Svemirski turizam: zabava neofeudalnih barona

 Prošlo je dosta vremena od kada je prvi svemirski turista otišao na svoj prvi put van Zemljine orbite (100 km iznad Zemlje). U pitanju je, sada već zaboravljeni, Denis Tito koji je 28.04.2001. godine uz pomoć ruske Sojuz TM-32 rakete otišao na Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS) 400 km iznad Zemlje. Tito je završio astronautiku i aeronautiku, a milioner je postao kao finansijski konsultant i s obzirom na svoju osnovnu struku, želeo je da oseti svemir. U pitanju je bio projekat ruske kompanije MirCorp i američke kompanije Space adventures Ltd. Sledeće godine leteo je Južnoafrikanac Mark Šatlovort, milioner iz oblasti kompjuterskog biznisa, zatim Gregory Olsen 2005. godine, takođe američki milioner. Nakon tri muškarca, otišla je i prva žena, Anousheh Ansari. Lista se nastavlja, a putnici su sve više milijarderi i sve su bogatiji. To su bila putovanja bazirana na resursima javnih kompanija na Međunarodnu svemirsku stanicu. Do aprila ove godine u svemir je putovalo 37 ljudi kao turisti, plaćajući cenu karte od 20 do 55 miliona dolara. Neki su ostajali u suborbiti do 10 minuta, a neki na Međunarodnoj svemirskoj stanici do 14 dana. 

Svemirski turizam predstavlja prvu “stepenicu” ka tome da ljudi lete 80 km iznad Zemlje (što je van orbite Zemlje), a da nisu tamo poslati od strane države sa nekim određenim tehnološkim ili naučnim zadatkom. To su ljudi koji svojim novcem, zbog nekih svojih ličnih potreba, žele da lete u svemir, ili kako bi se to narodski reklo “da im dupe vidi puta”. Do nedavno, oni su to radili putem raketa u vlasništvu raznih država (najviše Rusije i SAD) koje su ulagale stotine milijarde dolara za razvoj, ispitivanje i izgradnju infrastrukture. No, tokom vremena desilo se da je broj ljudi koji je želeo i imao novca da plati ovakvo bizarno iskustvo počeo da raste. Međunarodna svemirska stanica nije mogla više da primi toliki broj ljudi, a svemirski programi javnih kompanija počeli su da se osipaju. To je dovelo da naglog rasta privatnih kompanija, koje su počele da razvijaju svoju infrastrukturu za ovakve letove. Usledila je nova faza svemirskog turizma koja se naziva i “privatni svemirski let”. Postao je još jedan razlog za promenu naziva- sujeta. Ovi turisti su počeli da “prigovaraju” na reč “turista”, pa su zahtevali da se nazovu drugim imenima, želeći time da pridaju veći značaj svom putovanju. Ričard Gariot je sebe smatrao “privatnim astronautom”, Mark Šatlvort “pionirom komericjalnog svemirskog letenja”, Gregori Olsen bio je “privatni istraživač”, itd. NASA i Ruska federalna svemirska agencija su skovali termin “učesnik svemirskih letova” kako bi se napravila razliku između turista i astronauta koji su otišli nekim „zadatkom“. Ovaj tekst će obuhvatiti pojedince koji žele da putuju u svemir iz zabave i kompanije u privatnom vlasništvu koje lansiraju rakete za ovakva putovanja. 

Tokom vremena pojavile su se brojne uspešne i neuspešne kompanije koje su videle profit u lansiranju ljudi, satelita, ali i mehanizacije unutar ili izvan Zemljine orbite. Pisaćemo o onima koje se bave prevozom ljudi, a tu su se izdvojile tri najveće kompanije: Virgin Galactic u vlasništvu Ričrada Brensona, vlasnika Virdžin grupe, Blue origin u vlasništvu Džef Bezosa, vlasnika Amazon kompanije i SpaceX, Elona Maska, vlasnika Tesla auto kompanije. Počeo je mali rat u nadmetanju dve poslednje navedene kompanije koji zapravo liči na borbu petlova pod nazivom “Mask protiv Bezosa”. To nisu više bogati milioneri koji žele da se nadmeću u posedovanju super skupih jahti, vila i sličnih objekata prestiža. Ovi super bogati milijarderi žele da svoje bogatstvo prošire van Zemlje i time kupe svoj ugled i moć na Zemlji, a profit iznesu izvan nje. Ovo čak nije ni posao u kome uloženi novac treba da se vrati. U ekonomskom smilsu radi se o čistom monopolu, onome što je totalitarizam i diktatatura u demokratiji. 

Savremeni svemirski, neo-feudalni baroni, nisu samo ultra bogati i super sujetni, oni su svoj legitimitet pronašli u ideološkoj matrici neoliberalnog kapitalizma pod parolom “otvaranja ekonomije”  koju je forsirao bivši predsednik SAD Donald Tramp, ali i socijalnim komponentama o mantri ljudske slobode jer je ona, njima (navodno) oduzeta. Ideja o rastu kapitalizma na osnovu korišćenja svih raspoloživih resursa ovde prelazi na novi nivo, jer se sve više govori i o svemirskom rudarenju raznih svemirskih objekata (planeta, asteroida). Širenje kapitala ima ogromnu pokretačku snagu, a to je profit, što je u osnovi i njegov najveći nedostatak. On ne vidi ništa van profita, pa tako i privatna svemirska letenja poznaju samo profit: od ljudi koji žele da lete u svemir, do potencijalnih nezapamćeno enormnih profita rudarenja skupih metala koji se nalaze na nekim asteroidima. Motiv ljudi koji žele da plate ovakve avanture je isključivo lične, subjektivne i vrlo uske prirode. 

Pokušaj opravdanja

Nesumnjivo je da homo sapiens stalno želi da istraži nešto novo. Hiljadama godinama čovek je bio u stalnom pokretu tražeći hranu, kao i bezbednije, ali ne i uvek ugodno, mesto za život. On je crpeo prirodne resurse kako bi preživeo. Zvezde i nebo su bile mesto nedodirljivog, božanskog i mističnog. Borba za odlazak u svemir nije bila samo borba tehnologija, već i borba ideologija i velikog prestiža od strane (tada) dve velike super sile SAD i SSSR. No, odlasci u svemir pružili su nam i velika tehnološka i naučna saznanja, koja su bila nezamisliva za pređašnje generacije. Naučili smo mnogo toga, pa i koliko smo štete naneli prirodi, ozonskom omotaču i o mnogim drugim promenama u prirodi. Putovanja u svemir su imala jasan viši cilj čije je opravdanje i smisao bio zaštita svih ljudi, a imenitelj solidarnost za sve. Ulaganja su bila poreklom od strane mnogih država, a najveći deo tog novog saznanja je bio univerzalan, nikada ličan. 

Dolaskom na scenu privatnih turista u svemir stvari su se naglo promenile na gore. Vrednost slobode je postala apsolutna. Sloboda pojedinca je iznad svih drugih vrednosti. Sloboda da se drži besmisleno veliki kapital, sloboda da se on troši kako pojedinac želi. Sloboda da se bude slobodan je mantra koja nas je dezavuisala kako jedino ona može da nas učini boljim, slobodnijim i mora biti iznad svega, pa i demokratije. Ona je ideološko opravdanje za sve moguće gluposti, uništavanja i patnju. Naravno, uvek se tvrdi da sloboda postoji dok ne ugrožava drugog. Problem je što ona to čini, ali se o tome ne govori ili se ne vidi. Time želim da podvučem granicu između moje kritike savremenog shvatanja slobode i kritike slobode iz ugla totalitarizma i onih ideolgija koje ne kritikuju slobodu, nego je nipodaštavaju i smatraju je zlom. 

Naravno da svemirski turisti traže opravdanje za svoje besmislene avanture i žele da opravdaju lične ciljeve, bolje rečeno frustracije, opštim dobrom. Na početku je rečeno da se sama reč turista zamenila adekvatnijim terminom, koji ne bi asocirao na neopravdanu aktivnost, ali bi takođe sa sobom poneo i neko više značenje. 

Kao racionalan razlog podrške privatnom letenju u svemir navodi se smanjivanje troškova lansiranja rakete. Mantra o večitom “smanjivanju troškova” je jedna od glavnih komponenti promocije “privatnog preduzetništva” koje treba da opravda svoju superiornost i bude jedini put daljeg razvoja čoveka i čovečanstva. Neretko se u SAD NASA kritikuje kao ogromni potrošač javnih para koji rasipa novac u oblastima svemirskog programa, aeronautike i svemirskog istraživanja. Primera radi, SpaceX navodi da je njihov let 20 puta jeftinija od Space shuttle (računa se koliko dolara košta jedan kilogram u letu). Sasvim je jasno da je takva razlika u ceni nemoguća i nerealna. Ove privatne kompanije rade isto što i druge privatne firme iz drugih tehnologija- kradu već razvijenu tehnologiju koja je nastala iz javnih projekata. Takođe, u proračunu troškova oni ne računaju cenu ulaganja u razvoj tehnologije. Primer je i kompanija Apple koja je glavne tehnologije u proizvodnji iPhone-a pokrala iz raznih programa finansiranih od strane države. Jedna od najpoznatijih istraživačica ove pojave je Marijana Macukato u svom kapitalnom delu “Preduzetnička država”. Suština jeste da je let neke privatne firme jeftiniji za najviše 10%. U proračunu nisu navedeni troškovi kao što su održavanje i slično. Privatne kompanije koje se bave svemirom funkcionišu po parazitskom modelu. NASA je kroz razne ugovore isplatila 7.2  milijarde dolara ovim kompanijama od 2000. do 2019. godine. Ugovore koje su privatne kompanije (ne samo SpaceX i Blue Origin) sklapale sa NASA-om govore o tome da to nije nikakva privatna inicijativa i pamet, jer se najvećim delom oslanjaju na javni novac. 

Jedan od razlog za privatno svemirsko letenje je i “naučno istraživanje”. U suštini zabeleženo je da su svega tri osobe bile uključene u neka “naučna istraživanja”, iako nisu bile stručne niti obučene za ovo. Samo po sebi, ovo je kontradiktorna tvrdnja, jer zašto bi neko privatno plaćao da ide u svemir i obavlja naučna istraživanja i zašto bi privatna kompanija letela u svemir, ako na taj način stečeno naučno saznanje ne bi mogla da prodaje. Kao razlozi za ovakve avanture navodi se  i da je to “spajanje ljudi”, “shvatanje Zemlje iz druge perspektive” i ostale besmislene fraze. 

Teško da se može cela ova avantura shvatiti na bilo koji drugi način, izuzev  kao lično zadovoljstvo ultra bogatih ljudi kojima sistem omogućuje i pravno moralno da troše nezamislivo veliki novac kao novi vid luksuza.

Zašto je ovo loše?

Počeli su se javljati i glasovi protiv privatnog svemirskog turizma. Među prvima, navode se ekološki razlozi. Rakete koriste različita goriva koja su izrazito eksplozivna i koja naravno ostavljaju velik karbonski otisak. Po ovome, svemirski turisti ostavljaju 100puta veći karbonski otisak po čoveku nego bilo koji let avionom. Bogati inače ostavljaju daleko veći karbonski otisak od siromašnih i taj trend se nastavlja. Letenjem u svemir ova razlika će postajati sve veća. Primera radi, 2015. godine 10% najbogatijih ljudi na svetu emitovalo je 49% gasova staklene bašte, a 50% najsiromašnijih svega 7%. 

UN je 2021. godine  oglasila crveno upozorenje za klimatske promene i celokupno čovečanstvo. Izdat je dokument na kome je radilo na hiljade najuglednijih naučnika iz celog sveta, a izveštaj predviđa da će se desiti pet velikih promena:

1. Zagrevanje voda (okeana) koje dovodi do rasta nivoa vode, nestanka mnogih gradova na obali, nestašica slatke vode; 
2. Problemi u poljoprivredi koji će dovesti do nedostatka hrane, manje raznolikosti useva; 
3. Visoke temperature koje će dovesti do više šumskih požara, najezde štetočina i bolesti; 
4. Ekstremne vremenske pojave koje će voditi do gubitka stanovanja, nestašice struje, veće cene troškova života; 
5. Dodatni zdravstveni problemi koji će imati veliki uticaj na ekonomski niže klase, nesigurnost stanovanja i hrane, smanjen životni vek.

Sve ovo upućuje na scenario distopije koja će biti globalna, ređaće se samo nesreće i patnje. Možemo slobodno reći da skoro ceo ljudski rod, bez obzira na bilo kakvu podelu, pokušava da u određenoj oblasti i do nekog nivoa reši neke od ovih problema. Svima je jasno da će Zemlja postati sve gore mesto za život i da je potrebno dodatno ulaganje velikog napora da se nađu rešenja kako bi se sprečilo dalje urušavanje životne sredine, ali i životnog standarda ljudi. Da budemo jasni: novac koji se ulagao i koji se i dalje ulaže u privatna svemirska istraživanja za razvoj privatnog svemirskog turizma mogao se uložiti za zaštitu prirode, istraživanje čistih tehnologija koje bi se usmerile u pravcu eliminisanja posledica pet gore navedenih pravaca propasti. Koliko je to novca? Zapravo teško je dati odgovor na to pitanje, ali tačan odgovor bi bio- puno! Primer radi, Bezosje za četiri minuta leta i pružanje osećaja bestežinskog stanja, potrošio oko 5.5 milijarde američkih dolara! Space capital tvrdi da su u protekloj deceniji investitori uložili 200 milijardi američkih dolara u 1500 privatnih kompanija koje se bave letovima u svemir. 

Nisu li ove stotine milijardi (da ne govorimo o tome koliko će tek biti potrošeno narednih godina) mogle i mogu biti uložene u nešto pametnije, mudrije, plemenitije, korisnije, da ne kažem moralno opravdano? Odgovor je kratak i apsolutno čvrst: DA! 

Pričali smo o ekologiji kao o najvećem globalnom problemu. Utrošene stotine milijarde treba uložiti u recimo traženje novih ili poboljšanja postojećih čistih ili makar zelenih izvora energije, koja je neophodna celom čovečanstvu kako bi smanjili emisiju gasova staklene bašte. Nijedna od postojećih čistih i zelenih energija nije u potpunosti “čista”. Vetar i sunce daju veliku količinu energije, ali procesi izrade vetrenjača i solarnih panela nisu baš čisti niti ekološki- naprotiv. Skladištenje iskorišćenih solarnih panela je takođe ogroman problem za ekologiju. Hidroenergija je donela velike probleme, izumiranje mnogih riba. Energiju dobijenu iz atomskih centrala putem nuklearne fisije bi trebalo razvijati upotrebom drugih elemenata sem uranijuma, poput torijuma, kako bi ovaj izvor bio bezbedniji. Istraživanje fuzije kao izvora atomske energije je sveti gral za budućnost čovečanstva i zahteva veliki napor i novac koji se takođe mora ulagati. 

Dalji problem postojanja takve energije jeste njeno čuvanje. Istraživanja u ovoj oblasti danas usmerena su na pronalaženje načina da se stvorena električna energija bezbedno skladišti. Litijum-jonske baterije se danas čine prevaziđenim zbog izrazito prljave tehnologije dobijanja litijuma kao i njegove ogromne cene (2002. godine tona litijuma koštala je 2.000$, danas je 16.000$). Da ne govorimo o novim ratovima i državnim udarima koji će se kreirati od stane multi-kompanija u državama koje poseduju rezerve litijuma, poput Čilea i Meksika (u Srbiji to je obrnut proces). 

Rat u Ukrajini je pokazao kako regionalni rat može da doprinese kolapsu tržišta energenata celog sveta i koliko je neophodno da se pronađu novi vidovi izvora čiste i zelene energije i obezbedi njihovo skladištenje. Umesto toga, Mask prelazi opasnu granicu kojom se, kao privatno lice, meša u rat čiji rezultat neće doneti nikakav napredak nikome. 

Pored gore navedenih načina otklanjanja uzroka globalnog zagrevanja, trebalo bi se baviti i ublažavanjem ili otklanjanjem posledica istih. 

Veliki požari šuma postaju sve više posledica visokih temperatura, ali i suša koje su dobrim delom posledice globalnog zagrevanja kao i velikih intervencija čoveka prema prirodi. Sezone šumskih požara su se povećale, mesta izbijanja požara su se proširila, tako da se požari sada javljaju i na mestima gde se to nije ranije događalo, kao što je Severni pol (primer su i ogromni požari u Sibiru proteklih godina). Primera radi, 1985. godine u SAD je kao posledica šumskih požara izgorelo manje od dva miliona hektara zemlje, a 2020. godine 10 miliona hektara! Požari uništavaju šume, životinje, smanjuju biomasu i doprinose velikom zagađenju vazduha i štetnim posledicama po zdravlje životinja i čoveka. Sprečavanje i gašenje šumskih požara je jedan od prioriteta. U tom smislu, danas je neophodno da se ulaže u tehnologije koje mogu da nam pomognu da drastično smanjimo posledice i broj požara. Praćenje i rano otkrivanje požara putem satelita, termalnih kamera, a poslednjih godina i dronovima, postaje sve značajnije. Ulaže se i u nove sisteme gašenja požara kao što su suvi led i tečni CO2. 

Pored ekoloških problema javljaju se socio-ekonomski, što nam govori i izveštaj UN. Društveno-ekonomska nejednakost u svetu je sada veća nego ikada u istoriji čovečanstva. Poznat je podatak da 1% stanovništva poseduje skoro polovinu bogatstva u svetu, da 80% stanovništva sveta zarađuje ispod 10$ dnevno, a od toga polovina zarađuje ispod 2.5$ dnevno! Ove nejednakosti imaju ogromne, skoro nezamislive posledice po čovečanstvo, poput stambenog pitanja, uskraćenog obrazovanja, pristupa pijaćoj vodi i života izvan zagađenog okruženja, raznih bolesti, uskraćene osnovne zdravstvene zaštite, a da ne govorimo o  nezi. To dalje dovodi do ratova i migracija koje dodatno indukuju sve ovo. Ove nejednakosti su vidljive ne samo geografski, nego i unutar samih država. Ono što zabrinjava jeste da se ove razlike samo povećavaju, a da mogućnosti za umanjivanje postaju sve slabije. Ulaganja u prečišćavanje vode, preradu otpadnih voda, ulaganje u obrazovanje, istraživanje novih tehnologija za proizvodnju ekoloških i jeftinih kuća samo su neke teme kojima bi se trebalo baviti, a o kojima bi ovi svemirski klovnovi i hiljade koji će to postati narednih godina, trebali razmišljati. Da ne govorimo o ideji uvođenja osnovnog univerzalnog dohotka koji bi se mogao sprovesti samo na globalnom nivou. Naravno ove ideje su uvredljive i kao zamisao, jer pretpostavljaju da se kolektivno stvara, a individualno prisvaja. To dovodi do neke vrste ravnopravnosti, a ona nije temelj njihovog bogatstva. 

Jedan od razloga za stav Bezosa i Maska je i to što su ovi ljudi eksponenti i proizvod stvaranja i očuvanja velikih socijalnih razlika baziranih na čistoj eksploataciji, robovlasničkom sistemu i rasizmu. Mask je dete suvlasnika rudnika smaragda u Zambiji. Sam Mask je priznao da su bili toliko bogati, da nekada nisu mogli da stave sav novac u sef, jer ga je bilo previše. Odrastajući u Južnoj Africi za vreme aparthejda, Mask je najbolji primer spoja čistog rasizma i onoga što bi se nazvalo savremenim vlasnikom robova. Zaista, kako se iko može nadati da takva ličnost može da unapredi neke od civilizacijskih tekovina današnjice? Bezos se ne razlikuje puno od Muska, jer je njegov otac bio uticajni naftni inženjer na Kubi za vreme vladavine Fulgencio Batista, kubanskog predsednika i diktatora, koji mu je za osnivanje Amazona 1995. godine dao 250.000$, što bi danas vredelo skoro pola miliona američkih dolara. 

Šta je poenta?

Mask i Bezos imaju različite vizije o tome gde se treba nastaniti. Mask je zagovornik Marsa, a Bezos svemirskih stanica. Te kolonije će biti nova mesta za život, ukoliko on na Zemlji postane nepodnošljiv. To je podaja utopije na nivou malog, ne baš intelektualno razvijenog deteta, kako ćemo tamo negde u zvezdama naći spas. Zaista je jeziva zamisao, kada se uzme u obzir da su oni dobrim delom zaslužni za posledice tih pojava. Primera radi, jedna njihova raketa ošteti ozonski omotač koji nas štiti od štetnog zračenja za 0.1%. Ova distopija se najslikovitije može predstaviti u filmu Elizijum u kome na Zemlji žive siromašni, u nekom totalitarnom represivnom sistemu, bez osnovnih potreba, a na svemirskoj stanici bogati u neograničenom bogatstvu. Teško da bi se sedam milijardi ljudi moglo preseliti na Mars ili na neku svemirsku stanicu. 

Njihovi argumenti su uvredljivi svakom ko ima imalo pameti i obrazovanja. Postoji bezbroj razloga zašto je nemoguće živeti van Zemlje. Jedan je: zato što nemamo (istu) gravitaciju i zato što naše telo nije evoluiralo da živi na Marsu već na Zemlji. Homo sapiens je nastao evolucijom na Zemlji, on nije multi-planetarno biće. Problemi koji astronauti imaju tokom predugog boravka na Međunarodnoj svemirskoj stanici su ogromni i ne baš prijatni. 

Na kraju, postavlja se i pitanje morala čovečanstva i etičkog odnosa koji mi treba da gajimo prema drugima i svom prirodnom okruženju. 

Pitanja kao zaključak

Da li treba da se bavimo detinjastim fantazijama pojedinaca ili stotinama miliona dece čija budućnost ne obećava ništa lepo?

Da li treba da izmišljamo neki veštački biodiverzitet na mrtvoj planeti, ili na nekoj svemirskoj stanici, ili ćemo da spašavamo biodiverzitet na našoj planeti? 

Treba da se bavimo našom živom planetom, a ne drugim mrtvim i nenaseljivim planetama. 

Moramo sebi postaviti pitanje zašto se ljudi dive egoima svemirskih milijardera, svemirskom đubretu koje ostavljaju iznad zemlje i pogrešnim vrednosnim porukama koje šalju populaciji celog sveta? O ovim temama je važno razgovarati u javnom prostoru, jer se moramo otrgnuti od oduševljenja glupostima i verovanja kako privatni svemirski turizam donosi nešto dobro za čovečanstvo. Toslten Veblen je uveo termin invidiozna distinckija koji bi bio dobra definicija načina na koji gledamo na ove svemirske klovnove i štetočine, kao na nešto što je poželjno i dobro ponašanje koje treba oponašati ne bi li time i “mi”, na neki način, bili baš kao i super bogati i super uspešni ljudi. 

Da li treba da pristanemo na poruku koju nam šalju, da priznamo da je autopocentrična apokalipsa sveta neizbežna? Da li treba da se, poput zarobljenika u (koncentracionom) logoru, pomirimo sa tim i da pristanemo na to da je privatni kapital iznad javne debate? Zar ne bi trebali da se bavimo rešavanjem naših problema, a ne izmišljanjem rešenja koja su čista marketinška prevara?  

Može li se Mask smatrati, onim za što bi Niče optužio Sokrata, klovnom koji je se pojavio u dekadentnom društvu, čiji je zadatak da bude zabava a zapravo preuzima ulogu ozbiljnog?

Mogu li se Mask i Bezos smatrati, da parafraziram Ničeovu opasku upućenu Sokratu, klovnovima koji su se pojavili u dekadentnom društvu, čiji je zadatak da budu zabava, a zapravo im se pridaje uloga ozbiljnih ljudi?