Socijalna autonomija Vojvodine kao brana protiv ekološkog imperijalizma

 

 

Postoje mnogi predlozi za autonomiju Vojvodine, ali pre svega bi trebalo da bude jasno zašto je onda potrebna. Za onog ko sumnja, neka samo pogleda prethodnih nekoliko meseci: skandal sa 750 vijetnamskih radnika bez hrane ili vode na tlu Vojvodine; jedne od retkih prvoklasnih zrenjaninskih njiva date na poklon kineskom proizvođaču guma Linglong, ulaganje u fabriku sumporne kiseline- dok Zrenjanin nema vodu; dodatne fabrike guma poput Tojotajers. Dok se usled siromaštva pale gume za grejanje, u Vojvodinu padaju investicije gumarske industrije. Ovo je neodvojivo od investicione politike republičke vlasti koja je dovela kompanije poput Rio Tinto.

 

Ova lista ne može iscrpeti sve probleme Vojvodine, ali služi da pokaže mesto gde leži problem. A on leži u tome što na lokalu nije bilo koga ove probleme da spreči. U tom duhu ovaj tekst ne cilja na ispostavljanje rešenja, nego predstavlja poziv na razmišljanje. Od sijaset problema, kao da postoji strah da se kaže kako bi se oni mogli rešavati stvaranjem nove autonomije. Nova Autonomna Vojvodina mora biti socijalna i ekološka u srži ili je neće ni biti. Jer ona mora odgovarati ne na želje prošlosti, nego na potrebe sadašnjice[1].

 

Zbog čega je nemoguć povratak u prošlost? Zbog toga što, od kada je Milošević ukinuo ustanove radničkog obrazovanja, Zavod za statistiku, uništio Razvojnu banku i vojvođansku policiju, postalo je nemoguće preko noći tražiti povratak. Ovo nije bilo moguće uprkos postojanju LSV-a, odnosno domaćih vojvođanskih snaga dokle god je kod njih postojalo zagovaranje zavisnosti od stranih investitora, odnosno privatizacije, što je neretko pratilo slepilo na kršenje radnih prava, a to ih je činilo manje-više bliskim DS-u i SNS-u po pitanju ovog problema. Uz sve ideološke razlike, po ekonomskoj politici se toliko ne bi mogle razlikovati. Bez obzira da li to neko želi da zna ili ne, posledice su očigledne. Ovakvu gorku istinu bi trebalo prihvatiti ne da bi se upiralo prstom, nego da bi se Vojvodina promenila nabolje. Te promene nabolje podrazumevaju ništa manje od kompletnog razlaza sa politikom ugađanja stranim investitorima na uštrb radnih prava i ekologije. Upravo je njihovo zajedničko narušavanje izazvalo probleme sa kojima se suočavamo. Ovako nešto se ne može negirati.

 

Zbog toga nije dovoljno proklamovati moralni povratak autonomiji Vojvodine, nego se on mora izvesti konkretno. Šta bi se stoga moglo uraditi? Mogućnosti su razne. Za početak, Ana Dević je u nedavno retko osvežavajućem intervjuu predložila da bi trebalo Vojvodinu prvo postaviti uopšte kao temu – njena istorija se u školama ne uči zbog čega su naše generacije lišene osnovnog upoznavanja sa svojim neposrednim problemima. U medijima se pitanje Vojvodine gotovo nimalo ne tematizuje. O rešenjima se gotovo nimalo ne govori. Zbog čega se ne bi postavila mogućnost da bilo kakav pokret zaštiti sitne proizvođače od monopolističkih cena kupaca? Zbog čega se ne bi pomenula mogućnost da nekakav domaći društveni pokret ustane protiv stranih investitora i kaže “ne” državnim planovima da se na njivama gradi prljava industriju? Zbog čega se ne bi otvorila mogućnost da takva partija ili pokret omogući miran i planirani razvoj naše domaće prehrambene i prerađivačke industrije, koje su uprkos svemu preživele ovolike krize i pandemije? Pa upravo bi zbog toga trebalo govoriti o nekim novim instrumentima koji drugde već postoje – poput mehanizma za skrining stranih investicija koje većina evropskih država koristi da bi zaštitila sektore od strateškog značaja u borbi protiv nedovoljno transparentnih stranih investicija? Ovakvi alati se u Srbiji ne koriste.

Drugim rečima, mogućnosti postoje, ali bi raspravu o Vojvodini umesto moralne rasprave ili nostalgije za prošlošću trebalo usmeriti ka konkretnim problemima. Da podsetimo, neke opštine nemaju ni vodu za piće već 18 godina, dok glavni grad nema ni prečistač otpadnih voda, a umesto toga se investira u gume. Vojvođanska infrastruktura je tonula sve dublje i dublje dok joj napokon nisu digli fabrike na njivama, nakon što su joj prethodno oduzeli vodu, a stanovništvo sveli na drugorazredne građane. Ovo su samo neke od mnogih paradoksalnih pojava o čijem rešavanjima je de facto zabranjeno danas pričati. Pogotovo ne ako vidite socijalnu jednakost, pijaću vodu i zdrav vazduh kao ključna pitanja u borbi za autonomnu Vojvodinu. Da ne pomenemo napade na one koji se drznu da govore o bilo kakvoj Autonomiji –zbog čega je, između ostalog, njeno ostvarivanje izostajalo ne godinama- nego decenijama. Stoga je ovakav dijalog uveliko nužan. Upravo bi tema socijalno-ekološke Vojvodine u kontekstu hitnih problema mogla da podstakne javnu debatu oko toga koji su problemi za Vojvođane danas primarni. I obrnuto, bez postavljanja upravo ovog pitanja i to upravo kroz pitanje vojvođanskog identiteta, trenutno stanje se neće promeniti. Ovakva debata je preduslov rešavanja vojvođanskih problema ili, ako ništa drugo, ozbiljnog shvatanja njenog budućeg razvoja. Jer, stvari se svakako ne menjaju same od sebe, a pogotovo ne u malicioznoj politici države prema Vojvodini.

 

 

 

 

[1] To ne znači da je ovakva koncepcija vojvođanske autonomije bez preteča. Naprotiv, istorija Vojvodine obiluje ekološkim pokretima koji su i te kako bili aktivni u toku osamdesetih ili devedesetih, ali su u izučavanju istorije ostali pod senkom ratova i kriza (poput Ekološkog pokreta Vojvodine ili nasleđa jugoslovenskih rasprava o ekološkim politikama koje su inicirane krajem osamdesetih u Sloveniji. Mnogo bi se moglo debatovati o socijalno-ekološkom nasleđu Vojvodine. Autor ovih redova je pisao o Hašomer Hacairu, kao jednoj takvoj organizaciji iz devedesetih, koja je kombinovala skautsku strukturu sa radničkim-jevrejskim obrazovanjem koje seže sve do dvadesetih godina prošlog veka).

Predhodni članakPolitička apatija mladih u Srbiji: koliku cenu plaćamo i ima li izlaza?
Sledeći članakRat u Ukrajini i (ne)odgovornost Zapada
Aleksandar Matković (1988) je filozof i aktivista iz Novog Sada. Doktorirao je 2020. na Slovenskoj Akademiji nauka i umetnosti u Ljubljani, na temu debata o političkoj ekonomiji fašizma u Frankfurtskoj školi, za šta je dobio međunarodnu nagradu „Civil Society Scholar Award“. Zaposlen je kao naučni saradnik na Institutu ekonomskih nauka u Beogradu (departman za ekonomsku istoriju i teoriju) i spoljni je saradnik Centra za kineske studije u Oksfordu. Bio je dva puta gostujući istraživač na Humbolt Univerzitetu u Berlinu (2018. i 2019. godine). Od 2016-2020. bio je koordinator Regionalnog naučnog centra u Novom Sadu. Jedan je od osnivača Studentskog pokreta Novog Sada i platforme „Zajedničko.org“. Bavi se marksizmom u Jugoslaviji, ekološkim borbama i posledicama kineskih investicija, o čemu redovno objavljuje na blogu: https://aleksandarmatkovic.wordpress.com/.

1 KOMENTAR

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here