Uvodna napomena

Čudan je to naziv „intelektualacˮ, a još čudnije biće koje taj naziv prisvaja. Kritičar ideologija, reformator društva, slobodoumni pustolov duha, moderni Prometej, mitsko stvorenje ili ugrožena vrsta? Šta je i ko je intelektualac, kako je nastao i gde je danas?

Cilj ovog eseja je da pruži istorijsko-filozofski prikaz nastanka i razvoja figure intelektualca. Istražiću istorijske, društvene i političke uslove u kojima je nastao, njegovu ulogu i funkciju u savremenom društvu, kao i kritiku koja mu se upućuje, a koja, kako ću argumentovati, predstavlja samo još jedan poseban izraz opšte intelektualne i vrednosne krize u koju je (zapadnoevropski) svet duboko utonuo.

Naziv „intelektualac“

Civilizacija je od samog osvita imala svoje „intelektualce” – mudrace, proroke, filozofe, sveštenike… Intelektualac se rodio onda kada je čovek postao svestan razlike između sebe kao individue i društva u kojem živi, tj. u trenutku kada je čovek pokušao da promeni sebe kako bi promenio društvo. U tom slučaju, Sokrat i Konfučije spadaju među prve „intelektualceˮ, ljude koji su se služili svojim umnim sposobnostima, ratiom i znanjem, kako bi spoznali sebe i izmenili društvo u kojem su živeli.

U savremenom smislu te reči, rođenje intellectuel-a dešava se u jednom kontroverznom socio-političkom događaju koji je potresao Evropu s kraja 19. veka.

Sam termin formira se upravo u tom periodu u Francuskoj. U jeku političkog skandala koji je postao poznat kao Drajfusova afera (Izvor 1) [fra. L’affaire Dreyfus] francuski književnik Emil Zola, među mnogim drugim javnim ličnostima koje su reagovale, piše protestno pismo predsedniku republike protiv nepravedne optužbe Alfreda Drajfusa, a odmah nakon toga u francuskim novinama L ’Aurore izlazi prateći dokument pod nazivom Manifest intelektualaca [fra. Manifeste des Intellectuels]. (Bezić, 1988, str. 331-332) Iza njega je ličnim potpisima stalo nekoliko hiljada naučnika i javnih ličnosti.

Emil Zola

Upravo je taj čin nedvosmisleno potvrdio nastajanje nove društveno-političke figure. Postoje zato bitne funkcionalne i kvalitativne razlike između modernih intelektualaca sa jedne i antičkih i srednjovekovnih učenjaka (mudraca i sveštenika) sa druge strane.

Da bi se zaista razumela suština intelektualca, nastanak i razvoj tog „modernog Prometejaˮ, njegova razlika spram mudraca, proroka i sveštenika, kao i njegova pozicija u savremenom svetu, potrebno je sagledati širu istorijsku dinamiku koja uključuje odnose između učenjaka i znanja sa jedne i društvenog uređenja i politike sa druge strane.

U tom kontekstu, važno je istaći barem tri momenta: promenu u proizvodnim odnosima, upotrebu znanja, tj. njegovu „specijalizacijuˮ i izmenjeno samorazumevanje čoveka.

Istorija nastanka intellectuel-a

Rani kapitalizam i specijalizacija znanja

Sa razvojem kapitalističkih proizvodnih odnosa (robno-novčana razmena, privatno vlasništvo, nadničenje…), procesima sekularizacije društva i „laicizacije“ znanja, a nestankom starog, „organicističkogˮ feudalnog poretka, radikalno se menja kompletan društveni „matriksˮ. Ta promena uticaće na sve dimenzije ljudskog života: od ekonomske i političke, preko moralno-običajnosne, do egzistencijalne.

Francuskom revolucijom (1789 – 1799) dovršile su se društvene tektonske promene rođenjem nove klase. Do tada društvenu strukturu činile su država i porodica, a nakon potpunog urušavanja sakralnog klero-feudalnog poretka formira se građanska klasa (klasičnomarksističkim rečnikom – buržoazija). Nova građanska klasa konstituiše se u sukobu sa crkvom i umirućim aristokratsko-feudalnim strukturama, svoju ekonomsku i društvenu moć ona formira putem trgovačkog kapitalizma.

Trgovačka flota iziskuje naučnike i inženjere, računovođe i kalkulatore odnosno matematičare; privatno vlasništvo i ugovorni odnosi pretpostavljaju pravnike; ne treba zaboraviti ni uspon medicine koji je ubrzan razvojem bolesti usled povećanog kretanja putovanjima. (1981, str. 254) Dolazi, dakle, do tzv. specijalizacije znanja i formiraju se „ekspertiˮ za određene oblasti i poslove koji su nastali iz potreba nove klase. Upravo u tom trenutku, u tom prelaznom momentu u kojem se rađa nova ideologija (ideologija građanskog društva), nastaju prvi intelektualci.

Kako se sveti sektor postepeno posvetovnjavao, Bog je odlazio na nebo […] U tom momentu buržoazija oseća potrebu da se afirmiše kao klasa polazeći od globalne koncepcije sveta, to jest od jedne ideologije. Ovu ideologiju neće sačinjavati sveštenici, nego specijalisti za praktično znanje: pravnici (Monteskje), knjiženici (Volter, Didro, Ruso), matematičari (D’Alamber), lekari itd. Oni zauzimaju mesto sveštenika i nazivaju sebe filozofima. (1981, str. 254-255)

Kriza smisla

Ono što prati sve te duboko-transformacione društveno-političke procese jeste snažna egzistencijalna promena u čovekovom samorazumevanju. Čovek više nije u poziciji gde ima siguran i izvestan položaj u društvu (kao neprikosnoveni feudalac, plemić, sveštenik ili kmet koji je znao „gde mu je mesto“): organicistički ustaljeni poredak se ruši, niko nije nedodirljiv – što je najživlje pokazala sama praksa revolucije.

Čovek je imao pred-određeno mesto i pred-određeni smisao, a sada mu se, po prvi put u istoriji, otvara mogućnost da se razvije kao individua u punom smislu te reči i da postane slobodan od svoje esencijalizovane egzistencije – drugim rečima, čovek stiče mogućnost samoodređenja vlastitog smisla i egzistencije.

Ali to uživanje novonastale slobode, kako je to vrhunski pokazao Erih From u Bekstvu od slobode, sa sobom donosi nelagodu, neizvesnost i strah od nepoznatog, temelji su porušeni, sada je potrebno početi iz početka tj. od ničega. Teskoba slobode, neizvesnost i strah od nužnosti novog početka otvaraju svrsishodni prostor delanja intelektualcima.

Kako su sveštenici i mudraci izgubili svoju nadmoć i nisu imali poverenje nove klase, stvaraju se prilike za nove „pustolove duhaˮ (koji najpre dolaze u formi prosvetiteljskih filozofa novog veka) koji će nositi baklju znanja i čiji zadatak će biti da teskobu novog početka i krizu smisla učine podnošljivom, a u neku ruku i da je „racionalizuju“. „Prvi intelektualciˮ (Monteskje, Ruso, Volter i dr.) bili su ono što Sartr, na tragu Gramšija, naziva „organski intelektualciˮ:

[…] rođeni u buržoaskoj klasi, oni preuzimaju na sebe da izraze objektivni duh ove klase.“, odnosno: „[…] da stvore racionalnu koncepciju Univerzuma koja bi obuhvatila i opravdala akcije i zahtjeve buržoazije. (1981, str. 255-256)

Na samom svom početku, dakle, slično sveštenicima, proto-intelektualci imali su zadatak da obezbede duhovno-ideološke temelje čovečanstvu. Ali oni su to radili u ime jedne posebne klase – buržoazije.

Ovakvo stanje stvari trajalo je do pred kraj 19. veka. Zatim, dešava se „Godina revolucijeˮ (1848 – 1849). Još jednom „staro umire, a novo ne može da se rodi.ˮ Ubrzana industrijalizacija, sve veća beda „običnogˮ čoveka, slabljenje lažnog univerzalizma nove građanske klase koji se nudio pod fasadom univerzalnog „humanizma“ u vidu ljudskih prava koja su se odnosila na „sve“ – sem na žene, decu, ne-belce, ra

Barikade u ulici Suflo 1848

dnike… Tada, u poslednjoj dekadi 19. veka, „unuci filozofa postali su intelektualci“. (1981, str. 257)

Drugim rečima, tek kada se razvila povesna svest o nedostacima i protivrečnostima novog oblika građanske društvenosti (koji je bez sumnje bio napredak u odnosu na stari feudalni sistem) koji su se očitavali u krizama samog buržoaskog kapitalizma, tada se, dakle, čovek ponovo angažuje u borbi za promenu kao takvu.

Upravo u tom periodu formiraće se društveno-politička figura javnog intelektualca kakvu poznajemo danas.

Angažovani intelektualac

Do pred kraj 19. veka, dakle, ako bismo pravili analogije, imali smo antičkog Mudraca sokratovskog tipa, religijskog Proroka i univerzalnog Znalca hegelovskog tipa. Na njihovo mesto, konačno, dolazi tzv. angažovani intelektualac.

Jedna istorija nastanka te društveno-političke figure može nam dosta toga rasvetliti kada je u pitanju njegova idejna suština. Vidimo da nisu samo natprosečni intelekt, (dobre?) namere i stečena diploma ono što nekoga čini intelektualcem. U jednom smislu, svaki profesor na univerzitetu, pisac, novinar ili tzv. „intelektualni radnik“ iz domena kulture, nauke i obrazovanja predstavlja intelektualca.

Ali više rasprostranjeno i specifičnije značenje odnosi se na društveno-političku figuru koju poznajemo kao „javni“ ili „angažovani“ intelektualac.

Angažovani intelektualac bavi se pitanjima iz opšteljudske životne, saznajne i moralne kompetencije. On je ʻpozvanʼ samo kao znajući čovjek, a ne kao posjednik nekih, za ʻobičnog’ čovjeka nedostupnih, iako ne i institucionalno tajnih saznanja. On je prije, paradoksalno, ʻspecijalista za opšta pitanja’, koji usljed specijalizacije i fragmentacije društva i svijesti, ljudima pruža ono što bi svi oni trebalo da imaju, odnosno mogu, ali ne rade, ili, kako je to danas zgodno reći – ʻne stižu’. (Koprivica, 2014, str. 298-299)

U modernom smislu te reči, grupa intelektualaca je zapravo skupina različitih ljudi, sa različitim ideološkim, političkim i svetonazornim vrednostima, koji, budući da su stekli izvesno priznanje svojim delima koja imaju veliku vrednost (egzaktne nauke, primenjene nauke, medicina, književnost itd.) „zloupotrebljavaju“ ovo priznanje da bi izašli iz svog domena i kritikovali društvo i postojeće pozicije moći u ime univerzalne ili dogmatske koncepcije čovjeka (liberalističke, marksističke, konzervativne…).

Zbog toga Žan Pol Sartr govori o intelektualcu kao onome „ko se meša u ono što ga se ne tičeˮ i kao „izdajnikuˮ (1981, str. 250-251): on je ekspert jedne klase koja ga je proizvela, a koji izlazi van domena svoje ekspertize kako bi kritikovao, u ime nekih „apstraktnihˮ principa, politiku koja ga je i stvorila. Njega, naposletku, razdiru te protivrečnosti i on ostaje monstrum nesrećne savesti.

Određenje savremenog intelektualca

Differentia specifica

U svom nastanku, uslovljen razvojem kapitalističkih odnosa i nastankom novog oblika građanske društvenosti, specijalizacijom i sekularizacijom znanja, intelektualac zauzima bitno drugačiji položaj u društvu od proroka, mudraca, sveštenika ili novovekovnih filozofa.

Razlika između mudraca i sveštenika sa jedne i intelektualca sa druge strane je jasna. Prvi su bili „čuvariˮ i posednici otkrovenja i Istine koje su u određenim dozama prenosili „neprosvećenimaˮ i „neupućenimaˮ; kao takvi oni su bili primeri „idealnogˮ čoveka, kojem svi ljudi treba da teže, a samo privilegovana i izabrana manjina i da ga dostigne.

Intelektualac ne tvrdi kako poseduje neku uzvišenu Istinu ili skriveno Znanje, niti se postavlja kao konačni uzor „mudrogˮ ili „svetogˮ života, već na osnovu svoji umnih sposobnosti, kompetencija i naposletku svoje ekspertize, nudi kritiku onih iluzija i dogmi koje se lažno predstavljaju kao znanje i istina. On tu kritiku „nudiˮ javnosti, ne kao poslednju reč, već kao apel na zajedničku akciju.

Isto tako se od prvobitnih „organskihˮ intelektualaca (Ruso, Volter i dr.) moderni angažovani intelektualac razlikuje po tome što je rasvetlio protivrečnosti koje ga stvaraju i što je razvio samosvest o vlastitom položaju i ideologiji koja ga uslovljava, a protiv koje treba da se bori. Pored kritike koju nudi, on vrši i samokritiku vlastite pozicije.

To je, idealtipski posmatrano, njegova idejna suština u današnjem vremenu. Ali definicija je nekada samo mrtvo slovo na papiru.

Uspon i pad „inteligencijeˮ

Hvaljeni i osuđivani, uzdizani i osporovani, u svakom slučaju retko kad opravdano i sa merom, na intelektualce se neretko gledalo i sa podozrenjem i sa strahopoštovanjem. Kritičari ili kvazi-iscelitelji društva, „zamenici Bogovaˮ, kako kaže Pol Džonson (Džonson, 2020, str. 10), od Drajfusove afere njihov uticaj sve je više rastao i širenje ideja svetskih intelektualaca postalo je jedno od ključnih momenata u izgradnji modernog sveta. Danas se, kako se čini, sve više govori o njihovoj dekadenciji, govori se o usponu i padu (Izvor 2) (evropskog) intelektualca, o njegovoj smrti (Izvor 3).

Ko su danas intelektualci? Šta (ne) čine? Da li su angažovani kritičari ili organski čuvari ideologija? Da li su postali mitska stvorenja za koja znamo samo iz knjiga ili su možda i dalje prisutni, ako nikako drugačije onda kao ugrožena vrsta?

Oholi intelektualizam

Od vremena kada je objavljen Manifest intelektualaca kao podrška Alfredu Drajfusu desile su se drastične istorijske i društveno-političke promene, pa je samim tim izmenjen i položaj i značaj intelektualca u savremenom svetu.

Najblistavije i najjače intellectuel  je zasjao neposredno nakon Drugog svetskog rata u zemlji u kojoj se i rodio kao nevoljno dete buržoazije i radničke klase, u Francuskoj. Pored neizostavnog Sartra, „intelektualne mega zvezdeˮ, ne smemo zaboraviti ni Simon de Bovoar, Albera Kamija, Pola Nizana, Andre Malroa, nešto kasnije Mišel Fukoa, Žaka Deridu i dr.

Naravno bilo je prominentnih reprezenata „inteligencijeˮ i iz drugih delova sveta: Velike Britanije, Nemačke, Amerike… Imena: Bertrand Rasel, Valter Benjamin, Jirgen Habermas, Karl Poper, Džon Rols, Ajn Rend, Hana Arent, Alan Vots, Rodžer Skruton i mnogi drugi padaju na um.

Uz sve razlike među njima, bilo da dolaze sa desnice, levice ili ideološke pozicije centra, može se reći da su svi mogli da se podvedu pod ono idealtipsko određenje po kojem je intelektualac osoba koja je stekla izvesno priznanje u javnosti svojim delima koja imaju veliku vrednost i koja to priznanje „zloupotrebljavaˮ izlazeći iz domena svoje stručnosti kako bi kritikovala društvo i vodeće ljude u njemu u ime neke, manje ili više apstraktne i utopijske, dogmatske ili kritičke, koncepcije čoveka i društva.

Jedno je sigurno, kao javne figure, uglavnom visoko obrazovane i akademski profilisane, intelektualci su imali i imaju šire polje odgovornosti od drugih „ne-javnihˮ ličnosti. Oni donose moralne i vrednosne sudove, detektuju i opisuju probleme od opšteg značaja, a često i pripisuju rešenja i pružaju predviđanja. Upravo zbog takvog delanja oni su, sa pravom, podložni istoj kritičkoj oštrici koju koriste u svojim nastupima.

Baš zbog toga što izlaze van okvira svog domena i svoje ekspertize, što sebi „daju za pravoˮ da sude o stvarima od opšteg značaja i predlažu eventualna rešenja, Pol Džonson – svojevrsni anti-intelektualac koji je svetske intelektualce podvrgao oštroj kritici i „hladnojˮ analizi – smatra kako u postupanju intelektualaca neretko postoji određena oholost jer se od svoje vlastite discipline kojom suvereno vladaju (književnost, filozofija, posebne nauke itd.) okreću javnim poslovima u kojima nemaju pravo da ih se čuje više nego ikog drugog. Oni samo naglašavaju da ih je njihovo posebno znanje osposobilo za vredne uvide, smatra Džonson. (2020, str. 474)

„Intelektualci“, P. Džonson

Istina, ukoliko samo letimično pogledamo istoriju dvadesetovekovnih intelektualaca videćemo ne samo ideološke, političke, etičke razlike među njima, već i česte (ponekad i nejasne) promene u njihovim stavovima i pozicijama; videćemo da su pravili greške u prosuđivanju i odlučivanju, da se mnogima zamutila samosvest o vlastitom položaju, da su postupali licemerno, propovedajući jedno, a zatim, javno ili u svom privatnom životu, radeći nešto sasvim drugo, da su bili sujetni, pa ponekad i jednostavno glupi, da su bili suzdržani onda kada nisu trebali i obrnuto, da su se mešali u ono što ih se apsolutno nije doticalo. Mnogi su, bez sumnje, više zaslužili da nose etiketu „poluintelektualca“, diplomiranog primitivca, kako je to kazivao (Izvor 4) Slobodan Jovanović, nego „titulu“ intellectuel-a.

Da li su zbog toga grešnici? Da li su sveci? Nisu ni jedno ni drugo.

Ne(moć) i odgovornost intelektualaca

Možda je tačno da oni sebi daju za pravo više nego drugi, na osnovu zasluga i pohvala koje su dobili u sasvim drugom domenu, i da, kako kaže Sartr, zaista zloupotrebljavaju te zasluge i svoj položaj. Ali dve stvari ne smemo zaboraviti. Prvo, istinskog intelektualca odlikuju samokritika i svest o vlastitom položaju – što znači da on mora biti spreman da se povuče onda kada nije u pravu, odnosno, ne sme postupati dogmatski. Drugo, baš zbog toga što je stekao određene kompetencije i znanja iz posebne oblasti (svoje struke) on ima dužnost da kao nosilac tog znanja – koje, iako jeste ograničeno na neku posebnu oblast, ne pripada samo njemu, već je univerzalno u smislu da služi čitavom čovečanstvu – govori u ime univerzalnosti tog znanja koje nije samo njegovo. Zbog toga, pored dužnosti, on ima i veću odgovornost. Zbog toga su oni, srazmerno ili nesrazmerno toj odgovornosti, hvaljeni ili kuđeni.

Ukoliko intelektualac ispuni dva iznad spomenuta „uslovaˮ – samokritiku i prihvatanje dužnosti i odgovornosti da govori u ime autentične univerzalnosti, pa čak i onda kada govori sa neke posebne pozicije (konzervativne, liberalističke ili levičarske)[i] – u tom slučaju intelektualac je dostupan barem onom stepenu kritike kojem i svaki drugi slobodan i društveno odgovoran čovek.

Ali postavlje se pitanje: ima li uopšte danas takvih intelektualaca?

Ambivalentni položaj intelektualca

Čini se, ipak, da su u današnjim vremenima ti „potomci Prometejaˮ manje uvaženi od strane javnog mnenja nego što su to bili pre nekoliko decenija. Ili barem, tako deluje, da se shvataju manje ozbiljno i uživaju manje poštovanja i poverenja među širim krugovima ljudi, tj. da su izloženi neopravdano surovoj kritici i osudi. Slično misli i Džonson, koji „sumrakˮ intelektualaca uviđa početkom poslednje dekade prošlog veka:

Mislim da se u današnje vreme uopšteno oseća izvestan javni skepticizam kad intelektualci ustanu da nam drže propoved; u krugu prosečnih ljudi sve jača je sklonost da se pripadnicima akademskih krugova, piscima i filozofima – koliko god bili izuzetni – ospori pravo da nam govore kako da se ponašamo i kako da vodimo svoje poslove.

Kao da je počelo da se širi uverenje da intelektualci nisu mudriji kao učitelji ili dostojniji kao uzori od nekadašnjih isterivača đavola ili sveštenstva iz davnina. (2020, 478-479)

Kako razumeti taj „javni skepticizamˮ prema intelektualcima? Da li je intelektualac prokockao sve kredite i izgubio poverenje kod ljudi, koji su se razočarali u njegove kritike, dijagnoze i terapije? Ili se pokazalo da je i on samo čovek kao i svi ostali, i da zbog svog javnog angažmana i truda koji ulaže u objašnjavanje i razumevanje sveta čini više grešaka od onih koji pasivno čekaju gotova rešenja i recepte koje će neko umesto njih da sprovede u delo?

Smatram da istine ima u oba stava. Bez sumnje, intelektualac je „kopileˮ. Omražen od strane onih koji su ga stvorili (građanske klase), ukoliko se postavlja kao kritičar-odmetnik, a s nepoverenjem odbačen od strane ostalih (širih slojeva društva) jer je uljez koji im „prirodnoˮ ne pripada, on egzistira između „čekića i nakovnjaˮ.

Pored toga, treba imati na umu i činjenicu da je mali broj ljudi spreman da razume, a kamoli prihvati, ono što intelektualci govore i kritikuju. Ukoliko intelektualac nastupa protiv dogmatskih stavova, kao kritičar vladajućih ideologija i razbijač iluzija, realno posmatrano, mali broj ljudi će širokih ruku prihvatiti njegove reči, jer su one usmerene upravo protiv većine koja je, po pravilu, učaurena u ideologiji i iluzijama svakodnevnog života. Razbiti te iluzije i fantazme znači uzdrmati nečiji život, a to je uvek neprijatno i bolno iskustvo. Zbog toga, između ostalog, ista ta većina intelektualce posmatra kao ohole „vetropireˮ koji „mlate praznu slamuˮ i iz udobnosti svoje, po pravilu akademske, fotelje „prosipaju mudrostiˮ i savete onima koji ih u stvari i ne traže.

Sa druge strane, ne trebamo biti ni previše apologetski nastrojeni prema njima, jer je njihova „nezrelostˮ svakako samoskrivljena. Još jedan „izvorˮ tog javnog skepticizma, nepoverenja i netrpeljivosti, isprovociran je samim nastupima intelektualaca, koji neretko zaista postupaju kao obični „vetropiri“ i oholi akademci koji nemaju pojma šta se zaista dešava van zidina univerziteta. Tome je svakako doprineo i razvoj kulturalne prakse savremenog globalnog kapitalizma.

Intelektualna moda

U tom smislu, ni intelektualci nisu ostali imuni na kulturu spektakla i industriju zabave. Sve češće oni su deo bljutavih kvazi-intelektualnih revija paradigmatičnih za kapitalističko društvo potrošačko-senzualističkog tipa. Njihovi govori puni su površnih, popularnih i instant primera – koji možda jesu efikasni kada je reč o približavanju nekih misli i stavova širem auditorijumu, koji će biti „isprovociranˮ ili animiran – ali koji ostaju bez suštine i jasne poruke. Setimo se samo „debate vekaˮ (Izvor 5) između Džordana Pitersona i Slavoja Žižeka, bilo koje debate u kojoj učestvuje Bernrad Anri Levi, „modniˮ filozof. To su trenutno paradigmatični primeri najpoznatijih intelektualaca koji važe za predstavnike različitih ideološko-političkih pozicija (konzervativne desnice, neoliberalnog centra i marksističke levice).

Njihov senzacionalizam, zabava i masovna samopromocija ka kojoj teže, dodatno su pojačali nepoverenje i skepticizam među javnim mnenjem i njihov ionako sumnjičav položaj između „čekića i nakovnjaˮ učinili još upitnijim.

 

Piterson i Žižek

Svet se brzano menja. Figura intelektualca, polumrtva ali u javnom diskursu i dalje prisutna rekao bih, ostaje višeznačna. Ali šta danas nije višeznačno i neizvesno? Možda baš ovaj opšti haos, nejasnosti i neizvesnosti našeg sveta, jesu ono što ove javne figure istovremeno i drži u životu i ubija. Njihov ambivalentan položaj između „čekića i nakovnjaˮ ovim se dodatno usložnio. Vreme velikih društvenih projekata, podviga i vizija 20. veka je završeno. Potreba za promenom je jaka, a koherentnih i realnih ideja je veoma malo, dok opasnosti postaju još opasnije u svojoj otvorenoj suptilnosti.

U takvim okolnostima, diskutabilno je da li se od intelektualaca može očekivati da budu ono što su nekada bili ili da budu više od onoga što sada jesu. Oni su istovremeno i proizvod i uzrok društvenih okolnosti. Njihova kriza i (ne)aktivnost izrazi su posebnih društvenih kriza i uslovljeni su protivrečnostima koje razdiru društvo u celini.

Ali da li moramo da se zadovoljimo sa onim što imamo? Jesu li nam jedan Piterson, Žižek i Levi jedini uzori po tom pitanju? Šta nam njihovi javni nastupi i šta nam oni kao javno angažovane figure govore o intelektualnoj praksi naših društava u celini?

Ta pitanja razmotriću u narednom tekstu, gde će mi cilj biti da kroz analizu prakse najpoznatijih i najvažnijih svetskih intelektualaca današnjice rasvetlim posebne intelektualne i vrednosne krize savremenih društava.

A do tada, poručujem najpre sebi, a onda i ostalima: nijedan intelektualac, ma koliko „velik“ i iskren bio, ne može zameniti odgovornost i moć svakog od nas. Ukoliko od njih očekujemo više nego što očekujemo od nas samih, napravićemo dvostruku grešku: njih ćemo preceniti, a same sebe potceniti. Zato se na kraju, u nedostatku originalnosti i mašte, vraćam prosvetiteljstvu. Ma koliko teško bilo, pa čak i opasno u današnje vreme: Sapere aude! Bez vođstva drugog.

Fusnote:

[i] Da ne bude nesporazuma, ovo nije protivrečno. Ka univerzalnosti se može težiti i uvek se teži samo sa neke posebne pozicije. Stvar nije u tome da se zauzme pozicija apsolutne objektivnosti ili neutralnosti, jer je to nemoguće; stvar je u tome da se vlastita pozicija osvesti, da se uvide nedostaci iste i da se ona ne apsolutizuje, jer jedino tako put ka univerzalnosti može biti prohodan. Naravno, zahtev kao univerzalnom, ne znači da će on biti i ispunjen, niti da je to uopšte moguće.

Literatura

Bezić, Ž. (1988). „Tko je i što je intelektualac?“, Crkva u svijetu, 23 (4), 331-341. Preuzeto s https://hrcak.srce.hr/85823

Džonson, P., (2020), Intelektualci Laguna, Beograd.

Koprivica, M., (2014), Filosofija angažovanja, Zavod za udžbenike, Beograd.

Sartr, Ž. P., (1981), „Pledoaje za intelektualceˮ, u Portreti, Nolit, Beograd.

Izvori

Izvor 1: THE ROLE OF INTELLECTUALS

Izvor 2: The decline of the French intellectual

Izvor 3: Death of the intellectual

Izvor 4: Poluintelektualac: pojava koja čitav vek gospodari našim društvom

Izvor 5: Žižek vs Peterson: Kratak uvid u filozofsku „debatu veka“

 

Pročitajte i:

POPULARNA KULTURA I (NE)POPULARNA FILOZOFIJA

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here