Žan-Pol Sartr u Jugoslaviji (1960)

0
339
Sartr i Jugoslavija

Ove godine navršilo se 60 godina otkako je Žan-Pol Sartr boravio u FNR Jugoslaviji.

Slavni francuski filozof i književnik posetio je Jugoslaviju prvi put 1960 godine. Razgovorao je sa Titom, jugoslovenskim književnicima i intelektualcima o politici, marksizmu, književnosti, poziciji pisaca u državi… Jugoslaviju je smatrao mladom zemljom sa novim društvenim sistemom, koji se, kako je rekao, „na Zapadu još uvek samo priželjkuje“.

Uveliko svetski poznat i priznat, Sartr 1960. dolazi u Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju. Ono što ga je najviše zanimalo jesu, naravno, filozofija i književnost, ali ne u nekom apstraktnom pogledu – nisu ga naročito zanimale naše književne i filozofske teorije, već ga je interesovao konkretan način na koji se naši intelektualci odnose prema stvarnosti, kakva je njihova borba i kako je sprovode.

„Još odavno, od 1948. kad sam samo proputovao kroz vašu zemlju, želeo sam da jednom priliko dođem i u njoj duže boravim. I evo, ta prilika mi se pružila. Ono osnovno što me interesuje, jeste da vidim, da shvatim, da razumem način na koji vaši književnici reaguju na sadašnjicu, na stvarnost.”

Tada su se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u Beogradu i Ateljeu 212 izvodile Sartrove drame „Zatočenici iz Altone“ i „Bez izlaza“. Iste godine, 1960, nakon posete Jugoslaviji, izlazi još jedno čuveno delo ovog pisca „Kritika dijalektičkog uma“. Knjiga je nastala kao pokušaj da se stvori egzistencijalistički marksizam, odnosno, da se ubaci ideja slobode u marksističku misao. To je bio još jedan razlog posete.

„Već duže vremena bavim se i problemom marksizma. Verujem da će mi poseta vašoj zemlji omogućiti da dublje i svestranije sagledam ovaj problem.“

Sartr nije voleo da mu se pripisuju intelektualne i političke „etikete“, kao što ni sam nije voleo da ih dodeljuje drugima. Bez sumnje, bio je naklonjen nekim Marksovim idejama, ipak pogrešno bi bilo etiketirati ga kao isključivo marksističkog mislioca. Verovao je u čoveka, pojedinca, njegovu slobodu i sposobnost da izgradi slobodan i pravedan svet.

Četiri godine nakon „Kritike“, 1964, izlazi njegova autobiografija „Reči“, sa kojom se Sartr na neki način oprašta od književnosti.

Evo šta je u istom intervjuu za jugoslovenske novine rekao o ulozi koju književnik ima u jednom društvu.

„Za mene književnik pre svega mora da bude iskren. Mora biti čovek, u pravom smislu te reči, a pogotovu u trenutku kada piše. Samo u tom slučaju može dati istinitu, pravu sliku društvenog, političkog , pa ako hoćete i ekonomskog zbivanja.“

Dodao je i to da smatra da je u lošem društvu, tj. društvu u kojem su politički ciljevi loši, uloga književnika laka, pod uslovom da je iskren. Dok je njegova uloga teža u društvima gde su politički ciljevi čisti, kakvi su po njemu bili jugoslovenski ciljevi. Zato je i došao da o tom problemu razgovara sa našim piscima.

Na pitanje da li je važnije biti književnik ili političar odgovara:

„Napravio bih jednu malu ispravku. Nisam profesionalni političar i to ne želim ni da budem. Politikom se bavim onoliko koliko je potrebno da jasno i glasno iznesem svoj stav. Jer, najzad, recite mi ko se u svetu ne bavi politikom? Ja mislim svaki čovek. Svakog more neke brige, neke nedaće. Svako ima nešto što bi želeo da ispravi, zar ne? Ja bih rekao da se istovremeno bavim filozofijom i književnošću. Samo, oboje su tako isprepleteni da ih je skoro nemoguće odvojiti. Važno je jedino uvek biti dosledan u svom stavu. Tu leži ceo problem filozofije.“

Tu doslednost još jednom pokazuje 1964 godine. Nakon objavljivanja svoje autobiografije, postaje laureat Nobelove nagrade za književnost, koju odbija, ostajući dosledan svom stavu i svojoj filozofiji. Smatrao je da pisac ne sme da se poistoveti ni sa jednom institucijom, već mora ostati slobodan sa svojim rečima kao jedinim oružjem.

U intervjuu govori još i o čoveku, o svojim budućim planovima, pozorištu, hvaleći stanje u kojem se nalazi pozorišna scena u Jugoslaviji. Po svemu sudeći, može se zaključiti da je za Sartra boravak u Jugoslaviji bio više nego prijatan. Vraćao se u nju još nekoliko puta. Kada je 1968. ponovo došao, pored zvaničnih obaveza koje je imao, proveo je izvesno vreme u kući svog prijatelja i kolege Vladimira Dedijera u Bohinju. Obojica su bili članovi „Raselovog suda“. Tom prilikom Sartr se napijao crnim vinom sa Dedijerom, jeo kranjske kobasice sa belim lukom, gledao Miri Stupici u dlan i išao u obližnju crkvicu da posmatra sliku belog đavola.

Ceo intervju: Yugopapir

Za Politički pregled priredio: Nikola Ačanski

Prvobitna verzija teksta objavljena je na portalu Umnjak

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here