Šestog maja konačno se dogodilo dugo očekivano obraćanje novog-starog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Deo srpske javnosti sklon ironiji kao da se uplašio zbog toga što Vučić odlaže obraćanje naciji za sedam dana. Obraćanja javnosti su toliko česta i onda kad treba i kad ne treba, da su u poslednjih deset godina vladavine SNSa svedena na normalnost. Kada ih nema, ili kada se odlažu, kao da se iza brega nešto valja.
A valjalo se, ali ne iza brega već iza vrata kancelara u Berlinu. Vučić nakon razgovora sa kancelarom Nemačke Olafom Šolcom i ministarkom spoljnih poslova Analenom Berbok nije krio da je pod ogromnim pristiscima da Srbija uvede sankcije Rusiji. S druge strane, evropski zvaničnici, poput šefa Delegacije EU u Srbiji Emanuela Žiofrea, tvrde da imaju razumevanja za tradiciju srpsko-ruskih odnosa i energetsku zavisnost od Ruske federacije. Ali pored toga, insistiraju na tome da Srbija mora zauzeti stranu, jer je sukob u Ukrajini prekretnica za čitavu Evropu. O stavovima novog američkog ambasadora Hila u Srbiji, da i ne govorimo.
Međutim, 27. aprila Vladimir Putin je jednom svojom izjavom uzburkao strasti svesrdnih putinofila u Srbiji. Na sastanku sa generalnim sekretarom UN Antonijom Guterešom, rekao je da su Donjecka i Luganska Narodna Republika postale nezavisne na osnovu presedana Međunarodnog suda pravde, prilikom odlučivanja o nezavisnosti Kosova. Izjava je stvorila buru reakcija i bila protumačena kao zabijanje noža u leđa od strane ruske braće. Ona je delom iskazana i na sutrašnjim naslovnicama prorežimskih tabloida. Na trenutak se srpska javnost osetila izdanom, ali i otrežnjenom nečim što je sasvim prirodno u međunarodnim odnosima: velike sile primarno gledaju sopstvene interese, čak i onda kada tobože brane prava malih naroda i država.
Možda bi takvih reakcija bilo manje kada bi pokušali da se prisetimo i naučimo nešto iz sopstvene istorije. Nije prošlo tako puno vremena od jednog događaja koji, doduše deo nekog drugog konteksta i vremena, sadrži određene sličnosti sa vremenom u kom živimo. Događaji se ne poklapaju u potpunosti, ali se tiču srpsko – ruskih odnosa, krize na Istoku Evrope i tadašnjih odnosa velikih sila.
Istok Evrope je kao i danas bio u fokusu evropske javnosti 1875. godine. Hercegovačkim ustankom započeo je konačni kraj posrnule Osmanske Imperije i njenog uticaja na zapadne delove Balkana. Slabljenje Osmanlija svakako započinje mnogo ranije, ali je Istočna kriza značajna barem iz jednog razloga. Velike sile, svesne slabosti Osmanlija, su se kroz podršku porobljenim balkanskim narodima počele nadmetati za buduće sfere uticaja, tobože štiteći prava malih naroda i podržavajući ih u želji za slobodom. Krajnji cilj podrške je bio njihov jači upliv na Balkan.
Istoričarka Mari-Žanin Čalić u svojoj studiji Istorija Jugoslavije u 20. veku govori da se kao glavni suparnici oko nasleđa Osmanskog carstva na Balkanu pojavljuju Austrougarska i Rusija. Ruskog cara vodili su strateški interesi, pre svega kontrola Bosforskog moreuza, ali i ekonomski motivi. Takođe mu je bilo stalo do panslovenske solidarnosti s pravoslavnim hrišćanima. Za austrijskog cara Franca Jozefa podela Osmanske teritorije, posle poraza u Italiji 1859. i protiv Pruske 1866. godine, takođe je bila više od pitanja lične časti: trebalo je okupirati Bosnu i Hercegovinu da bi se bolje zaštitile pomorske baze u Dalmaciji, ili da bi se odatle moglo napredovati dalje ka jugu.[1]
Zanimljivo je uočiti određene fenomene i mehanizme delovanja velikih sila, kako na Istoku, tako i na Zapadu, koji uprkos protoku vremena, imaju određene kontinuitete politika. Pogledajmo zbivanja na Istoku Evrope od 24. februara 2022. Južni deo Ukrajine izlazi na Azovsko i Crno more. Marijupolj, grad koji je postao svetski poznat po stradanju, glavna je luka na Azovskom moru. Poluostrvo Krim koje je pod ruskom kontrolom već nekoliko godina izlazi na Crno more. Očigledno je da Rusi kao barem jedan od ciljeva u ovom ratu sa Ukrajinom, imaju odsecanje ostatka Ukrajine od izlaza na Crno i Azovsko more. Otuda žestoki napadi na Hersonsku oblast i jedini preostali veliki grad na Crnom moru koji nije odsečen – Odesu. A kontrola Azovskog i Crnog mora bi značila i potencijalnu težnju ka jačem pritisku na kontrolu Bosforskog moreuza koji je prolaz na topla mora.
Na početku rata u Ukrajini i sveopštoj panici koja je razumljivo zahvatila evropske narode, počelo se govoriti o mogućem prenošenju sukoba na ostale delove Evrope. Kao blisko i trusno područje u fokus je dospeo Balkan. Konkretno, Bosna i Hercegovina i Kosovo. Ako Austrougarsku iz 1875. posmatramo kroz perspektivu današnje Evropske unije i u okviru nje naročito Nemačku i Austriju kao važne ekonomske i političke faktore, uviđamo kontinuitet da se Bosna i Hercegovina celovito stavi pod okrilje i sferu njihovog uticaja. Osnovna ideja uticaja Austrije i Nemačke na Bosnu i Hercegovinu je oslabiti srpski uticaj u toj zemlji. Nije slučajno što je novi visoki predstavnik u BiH Nemac Kristijan Šmit. Zanimljivo je da je od 8 dosadašnjih visokih predstavnika u BiH polovina njih iz Austrije i Nemačke: Volfgang Petrič, Kristijan Švarc-Šiling, Valentin Incko i Kristijan Šmit.
Austrougarski prodor ka Bosni i Hercegovini je gušio tendencije Srbije za formiranjem jedne veće države koja bi okupljala sve, ili većinu Srba u istoj. Time bi potencijalno jačao južnoslovenski sentiment i kod onih Slovena koji su bili deo Austrougarske, što bi moglo destabilizovati Monarhiju. Jedan od razloga pokretanja rata Srba i Crnogoraca protiv Turaka 1876. godine potaknutog Hercegovačkim ustankom, jeste bio i prisajedinjenje Srbije i Crne Gore i stvaranje velike zajedničke države kojoj bi pripala i Bosna i Hercegovina. Takve tendencije nisu odgovarale ne samo Austrougarskoj, nego ni Ruskoj carevini, koja je želela slabiji Balkan radi lakše kontrole, ali je tendencije ujedinjenja podržavala kao deo politike otpora prema nadiranju Austrougarske na Balkan. Tako su Rusi igrali dvostruku igru, što će se kasnije i potvrditi.
Danas nema tendencija za ujedinjenjem balkanskih naroda kao u tom periodu. Međutim, postoji jedna ideja koja nikako nije mrtva, štaviše od kraja ratova za jugoslovensko nasleđe možda i najživlja. To je ideja takozvanog srpskog sveta, toliko puta izrečena od rukovodećih političara u Srbiji, poput Aleksandra Vulina. Ideja je kopija ruskog sveta, stvaranja jače sfere uticaja Ruske federacije na područja za koje Rusija smatra da joj kulturno-istorijski pripadaju. To živo vidimo na primeru rata u Ukrajini. Srpski svet oslikava želju za ekonomskom i političkom, pa i kulturnom sferom uticaja Srbije i Beograda na teritorije koje su izvan Srbije, a na kojima žive Srbi. U prvom redu se to odnosi na Crnu Goru, Republiku Srpsku u okviru BiH, Kosovo i Metohiju i delom na Hrvatsku.
Kao i u periodu Istočne krize tako i danas, Srbija je verovala da je sfera uticaja na okolne teritorije u kojima žive Srbi moguća upravo pod okriljem zaštite Rusije kao velike sile. Barem se doskora u to verovalo. Osim toga, okretanje ka Rusiji od strane Srbije se tumači i kao vid otpora usmeren prema EU, kojoj svakako nije u interesu jačanje srpske sfere uticaja na Balkanu. Ali ono što se ne problematizuje, jeste da sfera srpskog uticaja na Balkan ne odgovara ni Rusiji, koja bi samo da izvrši uticaj na Balkan preko Srbije i Republike Srpske. Drugim rečima, Rusija bi da bije bitku sa Zapadom preko Balkana, kao što bije bitku sa Zapadom preko Ukrajine.
Ruska carevina u vreme Istočne krize ulazi u rat sa umirućom Osmanskom imperijom, tobože radi oslobađanja bratskih balkanskih naroda i pravoslavnih hrišćana (svaka sličnost sa kasnijim narativima je namerna), ali su posredi daleko krupnije igre. Kao i u slučaju Austrougarske, Ruska carevina u rat ulazi radi toga što je prethodno u Krimskim ratovima izgubila delove teritorija, te joj je bilo neophodno da na nekom drugom mestu sebe potvrdi kao veliku silu. Ruska carevina je ujedno bila potrebna Srbiji i Crnoj Gori kako bi u savezu porazili Turke i oslobodili Bosnu i Hercegovinu, koja bi postala delom jedne veće, zajedničke države u kojoj dominiraju Srbi.
Jedan događaj će ipak promeniti sve. Nekoliko dana nakon objave rata Turskoj 26. juna 1876. od strane Srbije i Crne Gore, u današnjoj Češkoj u dvorcu Rajhštat, dolazi do sastanka između predstavnika Austrougarske i Rusije na najvišem nivou: Ruski car Aleksandar II i austrijski Franjo Josif. Prema Vladimiru Ćoroviću, tom prilikom bilo je ugovoreno da se očuva celokupnost Srbije i Crne Gore ako budu poražene, a u slučaju pobede, obe bi zemlje imale dobiti neke pogranične srezove u Bosni i Hercegovini, dok bi ostalu Bosnu radi koje su Srbi ušli u neravnu borbu sa Turcima, imala da posedne sama Austrougarska.[2]
Dogovor Rusa sa Austrougarima najviše je naštetio Srbiji i njenim interesima. Na neki način, Rusi su prevarili Srbe da u rat ulaze radi oslobađanja Bosne i Hercegovine i stavljanja iste pod kontrolu Srbije i Crne Gore. Ta izdaja će biti potvrđena San Stefanskim ugovorom, koji je označio kraj Istočne krize.
Ulogu Bosne i Hercegovine tada, danas bi moglo imati Kosovo i Metohija. Srbija i dalje smatra da je Kosovo i Metohija neodvojivi deo teritorije Srbije, te da Ruska federacija kao velika sila štiti interese Srbije pred međunarodnim institucijama. Za većinu zemalja članica EU Kosovo je nezavisna zemlja sa perspektivom članstva u EU i NATO. Međutim, kao što je i tada imala interes da, zarad odricanja od podrške prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Srbiji, dobije deo teritorija koji je izgubila Krimskim ratom (Južnu Besarabiju i luku Batumi na Crnom Moru), Ruska federacija je očigledno i sada spremna da se odrekne pravno-političke zaštite Kosova i Metohije zarad nekih teritorija. Danas ulogu tih teritorija imaju Luganjsk, Donjeck, Krim i osvojeni južni delovi Ukrajine. Zato nas ne treba iznenaditi ako se rat u Ukrajini završi tako što će se osvojene teritorije koje su do 24. februara 2022. pripadale Ukrajini zvanično pripojiti Ruskoj federaciji, a da se tome na Zapadu značajnije niko ne usprotivi.
Tog 19. februara 1878, mirovnim sporazumom u San Stefanu, formirana je Velika Bugarska na iznenađenje srpske strane, koja je očekivala rusku podršku u formiranju veće srpske teritorije. U okvire Velike Bugarske ulazila je čitava današnja Makedonija, delovi Albanije do Drima, skoro čitavo Kosovo i Metohija, osim današnjeg Severa Kosova, i delovi takozvane Stare Srbije, sa sve Pirotom i Vranjem. Velikom Bugarskom je Ruska carevina želela da ostvari primarno sopstveni interes stvaranja tampon zone ka Austriji, koja je već jasno stavila do znanja da želi da prodre dublje na Balkan i dalje na jug. Velika Bugarska je bila garant sigurnosti ruskog ratnog cilja: Bosforskog moreuza. Srbija je tako prepuštena Austrougarskoj na milost i nemilost. Kako navodi Ćorović, Sanstefanski ugovor je uvredio i zaboleo sve Srbe, tim više što udar nije dolazio od dušmanina, nego od strane kojoj se prilazilo sa neograničenim poverenjem.[3] Nekako se čini da nam se u ovom smislu istorija danas ponavlja.
Sanstefanski ugovor ipak nije stupio na snagu zbog protivljenja drugih velikih sila, pre svega Engleske i Austrije. Odgovor na Sanstefanski mir je bio Berlinski kongres iste godine (Berlin kao da je sudbinski vezan za srpske političke zaokrete). Srpska strana je i tu strahovala, znajući da Englezi vode anti-rusku i pro-tursku politiku. Planovi Austrije o širenju na jug su već bili jasni, pa im Velika Bugarska nije odgovarala. Na kraju, Srbija se usled ruske izdaje na Sanstefanskom miru okrenula Austriji i Zapadu, ali nevoljno. Drugi izlaz nije imala. Ostala je bez mogućnosti da u potpunosti ostvari sopstvene ciljeve: jačanje i stvaranje jedne veće teritorije na Balkanu na kojoj dominiraju Srbi. Srbiji su na Kongresu dati nečekivano mali delovi teritorije. Bosna i Hercegovna, kao glavni plen Srbije u ratovima u periodu Istočne krize, je anektirana od strane Austrije i ne samo to: anektiran je i Sandžak, kako bi Srbija i Crna Gora teritorijalno postale razdvojene. Tako su dve države, formalno pobednice u ratovima na Balkanu, zapravo postale najveće gubitnice, usled prevashodnih interesa velikih sila.
Čini se da se srpsko rukovodstvo danas nalazi pred sličnom dilemom. Naime, prisila od strane Zapada da se Rusiji uvedu sankcije i Putinova izjava o Kosovu i Metohiji, kao i nakon Sanstefanskog mira, mogu naterati Srbiju da se nevoljno okrene ka Zapadu, odnosno ka EU. Ali ako se neki istorijski fenomeni mogu posmatrati kao kontinuumi, Srbija od toga neće imati značajnije koristi, eventualno neke zanemarljive političke ustupke. Njen primarni cilj, očuvanje Kosova i Metohije u svojim granicama, neće biti ostvaren. Da ne govorimo o stvaranju bilo kakve veće teritorije na kojoj dominantno žive Srbi. Tako možemo zaključiti da ovoga puta Aleksandar Vučić govori nešto što nije daleko od istine i što je plod jednog dužeg istorijskog perioda lutanja i gubitka političkog i društvenog kompasa. Srbija zaista nema izbora, a šta god da izabere, za sebe lično neće izvući značajniju političku korist. Kao niti u periodu Istočne krize od 1875. do 1878 godine.
Reference:
[1] Čalić, Mari-Žanin, (2013), Istorija Jugoslavije u 20 . veku, Beograd: Klio, str. 51
[2] Ćorović, Vladimir, (1989), Istorija Jugoslavije, Beograd: Prosveta, str. 528
[3] Isto. Str. 529
