Ukrajina je postala samo još jedan krvavi pijun u zlotvorskoj i poremećenoj igri velikih sila. Nevini ljudi, kao i uvek, plaćaju najveću cenu.
Kako započeti tekst o ratu? Teško je. I treba da bude teško. Rat je kao takav destruktivan i iracionalan, ali on je uvek ljudska mogućnost. Čovek je u dubini svog bića konfliktno i destruktivno biće. Ratno krvoproliće je zato neizbežno. Tako barem misle oni koji spekulativno „psihologiziraju” o uzrocima rata. Tome u prilog ide činjenica da nema (zabeleženog) perioda u istoriji čovečanstva u kojem nije bilo nekog rata, negde… Ratova je uvek bilo, većih ili manjih razmera, ali podjednako tragičnih.
Poražavajuće? Da. Ali ta mračna činjenica ljudskog roda, ipak, nije razlog da zaključimo kako su svi ratovi, prošli i budući, neizbežni i nužni. Rat nastaje pod određenim društveno-političkim okolnostima, pod određenim (geo)političkim i ekonomskim uslovima. Isto tako, sukobi i sporovi koji imaju tendenciju da prerastu u oružane sukobe, mogu se sprečiti pod određenim uslovima i pravovremenim racionalnim i diplomatskim naporima. Neuspeh u sprečavanju je uvek posledica loše i nehumane politike. Bilo je više nego dobrih prilika da se spreči jačanje nacista i Drugi svetski rat. Bilo je više prilika da se spreči krvavi raspad SFRJ. Isto tako, bilo je više prilika da se spreči trenutni rat u Ukrajini. Po ko zna koji put, politički lideri i predstavnici naroda su zakazali.
Naravno da bez pogovora treba osuditi gnusni napad Rusije na Ukrajinu! Reč je o zločinu, pravnom, moralnom, ljudskom – o tom pitanju ne treba ni da se raspravlja. Naravno da treba pružiti svaku moguću pomoć državi Ukrajini, ljudima u Ukrajini, milionima izbeglica koji sada dolaze mahom u zemlje EU. Organizovana i solidarna humanitarna pomoć država (najpre evropskih) je najmanje što se može i mora učiniti u ovom trenutku: iskoristiti sve postojeće mehanizme, osmisliti nove, odvojiti sredstva, obezbediti ljudstvo… I to nije i ne može biti samo stvar očekivane solidarne pomoći, to mora biti stvar dužnosti i odgovornosti. Naročito imajući na umu i ulogu Evrope (najpre mislim na EU) kada je reč o temeljnim uzrocima ukrajinske krize, pa i samog rata.
Zato se mora postaviti jedno kritičko pitanje, koje u ovom trenutku zalazi na klizav teren i može biti shvaćeno tako da predstavlja opasnost od relativizacije čitave situacije, ali duboko verujem u ispravnost njegovog zahteva. Koliko osude i kritike političkih zvaničnika koji su mogli da spreče ovaj rat, a nisu, zaista imaju težinu? Osude i izjave zapadnih zvaničnika (kako evropskih tako i američkih lidera) jesu opravdane i legitimne, ali su istovremeno i duboko licemerne! Ako o tom pitanju ne budemo diskutovali, otvoreno i kritički, bojim da ćemo zapasti u još jači i mračniji zaborav od onog koji nas je dovde i doveo.
Ivo Andrić je jednom prilikom napisao da rat samo protrese pitanja zbog kojih se zaratilo, a njihovo rešenje ostavlja vremenima koja nastupaju posle sklapanja mira. Neposredni uzrok je jasan: Putinova odluka da napadne Ukrajinu. Treba biti načisto sa tim da je u tom pogledu sva odgovornost na njemu. Sa druge strane, jedna kritička dekonstrukcija događaja i čitave situacije usmerava nas na pitanja o istorijskom kontekstu, uslovima i okolnostima koji su omogućili Putinu da donese odluku koju je doneo. Zato, ako se nadamo rešenju rata i normalizaciji odnosa nakon rata, moramo pre svega protresti prava pitanja.
NATO udario temelje krize
Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg osudio je „nepromišljen i ničim izazvan napad Rusije” na Ukrajinu. Slično je izjavio i američki predsednik Džozef Bajden kada je rekao za napad da je „neisprovociran”. Ovakve izjave, koje se samo umnožavaju i ponavljaju u svojoj formalnoj ispraznosti, naročito kada dolaze od zvaničnika vojne organizacije koja je u temelju uzroka same krize, ne samo što su politički pogrešne, već su krajnje licemerne i uvredljive prema narodu Ukrajine koji pati.
Politički su pogrešne jer ostaju na nivou svakodnevnog i popularnog mnenja (tzv. „konvencionalne mudrosti”), razvijajući narativ koji nas sprečava da razumemo dublje uzroke i sagledamo širu sliku, što će nas na koncu dovesti do novih zabluda koje će nas sprečiti da u budućnosti ne ponovimo iste greške.
Licemerne su jer dolaze od strane onih koji su definitivno drugome jamu kopali, samo je veliko pitanje hoće li u ovom slučaju oni sami u nju i upasti.
Radi jasnoće, izdvojiću nekoliko bitnih događaja koji mogu pružiti obuhvatniju predstavu o tome zašto se događa to što se događa.
Politička istorija odnosa NATO-a i Rusije je mnogo toga, samo ne jednostavna. Sada je značajno obratiti pažnju na neke ključne momente te istorije koji su uticali na razvitak krize u Ukrajini. Može se reći da sat počinje da otkucava 1997. kada Vašington počinje da gura NATO prema istoku. Krajem devedesetih godina prošlog veka Poljska, Mađarska i Češka postaju članice NATO-a. Do 2020. godine većina zemalja Istočne Evrope postaće članice tog vojnog saveza, sem Bosne i Hercegovine, Srbije, Gruzije i Ukrajine.
Postoji političko uverenje, naročito među ruskim i pro-ruskim analitičarima i političarima, da su SAD prekršile obećanje dato Sovjetskom savezu krajem Hladnog rata, obećanje da se NATO neće vojno širiti ka istoku. To obećanje je tema dugogodišnje debate i njegova priroda jeste tema za diskusiju. Problematično je, recimo, to što ono nigde nije eksplicitno zapisano i dokumentovano u jasnoj formi i izjavi. Garancije koje su date Rusiji, a koje se tiču direktno ove teme, bile su verbalne, a ne pisane. I bez ovih garancija, međutim, mnogi stručnjaci i politički zvaničnici smatraju da je vreme NATO saveza davno prošlo i da se ta organizacija trebala rasformirati nakon završetka Hladnog rata.
Ako i stavimo u zagrade legitimitet i istorijsku tačnost obećanja i uverenja koja su data Rusiji, svakom političkom realisti jedno mora biti jasno: Rusija vidi NATO ekspanziju —integraciju susednih zemalja u vojna partnerstva predvođena SAD — kao stalnu pretnju.
Stvari se posebno komplikuju nakon NATO samita u Bukureštu 2008. Jedan od dogovora postignutih na tom samitu ticao se budućeg članstva Ukrajine i Gruzije u NATO-u. Putin je odmah izjavio kako je taj potez „direktna pretnja Rusiji.” Nekoliko meseci kasnije, Gruzija je napadnuta od strane Rusije. Iako se odnos Rusije i Gruzije ne svodi samo na taj događaj, veza koja postoji između tog samita i napada iz 2008. ukazuje na jasnu provokaciju koja je bitan momenat pogoršanja odnosa.
Situacija se od tada samo pogoršava. NATO troši milijarde dolara na militarizaciju Ukrajine i susednih zemalja, gradeći vojne baze (npr. u Poljskoj, samo par stotina kilometara od granice sa Rusijom) nastavljajući da šalje svoje vojne jedinice na istok i slično. Zamislimo samo reakciju SAD-a kada bi Rusija i Kina počele da grade vojne baze i druge militarističke komplekse na granici između Kanade i SAD ili na granici sa Meksikom. Da li bi sedeli mirno skrštenih ruku? Teško. Setimo se samo reakcije Amerike kada je SSSR 1962. instalirao raketne sisteme na Kubi. Bes Vašingtona bio je na ivici da dovede do nuklearnog rata.
Poslednja šansa da se spreči tragedija bila je pre samo nekoliko meseci. Na samitu predsednika Rusije i SAD u decembru prošle godine, Rusi su ponudili nacrt predloga o novom bezbednosnom dogovoru između Rusije i NATO-a. Glavna tačka predloga odnosila se na zahtev da se Ukrajina ne primi u članstvo NATO alijanse. Bajdenova administracija odbila je sve predloge i bilo kakvu dalju raspravu o nacrtu.
Zato je veoma teško reći da je ruska invazija Ukrajine danas „ničim izazvana”. Neopravdana i protivpravna sasvim sigurno jeste. Ali je isto tako vrlo dobro isprovocirana. Drugim rečima, stalno bockanje NATO-a i SAD-a na istoku Evrope nikako nije doprinelo „širenju demokratije” i razvitku mirnih odnosa u tom delu sveta. Naprotiv, njihove aktivnosti jesu u temelju ukrajinske krize.
Kao mnogo puta u istoriji, cenu te provokacije sada plaća nedužna zemlja, nevin narod svojim tragičnim žrtvama. Ukrajina je postala samo još jedan krvavi pijun u zlotvorskoj i poremećenoj igri velikih sila.
(Ne)Odgovornost Evropske unije
Odgovornost Evropske unije za rat u Ukrajini možda nije tako direktna kao odgovornost SAD-a, ali ona svakako postoji. Moralne osude, diplomatske pretnje i sankcije jesu načini na koje Evropa mirnim putem može da apeluje na prestanak invazije i doprinese rešavanju sukoba, što ona i čini, ali sve to nikada neće biti dovoljno za narod Ukrajine i dolazi „malo kasno”, s obzirom na to kakvu je ulogu u razvitku krize ista ta Evropa imala pre početka rata – ulogu koja je mogla biti od ključnog značaja za sprečavanje oružanog sukoba.
Pre svega, ne zaboravimo da je gotovo cela Evropa u NATO savezu i da alijansa sada broji više evropskih članova od same EU (28 država Evrope je u NATO savezu, dok je 27 država u EU). NATO je često sinonim za velikog američkog siledžiju koji ide po svetu i zavodi reda, pardon, „uvodi demokratiju” u zemlje koje predstavljaju pretnju za same sebe, svoje susede, svetski mir ili američki narod. Setimo se samo invazije na Irak i bombardovanja SR Jugoslavije 1999. (a možemo se prisetiti i Avganistana, Haitija, Libije, Sirije, Jemena i drugih „strateških ciljeva” NATO-a). U tim zločinima, podjednako neopravdanim kao i ovaj sada koji se sprovodi nad Ukrajinom, u kojima su prekršena međunarodna prava, učestvovala je većina država Evropske unije.
Sada, kada se dešava još jedan gnusni zločin na samom tlu Evrope, EU poziva na poštovanje istog tog međunarodnog prava preko kojeg je u prošlosti nonšalantno prelazila. To naravno ne znači da treba zaboraviti na međunarodno pravo i da Evropa treba da ćuti i okreće glavu od onoga što se dešava na njenim istočnim granicama. Naprotiv. Evropa mora biti ujedinjena i odlučna. Ali kako shvatiti Evropu, ili preciznije Evropsku uniju, ozbiljno kada deluje da ni sama EU sebe ne shvata ozbiljno?
EU je sve vreme znala šta se dešava, znala je za provokacije od strane SAD-a prema Rusiji, upućene preko NATO-a, znala je za pojačanu militarizaciju Ukrajine, sve vreme ohrabrujući tu zemlju da ostane na putu sklapanja NATO partnerstva, umesto da radi na tome da Ukrajina ide ka političkoj i vojnoj neutralnosti i ekonomskom prosperitetu.
Evropska unija nije uspela da ispregovara diplomatska rešenja za neutralnost Ukrajine, iako je to bila i ostala najbolja opcija kada su u pitanju sami Ukrajinci – naročito imajući na umu etničku i političku (pro-zapadnu i pro-rusku) podeljenost koja postoji između samog naroda u Ukrajini. Putin je više puta slao upozorenja šta će se desiti ako se nastavi sa politikom proširenja NATO-a prema istoku Evrope. Zvaničnici EU su olako prešli preko tih upozorenja, shvatajući ih kao blef jednog autoritarnog vođe, tvrdeći da su njegove pretnje „besmislica”.
Vremena za prava rešenja bilo je više nego dovoljno. U odličnom predavanju iz 2015. o krizi u Ukrajini, profesor Univerziteta u Čikagu, Džon Miršajmer, govori, između ostalog, o mogućim (i najboljim) rešenjima krize i uslovima za uspostavljanje mirnih i prosperitetnih odnosa. Tri tačke su ključne: 1) Eksplicitno i nedvosmisleno napustiti ideju NATO ekspanzije u Ukrajini; 2) Realizovati ekonomski plan za Ukrajinu koji će uključiti Rusiju, MMF i EU (što je Putin hteo i da uradi 2013. godine, ali je EU odbila da sarađuje); 3) Zbog etničke različitosti uvesti garancije za manjine u Ukrajini, očuvati prava manjina, naročito prava na jezik.
Sada će sve to biti mnogo teže uraditi i sprovesti. Ovo će, po svemu sudeći, postati najveća kriza koja je zahvatila Evropu još od Drugog svetskog rata. Da je ostalo samo na pandemiji korona virusa, ekonomsko i socijalno stanje svih građana/ki Evrope bilo bi znatno pogoršano. Posledice će sada biti mnogo gore. Ostaje nam samo da iskusimo u kolikoj tačno meri gore.
Umesto zaključka
Nažalost, ovo će biti još jedan od onih ratova koji se mogao sprečiti na vreme, ali nije. Najveća i neposredna odgovornost je na Rusiji. Ali i SAD i EU su odigrali svoje uloge. Evropa mora ostati ujedinjena i solidarna. Ali ona isto tako mora samokritički reflektovati vlastitu poziciju koju želi da izgradi i zauzme u novom geopolitičkom poretku. Da li je to pozicija koja podrazumeva ostajanje u vojnoj organizaciji koja je dovela do miliona žrtava, nanela više štete i patnje širom sveta, nego što je učinila dobrog? Da li ta pozicija podrazumeva držanje dvostrukih standarda kada je reč o puštanju izbeglica da nađu sigurno mesto unutar granica Evrope? Pre samo pola godine kada je Avganistan pao u ruke talibana, ugrožen narod je pohrlio ka Evropi samo da bi ga na granicama dočekale druge nevolje i jasne poruke da izbeglice iz Avganistana nisu dobrodošle.
Kako i napominje Slavoj Žižek u svom novom tekstu, takav pristup od strane Evrope biće za nju katastrofalan u svetlu globalne borbe za geopolitički uticaj. Ako Evropa ne pokaže da se bori za slobodu svakoga i svih, kako ćemo ubediti druge zemlje da možemo da im ponudimo bolje uslove i opcije od Kine ili Rusije?
Ukrajina sada brani svoje granice i svoj integritet, ali se bori i za evropske vrednosti i načela slobode, pravde, jednakosti. Na Evropi je, naročito na njenim institucijama utelovljenim u EU, da delima dokaže da njihova borba neće biti uzaludna.
Pročitajte i
Socijalna autonomija Vojvodine kao brana protiv ekološkog imperijalizma
