O(be)smišljavanje protesta

 

Poreklo reči protest u najkraćem znači „snažno izražavanje kritike, neodobravanja ili opozicije“ (prema nečemu)[i]. On je u najširem smislu te reči vezan za slobodu govora i javnog izražavanja stava,  u okviru delovanja koji je omogućen pravnim diskursom. Iako su protesti omogućeni pravom i ustavom, onda kada se radi na njihovom organizovanju, oni se obično shvataju kao pretnja.

Istraživanje šire društvene uloge protesta danas podrazumeva nezahvalan zadatak, imajući u vidu da se oni odvijaju pod specifičnim uslovima u kojima se oni nužno moraju analizirati ne samo u odnosu na predmet i sadržaj protiv koga su usmereni, nego i na javne diskurse koji se oblikuju pod uticajem savremenih medija. Njihova uloga je da budu:

  1. Korekcija i sredstvo pritiska vlasti u određenim situacijama kada ne postoji zvaničan kanal za ostvarenje određenih političkih ciljeva;
  2. Jedini način komunikacije u situaciji u kojima je u demokratskim državama javni prostor ugušen autokratskim vladanjem i nemogućnošću dijaloga. Vidimo da se naša zemlja, u kojoj se u poslednje vreme radi na autokratizaciji javnog medijskog prostora, nalazi u ovoj drugoj kategoriji.[ii] Ta autokratija je vidljiva ne samo kroz onemogućavanje javnog govora određenim pojedincima i grupama, već i kroz pokazivanje da nema razlike između delovanja na medijskom i realnom prostoru, da se mogu snositi posledice za oba. Takođe, jasan pokazatelj (ne)slobode u medijima jesu tzv. sajber trupe, trolovi i botovi koji imaju zadatak ne nužno da promovišu vladajuću stranku, koliko da stvore dodatnu konfuziju u procenjivanju volje većine građana i mišljenja javnog mnenja na određene teme. Dakle, cilj je obesmisliti bilo kakav vid akcije stvarajući konfuziju u zajedinčkom sajber-prostoru.

Mediji u prostoru (ne)slobode

U detaljnoj analizi može se primetiti da što više raste nepoverenje građana u zvanične institucije, proporcionalno raste poverenje u alternativne načine komuniciranja i povezivanja, poput društvenih mreža i onlajn portala.[iii] Rečju, ako subjekti osete da ne mogu ostvariti svoje interese zvaničnim, tradicionalnim kanalima, oni će pokušati da pronađu nove načine i samim tim oforme nove oblike ujedinjavanja koji podstiču delanje ka ostvarivanju ciljeva. Stoga, ako želimo danas da uđemo u analizu određenih konkretnih protesta, moramo nužno pokazati i načine na koji su se oni reflektovali u javnom mnenju kroz medije, da ispitamo načine na koji su sa jedne strane, predstavljeni u medijima, a sa druge recipirani od strane određenih grupacija. Tako ulazimo u jedan složen proces posredovanja, iza koga se najčešće kriju veoma jasni motivi i interesi. Ruso je još odavno pokazao prednosti i mane posredničke demokratije.[iv] U uslovima u kojima manjina predstavlja interese većinske grupe građana (u slučaju da je reč zaista o realnoj većini), lako može da dođe do otuđivanja od volje građana, do nepotpunog ili delimičnog ostvarivanja njihove volje. U savremenom društvu je ovo još više izraženo imajući u vidu da između vlasti i građana postoji ceo jedan dodatni sajber prostor medija, koji dodatno mrsi i komplikuje posredovanje u dvostrukom smeru. Mediji su, sa jedne strane, način komunikacije koji može da ima pozitivne ishode, ali sa druge i jedan vakumski prostor otvoren za raznolike manipulacije, prostor koji ima svoje specifične načine funkcionisanja. Bodrijarovskim rečnikom ulazimo u prostore simulakruma i simulacije u kojima je postalo sve teže razlikovati zbilju od fiktivne realnosti. Ova složenost i mnogostruko posredovanje u savremenom prostoru medija se svakako od strane vladajućih partija zloputrebljava kako bi se stvorila konfuzija među građanima i stvorilo jedno polje besmisla strategijama zbunjivanja naroda.

O(be)smišljavanje akcije

Želimo pokazati da upravo zbog ovog složenog lančanog sistema može delovati da se protesti i bilo koje drugo javno izražavanje neslaganja danas nastoji obesmisliti, imajući u vidu da njihovi nosioci  ne uspevaju uvek da ostvare sopstvene ciljeve. Ipak, želimo pokazati da uloga koju oni imaju u našem političkom svetu i te kako je smislena i može da ostvari svoju funkciju, kroz pozitivnu ulogu savremenih medija, iako se sistemski radi na njihovom obismešljavanju.

Pokazalo se da je među narodom koji koristi onlajn portale te se preko njih informiše o nekim temema (na primer protestima) lakše stvoriti konfuziju i tako obesmisliti političke ciljeve za koji su se eventualno spremni boriti,  nego poljuljati njihova fundamentalna i tvrdokorna uverenja.[v] Obesmišljavanje političkog delovanja se postiže svojevrsnom antipropagadom, unošenjem informacionog nereda u medijski prosotor.

Neki od načina na koji dominantni vladajući sloj obesmišljava proteste i druge vidove opozicionog javnog govora su:

  1. Diskreditovanjem aktera protesta;
  2. Pokazivanjem besmisla i nemogućnosti ostvarenja ciljeva aktera i samog protesta;
  3. Antipropagandom, stvaranjem konfuzije u javnom prostoru informisanja
  4. Starim, ali proverenim načinom kupovine socijalnog mira, ili davanjem mrvica nezadovoljnim građanima, da zaborave da su suštinski želeli hleba. Ili narodski rečeno: „hleba i igara“ kako bi se skrenuo fokus sa političkih ciljeva.

Možemo i sami analizirati neke primere iz naših skorijih dešavanja.

Ako ste nezadovoljni sa vama nešto nije u redu

Trenutno su veoma aktualni takozvani eko-protesti koji su usmereni na različite tema. Možemo da pronađemo neke stranice na Fejsbuku, poput „Sačuvajmo šume Fruške gore“, „Odbranimo reke Stare planine“, „Sačuvajmo prirodu“, „Eko straža“, i dr.

Pored toga, nekoliko zvaničnih protesta se do sada odigralo u to ime. Prvi veliki protest se odigrao u aprilu 2021. u Beogradu, a drugi u septembru iste godine.

Ono što smo od strane trenutne vlasti mogli naći kao odgovor na okupljanje nezadovoljnih građana, između ostalog i premijerke naše države, jeste kako se građani bave ekologijom jer „nemaju pametnija posla“ insinuirajući da građani u Srbiji imaju toliko visok životni standard i tako kvalitetno žive, da imaju viška vremena i nemaju važnije prioritete nego da se bave ekologijom. Postavila je i pitanje zašto se građani nisu bavili ovim pitanjima pre osam godina, nego baš sada kada su oni na vlasti (možda zato što je tada postojalo minimalno poverenje u institucije i što priroda i osnovni resursi nisu bili toliko ugroženi). Studija pokazuje da nepoverenje u tradicionalne medije i institucije jača sa dolaskom SNS na vlast.[vi]

Ovaj argument je iz perspektive onih koji protestuju dvostruko nevažeći:

  1. Građani se za sada u Srbiji bore za golo preživljavanje, imajući u vidu da su osnovni resursi za život postali ugroženi, kao što su: čista pijaća voda, hrana koja se uzgaja u zagađenim područjima i vazduh koji je sve zagađeniji u velikim gradovima i predelima u kojima se otvaraju firme. Tu su i reke i vode koje sve više presušuju i koje su sve prljavije.
  2. Sve i da se građani bore za bolji kvalitet života, a ne resurse za puko preživljavanje, treba ih u tome podržati. Vlast nastoji obesmisliti ideju da treba raditi na boljim uslovima, jer će vas potom u javnom prostoru proglasiti za „lažne elitiste“ „kvazi intelektualce“ itd, iako se iza ovih termina kojima se manipuliše kriju uglavnom vrlo jasni i jednostavni ciljevi – reč je o vodi koju svi pijemo, vazduhu koji svi dišemo, zajedničkom prostoru života.

Iako se sistemski radi na tome da se ovi protesti obesmisle, treba imati u vidu da su oni u svojoj suštini sve smisleniji i potrebniji nego ikad, jer se njihovi nosioci ne bore samo za partikularne interese (iako možda ima i takvih), nego za nešto što je opšte i javno dobro.

Pokušavaju se diskreditovati akteri kao: „elitisti“, lažni intelektualci, konformisti  i dr. Takođe su i nosioce pokreta poput Aleksanda Jovanovića Ćute pokušali diskreditovati dovođenjem u vezu sa istaknutim akterima vladajuće stranke. Na delu je dakako i stari, ali proveren argumentum ad hominem.

Ciljevi protesta se takođe dovode u pitanje, te se nastoji pokazati da se gradualno preuveličava značaj ciljeva za koji se akteri bore i da situacija nije toliko alarmantna kako se u javnosti to predstavlja.

Pokazuje se da šta god uradili i kakve god ciljeve nosioci protesta imali, oni ne mogu biti ostvareni jer su ugovori sa različitim kompanijama poput Rio Tinta, već potpisani, dakle, „stvar je već rešena“ te se insistira na nemoći pokreta i besmislu njihovog angažovanja.

Stvara se konfuzija u javnom prostoru delovanja u kojem se mešaju različite vesti, fotografije i informacije.

U opštoj konfuziji se nastoji sve biše obesmisliti bilo koji vid političke akcije, te pokazati kako to čine samoljubivi elitisti koji su u manjini, zbog partikularnih interesa, iako se zaboravlja i stavlja u drugi plan da je ovde na delu jedna borba za opšte dobro.

Krivi smo mi

Drugi primer sa naših prostora koji možemo analizirati jesu protesti koji su se održali 2017. godine ispred Doma Narodne Skupštine u Beogradu, predvođeni neformalnom grupom, mahom studenata „Protiv diktature“. Ovi protesti organizovani su spontano, nisu bili najavljeni, a ubrzo im se pridružila i veća grupa ljudi iz različitih gradova i delova Srbije.

Iako nikad nije ustanovljeno ko su tačno bili predvodnici i organozatori ovih protesta, najverovatnije je reč o spontanoj organizaciji nezadovoljnih studenata i građana koji su želeli da izraze svoje nezadovoljstvo načinom na koji su se održali izbori i svoje neslaganje sa politikom novog predsednika.

Način na koji su se ovi protesti nastojali diskreditovati kroz medijie su razni.

Jedan od načina je bio pokušaj da se neutralni protesti oboje i povežu sa opozicijom, koja je izgubila u velikoj meri svaki kredibilitet koji je imala ranije u narodu. Nastojalo se pokazati da nije reč o većini nezadovoljnih građana, nego o manjinskoj opoziciji koja je „nahuškala“ studente.

Drugi način je bio pokušaj da se pokaže da su studenti koji su učestvovali u protestima „nasilna“ manjina. Iako su protesti nastali kao spontano okupljanje građana, koje po zakonu ne mora biti prijavljeno, MUP je podneo desetine prekršajnih prijava protiv studenata koji su bili glasniji ili se isticali u masi. Najveći broj ovih optužbi je vremenom odbačen.

Slično okupljanje studenata protiv diktature se odigralo i u julu 2020. godine i tada su se studenti nastojali označiti kao „nasilna manjina“ i degradirati navodnim „upadima“ u skupštinu, iako se vremenom pokazalo da su ti upadi bili iscenirani od strane botova vladajuće partije. Ova taktika obesmišljavanja je bila prisutna kada se pokušalo nametnuti da su studenti „nasilno upali“ u zgradu Rektorata kada se donosila odluka o kredibilnosti doktorata istaknutog ministra.

Vidimo da su u pitanju različiti događaji, ali isti patern – obesmisliti akciju tako što će se okriviti grupe poput studenata ili drugi nezadovoljni građani, tako što će se teretiti za prekršaje koji su unapred već bili iscenirani.

Na konstataciju novinara da je jako puno ljudi nezadovoljno i da već dugo protesti traju i s vremena na vreme samoniklo se javljaju različiti pokreti, predsednik je izjavio da će akterima „napraviti park za nezadovoljne pa neka šetaju koliko hoće“. Ovo je još jedan od načina da se potreba za izražavanjem nezadovoljstva i poziva da se pregovara i vodi dijalog u potpunosti obesmisle.

Poruka je jasna, ako su akteri protesta agresivni biće kažnjen i razapeti na medijski krst, a ako žele mirne proteste niko ih neće čuti, niko neće biti tu da sasluša njihove zahteve, oni će se vremenom umoriti, moraće da krenu za porodicom, studijama, obavezama, te će njihovi ciljevi ostati zauvek neostvareni, jer su u startu bili neostvarivi. U pozadini svega stoji jedna nespremnost da se stupi u dijalog i uzmu u razmatranje zahtevi onih koji su nezadovoljni.

Još jedna od činjenica koja pokazuje obesmišljavanje celog procesa je činjenica da većinu ovih pobuna javni medijski servis nije prenosio, već samo pojedini alternativni mediji koji nisu dostupni svim građanima, posebno onim iz starije populacije.

Iako se radi na celokupnom procesu „guranja mase“ u apatiju pokazalo se da društvene mreže i angažovanje imaju i te kakvu moć.

 

Tamni vilajet medija

Možda najbolji primer toga je okupljanje  pristalica predsednika Donalda Trampa u Vašingtonu 2020. zbog navodne izborne prevare u danu kada se američki Kongres sastaje da potvrdi pobedu demokrate Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u novembru. Tramp je poznat po svom uticaju na društvenim mrežama, i slagali se ili ne sa njegovom politikom, njegovi stavovi su kao eho odzvanjali alternativnim medijima poput Tvitera i Fejsbuka. Uticaj ovih medija se pokazao kada je nalog Donalda Trampa na Tviteru trajno  suspendovan, posle upada njegovih pristalica u zgradu Kongresa, nakon čega je on izgubio moć komunikacije i koordiranjanja nad velikim delom svojih pristalica.

Još jedan od načina da se obesmisli bilo kakvo delanje jeste da se stvara konfuzija oko „svaljivanja“ odgovornosti i pitanja o kredibilitetu onih koji vode proteste, te umesto akcije mi ostajemo zapitani posle bilo kog od ovih događaja da li je reč o nameštaljci koja ima za cilj da diskredituje vođe protesta i njihove ideje, ili treba da prosto prihvatimo da svaki protest iako miran može da se završi  nasiljem, imajući u vidu da je često vođen nezadovoljstvom i sublimiranom agresijom građana.

Mi smo ovde u tekstu naveli samo neke od skorijih i upečatljivih primera. Sigurna sam da svako do nas, bio akter ili posmatrač nekih protesta može da nađe još mnogo ovakvih primera, i da oseti način na koji su njegove namere mogle biti izvrnute i diskreditovane u određenom medijskom prostoru.

Šalje se poruka odustanite! jer je svakako sve besmisleno. Reč je o tamnom vilajetu za nezadovoljne: ako protestuju neće postići ništa, ako sede kod kuće neće postići ništa.

 

Staro Dekartovo pravilo – imaj hrabrosti da se služiš sopstvenim razumom

Iako nam u celoj ovoj refleksiji deluje da je Markuze u svojoj davnoj dijagnizi zaista bio u pravu, pokazujući da se vremenom kroz mnoštvo samoniklih procesa sublimirani nagon i nezadovoljstvo troši (na šta vladajuća partija i računa), kako kroz šetnju ulicama tako i kroz kritezerstvo na društvenim mrežama, ipak u celom postupku obesmišljavanja treba izabrati onaj put koji će biti u skladu sa našom ličnom savešću, jer se interesi svakako vremenom troše i menjanju.

Za kraj, ako se šalje poruka da je svaki vid političke akcije besmislen, treba postaviti pitanje nije li nečinjenje ničega još besmislenije od izažavanja sopstvenog nezadovoljstva ako u celom postupku nihilizacije uopšte može da postoji neka gradacija?! Ili, nije li najsmisleniji ići za sopstvenim uverenjima i ciljevima ako, gde god da krenemo, već nemamo šta više da izgubimo? Dok koračamo ulicama nezadovoljni, ili pišemo tvitove iz sopstvenih uverenja uz ranu jutarnju kafu, treba da nam bude jasno: kakve god se informacije vrtele u sajber prostoru oko nas, dok smo svesni dubine ciljeva za kojima idemo, one će služiti tome preispitamo svoje stavove, kako bi se oni promenili ili još više učvrstili u svojoj osnovi.

 

 

 

 

 

 

[i]https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/protest

[ii] Petrović, D. (2018). Upotreba digitalnih platformi za potrebe političke propagande: slučaj lažne Fejsbuk stranice protesta Protiv diktature. CM Komunikacija i mediji, 13(44), 1-30, ovde. 10.

[iii] (Petrović 2018: 8)

[iv] Detaljnije u delu: Ruso (1892) Ž. Ž Društveni ugovor : Ili principi političkog prava , Beograd: Knjižara V. Valožića.

[v] Više o tome: Kastels, M. (2014). Moć komunikacija. Beograd: Clio.

[vi] (Petrović 2018: 19)

Predhodni članakIntervju sa Restović Tončijem
Sledeći članakVečeras webinar: DEMOKRATIJA I MEDIJI U VREME PANDEMIJE
Rođena 02.06.1992. u Aranđelovcu. Diplomirala i masterirala na Odseku za Filozofiju u Novom Sadu. Trenutno radi kao asistent i pohađa doktorske studije na istoimenom Odseku. Uža polja interesovanja su joj fenomenologija, praktička filozofija, estetika i poetika. Boravila je u Gracu na istraživanju za fenomenologiju i interdiciplinarne studije. Članica je evropskog društva koje se bavi izučavanjem žena u fenomenologiji (The Society for the Study of Women in Phenomenology). Oduvek je zanima humanizam i spoj filozofije u teoriji i praksi. Još kao đak je vodila Prosefest i bavila se retorikom, na studijama bila članica i predsednica Studentskog Parlamenta FFUNS-a, i učesnik mnogobrojnih studentskih akcija, dok trenutno nalazi načine da se pored naučnog rada izrazi kroz kraće eseje i tekstove. Zanima je angažovana misao, angažovana reč i delo. Dobitnica nekolicine nagrada i pisac nekolicine radova, prikaza i prevoda.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here