POPULARNA KULTURA I (NE)POPULARNA FILOZOFIJA

0
272
POPULARNA KULTURA I (NE)POPULARNA FILOZOFIJA

 

Filozofija (ni)je mrtva!?

Stiven Hoking [Stephen Hawking] je pre desetak godina proklamovao „smrt filozofije” (Hawking, 2010), dok je američki filozof Danijel Denet [Daniel Dennett] izjavio kako filozofija ne zaslužuje bitno mesto u današnjem svetu jer je „postala samodovoljna, domišljata igra u vakuumu koja se ne bavi suštinskim problemima.” (Izvor 1)

Za Hokinga, filozofija je izgubila „trku” sa prirodnim naukama i više nije u stanju da održi korak u potrazi za znanjem. Denet, sa druge strane, tvrdi kako je većina projekata i radova iz analitičke filozofije, danas najdominantnije filozofske struje, odsečena od bilo kakvih realnih problema i interesa društva; filozofija je postala stvar veštačkih zagonetki bez realnog značaja.

Ako barem pretpostavim tačnost tih tvrdnji – umesto da ih kao filozof u ljutitoj odbrambenoj reakciji odbacim bez daljeg promišljanja – iz toga se mogu artikulisati neka zanimljiva problemska pitanja. Kako je filozofija umrla? Da li je u pitanju „ubistvo” ili „samoubistvo”? Da li je u samodovoljnost oterana ili je ona samoskrivljena?

Prvo, uopšte ne mora biti u pitanju smrtni slučaj. Potreba za filozofijom je jača nego ikad, ali ona tu potrebu u svom trenutnom izdanju ne može odnosno ne uspeva da zadovolji. Stoga bi se moglo reći da filozofija nije mrtva, već je u nekoj vrsti kome, u pauzi između života i smrti. Smrt pre upućuje na „zamrlost“ – impotentnost i sterilnost postojeće prakse filozofije.

Ako se vratimo na same početke, tamo gde se filozofija negovala ona je stajala u tesnoj vezi sa demokratskom praksom zajednica. Setimo se samo Sokrata i njegovih dijaloga vođenih na agori: oni su predstavljali umnu delatnost slobodnih građana u slobodnom polisu, a sve sa ciljem moralnog i političkog unapređenja te zajednice. Filozofija je, koliko toliko, bila stvar „organske” celine polisa. Vremenom stvar se izmenila. Preciznije, pojavom ranog kapitalizma i specijalizacije znanja, dolazi do izmene statusa filozofije kao i do njenog samorazumevanja. Ona prestaje biti teorijsko-politička praksa slobodne zajednice, prestaje biti življeno mišljenje i postaje „stroga nauka”/„teorija” (Fihte, Hegel, Huserl), „intelektualna delatnost” (Vitgenštajn), „naučna filozofija“ (Kont, Rasel). Razlika između filozofije kao „demokratske delatnostiˮ i filozofije kao „intelektualne delatnostiˮ jeste u tome što je prvoj cilj bio da menja društvo i zajednicu, ili bar da u njima učestvuje na jedan aktivan način, dok je druga postavila sebi zadatak da tumači svet sa jedne (lažne i nemoguće?) „objektivneˮ distance.

Filozofija prestaje biti stvar opšteg društveno-kulturalnog praksisa. Upravo u tom smislu simptomatične su Hokingove i Denetove primedbe. „Smrt filozofije” nestanak je filozofije kao bitnog (uticajnog) mišljenja društveno-kulturalne prakse, a njena „samodovoljnost” i „eksluzivnost” istovremeno su i „ubistvo” i „samoubistvo”; drugim rečima, njeno „izgnanstvo“ jednim delom je iznuđeno, a jednim samoskrivljeno.

Još jedan „preporod” filozofije?

Filozofija može biti „samodovoljna”, ali ipak ne može biti u potpunom vakuumu, jer je uvek stvar šire kulturalne prakse, pa čak i kada nije „organski“ ili centralni deo te prakse, ipak je jedan od njenih momenata. Zato pitanje o položaju i statusu filozofije upućuje na pitanje o odnosu filozofije i savremene kulturalne prakse. Pitanje postavljam u konkretnom ključu: da li je moguć/potreban (novi) preporod filozofije u duhu kulture savremenog globalnog kapitalizma?

„Kultura” je višeznačna reč i višedimenzionalna pojava. Ovde ću na umu imati „kulturu” koja znači simboličku odliku i praksu određenog načina života, kao i sam razvojni proces tog praxisa. Kultura kao:

[…] konstantni proces proizvodnje značenja iz našeg socijalnog iskustva, gde ta značenja nužno proizvode određeni socijalni identitet kod  ljudi koji su u taj proces uključeni. (Fiske, 2005, p. 14)

Proizvodnja kulturalnih značenja i sa njima povezanih socijalnih identiteta danas je određena dinamikom globalnog kapitalizma. Kada ovu dinamiku primenimo na „uže” područje kulture, dobićemo ono što su mislioci „Frankfurtske škole“ – Adorno [Theodor Adorno], Horkhajmer [Max Horkheimer], Markuze [Herbert Marcuse] i drugi – označili konceptom „industrija kulture“. Pod time se ne misli samo „omasovljenje” kulture, koja se sada rasprostire kroz različite slojeve (klase) društva, naprotiv:

Kulturna industrija svedoči manje o važnosti kulture nego o ekspanzionističkim ambicijama poznog kapitalističkog sistema, koji sada može da kolonizuje maštu i uživanje isto toliko intenzivno kao što je nekada kolonizovao Keniju i Filipine. (Iglton, 2017, str. 118)

Ukoliko na delu imamo jedan sistem čiji su strukturni i normativni mehanizmi komodifikacija (robni fetišizam), komercijalizacija i industrijalizacija, jednom rečju, dominacija tzv. „razmenskih vrednosti” nad „životnim” – teško je zamisliti drugačiju sudbinu filozofije od one u kojoj ona umire zaboravljena. Filozofija je, ipak, preživela, ali je „na aparatimaˮ. Opšte je poznato, barem kada je u pitanju naša zemlja, da su ulaganja u kulturu i obrazovanje minimalna. (Izvor 2) Za filozofiju se izdvaja tek onoliko da „preživljava”, što je uočljivo po upitnom statusu predmeta filozofije u srednjim školama. (Izvor 3) Na svetskom planu, ono što prvo „upada u oči” jeste dominacija analitičke filozofije na univerzitetima. Najviše resursa izdvaja se za projekte i radove koji dolaze iz te „škole mišljenja”, koja, što je opšte poznato, nije sklona političkim i društvenim refleksijama, već je odlikuje apolitična matematičko-logička delatnost, koja se bolje adaptira u sistemu koji praktično počiva na kalkulaciji, instrumentalizaciji i racionalizaciji „sveta života”. Time se filozofija pretvara i zatvara u „samodovoljnu i ezoteričnu zajednicu stručnjaka”. Tako proterana i prezrena, filozofija kao da je „digla ruke” od svog prava na prigovor. Kao da je zaboravila kako je i sama započela: kao slobodnoumska delatnost dijaloga na agori. Tu je, dakle, reč o „samoskrivljenoj nezrelosti“.

Čemu onda filozofija treba danas da se nada, čemu da teži? Ako ostane sama osuđena je na izgnanstvo. Ali kome treba da se pridruži kako bi, barem delimično, povratila svoju snagu? Ako filozofija nije uspela da promeni društvo, kako je to Marks zamišljao, možda je došao trenutak da se sama filozofija izmeni? Naravno, pitanje koje se mora postaviti, ukoliko pretpostavimo da se sistem neće „preko noći“ izmeniti, jeste: na koji način možemo revitalizovati filozofiju tako da ona (ponovo) postane stvar bitnog mišljenja celokupnog praxisa, a ne samo jednog njegovog dela?

Filozofija i popularna kultura u poznom kapitalizmu

Kakva revitalizacije filozofije je u opticaju u okviru trenutnog koordinantnog sistema globalnog kapitalizma?

Ako filozofiju shvatimo kao „samodovoljnu akademsku disciplinuˮ onda se može reći da ona jeste ili pretenduje da bude deo „visoke kultureˮ. Nasuprot visoke kulture stoji „popularna kulturaˮ, ona koja bi, dakle, bila „nižaˮ. Iako to nije njeno izvorno značenje, preovlađujuće tumačenje popularne kulture danas dolazi u svetlu „pop-kultureˮ upravo kao degradirane masovne kulture, koju karakterišu u širem smislu: zabavni karakter, jednostavnost, pozivanje na emocije, pa čak i instinkte (seksualne, recimo). U početku pod njome se mislila ruralna, narodna (folk) kultura, koju su razvijali romantičari, nacionalisti i pesnici 18. i 19. veka. Kao takva ona je imala određenu crtu autentičnog. (Đurić, 2011) Danas, kultura

više nije kritika moderne proizvodnje već njen visokoprofitabilni deo. Popularna kultura je jurnula napred, ali najvećim delom to je bila kultura koju su konzumirale mase, ne ona koju su one proizvele. (Iglton, 2017, str. 111)

Visoka kultura, a sa njom i filozofija kao jedno od njenih stvaralačkih polja, pokušala je da se uzdigne iz blata svakodnevne nekulture, „degradirane masovne kulture” i komercijalizacije vođene profitom, kako bi se sačuvala nezavisnost i stvaralačka sloboda. Da li je ta strategija uspela? U slučaju filozofije, došli smo do potpune društveno-životne beskorisnosti produkata njene delatnosti. Kakve koristi od nezavisnosti i stvaralačke slobode kada plodovi tog stvaranja ne pronalaze put do onih kojima su najpotrebniji? Na kraju, „nevidljiva ruka tržišta” uspela je čak da dopre i do te „visoke kultureˮ, pa i do izolovane i skrivene filozofije. Ne nalazimo li danas upravo u oblicima „visokih kulturaˮ najjače izraze dominantnog „pogleda na svetˮ? Iluzija o visokoj kulturi kao onoj koja se izdiže iznad prostog i primitivnog umrla je davno…

Bilo je trenutaka kada je ‘visoka’ kultura mogla da iskoristi svoje rastojanje od svakodnevnog žviota u političke svrhe. Slobodna od bilo kakve definitivne društvene funkcije, ona je mogla da ukazuje, u utopijskom stilu, na alternativni oblik društvene egzistencije. […] Uglavnom, pokazalo se da je ova utopijska funkcija umetnosti žrtva integracije kulture u proizvodnju opšte robe. (Iglton, 2017, str. 113)

Šta nam onda preostaje? Jedan, na prvi pogled, veoma nezahvalan položaj – položaj između „čekića i nakovnja”. Ako filozofiju treba revitalizovati, postaviti je među ljude, među narod, među šire društvene slojeve i tako je (ponovo) učiniti bitnim mišljenjem celokupnog praxisa, a ne jednim momentom izolovane niše, sa druge strane ukoliko je popularna kultura stvar onoga što dopire do naroda, do većeg broja ljudi, može li filozofija povratiti svoju funkciju (ako ne i svoj nekadašnji „sjaj”) prihvatanjem nekih popularnih formi kao modusa svog izražavanja? Imajući u vidu određenja popularne kulture koja sam naveo, ne čudi što je mnogima, a naročito akademskim filozofima, zamisao o udruživanju popularne kulture i filozofije nezamislivi skandal.

Ali šta ako razliku između visoke i popularne kulture ne shvatimo tako šablonski kao razliku: „dobro – loše“, „vredno – bezvredno“?

Sa jedne strane, popularna kultura, kako sam naziv kaže, jeste kultura „naroda”, onoga što je dostupno većem broju ljudi i njihovoj (svakodnevnoj) egzistenciji: u tom smislu ona zaista ostaje stvar folklora širih slojeva. Sa druge strane, ona jeste pod uticajem struktura moći i komercijalne dinamike kapitalizma. Ovaj ambivalentan, pa i protivrečan status popularne kulture uočio je i objasnio američki kulturalni teoretičar Džon Fisk [John Fiske] ponajpre u svojim knjigama Reading the popular i Understanding popular culture.

Fisk popularnu kulturu shvata kao jedno među drugim poljima borbe za dominaciju. Borba koja se vodi u globalnom (postindustrijskom) poznom kapitalizmu nije samo ekonomska, iako je ona osnovna. Borba je i socijalna, politička, kulturalna, pa i simbolička… Na polju kulture borba se vodi kako na nivou proizvodnje (fabrikacije) kulturnih dobara, tako i na nivou njihove distribucije i (simboličke) upotrebe. Ono što je važno jeste mogućnost upotrebe raspoloživih resursa u svrhe koje nisu određene okvirima i idejama vladajućih elita i dominantnih struktura. Ta mogućnost dolazi u vidu delosvesne subjektivnosti: mi ne delujemo samo kao pasivni potrošači gotovih proizvoda, već imamo i mogućnost re-konstituisanja značenja i vrednosti proizvoda koje upotrebljavamo. Samo kroz osvešćenu subjektivnost kulturni proizvodi dobijaju svoje dalje značenje, a time i svoju konačnu ulogu u kulturalnoj praksi. Zato, suprotno ustaljenim shvatanjima popularne kulture kao statusa kvo koji reprodukuje najniže „strasti sistemaˮ, Fisk uzima kulturalnu dimenziju kao dimenziju, ako ne ključne, onda podjednako važne, borbe za emancipaciju čoveka, koja ima potencijal subverzivne destabilizacije ili redistribucije socijalne moći. (Fiske, str. 8-9, 2005)

Popularni primer za svoje stavove Fisk pronalazi u fenomenu pop pevačice i modne ikone Madone [Madonna Louise Veronica Ciccone]. Dugo vremena njena „javna personaˮ bila je reprezentativni model kapitalističke pop industrije na delu: kreiranje modnog brenda kroz komercijalizaciju žena i eksploataciju veoma osetljive i nemoćne društvene grupe devojčica i tinejdžerki. Njena popularna slika može biti, a bez sumnje jednim delom to i jeste, oruđe za dalju manipulaciju i hegemonizaciju društva i određenih grupa. Fisk, ipak, smatra da ovo gledište nije sasvim adekvatno odnosno da je jednostrano. Postoje momenti u popularnoj predstavi i aktivnosti Madone koji izmiču toj kontroli hegemonije i ideološkoj manipulaciji vladajućeg aparata, a koji se čitaju upravo iz semiotičkog ključa.

Madonina depikcija feminiteta (prekomernost izražena u nakitu, preteranosti šminke itd.) ne mora nužno biti tumačena kao potvrda statusa kvo patrijarhalnog „belog kapitalizma”. Naprotiv, ona može predstavljati pretnju ustaljenim, konvencionalnim i dominantnim koncepcijama feminiteta i maskuliniteta. Ona nudi određeno zadovoljstvo svojim fanovima, ali time i osnažuje njihov položaj, njihovu svest i ideju. Ona koristi dominantnu ideologiju, ali nije njoj podređena. Istaknuti višak u nastupima dovodi u pitanje ideološki aparat i nudi određeni opseg za otpor.  Madona parodira konvencionalne predstave o ženama, a parodija može biti efikasan metod preispitivanja dominantne ideologije.

Na taj način, provokacija koju nudi Madona mladim devojkama tiče se sticanja kontrole nad njihovim feminitetom, što proizvodi osećaj moći među jednom od najnemoćnijih socijalnih grupa, što može rezultovati progresivnim političkim akcijama u njihovim svakodnevnim životima. (str. 10, 2005)

Popularnost Madone tako postaje kombinacija moći i otpora, značenja i kontraznačenja, zadovoljstva i borbe. (str. 113, 2005)

Mogućnost popularne filozofije

Ukoliko popularnu kulturu shvatimo na Fiskovom tragu – kao polje konstrukcije i produkcije socijalnih odnosa između „bloka moći” i naroda, a putem simboličke prakse uznačenja koja može da deluje podjednako subverzivno prema dominantnom sistemu vrednosti, koliko i apologetsko prema istom, moguće je zamisliti jedan projekat koji bi realizovao savez između pop-kulture i filozofije. Taj savez bi, adekvatno osmišljen i sproveden išao na obostranu korist. Sadržaj popularne kulture bi se profilisao kao više kritički, kreativno i uopšte rezonski dopunjen i ojačan. Dok bi filozofija, ne gubeći ništa od svoje kritičko-logičke oštrine i moralne refleksije, stekla mogućnost publike šireg opsega, preuzimajući načine popularnog kazivanja i prezentovanja koji jačaju osećaj relevantnosti i ugodne produktivnosti kod subjekata-recipijenata.

Na primeru televizijskih vesti Fisk ističe dva uslova koja se moraju ispuniti  kako bi neki sadržaj našao put do većeg broja ljudi i istovremeno uticao na njihovo socijalno formiranje. To su: relevantnost i produktivno zadovoljstvo. Relevantnost sadržaja podrazumeva vezu između prezentovanog sadržaja (teksta) i socijalnog iskustva recipijenta (čitaoca). Veza mora biti veza pristupačnosti i praktičke (ne nužno i praktične!) važnosti. Ukoliko čitalac ne pronađe ništa što bi za njegov svakodnevni život moglo biti relevantno u tekstu, velika je verovatnoća da će ga brzo ostaviti. Drugi uslov, produktivnost, tiče se više forme, nego sadržaja. Sadržaj mora biti „formalno otvoren”, a to znači da mora podsticati postavljanje raznih pitanja, stvarati osećaj začuđenosti, čak i intrige, kako bi se „čitaoci“ što efektivnije „uvukli” u aktivno učestvovanje i ko-kreiranje sadržaja njegovim ispitivanjem i donošenjem različitih zaključaka o njegovoj prirodi. (2005)

Još se Platon služio mitovima kako bi filozofski sadržaj učinio pristupačnim, relevantnim i produktivnim i jednoj „ne-filozofskoj” svesti. Kao što se Platon svojevremeno služio mitovima i alegorijama – formama i materijalom koji su u njegovo vreme bili „masovni“ mediji – zašto se filozofi danas ne bi služili dostupnim materijalom iz istih razloga, kao što, uostalom, neki to i čine (prvi na pamet pada Slavoj Žižek).

Tokom poslednjih nekoliko decenija razvijen je žanr u popularnoj literaturi koji predstavlja fuziju popularne beletristike, te-ve serija, filmova i filozofije. Reč je o konceptu – „Filozofija i…”. (Izvor 4) Prihvatajući činjenicu da je velika većina studenata filozofije razvila svoj „ukus” i donekle oblikovala svoju ličnost na temeljima popularnih serija, filmova i knjiga, izdavačka kuća Open Court (osnovana još 1887) 1999. pokrenula je ediciju „Filozofija i popularna kultura”. Ideja je upravo bila da se ublaži neretko negativni efekat otuđujuće apstraktne misli filozofije i da se pokaže da jedna „visokointelektualna” i „apstraktna” aktivnost kao što je filozofija može biti podjednako bliska ljudima koliko i njihova omiljena te-ve serija ili zabavni roman. Neki  do sada objavljeni naslovi su: Seinfeld and Philosophy: A Book about Everything and Nothing, The Sopranos and Philosophy: I Kill Therefore I Am, Harry Potter and Philosophy: If Aristotle Ran Hogwarts, Philosophy and the Simpsons.

Sa filozofske tačke gledišta, ovaj projekat se bazira na uverenju da gotovo svaki artefakt, svaki narativ iz sveta popularne kulture, pretpostavlja neku implicitnu metafiziku ili epistemologiju i time nosi određeni filozofski potencijal. (Izvor 4) Na ovaj način ne samo što se mladim studentima mnoge suvoparne i direktno govoreći dosadne teme iz filozofije čine zanimljivijim i razumljivijim, već im se otvara mogućnost drugačijeg razumevanja fenomena kojima su svakodevno okruženi i koji su, velika je verovatnoća, duboko uticali na njihov socijalni i intelektualni samorazvoj. Na ovaj način imaju priliku da se suoče sa nekim pasivno primljenim i nesvesno izgrađenim pretpostavkama, tako što će iz drugačije perspektive sagledati neki sadržaj koji ih je oblikovao u značajnoj meri, a da toga možda nisu ni bili svesni.

Ako se filozofija želi „vratiti u životˮ i izaći iz svoje „samodovoljnostiˮ, ona se mora vratiti među ljude. Jedan od načina jeste put popularne kulture. Nije stvar u tome da se filozofija prikloni „masiˮ i popularnom mišljenju i postane „kvazi-intelektualna modaˮ. Ali ako želi da ima određenog uticaja ona mora na sebe da preuzme određeni rizik. Pa i ako ne uspe, bolje je doživeti poraz u borbi, nego u povlačenju.

 

  • Puna verzija rada prvobitno je objavljena u zborniku „(Ne)popularna (ne)kultura“, u izdanju Centra za afirmaciju slobodne misli iz Sremskih Karlovaca, 2020, str. 89-108.

Izvori i literatura

Izvor 1. Goldhill, O. (2016). One of the most famous living philosophers says much of philosophy today is “self-indulgent”, Quartz, Preuzeto sa: https://qz.com/768450/one-of-the-most-famous-living-philosophers-says-much-of-philosophy-today-is-self-indulgent/

Izvor 2. Christopher, N. (2011). Hawking contra Philosophy, Philosophy Now, Preuzeto sa: https://philosophynow.org/issues/82/Hawking_contra_Philosophy

Izvor 3. Andrić, V. (2018). (Ne)opravdan progon filozofije, Danas, Preuzeto sa:  https://www.danas.rs/drustvo/neopravdan-progon-filozofije/

Izvor 4. Shelton Lawrence, J. (2007) Pop Culture ‘and Philosophy’ Books, Philosophy Now, Preuzeto sa: https://philosophynow.org/issues/64/Pop_Culture_and_Philosophy_Books

Đurić, D. (2011) Diskursi popularne kulture, FMK, Beograd

Fiske, J. (2005). Understanding popular culture, Taylor & Francis e-Library

Hawking, S. & Mlodinow, L. (2010). The Grand Design. Bantam Books. New York

Iglton, T. (2017).Kultura, Clio, Beograd

 

Pročitajte i:

Filozofija u obrazovanju i demokratsko društvo

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here