Zašto su nafta i gas javna dobra Vojvodine?
Nakon agresije Ruske federacije na Ukrajinu u evropskoj javnosti je proteklih meseci aktuelna tema nacionalizacije, odnosno stavljanja pod državnu kontrolu naftne i gasne infrastrukture u zemljama gde je ona u vlasništvu ruskih kompanija. Kako je to slučaj upravo kod nas, u Srbiji, usledila je čak i pretnja od strane Evropske unije, da ako sadašnja vlasnička struktura ostane ista, Srbija neće moći da uvozi sirovu naftu putem Hrvatske i Rumunije. Paradoksalno, dok beogradski mediji pišu o nacionalizaciji NISa kao realnom scenariju, pojedini autori iz Vojvodine ga u startu odbacuju, smatrajući ga ekonomski neopravdanim i navode argumente u prilog tome da je prodaja NISa Gaspromnjeftu bila dobra za ulaganje i razvoj petrohemijske industrije u Srbiji. Naftagas je tema koja se decenijama nalazila u središtu pitanja o vojvođanskoj imovini, ogromnom prirodnom bogatstvu otuđenom iz Vojvodine i jedan od ključnih primera „pljačke iz Beograda“. S obzirom na to da su se geopolitičke okolnosti u ovom delu svetu promenile, neobično je što se deo vojvođanske javnostI- prethodnih godina glasne u vezi sa pitanjima imovine, prihoda i drugih oduzetih nadležnosti pokrajine- ne izjašnjava.
U daljem tekstu želim da obrazložim u nekoliko ključnih teza zbog čega tekući razvoj događaja u Evropi treba posmatrati kao šansu da nafta i gas na teritoriji pokrajine budu zaštićeni kao javna dobra Vojvodine.
- Zeleno-leve politike
Prirodna bogatstva poput zemljišta, voda i rudnih bogatstava moraju biti u javnom vlasništvu, zaštićene od privatizacije, komodifikacije i neograničene eksploatacije. Ovo je stav koji proizilazi iz programskih načela svih partija i pokreta savremene levice i tzv. zelene levice, poput platforme Možemo u Hrvatskoj, često navedene kao model i uzor novih progresivnih politika u regionu. Više je razloga za to i oni zadiru u pitanja: suvereniteta, neotuđivih prava građana da sami raspolažu osnovnim dobrima u svojoj državi, mogućnostima za privredni razvoj i sprečavanje monopola. O nekima će više biti reči u nastavku teksta. Načelo zeleno-levih politika jeste da mora postojati državne (javna) kontrola ovih resursa. Nije dakle, suštinsko pitanje po kojoj ceni će se one prodati privatnim kompanijama, niti hoće li one biti iz Rusije ili iz Azerbejdžana.
- Energetska bezbednost
Rat u Ukrajini proizveo je energetsku krizu, jer je Rusija oduvek koristila energente kao svoje geostrateško oružje. Države EU su zato rešene da u budućnosti što više umanje trgovinsku zavisnost od energenata iz Rusije. Kriza je pokazala kako se energija može koristiti da bi se određene države ucenile i primorale na poslušnost. To je dodatni razlog zbog čega ona ne sme biti prepuštena velikim privatnim niti državnim monopolima, koje danas ili u budućnosti mogu vršiti pritisak na građane Srbije. Privreda većine država u Evropi zasniva se na potrošnji nafte i gasa, pa su naftne krize kroz istoriju dovodile do velikih poskupljenja, do krize celokupne privrede, pada proizvodnje i porasta siromaštva. U Srbiji su računi za grejanje među bitnim izdacima ukupnih troškova građana, tako da jeftini i svima dostupni energenti predstavljaju elementarnu potrebu. Gas je takođe ključan izvor energije većeg dela privrede. Naravno, države koje nemaju svoje rezerve podložnije su poremećajima na tržištu i to je svakako jedan od najbitnijih razloga zbog čega država mora da raspolaže svojim prirodnim bogatstvima kako bi osigurala dugoročnu energetsku bezbednost.
- Ekologija i obnovljivi izvori
Zaključcima Pariskog sporazuma većina država sveta obavezala se na borbu protiv klimatskih promena, smanjenom potrošnjom fosilnih goriva i postepenim prelaskom na obnovljive izvore energije. Evropska unija usvojila je plan da zaključno sa 2030. godinom za 40%, redukuje emisiju ugljenika u atmosferu, a do 2050. za čitavih 90%, obavezujući za sve pojedinačne države članice, kao i kandidate za članstvo (Srbija). Pored toga, veliki ekološki problemi Srbije su zagađenja vazduha sumpor oksidom i PM česticama, za šta su najodgovornije termoelektrane i teška industrija u vlasništvu stranih (najčešće Kineskih) kompanija. Prirodni gas ne spada u obnovljive izvore, ali je značajan kao tranzicioni energent, jer sagorevanjem emituje 40% manje ugljenika u poređenju sa drugim fosilnim gorivima. Energetska tranzicija je kolosalan poduhvat i da bi se narednih decenija uspešno realizovao neophodna je: nacionalna strategija, velika država ulaganja (Green new deeal) u proizvodnju i državna kontrole energetske mreže, objekata za skladištenje i ključnih izvora. Države poput Srbije treba da čuvaju i racionalno koriste preostale izvore nafte i gasa, kako bi se, pored ostalog, bolje pripremile za energetsku tranziciju.
- Da li sve mora biti pod državnom kontrolom?
Država nema interes da postane vlasnik čitave imovine Gaspromnjeft kompanije na našoj teritoriji, već u prvom redu, delova koji su ključni za energetsku bezbednost: objekata za skladištenje i dela izvorišta nafte i gasa (kako bi se osigurale državne rezerve i obezbedile dovoljne količine za snabdevanje tokom krize), gasovoda i naftovoda (da bi se realizovao neometan transport do potrošača i isporuka iz različitih izvora). Kada je reč o rafinerijama i pogonima za preradu, javni interes podrazumeva poštovanje određenih ekoloških standarda kroz javno-privatno partnerstvo, sa udelom od 50% vlasništva obe strane. Trenutno su gasovodi i naftovodi u državnom vlasništvu, ali skladište gasa Banatski dvor nije. Takođe, u vlasništvu Gaspromnjefta je ne samo čitava industrija, nego i izvori nafte i sva druga prirodna bogatstva zatečene na tim lokacijama, uključujući i pitku vodu i geotermalne izvore. Kako je u mnogim državama voda proglašena za javno dobro, a Vojvodina se u već suočava sa nedostatkom pitke vode, jedan od pririteta je i povraćaj izvorišta pitke vode u vlasništvu stranih kompanija (kao što je Jazak).
- Analogija sa Naftagasom je pogešna. Vojvodini je za 21. vek potrebno javno preduzeće za upravljanje energijom.
Ne postoje dovoljno pouzdani podaci kako je Naftagas zaista poslovao dok nije rasformiran, ali čak i ako su istiniti navodi o velikim gubicima, ono što se događalo pre 50-60 godina u određenoj razvojnoj fazi jugoslovenskog socijalizma, ne treba da bude prepreka za odluke 21. veka, nakon što smo prošli kroz period bolne tranzicije i iskusili sve čari predatorskog kapitalizma. Naftna industrija je bazična privredna grana koja donosi stalne prihode, a neophodna su jedino ulaganja u istraživanja novih izvora i u mnogim državama je pod državnom kontrolom.
Autonomija Vojvodine definisana je ustavom i odnosi se na pitanja od pokrajinskog interesa, pored ostalog, iz oblasti: zaštite životne sredine, prostornog planiranja, industrije i razvoja. Vojvodina ima svoju imovinu i izvorne prihode, a sva izvorišta nafte i gasa i petrohemijska industrija Srbije nalaze se na teritoriji Vojvodine i zato bi vojvođansko javno preduzeće za energiju treba da se stara o njima. Ali ne samo radi toga da spasemo ono što je preostalo, već da se jasnije zagledamo u budućnost i osmislimo ulaganja u nove izvore energije, kada iscrpimo postojeće. Zadatak Vlade Vojvodine i pokrajinskog ministarstva za privredu i energetiku u budućnosti je planiranje razvoja i istraživanja novih izvora energije kojima Vojvodina obiluje, ali ih ne koristi dovoljno, kao što su: biomasa, geotermalna energija, solarna energija, energija vetra i vodonika itd.
Vojvodina je oduvek bila bliže Evropi u odnosu na ostatak Srbije i među prvima je prihvatala progresivne ideje svog doba. Sada smo zbunjeni i zagledani u prošlost. Vreme je da pogledamo oko sebe i prihvatimo nove progresivne evropske vrednosti i nove politike, primenimo ih u svom okruženju i povratimo našu imovinu i naše resurse.
