Nušić i mi

0
284

NUŠIĆ I MI 

 

Povodom godišnjice rođenja slavnog pisca (20. oktobar 1864, Beograd)

 

– Deco, francuskom jeziku treba da poklonite naročitu pažnju. On vam nije neophodno potreban ako će, recimo, ko od vas biti ministar spoljnih poslova, ali ako ko ima ambiciju da bude portir u hotelu, onda znajte da bez francuskog jezika to ne možete biti.

Branislav Nušić, Autobiografija, 1924.

 

Čitajući ovaj kratki odlomak, po ko zna koji put možemo samo da se zagrcnemo, a onda sablaznimo i na kraju postiđeno zaključimo kako je Alkibijad Nuša, rođen davne 1864. godine zapravo, naš savremenik. Umetnik koji je apsolutno i nesumnjivo nadživeo svoju epohu. U njegovim tekstovima, pre svega komedijama, pronaći ćemo još sijaset sličnih primera, pred čijom ćemo aktuelnošću, bilo kao gledaoci u pozorištu, bilo kao čitaoci njegovih knjiga, ostati potpuno zabezeknuti. I da. Tu nam se sada prosto nameće pitanje. Da li to onda znači da je Nušić veliki pisac ili se mi kao društvo u prethodnih stotinak godina nismo baš mnogo pomerili?

Iako nam zakoni dramaturgije nalažu da do odgovora na ovo pitanje treba da dođemo postepeno i da ga onda u zaključku slavodobitno obznanimo i poentiramo na samom kraju, mi radije ne bismo krenuli tim putem. Zašto? Pa, zato što je odgovor toliko očigledan da se sam nameće i nema ga smisla dalje odlagati. Da, Branislav Nušić jeste veliki pisac, u to nema nikakve sumnje, i da, činjenica je da mi kao zajednica nismo mnogo uznapredovali od dvadesetih godina prošlog veka. Štaviše, na nekoliko primera iz Nušićevih komada zaključujemo da smo, možda, čak pomalo i nazadovali. Pa zar nam iz ove današnje perspektive afera Živke ministarke, zbog koje je njen muž Sima prinuđen da podnese ostavku u Vladi, ne deluje potpuno bezazleno i nevino? Nije li Jevremova politička borba u Narodnom poslaniku potpuno čedna u poređenju sa današnjim predizbornim radnjama stranaka koje se bore za vlast, naročito po varošicama u kakvoj se i dešava radnja ove komedije? A siroti Jerotije iz Sumnjivog lica u poslednjih se trideset godina toliko multiplifikovao i razmileo po Srbiji da nam onaj Nušićev sada deluje gotovo romantično. Sve u svemu, kao Razum i osećajnost iz perspektive Velikog inkvizitora.

U prethodnom periodu, ovo društvo je potreslo nekoliko neuporedivo ozbiljnijih skandala koji su doveli u vezu najviše državne funkcionere s različitim oblicima korupcije i nezakonitog delovanja, pa nikome od njih nije palo na pamet da se povede za primerom Živkinog muža Sime i skoro je nemoguće setiti se kada je neki ministar kod nas otišao sa funkcije pod pritiskom javnosti. U lične razloge i moralne vertikale bolje da i ne zalazimo ovaj put. Vrlo je, zapravo, sramotno što većina nas u tome ne vidi ništa naročito i što smo kao društvo pristali na amputaciju odgovornosti, neprekidni festival bahatosti  i ustoličavanje teškog bašibozuka kao norme.

Zanimljivo bi bilo pretpostaviti kako bi se, na primer, Gospođa ministarka završila da je Branislav Nušić zaista naš savremenik.  Siminom ostavkom definitivno ne bi, previše bi bilo neuverljivo, a Živkin zet Čeda, kao „uzbunjivač“ bi morao da izvuče najdeblji kraj i da zaista završi u Ivanjici gajeći krompir. Nušić bi pisao da je živ i o onim Jevremima i Jerotijima koji boreći se i radeći za vlast, kupuju podršku, prete, ucenjuju, broje sigurne i kapilarne glasove i love sva ona sumnjiva lica koja se usuđuju da ne podržavaju vladajući poredak. Bile bi to iste uloge, iste naravi, ali značajno usavršenih performansi. Srpski terminatori poslednje generacije. Tatjana Mandić Rigonat je 2013. godine u beogradskom pozorištu Boško Buha postavila Gospođu ministarku i tim povodom između ostalog zapisala:

„Vreme u kojem živim pozvalo me je da ga mislim kroz Nušića, kroz njegovo ljuto duhovito komediografsko pero. Njegovi likovi nisu bezazleni, i kad im se smejem, ja ih se plašim. Odavno su se razmileli svuda oko mene, skrojili društvo po sopstvenoj meri, pa se oni danas nama smeju.“

Ali šta je tu zapravo suština i šta to Nušićeve likove čini tako vitalnim? Od čega to hronično pati naše društvo da se izlečenju ne vidi kraj ni nakon celog jednog, vrlo turbulentnog veka? Da li je to kretenizam? Ne… Strobizam? To nikako, ne… Eskapizam? Hm, zanimljivo, ali ne… Fašizam? Ne, ali ovo je već blizu… Primitivizam? Tako je, primitivizam! Upravo je primitivizam spiritus movens većine Nušićevih likova i ona naša tajna veza sa prošlim vremenima. Razni „izmi“ su se ovde smenjivali, kapitalizam, komunizam, nacionalizam, postmodernizam… ali primitivizam je uvek tu, neizostavno tu sa nama i u nama. Neotuđiv kao duša. Kao usud koji kroji našu dramu, koja nikako nije komedija, jer tu više nema ničeg smešnog. Možda još samo Nušić.

 

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here