ŠTA JE MENI KOSOVO

0
413

ŠTA JE MENI KOSOVO

 

Počnimo ovaj tekst osvrtom na njegov naslov. Zašto tako? Zašto se ne opredeliti za uobičajen naslov, koji će jasno ukazivati na temu članka koji sledi, ili, ako želimo da istaknemo neku ličniju ili poetskiju crtu, zašto ne reći „Šta je nama Kosovo“? Zato što je ovaj tekst pobuna protiv dehumanizacije, protiv depersonalizacije u društvu i, posebno onda, kada se priča o Kosovu.

Ovaj tekst je pobuna protiv prvog lica množine, protiv „mi“, „nas“, „nama“… i srodnih prisvojnih prideva naš, naša, naše, itd. Plural predstavlja ukidanje ličnog stava i lične odgovornosti, a njegova stalna primena ukazuje na to da ličnost, individualnost i ne treba da postoji (osim kada nije ona „između četiri zida“), da isključivo postoji ona istina koja je naša, zajednička, a koju oblikuju i sprovode viša, kolektivna tela (crkva, vlada, vladar– ispoljen kroz plural „mi“…). Ukidanje plurala u javnom životu ogolilo bi besmislenost mnogih mitova i zabluda, i to ne samo prvog lica množine, već i „vi“ u pluralu, kao i „oni“. „Oni su nas izdali na Kosovu 1389.“ zamenjeno sa „ti si mene izdao na Kosovu 1389.“ gubi svaki smisao i ukazuje na besmislenost takve izjave. „Izgubili smo Kosovo“, „Oteli su nam Kosovo“, „Izginuli smo na Kosovu“ zamenjeno sa „Izgubio sam Kosovo“, „Oteo si mi Kosovo“, „Izginuo sam na Kosovu“… primera je bezbroj.

Kanonada plurala grmi svakodnevno sa konferencija za medije, verskih propovedi, političkih programa… Ako je jasno ko smo to „mi“ – kompaktna masa koja mora da misli i čini isto, a ko ste to „vi“ i ko su to „oni“? „Vi“, izrečeno najčešće tokom propovedi – bilo one crkvene, ili one političke (recimo u tiradi na nekoj konferenciji za medije) usmereno je nekim neimenovanim protivnicima, neprijateljima, na koje se diže glas, kojima se preti. Ostajući neimenovani, „vi“ postajemo svi mi, svima nama se preti i na nas se diže glas, ako ne pristajemo da budemo obuhvaćeni onim „mi“. „Oni“ se, pak, koristi samo među „nama“, kada „mi“ priča sa drugim „mi“. Tada su „oni“ uvek neko strano telo, neko neželjen, manje vredan, neko kome se „neće dati“. I tada treba jasno povući razliku između „nas“ i „njih“, ako nisi s nama, onda si s njima, „njih“ koji „nas“ proteruju s Kosova, „nas“ koji nikad nećemo priznati, itd.

Kada je u pitanju Kosovo, u depersonalizaciji ide se i dalje. Jer, nismo mi to bilo koji „mi“, niti su „oni“ tek tamo neki. Mi možemo biti samo Srbi, oni mogu biti samo Albanci. Nema tu ništa između. Manastiri na Kosovu ne mogu biti kosovski, oni mogu biti samo srpski, jer, u suprotnom bi bili albanski (kao što crkva u Crnoj Gori, sledeći ovu logiku, ne može biti crnogorska). Dakle, pojedinac je niko, pojedinac ne postoji, on može da bude samo deo kolektiviteta, onog „mi“ ili „oni“, on može biti samo Srbin ili Albanac. Na korak dalje ka toj šizofrenoj depersonalizaciji su „Beograd“ i „Priština“, koji razgovaraju ili ne razgovaraju. I ne iritira nikog što nije jasno kako to dva grada mogu da razgovaraju – ne razgovaraju li predstavnici vlada koje su smeštene u ova dva grada? Ništa neobično, kad smo se već navikli da nam „država“ daje 30 evra pomoći, da se radi o interesu „države“, da je budžet državni, itd. Kao da je i „država“ živo biće kao i spomenuta dva grada koja pregovaraju ili se svađaju. A zapravo, radi se o organima države, živim ljudima koji čine Ministarstvo finansija ili neko drugo, o Vladi koja broji dvadesetak pojedinaca i slično.

Čemu ova depersonalizacija, dehumanizacija? Uskraćivanje individualnosti i ljudskosti? Jer je teško čoveku da mrzi nekog ko je gotovo isti kao on, neko ko kao i on voli, jede, spava, ima svoje hobije i strasti, sjajan je u nekoj profesiji, zna da od drveta izrezbari konjića, sluša Bitlse, Prodidži ili Rijanu, obožava Kafku, Borhesa ili Nesbea, sanja da letuje na Karibima, tuguje jer je daleko od roditelja ili dece, uzgaja čuvarkuće i pištike, ima mačku ili psa, muči ga reuma ili povremene glavobolje i nikako da smrša uprkos hrono ili kakvim već dijetama. I strašno brine kad mu dete kasni iz škole ili iz večernjeg izlaska, povremeno se teško nosi sa ljubomorom, besparicom, skupoćom. I pritom je Srbin ili Albanac. Sve to i mnogo, mnogo više, najmanje od svega još i Srbin ili Albanac.

I za vreme Jugoslavije građanke i građani Kosova albanske nacionalnosti bili su najmanje vidljivi, najmanje prihvaćeni i shvaćeni. Tek tu i tamo, pojavom Bekima Fehmiua, Faruka Begolija, Zane Nimani, Sinana Hasanija, dobijali su i svoje javno lice. Tek sedamdesetih godina prošlog veka dobili su pravo da izađu iz svoje nevidljivosti, iz svog kolektiviteta. Ne zadugo. Šovinistima ćosićevsko-sanuovskog tipa suživot pripadnika različitih nacionalnosti na Kosovu izgledao je nemoguć, a sve na tragu one Čubrilovićeve izjave iz 1937. da je jedina moguća politika prema Albancima na Kosovu: „…Jedini način i jedino sredstvo to je brutalna sila jedne organizovane državne vlasti, u čemu smo mi uvek bili iznad njih” (obratiti pažnju na plural).

Politika Slobodana Miloševića prema Kosovu bila je identična – potpuno ignorisanje postojanja i prava na život i identitet građanki i građana Kosova albanske nacionalnosti, njihovo isključivanje iz javnog i političkog života, a najtragikomičniju personifikaciju dobila je u imenovanju Sejde Bajramovića za predstavnika Kosova u predsedništvu SFRJ (ništa manje nije bio tragikomičan i od Miloševića imenovan predstavnik Vojvodine Jugoslav Kostić).

Ništa se u odnosu srbijanskih vlasti prema Kosovarima nije promenilo u poslednjih 109 godina, izuzimajući period 1968-1987. On se karakteriše nadmenošću, osionošću, krajnjom arogancijom i, konačno, kulturnim rasizmom. Kosovari se u nastupu srbijanskih zvaničnika doživljavaju kao manje vredni i dostojni, kao teroristi, kao zaostali, necivilizovani (pa otud i predsednik Srbije se predsedniku vlade Kosova osiono obraća sa „ti“). Sve zajedno, ovo ima za cilj izostanak empatije građanki i građana Srbije prema Kosovarima. Nisu više bitni „oni“, bitne su rude i rudnici, bitne su elektrane i akumulaciona jezera. Da li je baš tako?

Šta su meni Gazivode? Šta je meni Trepča? Još manje nego što su mi to Ludoško jezero i rudnik Kovin – njih barem mogu da posetim, mogu da mi pobude neka romantična sećanja, Gazivode i Trepča – ne. Šta meni znači da li država čiji sam državljanin ima 400, 4000 ili 40.000 kvadratnih kilometara ili 140.000? Šta površina administrativne oblasti, čije su granice definisane spletom različitih istorijskih i političkih okolnosti, znače za mene, moj život, moje bližnje, moje snove? Kako se kvalitet nečijeg života menja kada se teritorija na kojoj sticajem okolnosti živi promeni za 20.000 km2? Plus ili minus. Zavisi. Od toga čiji je život u pitanju. Za većinu građana nikakve razlike nema, ukoliko svoj život sačuvaju u ratovima koji neminovno prate prekrajanje granica. Ali, za onog pojedinca koji dobije pravo da eksploatiše zemlju, rudnike, jezera i reke, promena granica znači sve. Jer, gle čuda, kad je u pitanju imovina, odjednom nestaje ono „mi“. Odjednom je društvena (zajednička) svojina prevaziđena komunistička ujdurma, a privatna („ja“) svojina sve. Stoga i ne čudi osnovna nacionalistička matrica da „nam“ je Kosovo „oteto“ od, naravno, zapadnih sila, a zbog čega – zbog rudnika i sličnih izvora materijalne koristi (a ne zarad pomoći dva miliona Kosovara, zaštite ljudskih prava, i slično, sve i da jeste „oteto“ – jer, otima se samo ono što može da pređe u privatnu svojinu i donosi dobit). Dakle, dvodecenijska jadikovka je jadikovka kapitalista (i onih koji bi to da budu) jer su im neki drugi kapitalisti „oteli“ prirodne resurse, jer sad neko drugi eksploatiše te resurse i sa njima povezane građane, a meni bi trebalo da bude ključno koje nacije je eksploatator, pa da pošaljem svoje dete u rat da pogine kako bi „naš“ eksploatator zamenio „njihovog“. A meni će ostati nacionalni ponos što su svetinje ostale naše.

Pa, ima li rešenja kosovskog problema? Sa nacionalističkog stanovišta nema. Problem Kosova može biti „zamrznut“, status kvo, kakav je već više decenija. Za populiste svih boja ovo je idealna situacija, neiscrpan izvor manipulacije javnim prostorom i životom. Sve drugo mora ostati sekundarno, dok se problem Kosova ne reši, a nema izgleda da se reši. To nije problem sličan kiparskom ili irskom, gde je problem realan, ali ne dominira javnom sferom. To je više problem sličan izraelsko-palestinskom ili rusko-ukrajinskom i rusko-moldavskom, rusko-gruzijskom, pa i onom bosansko-hercegovačkom i crnogorskom – problemi su to gde se povlači jasna i nepremostiva granica nacionalnog („mi“ i „oni“), koja se onda prenosi na tlo, odnosno na vlasništvo teritorije (pa, recimo, problem crkve u Crnoj Gori nema nikakvu religijsku konotaciju, već se radi samo o tome ko će biti vlasnik crkvenih poseda i objekata). Neko buduće moguće rešenje problema Kosova nacionalista sladostrasno u svojim slatkim snovima vidi u nekom vidu trećeg svetskog rata, u sukobu Zapada bilo sa Rusijom, Kinom, Turskom (u kom, naravno, neće ginuti njegova, već nekih drugih ljudi deca), gde bi se onda, bivajući na antizapadnoj strani, eventualno nešto ušićarilo. Malom nacionalisti dosta. Između trenutno zamrznutog konflikta i trećeg svetskog rata ostaje samo realan konflikt, bilo kao vojna intervencija ograničenog dejstva, bilo kao stvaranje permanentne predratne psihoze (stalne čarke, incidenti, nabavke oružja, mobilizacija, prljava propaganda…).

A šta ako promenimo ugao posmatranja? Ako se odmaknemo od nacionalizma, kao očiglednog paravana za neograničeno bogaćenje pojedinaca (vidi pod ratovi kroz raspad Jugoslavije i ratni profiteri), kako bi ovaj problem mogao da izgleda? Kakav je moj problem s Kosovom? Šta mene muči u vezi s Kosovom i ne da mi da spavam? Možda ponešto od toga… Gotovo da ne poznajem kosovsku književnost, nisam gledao nijedan kosovski film nastao u poslednjih 30 godina, ne znam ništa o kosovskoj muzici, nikad zapravo nisam ni bio na Kosovu i tamo (još) nemam prijatelja. Kako se onda moj problem sa Kosovom može rešiti? Da mogu slobodno da putujem i boravim na Kosovu kao i bilo gde, da čitam prevode kosovskih pisaca i pesnika, da u Srpskom narodnom pozorištu mogu da pogledam gostovanje neke kosovske predstave, opere ili baleta, da redovno komuniciram i sarađujem sa koleginicama i kolegama s Kosova. Šta je meni bitno da li je neka država članica Interpola ili Uneska?

I još – imam jedan veliki problem sa Kosovom, a to je moja lična odgovornost za sve nedaće koje građanke i građani Kosova imaju. Jer, sve te žalopojke za Gazivodama i Trepčom (čitaj: tajkunske krokodilske suze) nisu me naterale da zaboravim da na Kosovu žive ljudi, ni bolji ni gori nego ljudi koji žive bilo gde, ali ljudi sa čijim patnjama devedesetih godina saosećam, bez obzira na njihovo etničko poreklo.

Mogu li se ovi moji problemi Kosova rešiti? Naravno da mogu, ali za to je neophodno razobličavanje navodno nacionalističke, a zapravo imperijalističke politike prema Kosovu (kao i one prema Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori) kao lažne politike koja prvenstveno ima za cilj zadovoljavanje pohlepe za dodatnim resursima i kontrolom malobrojnih privilegovanih pojedinaca. Nijedan eksploatator nikada neće biti moj brat, bez obzira delimo li srodno etničko poreklo ili ne. Moja braća i sestre su oni koji žive od sopstvenog rada i moja ljubav prema njima nema ni nacionalno ni teritorijalno ograničenje. Ali, upravo zato se svaki pokušaj saradnje građana i građanki Srbije i Kosova sprečava (npr. festival Mirdita – Dobar dan), upravo zato se insistira na nacionalnoj homogenizaciji. A kad bismo mogli mi, građani koji žive od svog rada, da komuniciramo između sebe, lako bismo pronašli rešenje za Kosovo – bilo bi to ljudsko rešenje – samo ono koje je u interesu radnih ljudi Kosova, rešenje koje bi razvilo novo bratstvo i jedinstvo onih koji žive od svog rada na Kosovu i u Srbiji (u okviru bratstva i jedinstva svih radnih Evropljana i šire), trajnu blisku saradnju i bliske odnose građana (u kulturi, prosveti, nauci…).

Ali, saradnje radnih ljudi teško će biti dok eksploatatori koriste nacionalizam i religiju kao najubojitija oružja protiv radničke solidarnosti i zajedništva. Više od sto godina nakon Oktobarske revolucije progresivne evropske snage imaju isti cilj – razobličiti perverzni nacionalizam i klerikalizam i objediniti radne ljude u neku novu internacionalu. Više od sto godina je prošlo od kad je jedan od vodećih srbijanskih socijalista Dušan Popović pisao o Prvom svetskom ratu, a isto se može primeniti i danas na problem Kosova: „Nije se mnogo čuditi grubim instinktima naše seljačke mase za čije se školovanje i civilizovanje ova država nikad nije brinula; ne treba se zgranjavati ni nad uskim i bednim političkim i duhovnim horizontom naših vojnih komandanata koji su vaspitani da hladnokrvno, zlikovačko ubijanje desetina i stotina Arbanasa, njihovih žena i njihove dece smatraju kao neki heroizam; ne treba se revoltirati ni zbog buržoaskog javnog mnjenja koje daje moralnu razrešnicu za sva ova zverstva, koje šta više izaziva apetit za uništavanje Arbanasa i njihovih porodica … pošto parolu za takvo shvatanje i takvu politiku bacaju ljudi koji stoje na najvišoj društvenoj i političkoj visini u Srbiji… Mi smo rešili pitanje ne sa srpskog stanovišta već sa internacionalnog i proleterskog stanovišta. Jedna je partija socijalistička samo ukoliko je u času ovih velikih tragičnih iskušenja, uostalom vrlo retkih, gotova, ne da žrtvuje, već da podredi nacionalni interes višim interesima međunarodnim i čovečanskim. Ako ona to ne učini, onda ona nije socijalistička, već nacionalistička…“

Stoga svaki dijalog o budućim odnosima Kosova i Srbije mora sa obe strane pregovaračkog stola da okupi samo ljude koji će one na suprotnoj strani posmatrati kao podjednako dostojne, koji će biti motivisani uzajamnim uvažavanjem i ispred svega staviti interese radnih ljudi Kosova. Svaki razgovor sa pozicije nacionalizma u startu je osuđen na propast.

Predhodni članakPovratak Lule i levice u Brazilu
Sledeći članakPartija vrednosti: budućnost socijaldemokratije
Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u Domu zdravlja Bački Petrovac, kao epidemiolog u Institutu za javno zdravlje Vojvodine, a bio je i docent i šef Katedre za epidemiologiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, predravač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta kraljice Margarete u Edinburgu i konsultant više međunarodnih organizacija, uključujući Program za razvoj Ujedinjenih nacija, Globalni fond i projekte Evropske Unije. Rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Bio je i direktor izdavačke kuće Rosencrantz. Autor je preko 200 naučnih i stručnih radova, više udžbenika, tri romana, nekoliko publicističkih knjiga, 15 grafičkih novela i tri izložbe. Politički je aktivan od 14. godine. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine u periodu 2000-2004.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here