PANDEMIJA ILI ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?

0
172

 

 

PANDEMIJA ILI ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?

 

Kako druga godina pandemije uporno odmiče, sa kišnim danima kao da je već počela pandemijska „vruća jesen“, a kraj pandemije se ne nazire. Pandemije su se javljale i u prošlosti, većina ih je bila praćena i sa „pandemijama“ straha, stigmatizacije, diskriminacije, ali su i uzrokovale dugoročne promene u društvu. Možda najznačajnija pandemija pre 20. veka bila je pandemija kuge u Evropi u 14. veku. Norman Kantor, u svojoj knjizi Posledice kuge: crna smrt i svet koji je stvorila, označava ovu pandemiju kad okidač za početak prelaska iz feudalnog ka kapitalističkom društvu. Posebno je poznata i pandemija gripa koja je započela u poslednjoj godini Prvog svetskog rata. Kombinovane posledice ratnih strahota i pandemije obeležile su posleratni period i generacije ljudi.

 

Ako ostavimo po strani biološke i zdravstvene aspekte pandemije, koje su njene osnovne društvene karakteristike danas? Kako je opterećenje pandemijom različitog intenziteta i profila u različitim delovima sveta, zadržimo se u Srbiji, imajući u vidu da uočene pojave nisu karakteristične za ovu zemlju, već su pre primer koji se javlja u srodnim društvima.

 

Prva karakteristika je pandemijski zamor. U svetu u kojem se živi brzo, a promene su česte, situacija koja traje već godinu i po dana, bez izgleda za skorašnji kraj, deluje opterećujuće za većinu građana. Ipak, prethodnih nekoliko meseci karakterisani su popuštanjem i ukidanjem većine postojećih, ionako labavih mera, koje su se, opet, relativno slabo i poštovale. Strah postoji od vraćanja mera, posebno onih koje će otežati putovanja, okupljanja, društveni život. Zamor je posebno vidljiv i kod Kriznog štaba, koji reaguje sve češće tromo i inertno, a bezidejne izjave zvaničnika dodatno potkrepljuju tvrdnju o zamoru pandemijom.

 

Drugu karakteristiku čini netransparentnost. Podaci o pandemiji koji se saopštavaju javno su veoma šturi, svedeni na nekoliko osnovnih pokazatelja. Uz konstantno prisutnu propagandu, koja za cilj ima da prikaže kako je pandemijski odgovor vlasti idealan, ovo predstavlja veliki problem. Dakle, ne očekuje se od građana da, imajući uvid u sve relevantne podatke, sami izvlače zaključke, već im se servira tumačenje situacije, očekujući da se takvo tumačenje prihvati zdravo za gotovo. Ovo je i prvi verovatan razlog visokog stepena nepoverenja građana. Treba, na primer, uporediti javno dostupne podatke u Srbiji (https://covid19.rs) i Sloveniji https://covid-19.sledilnik.org/sl/stats). Odgovor se sam nameće.

 

Treću karakteristiku pandemije u Srbiji čini nedoslednost. Početak pandemije obeležile su neoprezne izjave zvaničnika, koji su umanjivali značaj pandemije. Sledilo je potpuno „zaključavanje“ sa vojskom pod oružjem na ulicama, a zatim potpuno „otključavanje“ sa izborima, utakmicama, masovnim okupljanjima, čime je nepotrebno izazvan drugi pandemijski talas. Tokom cele pandemije, najveći državni i crkveni zvaničnici pojavljivali su se u javnosti bez maske, kršeći zabrane okupljanja u zatvorenom i na otvorenom. Tokom zime nesmetano su radili zimski i skijaški centri, što je svakako doprinelo širenju pandemije. Obaveze nošenja maski i držanja rastojanja slabo su se poštovale i nisu se kontrolisale, kao uostalom u određenoj meri i ograničenje rada ugostiteljskih i objekata za zabavu. Održavanje festivala sa hiljadama prisutnih bez držanja rastojanja i nošenja maski, uprkos preduzetim merama, problematično je i sa epidemiološkog i sa etičkog aspekta.

 

Poseban problem čini nešto što bih nazvao „postpetooktobarski sindrom“, odnosno potpun gubitak poverenja u sistem i nosioce funkcija, kao posledica neispunjenja (nerealnih) datih obećanja. Tako su u prvim mesecima pandemije predstavnici vlasti najavljivali da će već od leta ili jeseni situacija biti bolja (čuveno „naredne dve nedelje su ključne“), a čim se pojavi vakcina, za kratko vreme će se završiti pandemija. Nažalost, ovakva nerealna obećanja, koja su plasirali i političari širom sveta, nisu bila zasnovana ni na kakvim činjenicama, već su bila deo puke propagande. Tragedija je što su zdravstveni i naučni radnici uglavnom ostali tihi na ovakva obećanja.

 

Ta „utišanost“ zdravstvenih i naučnih radnika je sledeća karakteristika pandemije (opet, ne samo svojstvena Srbiji, ali u njoj možda više izražena nego u nekim drugim zemljama). Nažalost, neki od vodećih državnih stručnjaka opredelili su se za tišinu i ostajanje u senci dok pandemija ne prođe. Iako je razumljivo njihovo opterećenje različitim aktivnostima, komunikacija sa građanima podjednako je bitna. Pre se stiče utisak da se radi o svesnom ćutanju državnih epidemiologa i drugih relevantnih stručnjaka, kako bi se izbegla eventualna konfrontacija sa vlastima. Time se, nažalost, gubi poverenje građana i otvara prostor raznim parainformacijama.

 

U navedenim okolnostima, kada zvaničnih informacija gotovo da i nema, protivepidemijske mere se primenjuju selektivno i često izuzimaju visoke zvaničnike, a „struka“ ćuti, čak i onda kada se daju nerealna obećanja, zar treba da čudi prisutno nepoverenje građana?

 

Ne treba gubiti iz vida ni „podlogu“ na kojoj se razbuktala pandemija i delom čini značajan faktor za nepoverenje prema značaju pandemije i protivpandemijskih mera. Tu se moramo opet vratiti na „postpetoktobarski sindrom“. I dok su devedesete godine prošlog veka bile godine opšte devastacije, one su isto tako bile i godine nade da, rušenjem režima, društvo može da krene drugim tokom, da postane pravednije. Ipak, prva decenija novog milenijuma uglavnom se svela na ozakonjenu pljačku društvenih resursa uz dalje razbuktavanje kleronacionalizma i slabljenja institucija. Usledila je svetska ekonomska kriza iz koje su se opet najbogatiji, koji su do krize i doveli, izvukli još bogatiji, a cenu su platili građani.

 

Školski sistem, koji bi upravo trebao da za osnovni cilj ima razvoj kritičkog mišljenja, tolerantnosti, sticanje širokog znanja i njegovu primenu, sveo se na školovanje za tržište i na indoktrinaciju kleronacionalističkom ideologijom. Istovremeno su privatizovana i dalje urušavana sredstva javnog informisanja, često svedena na isključivo propagandu, ustanove kulture zapostavljene i prepuštene tržištu ili preživljavanju. Kao neminovna posledica je deo stanovništva neosposobljen za kritično mišljenje i razlikovanje činjenica od neistina. Stanovništvo veoma pogodno za manipulaciju, što i jeste bio cilj, samo što je potpuno nerealno sad od njega očekivati da, decenijama ubeđivan u različite teorije zavere (masoni, iluminati, satanisti, Vatikan, itd.) i neverovanje međunarodno prihvaćenim činjenicama (genocid u Srebrenici, zločini u Sarajevu i na Kosovu, izostanak posledica izlaganja osiromašenom uranijumu, itd.), da sada može da bespogovorno veruje činjenicama, a ne dezinformacijama.

 

Prethodne tri decenije karakterisane su i raspirivanjem narcisoidnosti, počevši od propagiranja mitova, preko isticanja kulta žrtve, nebeskog naroda, najstarijeg naroda, ćirilice kao „savršenog“ pisma, pa sve do šampiona prvo regiona, a onda Evrope u svemu i svačemu. Ta narcisoidnost sada se preliva i na odbijanje primene protivepidemijskih mera, jer one su ili bismislene (za nekog ko je nadčovek) ili predstavljaju navodno kršenje ljudskih prava.

 

Dalje, u poslednjim decenijama puno je rađeno na urušavanju solidarnosti, kao jednog od osnovnih čovekovih nagona. Raspirivanje nacionalne i verske mržnje krajem osamdesetih i početkom devedesetih, sa ciljem dehumanizacije drugih i različitih, kako bi se zločini i ratovi mogli nesmetano odvijati, a koje se nastavilo u izmenjenom obliku početkom novog milenijuma, da bi se u poslednjoj deceniji dodala i neosetljivost na patnje izbeglica i migranata, samo zato što su druge vere ili boje kože – ni na koji način ne može pomoći sad nekom pozivanju na solidarnost kada je pandemija u pitanju. Dodajmo tome i potpuno odsustvo solidarnosti između bogatih i siromašnih, opravdavanje onih koji su se obogatili kao navodno sposobnijih i tumačenje siromaštva kao normalno stanje „inferiornih“, pa uništavanje sindikalnog pokreta i sveopšte žmurenje na nepravde. I, eto, tu smo.

 

Konačno, ne sme se zaboraviti potpuna devastacija zdravstvenog sistema koja traje tri decenije. Uz brojne posledice te devastacije, spomenimo samo zdravstvene radnike i njihov položaj. Zdravstvene ustanove su ustanovljene kao državna preduzeća kojima upravlja vlast putem svojim poverenika (direktora), koji su za svoj rad isključivo odgovorni vlasti, a ne ni kolegama, niti građanima. Tokom decenija promovisane su mere štednje i uspešnim su se smatrali oni rukovodioci koji su bili prvaci u štednji. Ta štednja, uz niske zarade većine zdravstvenih radnika, drastično je pogodila i stručno usavršavanje. Ovaj problem je u određenim segmentima bio premošten podrškom koju je farmaceutska industrija pružala kako učešću zdravstvenih radnika na stručnom usavršavanju, tako i podrškom održavanja samih stručnih usavršavanja. Iako benefiti koje su pojedini zdravstveni radnici ostvarivali kroz saradnju sa farmaceutskim kućama ni na koji način ne impliciraju njihovu zavisnost, ipak predstavljaju razlog za zabrinutost u smislu kako takva saradnja može da se protumači od strane građana. I u svetu nauke odavno je pravilo da svaki autor navede izvore finansiranja svog rada i svaki mogući sukob interesa.

 

Ovome treba dodati i činjenicu da, dok je domaća farmaceutska industrija uništavana i privatizovana, na globalnom nivou je ostvarivala ogromne profite. Tako je među dvesta najbogatijih ljudi u svetu i šest onih koji se bave proizvodnjom lekova i vakcina, četvoro iz Kine (na 69, 89, 96 i 189. mestu Forbsove liste), jedan iz Indije (169. mesto) i jedan iz Nemačke (200. mesto), od kojih je najbogatiji proizvođač vakcina Đijan Rengšeng sa porodicom, dok je drugi proizvođač vakcina Sajrus Ponavala iz Indije. Među milijarderima su još dva proizvođača vakcina iz Kine – Du Veimin i Vang Čentao sa porodicom. Postojanje farmaceutske industrije, uključujući i proizvodnju vakcina, kao visokoprofitabilne delatnosti sigurno znači mogući uzrok nepoverenja za deo građana.

 

Šta onda činiti?

 

U situaciji kada su pozicije toliko zacementirane (između onih koji ne veruju u pandemiju i svih ostalih, između onih koji ne veruju i onih koji veruju vlastima, itd.) deluje gotovo nemoguće raditi na povratku poverenja (u institucije, u nauku, u medicinu…). Postoje mišljenja da to nije ni potrebno, već da treba posegnuti za lakšim rešenjima – jednostavno ignorisati „one druge“, pribeći sankcijama ili, jednostavno, ne činiti ništa. Urušeno poverenje svakako se ne može ponovo izgraditi preko noći, ali se barem može pokušati i ostati istrajan na tom putu.

 

Prvi korak bi bio iskreno priznanje grešaka počinjenih od početka pandemije, počevši od nepripremljenosti, od neulaganja u (javno) zdravstvo i kadrove, loše politike vezane za rukovođenje zdravstvom i zdravstvenim ustanovama. Neophodno je priznati neosetljivost za širi (stručni) dijalog, na neadekvatnost mera, itd.

 

Sledeći korak je dostizanje potpune transparentnosti. Svi podaci vezani za pandemiju od njenog početka moraju postati javno dostupni i redovno se ažurirati (videti ponovo primer iz Slovenije).

 

Zatim je neophodno biti konzistentan – svaki državni funkcioner, (počevši od predsednika republike, preko verskih funkcionera, pa do funkcionera u mesnoj zajednici), pa i svaki zaposleni u državnom sektoru (recimo vozač u javnom prevozu, policijski službenik, vojno lice…) koji se ne pridržava svih mera mora biti sankcionisan. Javni funkcioneri i zaposleni u javnom sektoru moraju uvek i na svakom mestu davati primer drugima. Posebno je značajno biti konzistentan sa održavanjem skupova – ako oni nisu dozvoljeni za građane, ne smeju biti ni za povlaštene.

 

Dugoročno, neophodno je (na globalnom nivou) razmotriti nacionalizaciju farmaceutske industrije (uključujući i proizvodnju vakcina) ili je barem svesti na niskoprofitnu delatnost pod snažnom građanskom kontrolom. Zdravstveni radnici se moraju obavezati da ne dobijaju bilo kakve benefite od farmaceutske ili bilo koje druge industrije i da objave javno svaki potencijalni sukob interesa (isto bi moralo da važi i za sve državne funkcionere). Sa druge strane, neophodno je značajno povećati ulaganje u zdravstvo, uključujući tu i obrazovanje zdravstvenih radnika i kontinuiranu medicinsku edukaciju – fondovi za ovo poslednje moraju biti dostupni na godišnjem nivou svakom zdravstvenom radniku kroz komore zdravstvenih radnika.

 

Zdravstvenu delatnost, kao i druge društvene delatnosti, moramo učiniti nezavisnim od vlasti – uloga vlasti može da bude kontrola kvaliteta, namenskog utroška budžeta, kvalifikacija, ali nikako uticaj na politiku upravljanja u zdravstvu. Posebno su značajne unutrašnje reforme u Ministarstvu zdravlja i Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, koji su se pokazali nedovoljno sposobni da se nose sa izazovima koje je donela pandemija. Umesto planirane centralizacije u zdravstvu, neophodno je suprotno – jačanje decentralizacije, kako bi se odlučivanje o zdravstvu približilo građanima, a ne od njih odaljilo. Građani – direktno i preko svojih predstavnika, moraju da budu uključeni u sve segmente zdravstvene politike – od planiranja, prioritizacije, izvršenja i evaluacije.

 

S obzirom da će pandemija, očigledno, potrajati, ubrzana i sveobuhvatna reforma zdravstva mora ići paralelno sa upravljanjem epidemijom. Oba aspekta – i reforma i upravljanje pandemijom, moraju biti depolitizovani i vođeni kroz otvoren i transparentan dijalog stručnjaka i građana.

Predhodni članakParlamentarni izbori u Norveškoj: Povratak levice u državi blagostanja
Sledeći članakMEĐUNARODNI DAN DEMOKRATIJE
Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Doktor medicine, lekar specijalista epidemiologije i doktor medicinskih nauka iz oblasti javnog zdravlja. Radio je kao lekar u Domu zdravlja Bački Petrovac, kao epidemiolog u Institutu za javno zdravlje Vojvodine, a bio je i docent i šef Katedre za epidemiologiju na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, predravač na Institutu za globalno zdravlje i razvoj Univerziteta kraljice Margarete u Edinburgu i konsultant više međunarodnih organizacija, uključujući Program za razvoj Ujedinjenih nacija, Globalni fond i projekte Evropske Unije. Rukovodio je Jedinicom za operativna istraživanja Lekara bez granica u Luksemburgu i Briselu. Bio je i direktor izdavačke kuće Rosencrantz. Autor je preko 200 naučnih i stručnih radova, više udžbenika, tri romana, nekoliko publicističkih knjiga, 15 grafičkih novela i tri izložbe. Politički je aktivan od 14. godine. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine u periodu 2000-2004.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here