Putinov rat u Ukrajini: geografija i demografija

Šta traži Putin u Ukrajini

Pisati o ratu ili bilo kakvom sličnim velikom događaju u najmanju ruku je nezahvalno. Čak i kad se to svede na puko prenošenje informacija kroz činjenice i brojke, to je teško izvodljivo. Rat u Ukrajini pokazuje da fraza “istoriju rata pišu pobednici” postaje pravilnost. Mi smo, nažalost, društvo koje je u bliskoj životnoj prošlosti prošlo kroz nekoliko ratova od 1991. do 1999. godine i imamo problem kako ih nazvati jer svako ima svoje viđenje stvari. Čitao sam dosta o ovom ratu sa stanovišta onih koji žele da opravdaju svoje pozicije. Moja pozicija je, naravno, da ratovi u svojoj biti idu u suprotnom smeru od razvoja civilizacije, ali da su njen sastavni deo i da se mogu posmatrati kao neka vrsta greške sistema. Kad usled nedostataka u funkcionisanju sistema dolazi do određenih ispada i grešaka koje rezultiraju negativnim pojavama, jedna od njih su i ratovi. Ovim tekstom nemam nameru da pružim nikakvo opravdanje niti racionalizaciju jedne od zaraćenih strana, već da naglasim jedan od pogleda na uzrok nastanka rata koji upućuje na dublje razloge za agresiju Rusije na Ukrajinu. Takođe nije mi ambicija da se ovim “pokriju” ostali razlozi. 

Vladimir Putin, predsednik Rusije, započeo je rat u Ukrajini i poslao ruske vojne snage u nju. Prema procenama, 200.000 vojnika ušlo je u nezavisnu i međunarodno priznatu državu Ukrajinu preko Belorusije i Rusije. Poređenja radi, to je više nego što je SAD poslao tokom svoje vojne kampanje u Irak od 2007. godine. U Irak je poslato 160.000 vojnika, a u Avganistan od 2001. godine ukupno 100.000 vojnika za 15 godina. SSSR je poslao 115.000 vojnikau Avganistan tokom rata u trajanju od devet godina. Ovaj put u pitanju je nezapamćeno velika ofanziva koja sve više liči na nekoordinisan i neplaniran upad glinenih golubova nego na promišljenu, planiranu i koordinisanu vojnu akciju. 

Loša geografija 

Svi danas govore o tome da Putinov režim pokušava da zaceli “rane” nastale raspadom SSSR-a koji je, po viđenju Putina, doveo do gubitka 23,8% teritorije, 48,5% populacije, 41% pada GDP-a i gubitka 44,6% vojnih snaga. Konstatacija koja se tiče vojske i GDP-a ne stoji, a mnogi smatraju da je upravo Rusija bila ta koja je u tim oblastima profitirala. Dublja rana je posledica toga što je Rusija kao velika sila počela da opada još od 18. veka. Ako bacimo pogledamo kroz vreme, videćemo da su te rane više ožiljci jer Rusija smatra da su se granice Ukrajine u više navrata širile bez ikakvog valjanog opravdanja, počevši od Lenjinovog “dara”, do Hruščovljevog pripajanja Krima Ukrajini, dajući celoj priči još i nepotrebnu i nekonzistentnu “ideološku” notu. 

Raspad SSSR-a doveo je i do raspada Varšavskog pakta koji je, između ostalog, bio tampon-zona između evropskog dela Rusije s članicama NATO-a. S druge strane, došlo je do laganog širenja NATO-a do same granice današnje Rusije (Letonija, Litvanija, Estonija, Rumunija, Poljska, Mađarska, Slovačka). 

To je za Rusiju oduvek bio problem, ne samo kao vid “poniženja” i neuspeha već i kao realna vojna opasnost zbog “loše” geografije koju Rusija ima na svim svojim meridijanima i geogafskim širinama. Geografski, evropski deo Rusije nalazi se u Srednjoevropskoj niziji, koja se prostire od Holandije sve do Urala. Ova najveća evropska nizija dopušta lak prodor neprijatelja u Rusiju iz tog pravca. Otud i duboko usađen istorijski strah Rusije od tog “mekog stomaka”. Zemlje članice NATO-a jesu Letonija i Estonija, a tampon-zona su Belorusija i, naravno, Ukrajina. Granica između Rusije i prethodno navedenih baltičkih zemalja (mada Estonci tvrde da su nordijska zemlja) jeste 508 kilometara, znatno kraća od 2295 km s Ukrajinom. Ova granica se vrlo teško brani jer nema nijedan geografski element koji bi zaustavio eventualni prodor neprijateljske vojske, u ovom slučaju NATO-a. Može se slobodno reći da je upravo ta ogromna ravnica, koja se prostire od Moskve do Kijeva, oduvek i bila predmet sporova i ratova kroz istoriju. U ovom slučaju Ukrajina je Rusiji ključna za obranu od NATO-a, koji ona vidi kao pretnju, i kontrola Ukrajine ili njena neutralnost ključne su za bezbednost Rusije. 

Nafta i zemni gas kao spas 

Ruske zalihe nafte druge su u svetu, a rezerve nafte čine 6,2% svetskih. Ipak, Rusija je drugi proizvođač nafte na svetu, a prvi po rezervama prirodnog ili zemnog gasa (od toga je oko 90% metan) poznatog kao CNG – compressed natural gas (prev. prirodan komprimovani gas), ujedno i prvi izvoznik tog gasa u svetu. Budžet Rusije se puni do 50% prihodima od nafte, naftnih derivata, prirodnog gasa, TNG, briketa i drugih energenata. Prihodi od izvoza ovih energenata čine 30% GDP-a. Na osnovu podataka Ruske centralne banke, prošle godine je izvoz energenata doneo prihod preko 240 milijardi dolara, dok je celokupan izvoz Rusije bio 489 milijardi dolara. U poređenju s drugim zemljama u svetu, Rusija je mali izvoznik roba i usluga. Godine 2019. bila je tek devetnaesta u svetu, iza Španije, Belgije, Meksika, Švajcarske. Poređenja radi, Srbija je na 68. mestu, što ide u prilog tvrdnji da smo mi ipak samo tigar, ali od papira. 

Ta zavisnost ruske ekonomije od izvoza energenata nije se smanjivala kako bi se razvijale neke druge privredne i uslužne grane. Naprotiv, ona se stalno povećavala, što je ekonomiju ugrožavalo jer je postajala sve više zavisna od svetske upotrebe nafte, gasa i njihovih derivata do mere da su je mnogi zlonamerno proglasili kako postaje “velika benzinska pumpa”, a sve manje država. Rusija je najveća „petrodržava“ u Evropi. 

Dodatni geografski problemi

Već sam izneo neke od geografskih problema koje Rusija ima u pogledu vojne bezbednosti. Koliko god su joj potrebne druge države između članica NATO-a kao tampon-zona toliko joj one predstavljaju problem. Najveći i najstariji gasovod prema Evropi prolazi kroz Ukrajinu. Marže koje Ukrajina naplaćuje Rusiji za protok gasa bile su velik teret, koji je doveo do izgradnje novih gasovoda poput Jamal Europe preko Belorusije, Severni tok 1, (planirani) Severni tok 2 ispod Baltičkog mora u Nemačku, Turski tok, Plavi tok ispod Kaspijskog mora i nesuđeni Južni tok, koji je trebalo da dolazi do Srbije, ali je napušten kao projekat 2014. godine. Toliko su veliki bili novi gasovodi da je bila ideja da se njihovom upotrebom Ukrajina potpuno zaobiđe do 2024. godine. 

Sve to ide u prilog zaključku da je Ukrajina postala skoro nebitna za izvoz ruskog gasa, a korisna samo u odbrambene svrhe. Ipak, pronalasci potencijalnih gasnih polja 2012. godine u Crnom moru u vodama Ukrajine, koje se procenjuje na dva triliona kubnih metara prirodnog gasa, i na zapadu Ukrajine u oblasti Donjecka, doveli su do dodatne zainteresovanosti Rusije za Ukrajinu, posebno za njen istočni deo i Crno more. Ako su kalkulacije tačne, Ukrajina bi bila 14. proizvođač gasa na svetu, što bi bilo veliko olakšanje za Evropu. Lakše bi se gas uvozio i donosio bi nove profite, ali kome? Ukrajina nije imala potencijala da se time bavi i poslove ispitivanja izvorišta počela je da ustupa zapadnim naftnim kompanijama, a ne ruskim. Time je jasno pokazala da bi postala glavni konkurent ruskom gasu za evropsko tržište, ali i moguća članica NATO-a. 

Prošle su otad nepune dve godine i Janukovič je zahvaljujući evromajdanskim demonstracijama srušen s vlasti zbog bliskog odnosa s Rusijom. Mesec dana nakon završetka demonstracija i odlaska Janukoviča, došlo je do aneksije Krima i pokušaja aneksije cele oblasti Donjecka i Luganska od strane vojnika bez obeležja (tzv. zeleni ljudi), koji su u stvari bili ruski vojnici. Aneksija Krima posebno je strateški važna jer čini dve trećina obale Ukrajine i 80% potencijalnih rezervi gasa koje sam ranije pomenuo.  

Dobra geografija Krima

Pored istorijske veze i značaja, kao i etnički većinskog ruskog stanovništva, ali i navedenih gasnih polja, Krim ima jednu važnu geografsku prednost – luku Sevastopolj. Poznato je koliko je velik ruski problem s izlaskom na “toplo” more, nepostojanjem luka koje su plovne cele godine i relativno blizu međunarodnih voda. Pored trgovinsko-ekonomskog značaja te luke dolazimo do još jednog važnog razloga – vojnog. Zadržavanjem Krima omogućila bi se dominacija nad Crnim morem i lakše povezivanje s Mediteranom, koji ima svoj problem, a to je Turska odnosno Bosfor i Dardaneli. To bi bila najpogodnija luka na Crnom moru, ne samo zato što je bliža Mediteranu već i zato što je veća od Novorosijske luke na istoku i bezbednija za plovidbu zbog jakih bura koje se tamo javljaju. 

Krim je formalno poluostrvo, ali mogli bismo slobodno reći i ostrvo jer je slabo povezan s kopnom. On nema planine i okružen je morima, pun je slanih močvara i nema izvore slatke pijaće vode, što je čest problem s ostrvima. Ideje da se napravi kanal za snabdevanje slatkom vodom koja bi se najviše koristila za navodnjavanje u poljoprivredi, ali i za pijaću vodu, postoje još od 19. veka. Tek je u SSSR-u ta ideja sprovedena u delo pa je kanal dug 403 km započet 1961, a završen 1975. godine i nazvan Severnokrimski kanal.  Kanal polazi od mesta Tavrisk iz reke Dnjepar i omogućuje stalnu pijaću vodu, ali i neophodnu podršku poljoprivredi na klimatski povoljnom terenu. Nakon aneksije Krima Ukrajinske vlasti su zatvorile (zabetonirale) taj kanal u mestu Kalančak i time prekinule dotok 90% vode za Krim. Rezultat toga je bilo nestajanje poljoprivrede na Krimu: sa 130.000 hekatara obradive površine pre zatvaranja (2013. godine) na 14.000 hektara nakon zatvaranja kanala (2017. godine). Gore od toga jeste što su restrikcije vode bile vrlo česte i stroge, pa su stanovnici tog poluostrva ponekad imali vode samo po nekoliko sati na dan. Mnogi smatraju da je obezbeđivanje dotoka slatke vode iz Dnjepra i zauzimanje mesta Tavrisk u Ukrajini, kao i celokupnog toka kanala do Krima, jedan od važnijih razloga napada Rusije na Ukrajinu februara ove godine. Kao što znamo, ruska vojska je veoma brzo došla do Kalančaka i omogućila protok vode u kanal sve do Krima. 

Loša demografija

Često se kaže da Rusa ima 135 miliona. Rusija bi trebalo da ima 145 miliona stanovnika, s tim što etničkih Rusa ima 80% u Rusiji, a ostatak živi van nje. Taj broj je dosta nizak s obzirom na teritoriju države, što je čini jednom od najmanje naseljenih država u svetu. Takođe, taj broj se može činiti velikim dok se ne sagleda struktura stanovništva i trendovi. Kao prvo, starosna struktura stanovnika Rusije vrlo je nepovoljna jer je od 1990. godine broj umrlih veći nego broj rođenih. Ne postoji prirodna obnova stanovništva, a to se naziva i “konstruktivna” starosna piramida. Prosečna starost je 40 godina, a stopa fertiliteta je 1,6 novorođene dece po jednoj ženi, dok je u Evropi prosek 2,1. Takođe, treba uzeti u obzir činjenicu da postoji migracija stanovništva, a to su najvećim delom najfertilniji ljudi. 

Samo tokom 20. veka Rusija je imala nezapamćena stradanja u ratovima i malo je naroda u svetu koji su imali tako lošu demografiju. Rusija je 1900. godine po broju stanovnika bila treća na svetu, posle (kako se danas smatra) Kine s 400 miliona, (sadašnje) Indije sa 294 miliona. Iza nje bilo je Francusko carstvo sa 78 miliona. Tokom Drugog svetskog rata nestalo je 12,7% populacije, tako da 90% dečaka rođenih početkom 20-ih godina prošlog veka nije dočekalo treću deceniju života. Taj veliki nedostatak prenosi se na naredne generacije, odnosno na nepostojanje dece tih generacija, kao i njihovih unuka.

Razlog tome je filozofija ratovanja koja nije mnogo marila za broj stradalih jer se smatralo da ljudi ima u izobilju. Smatra se da Rusija može da mobiliše najviše 25 miliona ljudi i da će taj broj sve brže opadati. Ta činjenica ozbiljno ograničava bilo kakvu vojnu sposobnost, posebno ako se ima u vidu nemarnost za ljudske živote u ruskoj metodologiji ratovanja.

Zaključak 

Geografija ima izuzetno velik uticaj na odbranu države, mogli bismo reći da uspeh mnogih država zavisi od povoljne geografije. To podrazumeva okruženje koje otežava ulazak neprijateljskih vojski, kao što su vode (reke, mora i okeani), planinski lanci i udaljenost od neprijatelja. Primer su SAD, Velika Britanija, ili Švajcarska i Avganistan s nepovoljnom topografijom. Primer pomešane loše i dobre geografije jeste Francuska s morima i planinskim lancima koji su je uvek štitili, izuzev severoistočne granice s Nemačkom, koja nema ništa od toga i shodno tome bila je često prostor za napad. 

Spoj geografije, koja je uglavnom bila nepovoljna, klimatskih uslova, izobilja nafte i gasa, loše klime, nepovoljne demografije i loše politike uticao je umnogome na to da danas Rusija donosi ovakve opasne, riskantne, čudne odluke. 

Kako god se ovaj rat bude završio i koliko god se neke stvari promene, geografija i njeni problemi nikad se neće promeniti ni za koga, pa ni za veliku Rusiju.