Zemlja pruža dovoljno da zadovolji svačiju potrebu, ali ne i svačiju pohlepu. – Gandi
Drugog novembra tekuće godine u Glazgovu je održan samit posvećen klimatskim promenama na kojem se raspravljalo o primeni Pariskog sporazuma, koji je zamenio Kjoto protokol, a kojeg su za razliku od potonjeg, potpisale sve države članice UN. Osnovni cilj Pariskog sporazuma jeste obavezivanje svih članica UN da na svojim teritorijama, a time i globalno, očuvaju globalnu prosečnu temperaturu ispod 2 stepena Celzijusa u odnosu na predindustrijski period. To bi se trebalo postići smanjivanjem emisije gasova i efekta staklene bašte.[1] Naravno, taj proces bi išao brže ili sporije, u zavisnosti od razvijenosti zemalja, primene savremenih tehnologija koje bi smanjile emisiju štetnih gasova i uslova njihovih primena u zemljama sa različitim stepenima razvijenosti, ali i bržeg ili sporijeg razvoja svesti stanovnika o očuvanju životne sredine i značaju prirode. Upravo razlike u razvijenosti društava i potencijalni rizici ugrožavanja svih ljudi usmeravaju pitanje očuvanja prirode i uslova života ne samo ka ekološkom, već i ka širem, sociološkom aspektu tumačenja ove tematike.
Iz perspektive Srbije, samit o klimatskim promena bio je značajan iz dva razloga. Prvi jeste taj što je samitom predsedavala Sara Pavkov, Novosađanka koja je predstavnica u Sekretarijatu za klimatske promene pri UN.[2] Drugi je taj što se na njemu obratio predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. U svom govoru između ostalog, izrazivši brigu za opstanak planete Zamlje, uspeo je da citira i Šekspira: „Vreme je da slušamo i čujemo plač majke Zemlje“.[3] Sasvim korektno, rekao bi neko. Ali se čini da bi njegovim političkim postupcima kada je ova problematika u pitanju, više pristajao Gandijev citat naveden na početku ovog teksta i to njegov drugi deo.
Samo nekoliko dana pre samita, 27. oktobra, saznali smo iz medija da se došlo do dokumenta Evropske komisije kojeg je taj isti čovek koji bi da čuje plač majke Zemlje, potpisao i dao političku podršku za iskopavanje litijuma na teritoriji Republike Srbije, a koje bi obavljala svetski poznata kompanija, Rio Tinto. Sada već bivša nemačka kancelarka, Angela Merkel je u nedavnoj poslednjoj poseti Srbiji kao kancelarka, na pitanje novinara da li je Nemačka zainteresovana za iskopavanja litijuma, decidno odgovorila: „Da, vrlo smo zainteresovani“.
Rio Tinto je svetski poznata anglo-australijska kompanija sa sedištima u Londonu i Melburnu koja se bavi iskopavanjem ruda na raznim meridijanima. Osim iskopavanja, bavi se i preradom različitih ruda i minerala. Međutim, ono po čemu je ova kompanija prepoznatljiva u svetu, nije samo njena primarna delatnost. Kompaniju poslednjih godina i decenija prate ozbiljni skandali. Poslednji takvog tipa dogodio se prošle godine u zapadnoj Australiji, u klisuri Jukan, kada su usled proširivanja rudnika mašine srušile svetu pećinu u kojoj se nalaze ostaci i dokazi o višemilenijumskom kontinuumu ljudske naseljenosti na tim prostorima. Usled tog skandala direktor je bio prinuđen da ode sa te funkcije.
Norveška vlada je pre nekoliko godina takođe izrazila zabrinutost o šteti po životnu sredinu koju svojom delatnošću proizvodi kompanija, pa je odbila poslovanje i bilo kakve investicije na svojoj teritoriji koje sprovodi ova kompanija. To je potvrdila na primeru iskopavanja u rudniku Grasberg u Indoneziji, gde su kršene procedure tako što su metalni otpad i toksični metali došli u rečne sisteme Indonezije. Prema procenama stručnjaka, čak 3,6 miliona tona jalovine biće bačeno u rečne tokove Indonezije do kraja iskopavanja, što je protiv svih propisa poslovanja.
Osim nezakonitog poslovanja, kompanija je poznata i po kršenju osnovnih ljudskih prava. To se takođe vidi na primeru Indonezije i rudnika zlata Keilan, kada je osamdesetih godina dvadesetog veka sa prostora gde se nalazi rudnik, prisilno iseljeno oko 4000 stanovnika, čija je imovina uništena bez pokrića na najbrutalniji način. Međutim, ono što je još frapantnije od iseljavanja, jeste priznanje kompanije Rio Tinto iz 1996. da se na terenu vršili drenažu sumpornom kiselinom, te da je u reku Kelian ispušteno oko 1000 tona cijanida.
Osim ovih primera, koji su svakako pojedinačni, a ne i konačni, kompanija je poznata po tome što iskopavanja vrši u slabije razvijenim zemljama (izuzmemo li delove SAD), ali i po tome što najčešće sarađuje sa zemljama u kojima vladaju autoritarni režimi. Razlog za tako nešto jeste što su pravni uzusi u takvim političkim sistemima daleko fleksibilniji i zavise od volje pojedinaca nauštrb pravnog sistema, ali i što su takve vlade spremnije na različite vrste korupcije, spregu sa nosiocima krupnog kapitala i podmićivanje zarad ciljeva kompanije i pasivizacije lokalnih stanovništava u čijim se reonima vrše iskopavanja. Možda bi i Vučićev potpis trebalo tumačiti u tom ključu.
Užasavajući primer nebrige za lokalno stanovništvo jeste primer rudnika na Madagaskaru, Fort-Dauphin, gde je kompanija osim iseljavanja uništavala čitave zajednice, njihova groblja, šume u kojima je lokalno stanovništvo nalazilo ogrev i lekovite biljke. Uglavnom, lokalno stanovništvo nije bilo masovno zaposleno u kompaniji, već je radna snaga uvezena što je povećalo potražnju za osnovnim namirnicama koje su ionako bile oskudne, čime je podignuta cena osnovnih proizvoda, što je dodatno osiromašilo već siromašno lokalno stanovništvo.[4]
Svi ovi primeri navedeni su sa ciljem da se razume da su ovakvi scenariji vrlo mogući i na teritoriji Srbije. Nakon suočavanja sa odbranom reka i vodotokova, usled gradnje Mini hidroelektrana širom Srbije, koje su privremeno zakonski stopirane, neobuzdane seče šuma[5] ali i skorašnje najave početka gradnje metroa u predelu vodoizvorišta na Makišu i privatizacije instituta „Jaroslav Černi“, razna ekološka udruženja, građanske organizacije, ali i pojedinačni aktivisti i javne ličnosti podigli su s pravom svoje glasove protiv iskopavanja Rio Tinta na teritoriji Srbije, pre svega u Jadru, svesni potencijalnih katastrofalnih posledica od kojih su samo neke nevedene kroz gornje primere. Na taj način svi navedeni ekološki rizici nisu ostali samo u domenu ekoloških pitanja. Ovo je postalo i društeno-političko pitanje, pitanje koje se tiče svih nas kao pojedinaca i građana, jer bi eventualnim rizicima, gotovo čitava, ako ne i čitava čitava teritorija Srbije bila ugrožena.
Otuda se svim ovim problemima treba pristupati kroz društveno-političke borbe za očuvanje javnih dobara i institucija koje garantuju da javna dobra služe u svrhu svih nas, a ne u svrhu pojedinačnih investitora koji bi da interes zajednice podrede sopstvenim, ličnim interesima akumulacije kapitala.
Neophodnost borbe za bolje životne uslove i očuvanje životne sredine zato ne možemo odvojiti od kapitalističke logike privređivanja. Narušavanje prirode, ekosistema, uništavanje vodoizvorišta, vodotokova i trovanje vazduha i zemljišta kao proizvod smanjenja troškova proizvodnje i povećavanja profita, su obično negativne eksternalije poslovanja velikih korporacija. Priliv stranih investicija u našu zemlju pretežno iz Kine, ali i pre njih, doveo je i do negativne prakse nepoštovanja pravila kojim bi bila smanjena emisija štetnih gasova i kojim bi izlivanja industrijskog otpada u reke bila strogo zabranjena. Otuda imamo situaciju da su Beograd i drugi srpski gradovi, neretko u prvih 10 gradova u svetu po količini PM čestica u vazduhu, što će se u budućnosti definitivno odraziti na kolektivno zdravlje nacije. Zato je borba za očuvanje životne sredine, ujedno borba protiv kapitalizma kao dominantne društveno-ekonomske paradgime.
Osnove borbe za bolje prirodne, a time i bolje životne uslove trebalo bi analizirati kroz tri parametra: Ekonomski, politički i kulturni. Svi oni jesu usko povezani sa ekologijom.
Ekonomsko-ekološka borba zasnivala bi se pre svega na ekonomskim strategijama borbe protiv industrijskih zagađenja i insistiranje na primeni savremenih tehnologija koje smanjuju štetne emisije gasova. Prema izveštajima Evropske komisije najveći izvori zagađenja na Balkanu su:
- Proizvođači električne i toplotne energije;
- Individualna ložišta i toplane snage ispod 50W;
- Industrija i građevinarstvo;
- Prerada nafte i skladištenje naftnih derivata;
- Drumski saobraćaj;
- Mašine koje se koriste u građevinarstvu;
- Poljoprivreda;
- [6]
Ukoliko se imaju u vidu osnovni izvori zagađenja, cilj ekonomsko-ekološke borbe bi trebalo da bude osmišljavanje ekonomske strategije koja bi proizvela smanjenje negativnih eksternalija na celokupno stanovništvo. Potrebno je insistirati na uvođenju savremenih tehnologija i filtera koji bi smanjili emisiju štetnih gasova, očuvanju vodotokova, izvorišta, te očuvanju šuma i plodnog zemljišta preko raznih ekonomskih politika podsticaja i kazni. Neophodno je stoga, zahtevati i primenu adekvatnih pravnih sankcija sa ciljem podrške ekonomskim politikama, i stroge kontrole i kažnjavanja svih onih koji krše pravila privređivanja na teritoriji Republike Srbije bez izuzetka. Međutim, u uslovima razvijenog kapitalizma koji je prešao u svoju najbrutalniju fazu, ali i sklonosti da vladajuće strukture u gotovo svim zemljama više računa vode o visokim profitima svojih partnera, nego o kolektivnom zdravlju nacije, teško je očekivati da će se do takvih ciljeva olako doći. Zato borba za životnu sredinu mora biti kontinuirana, jasno vidljiva i masovna.
Politič
ko-ekološka borba morala bi podrazumevati političko organizovanje u razna ekološka udruženja za očuvanje životne sredine. U Srbiji se poslednjih godina zaista radi puno na tome, što je vrlo radosna vest, jer je jedan deo građana prepoznao alarmantno ugrožavanje i narušavanje ekosistema. Ključno za takva udruženja jesu jasne političke strategije, koje moraju konstatno biti predočene građanima, sa ciljem buđenja svesti kod istih da smo ugrožavanjem prirode i narušavanjem ekosistema, bez izuzetka svi ugroženi, što bi potencijalno dovelo i do stvaranja masovnijih ekoloških pokreta. U tom smislu, sa povećanjem broja osvešćenih građana i potencijalnim povećanjem masovnosti, sama politička borba bi bila efektivinija, ali i sam društveni pristisak na vladajuće strukture bi bio jači. Ekološka udruženja i organizacije bi sprovodile političke strategije, koje bi prethodno bile utvrđene sa osnovnim ciljem očuvanja životne sredine, ali bi i predvodile, kanalisale i usmeravale političku borbu u smeru boljih ekoloških, time i životnih uslova.
Kulturno-ekološka borba bi svakako pratila gornje parametre, ali bi njen osnovni cilj morao biti u službi političke strategije: buđenja svesti o važnosti očuvanja životne sredine. Osnov ove vrste borbe jeste ekološka emancipacija građana i urušavanje štetnih obrazaca ponašanja građana koji svojim nepromišljenim postupcima ugrožavaju prirodu. Smisao kulturno-ekološke borbe jeste u tome da ekološki osvešćeni građani razumeju da ne smeju činiti prirodi ono što joj čine oni protiv kojih se bore: vladajuće strukture i krupni kapital. Zato je neophodno osmisliti strategije delovanja i u pravcu emancipacije građana, promeni tradicionalnih obrazaca ugrožavanja prirode, što bi posledično dovelo do jasnog razdvajanja onih koji prirodu ugrožavaju i onih koji se bore za njen opstanak. Emancipacija u pravcu humanizacije životnih uslova, težnje ka pretvaranju „društva rizika“ u „društvo sigurnosti“, obuzdavanja trke za profitom koja direktno ugrožava prirodu i rad na spoznaji da nemamo drugu planetu osim ove na kojoj živimo, moraju biti osnovna načela kulturno-ekološke emancipacije.
Usled ugrožavanja većine ljudi koji zajednički dele ekosistem sa drugim živim bićima, a s druge strane, usled nemarnosti vladajućih struktura i krupnih kapitalista za bolje ekološke uslove, borba za očuvanje prirodnih uslova je nužno nametnuta i ona mora biti organizovana „odozdo“. Samo organizovanjem građana i političkim akcijama na direktno ugroženim područjima narušavanja ekoloških uslova, uz masovnu podršku svih onih kojima se isto tako nešto može desiti, moguća je i borba protiv onih koji ne mare za ekologiju, već samo za sopstvene profite. Sledimo politiku zadovoljenja svačijih potreba koje nam Majka priroda pruža i borimo se protiv politike zadovoljenja individualnih pohlepa. To je jedini ispravan put u borbi za bolje životne uslove svih nas.
[1] Više o ovome na: https://klima101.rs/pariski-sporazum/
[2] Više o ovome na: https://www.politika.rs/sr/clanak/491169/Novosadanka-predsedava-samitom-u-Glazgovu
[3] Više o ovome na: https://www.021.rs/story/Info/Srbija/288766/Vucic-govorio-o-klimi-i-citirao-Sekspira-Vreme-je-da-slusamo-i-cujemo-plac-majke-Zemlje.html
[4] Više o drugim primerima i načinu poslovanja kompanije na: https://pescanik.net/istorija-rio-tinta/
[5] Alarmantan je podatak da je u Srbiji svega 30% teritorije pod šumom, a od toga u Vojvodini svega 6%. Više o tome: https://rs.n1info.com/scitech/danas-je-medjunarodni-dan-suma-u-srbiji-30-odsto-teritorije-pod-sumom/
[6] Preuzeto sa: https://balkangreenenergynews.com/rs/cist-vazduh-za-sve-koji-su-glavni-izvori-zagadenja-vazduha/
Pročitajte i
