godine, kao nezavisna kandidatkinja i prva žena na mestu predsednika. Podnela je ostavku na mesto predsednice, kako bi preuzela funkciju komesarke Ujedinjenih nacija za ljudska prava:

„DRUŠTVO U KOJEM SE NE ČUJE GLAS ŽENA, NIJE MANJE ŽENSKO, ONO JE MANJE LJUDSKO.“

 

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here