REČI NISU SAMO REČI

0
220

 

REČI NISU SAMO REČI

 

Poslednjih dana javnost je bila okupirana time što je Skupština Srbije usvojila Zakon o rodnoj ravnopravnosti i donela izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije. Međutim, glavna tema koja se provlači kroz medije nije bila vezana za suštinu odredbi samog zakona, već se formirala oko tzv. “gramatike jednakosti” i “društvenih normi”. Treba li u jeziku da postoje reči kao što su „političarka”, „docentkinja”, „dekanica”?

Biblija kaže da “ U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč (logos)” … (Biblija 1985) Dakle,  iz reči je sve nastalo. U reči se sve i vraća. Ipak, viševekovna institucionalizacija hrišćanstva je upravo zloupotrebila tu metaforičnu narativnu konstituciju biblijskoj jezika. Rečju, crkva je počela da interpretira mit u skladu sa interesnim pozicijama određenih grupa, kako vladajućih, tako i rodnih. Zbog toga Džon Lok koji piše Dve rasprave o vladi, celu prvu raspravu posvećuje da pokaže kako ako se držimo mitskih tradicionalnih predstava o značenju jezika možemo interpretirati priče na mnogo načina. Tako možemo pokušati da izbegnemo da žene fiksiramo mitom krivice jer “Eva nagovorila Adama da pojede jabuku sa drveta znanja“ i da prestanemo da krivimo ženski rod za teško prolivenu krv i rad… (Lok 2002) Džon Lok je bio odličan poznavalac jezika, i iako nominalista, napisao je čuveno delo “O zloupotrebi reči”. Zloupotreba reči nije samo fiktivna, ona je praktična i normativna, a kada i najveću laž ponovimo mnogo puta, ona postaje naša skrivena istina. (Lok 2013) Kada i najkrivlje tumačenje mita ponovimo tako da nekoga ubeđujemo da je njegova istorijska pozicija suštinski inferiorna, pre ili kasnije će ta istina postati pounutrašnjena, (ničeanski rečeno interiorizovana (Niče 1983)), jer je poznato da se onima koji imaju izraženo dominantno osećanje krivice najlakše vlada. Oni stalno traže načine da vrate svoj dug.

Ali mi nikako ne želimo da budemo društvo duga – jer ono nužno vodi u resantiman. Niko ne voli da bude dužan. Niko ne voli onoga kome je dužan. Niko ne voli onoga ko mu je dužan. To je jedan začarani krug koji stvara napetosti u funskcionisnaju društva.

Reči su već od prvobitnih zajednica bile mnogo šire od naprosto nekako artikulisanog zvuka. Reči su od početka bile gestovi, telesni izrazi.  One su odmah kreirale praktičku i normativnu funkciju činjenica u društvu. Mi možemo da postavimo i sledeće pitanje, ukoliko  su reči samo nominalne, kao što to tvrde oni kojima smeta da se uvedu reči poput „direktorice”, zašto bi im smetalo? Zašto bi nekome smetala samo nominalna, jedna neutralna upotreba jezika koja nikoga ne ugrožava?

Ali upravo se o tome radi. Reči nemaju samo nominalnu vrednost. Reči su mnogo više od toga. Reči označavaju i način na koji se mi odnosimo prema drugima. Reči pokazuju da li mi zaista priznajemo nekoga kao ravnopravno, društveno biće koje je jednako vredno kao mi. Reči imaju i aksiološku i deontološku funkciju. Reči nisu samo reči.

Zbog toga ukoliko nekoga otvoreno i javno vređate i ponižavate možete (i vrlo verovatno hoćete) zbog toga i da odgovarate. Ne možete ići ulicom i govoriti drugim ljudima da su “budale”. U javnom prostoru takođe bi trebalo da vodite računa kako se izražavate jer onoga trenutka kada počnemo da se koristimo rečima istupamo iz zone privatnosti i stupamo u javni prostor odnosa sa drugima, bilo da je reč o muškarcu, ili ženi, šefu, ili kolegi, detetu ili majci i dr. Reči nose u sebi i vrednosno i smisaono značenje. Zbog toga je veliki deo zakona posvećen pitanju šta je diskriminacija roda u određenim oblastima, i kako sprečiti diskriminaciju u mnogim segmentima našeg društva. Naravno otvaraju se pitanja i šta diskriminacija nije, jer kao što smo pokazali reči nisu samo reči, treba ocrtati njihovu kotu u javnom prostoru delovanja, a ne naprosto tvrditi da je svejedno kako će se nešto zvati.

Nekada praksa i život formiraju jezik. Nekada je potrebno ići obrnutim putem, postaviti formu koja će da diktira praksu. O toj kružnoj funkciji norme već je pisao Aristotel. Tako ne treba da nas čudi što je uobičajeno da sa lakoćom prihvatimo termine i uloge „radnice“, „domaćice“ i „sekretarice“, ali kada počne rasprava da se uvedu nazivi poput “dekanice”, “docentkinje”, “direktorice”, onda prestaje da bude svejedno. Tu jezik počne da nas “žulja”. Ipak, čini se da nama ne smeta sam jezik, nego ono šta stoji iza njega, a to je na kraju suštinsko, a ne samo nominalno priznavanja konačne ravnopravnosti ženama. Cilj forme nije da ostane apstraktna, kao ni ovih pojedinačnih reči. Cilj je priznavanje mogućnosti koje onda treba da budu ostvarene u praksi. Priznavanje onoga što im je zakonom obećano, jednake mogućnosti da u svim sferama nastupe kao ravnopravni članovi. I dok god nas jezik bude žuljao znamo da nas žulja nešto mnogo dublje i ozbiljnije, a to je verovatno činjenica da sa sobom nismo raščistili konačno priznavanje ženama uloge u društvu koje im pripadaju.

Ženama pripada ravnopravna uloga u društvu. Zbog toga je cela rasprava o jeziku daleko od toga da bude samo gramatološke prirode. Jer pored obaveza koje i dalje najčešće padaju na ženu, a koje se tiču odgoja dece i kuće, mnoge žene su uspele i da steknu formalno obrazovanje, i da završe škole i da dođu do nekih pozicija i funkcija u društvu. Složićemo se da je mnogo teže raditi dva ili tri posla nego samo jedan, mnogo je teže pogoditi tri ili četiri cilja nego samo jedan. Pitanje ostvarenja preptostavljenih mogućnosti je posebna tema. Cilj promene jezika nije da ostane apstraktno-formalan nego da se pronađu načini da se ostvari u praksi. Međutim, nominalna promena je preduslov daljeg razvoja društvene jednakosti. Rodna ravnopravnost može suštinski da bude ostvarena samo onda kada ona postane i socijalno, a ne samo rodno pitanje. Izbegavam da koristim termin „borba“ jer ima agresivan, negativan prizvuk. Pre bih naglasila da je reč o jednom dugotrajnom procesu reformacije društva, priznavanja na čijem putu se i mi trenutno nalazimo. A to priznanje treba da dođe od svih, ne samo od partikularnih grupacija – kako bi ono moglo biti ostvareno, hegelovski rečeno konkretizovano, preneto na tlo običanosti, a ne naprosto izgurano u sferu apstraktnog prava. Zbog toga novo ravnopravno mesto u društvu treba da dođe kako od ženske populacije, tako i od muškaraca.

Jezik je ljudski jezik, ne spontana, prirodna tvorevina

Još jedan od prigovora standardizaciji jezika jeste da jezik treba pustiti da “se sam prirodno razvija” i da mnoge od tih reči štrče. To može da izjavi samo onaj ko normu shvata jednostrano – od dole ka gore. Ipak onaj ko poznaje pravu prirodu norme, pa i jezičke shvata da je ona kružnog karaktera. Da može da ide i od gore ka dole. Hegel je upravo pokazao tu kružnu funkciju prava, koja predstavlja jedinstveno materijalnog i formalnog. To znači da čovek kao biće svrhe prvo treba da postavi cilj ka kome ide, a onda kroz praksu da nastoji i da ga postigne. (Hegel 1989) Kružna funkcija navike pokazuje da je reč reverzibilna, da je sloboda reverzibilna! Da smo čekali da se stvari prirodno razviju još bismo živeli u praistorijskom dobu. Ljudi uvode norme koje vremenom kroz praksu postaju navika, a spontanu evoluciju koja viševekovno traje za minimalne promene treba da prepustimo prirodi. Još je Aristotel pokazao da je jedna od suštinskih ljudskih odlika čoveka da je biće jezika. (Aristotel 2013) Cilj nikako ne može da bude vraćanje na staro,  u praistorijsko ili feudalno doba. Jedino može da bude reformacija i pogled ka budućnosti – budućnosti koja će biti utemeljena na pravednom društvu. Još su stari Grci prvi doveli u vezu ideju pravednosti sa idejom jednakosti koja treba da bude ostvarena i na polju jezika. Mnogi savremeni autori su pisali o problemu jezika na čelu sa fenomenolozima, od žena poput Džudit Batler, do strukturalista Fukoa, Deleza i dr. Trudimo se ipak da se ne krijemo iza velikih teorija i imena nego da ukažemo na očigledan fenomen u društvu koji je samo izraz dubljeg problema. I to nije samo problem našeg društva.

Podsetimo se da je još 2011. godine Francuska vlada službeno naredila da se reč mademoiselle, odnosno gospođica izbaci iz upotrebe u zvaničnim dokumentima, te da je uvedena nova odredba po kojoj su sve ženske osobe u Francuskoj počele biti označene kao madamme – gospođe. Ova odluka je donesena nakon što su feministička udruženja pokrenula  kampanju da se iz papirologije izbriše termin gospođica, ocenivši da se time vrši diskriminacija nad ženama, jer su primorane da otkriju svoje bračno stanje, dok kod muškaraca isti slučaj ne postoji – iz njihovog se službenog oslovljavanje ne može otkriti da li su oženjeni ili ne, jer su uvek oslovljeni sa gospodin.

Dakle, možemo zaključiti da je problem jezika uvek vezan već za problem vrednovanja i priznanja. Kada govorimo o standardizaciji jezika ne govorimo samo o nominalizmu i psihologizmu, koji se pita o tome da li nama nešto u jeziku „štrči“. Mi samo ukazujemo na problem koji postoji već neko vreme na evropskom duhovnom tlu, a sa kojim se i naša država u poslednje vreme susrela, a to je priznavanje drugih bića kao jednakih i slobodnih, kao i statusa rodne ravnopravnosti posredstvom jezika. To znači i priznavanje polju praktičnog da može da promeni već ustaljene šeme i obrasce funkcionisanja.

Ovaj tekst ima jedan jedini cilj a to je da nas podseti da nas žuljaju “reči” jer nas žulja naše duboko neprihvatanje rodne ravnopravnosti na kojoj se radi u poslednje vreme. Žuljaju nas reči jer nismo raščistili sa sopstvenom savešću.  Žuljaju nas reči, jer reči nisu samo reči.

 

Korišćeni izvori:

 

  • Aristotel (2013) Nikomahova etika, Sremski Karlovci: Prometej.
  • Biblija ili Sveto pismo staroga i novoga zaveta, prev Karadžić V. Beograd: Brinasko i inostrano biblijsko društvo, 1985.
  • Hegel, G.W.F. (1989) Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo: Veselin Masleša-Svetlost, str.19.
  • Lok, Dž. (2002) Dve rasprave o vladi, Beograd: Utopija.
  • Dž. (2013) O zloupotrebi reči, Beograd: Službeni glasnik.
  • Niče, F. (1983) Genealogija morala. Beograd: Grafos.

 

 

 

 

 

Predhodni članakDok njena demokratija propada, nikada ne zaboravite da Mađarska i Viktor Orban nisu isto
Sledeći članakNe zaboravimo Žutu kuću, simbol fašističkog terora u Subotici
Rođena 02.06.1992. u Aranđelovcu. Diplomirala i masterirala na Odseku za Filozofiju u Novom Sadu. Trenutno radi kao asistent i pohađa doktorske studije na istoimenom Odseku. Uža polja interesovanja su joj fenomenologija, praktička filozofija, estetika i poetika. Boravila je u Gracu na istraživanju za fenomenologiju i interdiciplinarne studije. Članica je evropskog društva koje se bavi izučavanjem žena u fenomenologiji (The Society for the Study of Women in Phenomenology). Oduvek je zanima humanizam i spoj filozofije u teoriji i praksi. Još kao đak je vodila Prosefest i bavila se retorikom, na studijama bila članica i predsednica Studentskog Parlamenta FFUNS-a, i učesnik mnogobrojnih studentskih akcija, dok trenutno nalazi načine da se pored naučnog rada izrazi kroz kraće eseje i tekstove. Zanima je angažovana misao, angažovana reč i delo. Dobitnica nekolicine nagrada i pisac nekolicine radova, prikaza i prevoda.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here