ZAŠTO SE EKOLOGIJA TIČE SVIH NAS?

ZAŠTO SE EKOLOGIJA TIČE SVIH NAS?

Proteklih meseci smo mogli videti kako se savest javnosti budi i pokušava da ograniči delovanje određenih kompanija poput Rio Tinta koje bi nanele trajnu štetu vodi, zemlji i vazduhu u našoj državi. Ono što je trebalo da bude posao države i njenih institucija, ograničavanje delovanja privatnih kompanija, prenelo se na savest građana.

Posle nekoliko nedelja protestovanja, u kojima smo svedočili nasilnim napadima na građane koji su izašli na mirne proteste, postignut je neki „dogovor“ da se usvoje dva zahteva: Zakon o referendumu i Zakon o narodnoj inicijativi treba da se izmene. Pored pokreta koji su u protestima učestvovali, to su činili i pojedinci koja nisu članovi stranaka, pokreta i drugih političkih objektiviranih organizacija.

Postoje mišljenja da smo ovim promenama zakona tek sada došli u situaciju ekvilibrijuma i početka rešavanja ekoloških problema, da usvajanje ovih zahteva nije nikaka pobeda. Različiti stručnjaci koji pokušavaju da gledaju širu sliku naglašavaju da procesu razvoja tek treba postaviti granice kako ne bi išao na štetu samog života, i da je ovo globalni problem, koji posredno pogađa one koji su sada trenutno na vlasti.

Ono što je bila specifičnost ovih protesta jeste da su na njima učestvovali veoma raznoliki pojedinci, pokreti i organizacija okupljeni oko istih ciljeva, a to je zaštita životne sredine. Vrlo je bilo zanimljivo posmatrati kako su isti dan Novak Đoković i patrijarh SPC-a javno podržali proteste. Oni su samo neki od mnogobrojnih javnih ličnosti koji su izneli svoj stav po ovom pitanju.

Zašto su eko-protesti i jedno etičko pitanje?

Ono što ostaje kao jedan jak utisak je činjenica da nešto što bi trebalo da bude institucionalno pitanja prebacuje svoje kormilo na građanske pokrete. Tamo gde politika i pravo zakažu u svom delovanju stupa na delo moral, ili savest javnosti utkana od savesti pojedinaca koji idu za višim dobrima. Tamo gde politika i pravo zakažu stupa na delo etika. Iz ugla etike možemo da stupimo u delovanje koje će biti protiv određenih trenutnih vrednosti. Ali ako neko delovanje nalazi svoje opravdanje u najvišim moralnim interesima onda ne znači da je ono apolitično. Naprotiv! Karl Jaspers nas je tu lekciju naučio još u periodu trajanja Drugog svetskog rata.  Odbojnost prema politici je nastala danas jer se politika u savremenom ruhu nacionalnih ideolgija shvata vrlo usko, vezana je za određene pokrete, partije i stranke. Biti akter i član istih nije nužno loše, posebno ako smo savesno delimo iste vrednosti. Ipak, svako delovanje, čim stupa u zonu objektivnog duha postaje političko, čak i onda kada nije deo neke konkretno formalizovane politike. Ono nije svaki put nužno sistemsko i promišljeno, ali jeste deo određene političke agende. I to je takođe pozitivna stvar. Ne moramo biti nužno deo političke aktualne struje da bismo bili politička bića. Mi smo to po svojoj prirodi! (Aristotel)

Možemo čuti u medijima kako je problem zaštite životne sredine, stručni problem: pravni politički, geološki, rudarski, ekološki i dr. Samo nismo tako često čuli da je reč o jednom etičkom problemu – problemu koji je zahvaljujući savesti i delovanju pojedinaca počeo da se rešava onda i u ovim drugim sferama.Reč je o jednom problemu koji se tiče svih nas.

Etika kao nauka o pojedinačnom ljudskom delovanju je još u svom osnivanju tražila vezu sa opštim kako bi mogla da se utemelji kao naučna disciplina, a ne naprosto kao provizorno i deskriptivno rasuđivanje.

Ona je tu opštost nekada nalazila u  konkretnim okolnostima, kao običajnost zajednici, u Staroj Grčkoj na primer. Ali nekada je nalazila i u otklonu ka opštim tokovima u apstraktnim idejama i temeljima, onda kada konkretna zajednica zbog svoje krizne situacije nije bila u mogućnosti da joj pruži uporište.

U modernom građanskom troslojnom sistemu gde više nemamo samo pojednica i državu nego jedno građansko društvo potreba, etika nalazi svoje uporište u različitim opštostima, koje nastoji da artikuliše kroz pozitivne odredbe i zakone. Zbog toga Hegel mesto morala i prava vidi kao jednako, izvorne sfere koje nisu nužno svodive jedna na drugu. Obe pretenduju da se ostvare u svojoj opštosti, samo ponekad na iste, ponekad na različite načine.

Za razliku do Kantove etike koja je deontološka i formalizovana, ovde je reč o jednoj etici odgovornosti, koja mora da daje konkretne odgovore. Ona se tiče posebnih sadržaja koje nije uvek moguće univerzalizovati, te zbog toga uvek iznova polažu zahtev za promišljanjem određenih situacija. Rečju, sa čovekovim delovanjem treba računati na to da je čovek ne samo misleće, formalno biće već da je i biće potreba. Tako je Hegel Kantovu formalizovanu etiku „spustio na zemlju“.

Da li smo zaboravili prioritete?

Dolazimo do jedne činjenice koja je banalna i svima poznata – čovek je biće potreba. Građansko društvo je sistem potreba. Grubo rečeno čovek ima primarne i sekundarne potrebe. Primarne ili kako ih psiholozi označavaju homeostazne, a u njih spadaju glad, seksualni nagon, materinski nagon, potreba za kiseonikom, potreba  za snom i drugo. One imaju organsku osnovu, reč je o prirodnim univerzalnim potrebama. Njihova uloga je da usmeri organizam ka preživljavanju. Biološki motivi funkcionišu po principu homeostaze što doslovno znači “postojano stanje”, predstavlja ravnotežu između neophodnog i aktuelno postojećeg stanja u organizmu. Mehanizam homeostaze je automatski samoregulativni mehanizam organizma na narušavanje potrebne fiziološke ravnoteže usled nedostatka ili viška izvesnih supstanci čiji je cilj da se uspostavi sklad (ravnoteža). Javljanje i gašenje homeostatičkih motiva može se predstaviti šemom motivacionog kruga. Usled viška/nedostatka izvesnih materija u organizmu javlja se neprijatna napetost (potreba) koja pokreće na aktivnost, izaziva instrumentalnu aktivnost (traženje vode, hrane, partnera) koja služi smanjenju napetosti (postizanje cilja). Kada se postigne cilj (jede, pije itd.) uspostavlja se ravnoteža i dolazi do privremenog rasterećenja i osećanja zadovoljstva. Kasnije, vremenom, ponovo se stvara neravnoteža i započinje novi motivacioni krug. To je lekcija koju smo trebali da savladamo još na nižim nivoima obrazovanja.[i] Životna sredina nije samo „kozmetičko pitanje“ kako je to predstavljeno od strane vladajućeg režima. Bez čiste vode, hrane i vazduha mi ne možemo da zadovoljimo svoje osnovne potrebe koje su nam pravom i ustavom zagarantovane. Zbog toga se borba za čistu životnu sredinu ne tiče samo „viška nagona u kulturi“ već predstavlja borbu za uslove u kojima ćemo moći svoje primarne potrebe da obavljamo nesmetano.

Za razliku od primarnih potreba, sekundarne se razvijaju sa razvojem društva. To je potreba da se na složenije načine zadovoljavaju primarne potrebe, potreba za priznanjem, društvenošću, kulturom i dr. Frojd je sekundarne potrebe označio kao „višak nagona“. Čovek često potrebu za razvojem stavlja ispred primarnih potreba za homeostazom, novac ispred zdravlja. Iako borba za životnu sredinu nije samo kozmetičko pitanje, ne tiče se samo estetskih vrednosti toga da li ćemo živeti u „lepom okruženju“, treba priznati i delimično pravo na njihovo važenje. Čovek je društveno i estetsko biće, pored potrebe da zadovolji osnovne homeostazne motive, čovek ima i sekundarne potrebe da svoju društvenost zadovolji na najviši mogući način. To znači da se ekologija tiče kako primarnih, tako i sekundarnih čovekovih potreba, jer se pita o zaštiti životne sredine koja je uslov za zadovoljenje istih. Dakle, nije reč samo o pravnom i formalizovanom problemu, reč je o problemu koji se tiče materijalnog zadovoljavanja ljudskih potreba. Prvilačenje investitora u kapitalističkom ruhu za koje smatramo da nam je neophodno da bismo ostvarili što bolju finansijsku dobit, utoliko ne može da ide na štetu zdravlja, jer je životna sredina primarna baza na kojoj sve drugo funkcioniše. Eksploatacijom sredine mi krademo od svoje budućnosti i zdravog organizovanja eko sistema, i pitanje je kakve posledice kroz vreme možemo snositi za takve odluke.

Bez zadovoljenja primarnih potreba koje su baza nije moguća ni proizvodnja ni zadovoljenje sekundarnih potreba. Problem nastaje kada čovek zaboravi svoje prioritete.

Građanstvo kao savest javnosti

Davna Hobsova izreka kaže da je „zakon savest javnosti“. Kada on zakaže ljudi postaju njegov garant.

Od ljudi koji su izašli na ulice da se „bore za vodu, vazduh i plodno zemljište“ neki znaju i umeju jasno da artikulišu zašto šetaju, a neki ne, ali svi su zajedno jer intuitivno osećaju da je pravo na zadovoljavanje osnovnih životnih potreba za njih postalo ugroženo.

Nije reč niti o mističnom patriotskom osećanju, niti o nekom moralitetu koji je usmeren na lepa osećanja prema prirodi (iako sigurno ima i toga). Reč je o shvatanju da možemo da trajemo samo onda i ukoliko se na pravi način staramo o sebi i o svojoj okolini.

Život ispred razvoja

Moderni čovek se oslanja na ideju progresa, razvoja, koje se temelje na razumu i inteligenciji. To su osnovni motivi prosvetiteljstva koje je svoj zamah našlo nakon dugog „srednjevekovnog mraka“. Ipak, ovi moderni ideali početkom XX veka postaju upitni, jer ako se ideja razvoja postavi pre ideje „kvalitetnog života“ dolazimo u situaciju da se za tu ideju sam život počinje žrtvovati. Moderni čovek je počeo da sebe razumeva kao  „malog boga“ koji može da gospodari u kontrolisanim uslovima i da vrši eksperimente nad prirodom.[ii]Treba samo da se podsetimo konteksta u kome se razvila bioetika kao disciplina. Ona je nastala upravo u duhu antinomne slike sveta, koja sa jedne strane, nastavlja moderni projekat progresa i dominacije, dok sa druge strane,  čovek pokušava da sanira i ublaži posledice sve veće krize koja nastaje upravo kao posledica ove slepe potrebe za razvojem.

Treba imati u vidu da se osnovni bioetički problemi pored medicinske, pravne, biološke hemijske i dr. struke, tiču pre svega i etike. Jer nije dovoljno samo nešto znati, potrebno je doneti ispravnu odluku, ili makar ocrtati granicu u kojoj bi se kretala mogućnost „ispravne odluke“. Nekada nam politički i pravni okvir nisu dovoljni za to, nekada je potreban prigovor savesti. On svakako spada u domen politike onda kada se javno objektivira i istupa na scenu duha vremena sa nekim vrednostima, iako ne mora nužno biti deo vladajućih političkih režima. Treba imati u vidu da se bioetika kao disciplina nije odmah odnosila na probleme koji se tiču zaštite životne sredine. Tek vremenom je ona širila polje svog delovanja upravo onde gde je čovek ostao nem u nemogućnosti da donese odluke pod pritiskom sve većeg tehnološkog razvoja. Problem prakse je što uvek ide „ispred teorije“, refleksija je stvar mišljenja i ona kao prelamanje svetlosti dolazi naknadno. A odgovornost ne može biti posledična. Ona mora ići unapred. Naš narod bi rekao „bolje sprečiti nego lečiti“.

Po prvostepenoj odluci suda jedan od rudnika u Valjevu je već zatvoren. Narodni pokret Marš sa Kolubare je pred Osnovnim sudom u Valjevu uspeo da izdejstvuje privremenu zabranu istraživačkih radova kompanije EuroLithium Balkan u Valjevsko-mioničkom basenu. Zabrana će biti na snazi do okončanja postupka. Pokazalo se da je koncentracija bora u rekama i bunarima mnogostruko veća od dozvoljene. Šta treba da nam se još desi da bismo mogli doneti odluku u skladu sa osnovanom sumnjom da će drugi rudnici biti još gori?

Naš problem nisu samo rudnici, naše pitanje su ekološki problemi, od kojih nas se neki tiču posredno, poput globalnog zagrevanja, dok nas se drugi tiču neposredno, kao što je pitanje otpada i smeća u našoj najbližoj okolini. Pitanje čiste vode i vazduha nas se takođe tiče neposredno, jer imamo neku makar minimalnu moć da utičemo na dalji razvoj događaja.  Ali sve je to naš mikrokosmos, koji je pitanje da li smo u stanju da uredimo tako da koristi samom životu.

Srbija je po pitanju praćenja trendova zaštite životne sredine među poslednjima u Evropi. To se pre svega odnosi na recikliranje materijala i korišćenje zelenih izvora energije. Paradoksalno je što se zahtevi Evrope kose sa njenim ciljevima. Od nas se istovremeno očekuje sve veći stupanj zaštite životne sredine, ali i otvaranje firmi poput Rio Tinta koje će da eksploatišu i uništavaju okolinu. Nije moguće ostvariti oba.

U bioetičkim razmatranjima ne moramo biti natprosečno obrazovani, dovoljno je da pođemo od od široke definicije pojma bioetike u nemačkoj literaturi gde se ona u Leksikonu bioetike (LexikonderBioethik) označava kao „odgovorno postupanje čoveka sa životom”. Ova definicija obuhvata kako etičku, tako i pravnu dimenziju bioetičkog delovanja. Oni svakako svoju objektivnost moraju naći u političkom delovanju, koje treba shvatiti onako široko kako su ga stari Grci definisali, kao suštinsku ljudsku odliku da se brine o sebi i zajednici, a ne naprosto ideološku manifestaciju.

Pravo kao rezultanta sukoba različitih interesnih grupacije

Bioetika nikada nije bila zamišljena na način da se ograniči samo na misaoni eksperiment usmeren na razrešavanje apstraktnih problema ili situacija. Upravo jer je vezana za delovanje pojedinca i zajednice, ona od etike prelazi u pravni okvir, kao što smo videli da je bio slučaj i sa prethodnim protestima. Koliko će pravni okvir moći da bude rezultanta i tačka sukoba različitih sila, to ćemo tek videti. Sa jedne strane predsednik je povukao sporne tačke i podneo zahtev za izmenama zakona i najavio javnu raspravu po ovim pitanjima, sa druge strane, ne znamo šta možemo da očekujemo u budućnosti. Postoji veliko nepovernje građana da će određena obećanja biti ostvarena na pravi način.

Optimistično je to što na primeru protesta koji su se desili možemo videti da se etika i pravo prepliću utoliko ukoliko su deo jednog istog objektivnog sveta duha, i da dok postoji savest pojedinaca koji ide za svojim političkim interesima, moguće je da postoji savest javnosti otelotvorena u jednom duhu zakona.

[i]Deo definicje i objašnjenja preuzet sa: https://psihologija4gimnazija.wordpress.com/bioloski-motivi/

[ii]Ronald Dvorkin se bavi pitanjem genetskog inženjeringa i granicama koje čovek treba da ima u toj ulozi i kako se njegov status u savremenosti odantropocentrične slike sveta do danas promenio. Videti:Ronald Dworkin, »Playing god«,  Prospect Magazine 41 (1999) May.