Stvarni self-help i don’t just do it

Stvarni self-help i don’t just do it

Filozofski osvrt na self-love movement

Danas je veoma popularan takozvani „self-help movement“. Čini nam se da tamo gde postoji jako velika potreba da se čovek „povlači u sebe“, te prekomerno ispituje i brine o sebi, na delu je nemogućnost da stupi u opšte političke tokove i da utiče na svoju sudbinu. Glavni imperativ ovog pokreta je da, pre svega, treba voleti sebe, kako je svako od nas krojač svoje sudbine, kao jedna izolovana monada, individuum koji nema veze sa zajednicom. Deluje da se u toj individualnosti pojam odgovornosti, baš zbog nedostatka drugosti, često meša sa pojmom krivice, tako da se osobe osećaju promašenima ako se nisu ostvarile u nekom aspektu sopstvenog života te tako postale „najbolje verzije sebe“, nova verzija svetaca u jednom globalnom svetu.

Posledica insistiranja na ovako shvaćenoj ljubavi prema sebi je često psihotično insistiranje na pozitivnom razmišljanju, čak i u situacijama gde je to gotovo nemoguće. Ljubav prema sebi se u kapitalističkom ruhu shvata kao egoistično zadovoljavanje svojih potreba, koje u savremenom svetu predstavljaju uglavnom, a nekada i pre svega, materijalne potrebe za kupovinom i sticanjem. Tako  se stvaraju narcisoidni likovi koji se umesto u reci, ogledaju u slefijima društvenih mreža. Mi smo danas, više nego ikada, razvijeno društvo potreba i osnovni motiv je narodski rečeno „u se, na se i poda se“.

Drugi takođe bitan momenat ovog pokreta jeste „da naše misli kreiraju naše živote“. To je imperativ koji se provlači kroz tzv. „pozitivno mišljenje“ koje ako shvatimo banalno, može zvučati kao „budi pozitivan i sve će biti kako hoćeš, šta god si zamislio“ „just do it“.

Postoji jedna tužna, ali istinita priča o čoveku koji se obesio na drvetu, u Nike majici na kojoj je pisalo „just do it“. Floskule ovog tipa koje se vrte po reklamama mogu da se ispune bilo kakvim sadržajem. Možda je to srž njihove moći. Tako se godinama oko nas, u različitim kontekstima  pojavljuje ideja kako je važno „spoznati sebe“, „budi svoj“ i dr. A retko ko od nas može pravilno da artikuliše šta bi to za njega zapravo značilo.

Ljubav prema sebi i filozofska praksa

Deluje kao da je naše savremeno doba, globalizacije i imperijalizma, moguće uporediti sa periodom helenističko-rimskog kosmopolitizma, doba u kome su postojali mnogi pravci koji su insistirali na staranju o sebi (sopstvu). Tako su stoici insistirali na jednom povlačenju u sebe u cilju ataraksije (grčki: αταραξία), pročišćenja i dosezanja unutrašnjeg blaženstva. Sa druge strane epikurejci su smatrali da je uživanje dobrima, te pravilno nadraživanje čulnosti bitan aspekat ispunjenja sopstva, naravno ukoliko nam to uživanje donosi više koristi nego štete. Tu su naravno i skeptici koje hvali Niče, koji su sumnjali u načine na koje im se svet pojavljuje, koji su tragali za nekom drugom i dubljom istinom stvarnosti. Njih i kasnijeg renesansnog skeptika Montenja, Niče je hvalio pokazujući „kako su najveći umovi uvek bili skeptici“.[i]  Ove pohvale dolaze iz uverenja da je zaista u jednom staranju o sebi neophodno pre svega sve što je naviknuto i usvojeno od drugih i tradicije prvobitno staviti u zagradu, dovesti u sumnju, kako bi naknadno svako od nas mogao da pronađe onaj sistem vrednosti koji je u skladu sa unutrašnjom savešću pojedinca. Ipak, svim ovim helenističkim pravcima je zajednička jedna praktična potreba za staranjem o sopstvu, ali ta potreba se u ovim refleksijama zadovoljava u izolovanoj individualnosti, domenu onog moralnog, gde etičko gubi svoju vezu sa konkretno opštim, političkim i traži je u apstraktno shvaćenom prirodnom Logosu. Ono što je važno naglasiti jeste da je za helenističko-rimskog čoveka važno bilo da staranje o sebi ne podrazumeva samo određeni „mind set“, nego i određene prakse koje su pratile uobličavanje sopstva. Pojam prakse je i te kako bio važan za to staranje  o sebi, koje se nikada ne završava naprosto u pukoj kontemplaciji.

Praksa je tačka u kojoj je moguće povući analogiju između rimskog i helenskog čoveka. Ona je zajednički motiv, iako je u njihovim filozofijama nalazila potpuno različite načine ostvarenja. Fuko u „Tehnologijama sopstva“ upravo piše o ovim praksama od kojih su neke bile zvanično shvaćene i prihvaćene, dok se o drugima pisalo i govorkalo samo nezvanično, i traži njihovu vezu sa pojmom seksualnosti.[ii] Za grčkog čoveka jedno „staranje o sebi“ je podrazumevalo osim samo-odnosa jedan odnos prema zajednici, jedno učestvovanje u političkom životu, dok je za rimskog često predstavljalo povlačenje o sebe i izbegavanje političkih aktivnosti. Kod Platona briga o sebi je vezana za konkretnu svrhu zajednice i predstavljalo je, između ostalog, pravilno obrazovanje koje je podrazumevalo jednako vežbanje muzike i gimnastike, kako bi duša i telo bili u skladu. Previše muzike je značilo stvaranje mekušaca od osobe, a previše gimnastike grubijana.[iii] Tako on polako u svojim etičkim i političkim razmatranjima uvodi pojam mere, koji će biti ključni motiv Aristotelove etike. Osnovno načelo Aristotelove etike jeste da je „samoodnos pretpostavka i temelj svakog drugog odnosa“. Ovo se odnosilo kako na ideju samo-odnosa na polju etike, tako i na ideju slobode koja ima svoje političke implikacije. Dakle, ako neko ne ume da se stara o sebi, da brine o sebi, neće moći ni o drugima, niti će moći o zajednici. U odlomku o prijateljstvu on govori o philiji – prijateljskoj ljubavi prema sebi – koja kao takve onda može da se prenosi i na druge.[iv] Ona nije isključivala čulno uživanje, kao ni kod Platona – nego je podrazumevala imanje mere u takvim praksama. U pojmu phronesis-a (razboritosti) on nalazi ideju sopstva i individualnosti, koja se često zanemaruje u refleksiji grčke subjektivnosti. Grci su poznavali ideju sopstva preko ideje auto-refleksije, ljubavi prema sebi, koja se odnosi na samo-procenu sopstvenih afiniteta i mogućnost njegovih ostvarivanja u zajednici. Utoliko kasnija Ničeova kritika grčkog reflektovanja čulnosti nije u potpunosti precizna, imajući u vidu da je za Grke pojam čulnosti, brige o telu bio sastavni deo jedne brige o sebi. Za kraj, poslednji stupanj brige o sebi je učestvovanje u politici – samo idiotes (grč. idiṓtēs) ne učestvuje u političkim poslovima. Onaj ko ne dopušta sebi da aktivno određuje svoju volju, dopušta da biva određen od strane drugih. Njegova volja je podređena svrhovitosti tuđe volje, dakle, nije lična. Možemo li u liku Sokrata naći paradigmu onoga ko je radio za svoje vreme protiv svog vremena? Onoga ko je išao za sopstvenom savešću bez kalkulacije posledica?

Staranje o sebi je stvar hermeneutičkog tumačenja ali i prakse

Pol Riker će veličati Aristotelov pojam phronesis-a u kontekstu ideje „stranja o sebi“ u području moralnog pokazujući kako je on vezan za jedno interpretiranje sopstva.[v] Naime, hermeneutika počinje samo-refleksijom i samo-tumačenjem. Ovaj motiv će i te kako biti prisutan u Ničeovim delima poput „Rođenja tragedije“ i jednom „Ecce homo-u“ koji počinje sa idejom samokritike. Samokritika je svojevrsna hermeneutika sopstva– ispitivanja želja i granica svoje individualnosti u cilju jednog što boljeg staranja o sebi.

Može delovati da je Niče bio narcisoidan kada je davao nazive nekim od svojih poglavlja „Zašto sam tako pametan“, „Zašto pišem tako dobre knjige“. Ipak, nije reč ni o umišljenosti, niti o uobražnosti – reč je tome da on želi da kaže da autentičan i stvaralački čin može da dođe samo od onoga ko je nekada duboko i dugo ispitivao i istraživao sebe. Tako on za sebe kaže da je u početku bio blag i razvodnjen – kritički ispitujući sopstvena dela kako bi unapredio sopstveni stil pisanija. Jedno staranje o sebi podrazumeva hermeneutiku sopstva. Osim teorijskog on ispituje i njen praktični momenat: „kako valja upravo ti da se hraniš da bi dostigao svoj maksimum snage, onoga virtù u stilu renesanse, vrline oslobođene moralisanja?“ [vi]  Tako kritikuje evropski i germanski duh pokazujući da oni ne rade ono što njihovom telu prija, nego ono što navika i opštost nalaže. Zapaža da, recimo, ljudi  piju kafu i kad im ne prija jer se tako od njih očekuje, ne pitajući se da li je to nešto što je zdravo i što njihovoj čulnosti paše. Šta bismo tek mogli danas da kažemo o vezi sa upotrebom instant hrane i kafama? Koliko toga konzumiramo samo zato jer je brži način, ne nužno i zdraviji? Da li su i posete i dopisivanja preko društvenih mreža postali instant? Da li stupamo makar u instant odnos sa samim sobom?

Ono što Niče svakako uvodi što će biti glavni motiv savremenosti, ali i naših vremena jeste da je moguć samo-odnos koji predstavlja odnos sa opštošću, ali da ta opštost ne mora da bude političke prirode u smislu podržavanja vladajućih režima vremena. Rečju, autonomno delovanje ne mora da se podvede pod određen vladajući ideološki obrazac, ono može naprosto da bude kreativna ekspresija, izraz, akcija, pokret i angažovanje. Ovo će postati osnovni motivi romantizma, iz kojih će se onda nadalje razviti i avangardni pokreti. Oni svoj koren nalaze u ideji angažovanja, koja je prvobitno bila vezana za levičarsku ideologiju, dok je posle sama oformljavala pravce koje će Gasset označiti kao one koje idu „protiv svog vremena“.

Biti savremen protiv svog vremena

Mi danas svakako treba da se zapitamo da li je moguće raditi za svoje vreme, da li je moguće jedno pravilno staranje o sebi, dok idemo protiv sopstvenog vremena? Čini se da je jedino tako i moguće. Sa sve više informacija i pokreta koji se vrte oko nas u medijskom i realnom prostoru, pojedincu je sve teže da nađe ono što je Pola Arden nazvao egzistencijina tišina, Zaratustrina pećina, kako bi ustanovio koji su sopstveni afiniteti, ali i sopstveni sistemi uverenja i vrednovanja, kako bismo mogli stupiti u akciju koja je u skladu sa našom savešću. Osoba koja nije u stanju da odredi šta je ono što njoj prija i ne prija, šta je ono što voli i ne voli, šta je ono u šta autentično veruje ili ne veruje, to neće moći da praktikuje, ali ni da razume na drugim ljudima. Samo-odnos je pretpostavka svakog drugog odnosa. Zbog toga kada neko ima potrebu da nekog drugog u njegovim akcijama olako da znači kako „pripada ovima ili onima“ on suštinski ne voli sebe,  a samim tim ni druge. Takav subjekt već smišlja načine na koje bi se mogla primeniti  politika abjekcije i odbacivanja onih koje ne može jasno da odredi, koji nisu „na njihovoj strani“. Ali dok fragilno sopstvo korača u skladu sa autentično uobličenim sistemima može istovremeno da  bude deo neke opštosti, ali i da ide protiv režima sopstvenog vremena, može kao biće imaginacije u prošlosti, fantaziji ili nekoj postojećoj inspiraciji naći motive za sopstveno delanje tako da ne bude uslovljeno onim što se od njega očekuje. Da li će društvo pokušati svakog pojedinca da označi u cilju jasne kontrole? Verovatno da. Ali to onoga ko je na putu traganja za sobom ne bi trebalo mnogo da se tiče, jer shvata da je jedini mogući put izlaska iz besmisla postavljanje neke sopstvene, konkretne svrhe.

Pokušajemo jednom da ne budemo u pravu

Za kraj, ono što nas filozofija staranja o sebi uči jeste da nije moguća ljubav prema sebi kao instant akcija ili čin, da je reč o jednom procesu koji podrazumeva ozbiljnu praksu staranja kako o svom duhu, tako i o svom telu. Nije moguća ispravna akcija ako kao stado idemo za masom, ili bivamo klonovi koje je Gasset opisao u svom delu „Pobuna masa“. Stvarni imperativ je zapravo „don’t just do it“, jer ćeš tako izbeći da kreneš za predrasudama.   Stvarna ljubav prema sebi znači i staranje o drugima i kretanje u pravcu vrednosti koje će nekada biti u skladu sa režimima postojećeg vremena, a nekada morati da se dehumanizuju i maskiraju u boje i oblike koji idu protiv njega. Avangardisti koji su radili u kriznim periodima znali su da raditi protiv loše sadašnjosti nekada znači raditi za dobru budućnost, dok se ispunjenje ostvaruje u samoj intenciji, tako da onaj koji stvara uvek biva zadovoljan.

“Kada viknem:

Ideal, ideal, ideal,
Spoznaja, spoznaja, spoznaja,
Bumbum, bumbum, bumbum,

time dajem prilično veran opis napretka, zakona, morala i svih drugih lepih stvari, o kojima su razni ljudi, vrlo inteligentni, raspravljali u svim tim knjigama, samo zato da bi zaključili da svako, u krajnoj liniji, pleše u skladu s vlastitim bumbumom i da za taj svoj bumbum ima dobar razlog: zadovoljavanje bolesne radoznalosti; privatni alarm za neobjašnjive potrebe; kupatilo; finansijske teškoće; želudac koji utiče na život; autoritet mističnog štapića izvučenog iz buketa sablasnog orkestra nemih gudača, podmazanih čarobnom esencijom na bazi životinjskog amonijaka. S plavim lornjonom anđela, oni su, za sitniš opšteg odobravanja, fosilizirali vlastitu unutrašnjost. Ako su svi oni u pravu i ako su sve pilule samo marke Pink, pokušajmo onda da jednom ne budemo u pravu.”[vii]

[i] Pogledati: Niče, Fridrih (1987) Šopenhauer kao vaspitač, Beograd: Grafos, str. 17.

[ii] Foucault, M. (2010). TEHNOLOGIJE SOPSTVA. Polja, (463), 70-87.

[iii] Platon (2002) Država, Beograd: BIGZ, str. 95.

[iv]Aristotel (2013) Nikomahova etika, Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, str.192.

[v] Ricœur, Paul. (1992) Oneself  as  Another, Chicago- London: University  of  Chicago

Press,  str. 174.

[vi] Niče, Fridrih. (2010) Ecce Homo, Kragujevac: Imperija, str. 28.

[vii]Cara, Tristan. (1918) Manifest Dade, preuzeto sa: https://fenomeni.me/tristan-cara-manifest-dade-1918/?fbclid=IwAR0TPbB4_8LpOZq6AIfas3jIs1YK4yKQUseRs2FWMmjBPVX-MI60NWULi9E