Politička apatija mladih u Srbiji: koliku cenu plaćamo i ima li izlaza?
Ideja ovog članka jeste da u najkraćim crtama oslika osnovne uzroke političke apatije mladih, ili kako to često politikolozi označavaju, političke apstinenciije mladih. Treba naglasiti da se političko delovanje mladih ne sagledava u užem smislu (nužno kroz političke stranke), već u jednom širem smislu, ukazivanjem na negativne pojave u društvu koje su posledica političkih odluka vladajućih struktura.
Autor ovih redova je skloniji da koristi termin „politička apatija“, a ne „politička apstinencija“. Razlozi su čisto terminološke prirode. Apatija kao stanje svesti proizvodi bestrašće, koje dalje produkuje neuzbuđenost i nezainteresovanost, te je zato prilagodljivija od termina „apstinencija“. Apstinencija je termin koji se odnosi na uzdržavanje od određenih ljudskih potreba, poput hrane, pića, seksa ili drugih zadovoljstava, a u tu grupu fizičkih potreba masovniji politički angažman mladih kao proces nužno ne spada. Zato se čini da bi termin „politička apatija” bio precizniji u daljoj razradi tematike.
Politička apatija i njeni uzroci nisu novijeg datuma. Njeno trajanje se može najprostije sagledati kroz globalne tendencije nepoverenja u političke procese i aktere proizvedene tim procesima. To svakako u velikoj meri utiče i na lokalnu komponentu političke nezainteresovanosti. Jedan od osnovnih pokretača političke apatije kod građanstva koji dalje prouzrokuje smanjeno političko učešće jesu fenomeni zaslužni za nastanak jednog izvitoperenog oblika vladavine. Reč je o konzerviranju društveno-političkog sistema poznatijeg kao stabilokratija.
Iako je pojam teško definisati jer je novijeg datuma, stabilokratije podrazumevaju autoritarni tip vladavine, time i društva slabe demokratije, koje se održavaju preko klijentelističkih mreža dominantnih u društvenim odnosima, sa ciljem dugoročne stabilizacije društva. Stabilokratije kao kvaziforme demokratskog uređenja jesu plod dublje krize kapitalizma i jačanja desnice, što je odlika šireg globalnog trenda. Stabilokratske vladavine proizvode i specifične oligarhijske sprege političkih i ekonomskih elita. Sprega dvaju elita dalje uzrokuje zatvaranje društvene strukture, te se time ove elite unutar sebe samoreprodukuju.
Zatvaranje društvene strukture dovodi do smanjene društvene pokretljivosti, odnosno prelaska iz jednog u drugi društveni sloj ili iz jedne u drugu društvenu klasu, čime se ekonomskim i političkim elitama otvara put da sačuvaju prigrabljene društvene položaje kroz više generacija.
Ugrožavanje liberalno-demokratskog ideala i podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, i koncentracija vlasti u rukama ekonomsko-političkih elita koje se samoreprodukuju, osnovne su karakteristike oligarhijskih oblika vladanja. Procesom odnarođenja oligarijskih političkih i ekonomskih struktura koje stoje u sprezi klijentelističkih odnosa, ogromna većina građana biva isključena iz tih struktura. Iz njihove perspektive se dobija utisak da bilo kakva promena vlasti u takvim okvirima zapravo ne znači i istinsku promenu političkog sistema nabolje, već zamenu mesta sukobljenih pripadnika ekonomsko-političkih elita.
Takav scenario i svest građana je dobrim delom pogodan za dva mišljenja. Prvo, da će se najčešće glasati za one koji su na vlasti, jer svejedno ništa se ne može bitno promeniti. Drugo, da izazove apatiju onih koji bi da se nešto promeni, te zbog toga odustaju od bilo kakve političke participacije u društvu. Otuda veliki broj građana kao „rešenje“ vidi u: a) izlasku na izbore i glasanju za vlast; b) povlačenju u ilegalu (ne)svesni (ne)mogućnosti političkih promena. U tim slučajevima se uočava ravnodušnost u političkom delovanju.
O ovim trendovima nam govore i zaključci istraživanja Cesida-a iz 2017 godne: „Među građanima Srbije pronalazimo visok stepen introventnog ponašanja, okretanja sebi i tradicionalnim vrednostima, uz istovremeno odbacivanje vrednosti univerzalizma i zalaganja za više ciljeve. Tako većina građana Srbije ne voli da se angažuju u rešavanju problema koji od njih traže javno istupanje i diskusiju, ne voli da rešava ‘zamršene društvene probleme i ispravlja krive Drine’, ne bi imali problem i ne bi im bilo teško kada ne bi imali mogućnost da raspravljaju o društvenim problemima. Postoji korelacija između političkog aktivizma i konzervativnih vrednosti, oličenih pre svega u konformizmu i isticanju lične sigurnosti. […]. Svojevrsni fatalizam i vera da svojim aktivizmom ne mogu ništa promeniti takođe je karakteristična za građane Srbije – preko polovine ispitanih građana ne veruje da može da utiče na političke događaje, a mišljenje građana je podeljeno kada je reč o tome da li je uopšte moguće nešto ozbiljnije promeniti u životu, jer dosta stvari ne zavise od nas samih“.
Razlozi za smanjenu političku aktivnost i učešće u političkom životu jesu mnogostruki. Kako primećuje Jelena Pešić, „kao razlozi za pad u stepenu političkog angažovanja najčešće se navode sledeći: opadajuće poverenje stanovništva u institucije, predstavničke demokratije, kao i promene u odnosima između političkih agenasa i građana, a koje su posledice profesionalizacije političkih partija, rastuće otuđenosti političara od biračkog tela koje zastupaju i posledičnost razočarenja građana u mogućnost uticaja na donosioce političkih odluka“.
Međutim, trend koji najviše zabrinjava i koji ukazuje na to da bez aktivacije tog dela stanovništva nema bilo kakvih ozbiljnih mogućnosti društvenih promena, jeste izborna apatija mladih. Prema mnogim istraživanjima rađenim kod nas, izborna apatija je najzapaženija kod mlađih generacija, što je potencijalno vrlo povoljno za kontinuitet stabilokratskog oblika vladavine. To možda i ne treba da čudi, s obzirom da mladi ljudi u Srbiji koji su rođeni u poslednje tri decenije, jesu socijalizovani u veoma turbulentnim istorijskim periodima. Političari i dominantna politika, njene vrednosti i norme i njeni efekti na društvo, bili su im nametnuti još u periodima njihovih detinjstava i rane socijalizacije. Ipak treba biti oprezan, jer se mora priznati da jedan deo mladih ljudi pristaje na pravila igre vladajućih struktura i kao kanal potencijalne lične društvene pokretljivosti i napretka na društvenoj lestvici upravo vide u učlanjivanju u vladajuće političke partije, dok jedan dobar deo mladih nezadovoljan takvim pravilima igre, napušta zemlju, distancirajući se ne samo od srpske politike, već i od države. Naravno prvi se ne aktiviraju sa ciljem bilo kakve društvene promene, borbe za javne interese i napretka političkog sistema. Njihov cilj je pokušati pribaviti ulaznu kartu u društveni sloj budućih ekonomsko-političkih elita.
Prema istraživanju Isidore Jarić i Ivane Živanović iz 2012. o socijalnom aktivizmu mladih u Srbiji, merenjem preko formiranog Indeksa političkog aktivizma došlo se do toga da je čak 65,83% mladih politički neaktivno, delimično pasivnih je 23,42%, dok je aktivnih svega 10,75%. Dakle, bezmalo dve trećine mladih nije politički aktivno, što je zabrinjavajuć podatak.
U istom istraživanju, autorke su konstruisale i Indeks političke otuđenosti kod mladih kako bi potvrdile tezu da većina mladih u Srbiji živi izvan političkih i socijalnih tokova. Rezultati govore da se čak 90,9% mladih smatra politički otuđenim, dok samo 9,1% jesu politički integrisani. To mogu biti važni pokazatelji slabijeg učešća mladih u političkom angažmanu, pa i samom izbornom procesu. Prema navedenom istraživanju Cesid-a, uočava se „da broj onih ispitanika koji su rekli da nikada ne izlaze na izbore opada sa porastom broja godina ispitanika (tako je među onima koji nikada ne glasaju čak 25% mladih, 23% onih koji imaju 30-39 godina, 18% ispitanika koji imaju 40-49 godina, 14% onih koji imaju 50-59 godina i isto toliko onih između 60 i 69 godina a samo 5% starijih od 70 godina nikada ne glasa)“. Dakle, zbirno posmatrano, tačno dve trećine (66%) ispitanih od 18-49 godina ne idu nikada na glasanje.
Predviđanja za naredne izbore, zakazane za april 2022. nisu ništa bolja. Po poslednjem istraživanju Demostata, rađenom u novembru 2021 najavljeni neizlazak na izbore je takođe visok. Čak 34% ispitanih građana Srbije je neodlučno, ili ne želi da izađe na izbore, pola godine pred izbore.
Ključno pitanje koje se iz rečenog nameće jeste kako mlade generacije značajnije aktivirati da učestvuju u političkom životu? Očigledno je da nisu skloni da učestvuju na izborima, te stoga treba naći druga rešenja. Čini se da je osnovni problem u tome što niti jedna politička stranka koja je značajno delovala na političkoj sceni poslednjih 30 godina nema istinski izražen interes da se posveti mlađim naraštajima. U društvima poput srpskog, vladajuće strukture se, usled želje za održavanjem na vlasti preko nacionalističkih narativa permanentno bave prošlošću. U tom smislu, mesta za kreiranje bilo kakve agende za budućnost, kojoj mladi pripadaju, gotovo i da nema. Gotovo i da nema značajnijih državnih podsticaja mladim ljudima da se usavršavaju, obrazuju, stvaraju porodicu, obezbede krov nad glavom i druge osnovne egzistencijalne uslove za pristojan život.
Ako se o tome i govori, ostaje se na deklarativnom nivou, za kratkoročne potrebe izbornih kampanja. Međutim pitanje je da li se u kampanjama zaista, ili isključivo targetiraju mladi. Kao društvena grupa koja je slabo društveno integrisana i politički apatična, ne može doneti sigurne glasove političkim strankama, nego deklarativnu brigu o mladima u predizbornim kampanjama pre treba tumačiti kao pokušaj targetiranja njihovih roditelja, pripadnika one starosne populacije koja većinski izlazi na izbore i čiji glasovi u tom smislu više vrede. Kako roditelji prirodno brinu za budućnost sopstvene dece, kako imaju strah da im deca usled loših životnih uslova ne odu iz zemlje i kako ulaze u godine kada će im dečja blizina i briga biti potrebna, priča o borbi za mlade ljude u budućnosti itekako im je prijemčiva. Zato ni slogan SNS, “Za našu decu“, nije slučajan. Problem je što ostaje na nivou izbornog slogana, što istinski ne targetira mlađe naraštaje, već njihove roditelje.
Rešenje za političko uključivanje mladih koji bi da društvenu situaciju promene nabolje, moglo bi ići u jednom pravcu. Taj pravac treba voditi ka pokušaju da se što više mladih uključi u politički rad kroz razne neformalne organizacije koje se bore za određene konkretne ciljeve. Organizacije poput Solidarne kuhinje ili Združene akcije Krov nad glavom predstavljaju dobre primere gde se mladi ljudi kroz direktnu praksu uče na koji način delovati protiv nepravdi koje društvu čine vladajuće strukture i njeni državni aparati, uz to direktno pomažući onim društvenim slojevima koji su egzistencijalno najugroženiji. Uz takav solidaran rad, mladi ljudi ne samo da pomažu u sadašnjosti, već im se tako mogu otvoriti i vidici budućeg političkog delovanja i uloge jakog korektiva slučajnih ili namernih sistemskih grešaka. Naravno, ne sme se sve svesti samo na golu praksu. Političko delovanje podrazumeva spregu teorijsko-ideoloških načela i praktičnog delovanja u skladu sa tim načelima. Drugim rečima, delovanje kroz organizacije tog tipa, osim prakse i krajnje postavljenih praktičnih ciljeva mora imati neku vrstu ideološke potpore, kako bi se jasno uočilo zbog čega se događa to protiv čega se bore. U tom smislu, mora im biti jasno da je odgovnost za loš položaj onih za koje se bore u dominantnom kapitalističkom društvenom sistemu koji produkuje društvene nejednakosti i koji svojom logikom delovanja utiče na loš društveni položaj većine građana.
Na tim teorijsko-ideološkim principima kritike kapitalizma, ukazivanja na društvene nejednakosti, borbi za unižene i potlačene, mogla bi se razviti i udruženja mladih koja bi u svojoj borbi isticala negativne efekte vladavine političko-ekonomskih elita po mnogim drugim društvenim pitanjima poput: ekologije, zaštite pravne države, zaštite radničkih prava i popravljanja uslova rada, popravljanja uslova obrazovanja i zdravstva, buđenja svesti o lošem položaju žena i važnosti ravnopravnosti polova, zaštite nacionalnih i svih drugih manjina u društvu i sl. Ali se sve to mora raditi kroz odnos saglasja jasnih teorijsko-ideoloških postavki koje nam pomažu da shvatimo uzroke problema i posledično direktnog, praktičnog političkog delovanja i beskompromisne borbe protiv loših praksi institucija sistema,. Možda je to dobar put i prvi veliki korak izlaska iz apatije mladih, jer gorenavedena društvena pitanja i problemi pogađaju većinu stanovništva ove zemlje, a naročito u okviru njih, mlade ljude koji jedino sopstvenim političkim delovanjem mogu stvoriti pretpostavke za bolju i srećniju budućnost.
