Upotreba slobode
Zanemarljivo je mali broj ljudi koji svojevoljno pristaje da bude podvrgnut volji drugih. To je jedan od razloga zbog koga se smatra da sloboda predstavlja jednu od osnovnih, univerzalnih vrednosti za sva ljudska bića.
Slobodno društvo i ljudska prava su opšteprihvaćene društvene ideje usvojene Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama (1953), a potom inkorporirane i u druge međunarodne norme i nacionalna zakonodavstva razvijenih država sveta. Dok se suočavamo sa različitim krizama koje predstavljaju pretnju za čovečanstvo, sve češće se međutim, postavlja pitanje gde su granice slobode, koliko su i da li su opravdana stanovišta da insistiranje na ličnim slobodama i individualnim pravima može da ugrozi bezbednost i dobrobit drugih? U odgovoru na ovo pitanje podsetićemo najpre na poreklo samog pojma, potom ćemo razmotriti kako su se različite političke ideologije odnosile prema pojmu slobode kroz istoriju i kakva je situacija u današnje vreme.
U antičko doba, odakle potiču i prva određenja, pojam slobode se razlikovao od današnjeg shvatanja: označavao je biće koje nije porobljeno. Biti slobodan značilo je da nisi pod vlašću nekog gospodara. U atinskoj demokratiji sloboda pretpostavlja neposredno učešće u političkom životu zajednice. Žan Žak Ruso se u svojim spisima najviše oslanjao na ovo stanovište, smatrajući da „…čim jedan narod da sebi predstavnike on više nije slobodan“. Ravnopravnost u političkom životu vremenom postaje uporište republikanskog viđenja slobode.
U filozofiji 18. veka Dejvida Hjuma i Bendžamina Konstana po prvi put nailazimo na pojam individualnih sloboda, koje postaju okosnica liberalnih političkih ideja. Za Hjuma je pokazatelj slobode bila bezbednost pojedinca i njegovog vlasništva koje je garantovao zakon. Sloboda u liberalizmu podrazumeva slobodu ličnosti, pravo na individualni izbor načina života. U političkoj eri ona zahteva punu zaštitu privatnog domena građanina i njegovu zaštitu od bilo kakve samovolje. Shvaćena je, dakle, pre svega negativno, kao sloboda od prinude, odsustvo prisile. Treba podsetiti da su rasprave o slobodi tog vremena vođene u okolnostima autokratskog društva, u kome je vladar (kralj) posedovao neograničenu moć. Parlamentarna demokratija bila je u začetku, tako da je njihova zamisao najpre bila da ograniče moć vlastodršca.
Liberali smatraju da je sloboda u privredi ostvarena na tržištu, autonomnoj oblasti nezavisnoj od državne vlasti, mesta na kojem se sreću slobodni i ravnopravni pojedinci koji teže ostvarivanju vlastitih interesa. Lična sloboda predstavlja središnju vrednost i njoj se daje prednost u odnosu na pravdu, jednakost, autoritet. Ovo proističe iz vere u pojedinca i želje da se svakoj osobi omogući da deluje na način na koji je zadovoljava. Granice slobode moraju, ipak, biti regulisane zakonima, kako sloboda jednog ne bi predstavljala opasnost za druge i bila zloupotrebljena. Socijalisti, s druge strane smatraju da je lična sloboda samo privid, jer pojedinac nije istinski slobodan da bira ako ne poseduje sredstva (materijalna) za delovanje. Svift je ilustrovao razliku između formalne i stvarne sloboda kroz primer:
„Formalno sam slobodan da se hranim u hotelu Ric,
ali nisam stvarno slobodan da odlazimtamo”.
Socijalističko stanovište je da, raspolažući većim sredstvima i sposobnostima, čovek uvećava svoju mogućnost da potencijalno kontroliše svoj život. Dok se liberali zalažu za društvo jednakih šansi, odnosno za jednakost pred zakonima u politici (princip jedan čovek – jedan glas), socijalisti idu korak dalje i propagiraju društvenu jednakost.
Začeci libertarijanskog viđenja slobode o kome se danas dosta polemiše nalaze se još u idejama Džona Loka i Adama Smita. Libertarijanci su liberali koji se odlučno opiru mešanju države u različite domene društvenog života, privatnu sferu i zalažu se za minimalnu državu. Prava pojedinca za njih su neotuđiva i ne mogu biti ograničena od stane države niti bilo kog drugog pojedinca. Pojedinac, pre nego zajednica ili država, je osnovna jedinica oko koje bi trebalo da bude organizovan zakonski poredak. Zajednica i opšti interes su od marginalnog značaja, jer svet najbolje funkcioniše kada je prepušten spontanom poretku, a slobodno tržište je među najboljim primerima tog spontanog poretka.
Danas je uvreženo mišljenje da su sloboda i demokratija skoro sinonimi. Šantal Muf, međutim, podseća na stav idejnog tvorca neoliberalnog kapitalizma Hajeka da je ideja demokratije sekundarna u odnosu na ideju slobode, da odbrana ekonomske slobode i privatnog vlasništva treba da zameni odbranu jednakosti kao privilegovane vrednosti u liberalnom društvu. Za njega je demokratija u osnovi sredstvo da se očuva interni mir i individualna sloboda. On je izričito tvrdio da, ukoliko bi došlo do sukoba između slobode i demokratije, treba prednost dati slobodi i žrtvovati demokratiju.
Savremene zdravstvene krize u svetu, najpre kroz antivakcinalni pokret, a potom i reakcije na pandemiju COVID-19 pokazale su jasno koliko insistiranje na ličnim slobodama može ugroziti život, zdravlje i dobrobit čitave zajednice. Protivljenje obaveznoj vakcinaciji, pod izgovorom da je to neotuđivo i roditeljsko pravo, stvar ličnog izbora, postaje sve popularnije poslednjih decenija najpre u državama Zapada, a potom i u drugim delovima sveta. Takva praksa dovela je već do ponovnog razbuktavanja epidemija skoro zaboravljenih bolesti, kao što je epidemija malih boginja 2019. godine u SAD i pojedinim državama Evrope. Među najglasnijim protivnicima obavezne vakcinacije su republikanski političari u SAD. Njihova retorika vrlo je zapaljiva i agresivna, a oslanja se u prvom redu na poluistine (kao npr. nikad medicinski dokazane tvrdnje da su pojedina deca nakon vakcinacije obolela od autizma), neproverene informacije i ljudske strahove. Senator Rand Pol je 2015. godine u američkom Senatu, pored ostalog, govorio o tome da protivljenje obaveznoj vakcinaciji afirmiše ljudske slobode, a libertarijanski filozof Džejson Brenan je, pozivajući se na njegove tvrdnje, pokušao da razvije tzv. welfareargument i utvrdi da protivljenje vakcinaciji donosi dobrobit ljudima. U članku The case against the libertarian argument for compulsory vaccintion, Džastin Bernštajn je, analizirajući sva moguća teorijska polazišta, dokazao upravo suprotno i izveo zaključak da stavovi antivakcinalnog pokreta nisu u skladu sa načelima klasičnog liberalizma, jer sloboda za jednog ne bi smela da predstavlja opasnost za druge.
Libertarijanski pristup u rešavanju COVID-19 krize najpre je pokušavao da primeni britanski premijer Boris Džonson, a zatim i američki predsednik Tramp. Na osnovu procena medicinskih eksperata u svojim državama oba političara smatrala su da je opravdano dozvoliti da određen broj ljudi smrtno nastrada od virusa (do 200000 ljudi u SAD prema procenama Trampa) dok se ne uspostavi kolektivni imunitet. Zato su, uprkos zabranama kretanja i drugim merama restrikcije primenjenim u Evropi, američke i britanske vlasti dopustile da virus slobodno cirkuliše kroz populaciju. Rezultat takve politike u Britaniji je najveći broj preminulih od COVID-19 u Evropi. Sa zakašnjenjem su, zatim ipak uvedene restriktivne mere i zabrane okupljanja, ali to nije označilo promenu državnih prioriteta kroz npr: velika ulaganja u zdravstveni sistem, infrastrukturu i robu široke potrošnje za najugroženije. Vanredne mere iskorištene su da se pruži direktna državna pomoć krupnom kapitalu koji je najviše profitirao na stradanju i smrti, vodeći se načelimakatastrofičnog kapitalizma (disaster capitalism), a ispaštali su zaposleni na rizičnim poslovima i nesigurnim radnim mestima.
Trampova administracija je, za razliku od britanskih vlasti, dugo vremena širila uverenje da je COVID-19 prolazna pojava i da nije smrtonosan po veći deo populacije. U međuvremenu je broj preminulih Amerikanaca porastao na skoro 600000. I pored toga, u samom jeku epidemije, najteže pogođene države u kojima su na vlasti guverneri iz Republikanske stranke ukidale su restriktivne mere pod izgovorom brige za ekonomiju i nestrpljenja da se život što pre vrati u normalne okvire. COVID-19 kriza je izrodila, posle antivakcinalnog i pokret ljudi koji se protive nošenju maski – antimaskerski pokret. Takođe vođeni libertarijanskim idejama, njegovi pobornici smatraju da nošenje maski na javnom mestu krši njihove lične slobode, drugim rečima, da opasnost od širenja virusa ne sme da ugrozi njihov lični konfor. Zajedničko onima koji se protive vakcinaciji i nošenju maski je to što se iza slobodarskih ideja krije sebičnost, izostanak empatije i obzira prema izlaganju opasnosti drugih, čak i kada su u pitanju ranjive grupe: deca, hronični bolesnici, stari, osobe sa invaliditetom. Važno je da se po svaku cenu sačuva dosadašnji način života, da se očuva spontani poredak.
Kako vidimo, za libertarijance nikakve vanredne okolnosti, ni epidemije, niti druge vrste prirodnih katastrofa, ne mogu opravdati intervenciju države kako bi se zadovoljile najelementarnije potrebe i životi ljudi. Pandemija COVID-19 može nam poslužiti kao najava onoga što će se u budućnosti desiti kada budu nastupile druge nove krize uzrokovane klimatskim promenama, koje će milione ljudi ostaviti unesrećenim, ili nove globalne pandemije. Da li čovečanstvo ima budućnost ako ljudi nisu u stanju da se odreknu bilo čega kako bi drugima bilo bolje?
Zaključak koji se iz ovoga nameće je da insistiranje na ličnim slobodama iznad svega u današnje vreme nije opravdano, pogotovo u državama u kojima postoje demokratske institucije i razrađeni mehanizmi podele i kontrole vlasti. Uzdizanje slobode shvaćene kao lični izbor pojedinca nasuprot interesa i dobrobiti većine je suprotno načelima izvornog liberalizma i same demokratije. Čitav diskurs libertarijanskog viđenje individualnih prava iskorišten je kao manipulativna strategija koja ljudima pruža lažni osećaj da kontrolišu svoj život i svoje okruženje, dok su u stvari obespravljeni, bez stvarnog uticaja na organe vlasti i centre moći globalnog kapitala od kojih zavisi kvalitet njihovog života. Kreiranje lažnog osećanja slobode je strategija establišmenta primenjena još od šezdesetih godina prošlog veka, kako navodi Tomas Frank u knjiziOsvajanje kula. Nakon pojave hipi pokreta i antiratnih pokreta u SAD, odgovor sistema je bio da kroz mehanizme potrošačkog društva obesmisli niz progresivnih ideja toga doba. Tako je, recimo, posedovanje određenih modela motocikala simboličnog naziva (Harley Davidson – Rebel) kod vlasnika zamenilo stvarne ideale kojima je u mladosti težio.
Ljudi koje se protive vakcinaciji i nošenju maski koriste političku strategiju desnog populizma scapegoating: za određene društvene probleme okrivljuju grupe i pojave prema kojima postoji određeni društveni animozitet, ali time zapravo odvraćaju pažnju od pravih uzročnika problema, realnih centara moći. U našoj zemlji i većini drugih država takve političke stavove promovišu desničarski i nacionalistički pokreti, kao što su Dveri i Dosta je bilo. Pojedini članovi Kriznog štaba za suzbijanje pandemije su tako, zbog propisanih mera postali meta njihovih napada u Srbiji, premda je jasno da oni samo sprovode politiku predsednika Vučića i izvršavaju naloge vlade.
Zagovornici ideologije ljudskih sloboda pokušavaju da legitimizuju svoje stavove međunarodnim aktima na sličan način kao što su, diskursom ljudskih prava, međunarodne norme iskorištene kao opravdanje za vojne intervencije po svetu i humanitarni militarizam. Taj argument, međutim ne stoji jer su na taj način, još uvek (Evropskom konvevencijom o ljudskim pravima) zaštićene samo elementarne slobode i jasno predviđeni mehanizmi kada i kako se one mogu kršiti. Problem je u tome što su druge progresivne ideje u krizi i nisu dovoljno afirmisane medijski i politički: blagostanje i dobrobit ljudi (human welfare), ljudska bezbednost, jednakost i sama demokratija. Sa njihovim nestankom će sloboda sama po sebi prestati da bude vrednost, postati privilegija odabranih i pretvoriti se u samovolju, umesto da nas od nje zaštiti, kako je prvobitno bilo zamišljeno.
Pročitajte i
