Neoliberalizam i radnička prava u Srbiji
Kulturna hegemonija, kako ju je definisao Gramši, odnosi se na dominaciju postignutu ideološkim i kulturnim sredstvima. Termin podrazumeva sposobnost grupe ljudi, odnosno vladajuće klase, da drže moć nad društvenim institucijama, a samim tim i da usmerava vrednosti, norme, ideje, pogled na svet i ponašanje ostatka društva. Time vladajuća klasa oslobođena opozicije može slobodno da nametne sopstvene ideje kao neupitne. Paradoksalno, ovu lekciju Antonija Gramšija najbolje su naučili i upotrebili ideolozi neoliberalizma. Zato nam se, ono što je šezdesetih godina prošlog veka izgledalo kao ekstremistička propaganda šačice tržišnih fundamentalista, predstavlja kao nezamenljivo i jedino moguće rešenje. Posle uspešnog eksperimenta u Čileu 1973, gde je na vlast instaliranu uz pomoć fašističkih tenkova diktatora Pinočea, plaćenu sa 30 hiljada ljudskih života, neoliberalizam se padom Berinskog zida i rušenjem „realno postojećeg socijalizma“ proširio planetom, kao „nezamenjljivi i jedino mogući sistem“ novog unipolarnog sveta. One države i društva koja su po neoliberalnoj teoriji neprilagođena sistemu moraju proći kroz period tzv „tranzicije“ i „strukturalnog prilagođavanja“ u kome se društvo transformiše ka poželjnom obrascu. Ovaj proces tranzicije praćen je osiromašenjem i gubitkom ljudskih prava najširih slojeva stanovništva. Prava na sindikalno organizovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, na obrazovanje i krov nad glavom ukidaju se kroz procese privatizacije, deregulacije i fleksbilizacije tržišta rada. Pravo na rad kao jedno od osnovnih ljudskih prava postaje moneta za potkusurivanje i instrument kontrole vladajuće klase nad radničkom.
Večna tranzicija
U Srbiji se tranzicija iz jednog društvenoekonomskog sistema u drugi dogodila krajem osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih godina. Period posle 2000. do danas je u suštini samo kontinuitet one politike i onih procesa koji su se dešavali u predvečerje razbijanja Jugoslavije i za vreme vladavine Sobodana Miloševića. Razlika je u tome što je ovaj proces devedesetih bio prilično usporen zbog ratova i sankcija ali i dalje je vodio u tom smeru. Posle 5. oktobra 2000. proces je ubrzan, a funkcionisanje kapitalizma tada uspostavljenog suštinski je normalno stanje periferne kapitalističke ekonomije. Proces čija je aktuelna faza započeta početkom ovog veka još uvek je aktuelan i on se neće menjati u bitnom smislu, nikakve dalje tranzicije neće biti. Drugim rečima, proces tranzicije u Srbiji trajaće i koliko globalni kapitalizam. Srbija je došla do stadijuma kapitalizma koji joj je u globalnom sistemu namenjen.
Radno zakonodavstvo, privatizacija društvene svojine i ukidanje radničkih prava su tri ključna faktora koji su doveli do političke i ekonomske situacije u kojoj se danas Srbija nalazi.
Zakonodavstvo protiv radničke klase
Set zakona iz oblasti radnog prava menjao se tri puta u period od 20 godina (2002-2022 godine). U oblasti radnog zakonodavstva u Srbiji je već 2001. godine došlo do značajnih izmena donošenjem novog Zakona o radu, koji je pratio trend liberalizacije po uzoru na druge tranzicione zemlje. Suština liberalizacije radnog zakonodavstva društava u tranziciji, svodi se na smanjenje i ukidanje već dostignutih radnih prava, zatim potpunu marginalizaciju sindikata i blokadu njihove borbe i praktično ukidanje bilo kakve vrste socijalnog dijaloga. Sledstveno tome, na udaru su kolektivno pregovaranje. Sindikat koji je u do 2001. imao ključnu ulogu u sklapanju kolektivnih ugovora više nije akter u pregovorima, već nastupa individualizacija u kojoj radnik samostalno pregovara sa poslodavcem i samim tim ne može da se izbori za dostojanstvene i bezbedne uslove rada. Posledica toga je višestruko povećan broj povreda na radu, neretko i smrtnih ishoda, posebno građevinskih radnika.
U Srbiji je već sa pomenutim Zakonom o radu iz 2001. godine „započet proces smanjivanja obima i kvaliteta prava radnika. Produžava se radni vek do 63 godine, menjaju se odredbe vezane za opšti kolektivni ugovor (novi je potpisan početkom 2003, smanjuju se socijalna davanja, proširuju se prava poslodavaca i olakšava se otpuštanje radnika, rad na crno se po zakonu kažnjava, ali u praksi ne itd). Zakonom iz 2001. je otpočela fleksibilizacija zapošljavanja i otpuštanja radnika. Umanjenjem otpremnina otpuštenim radnicima poslodavci su dobili moć koju su im ranije ograničavali sindikati i zakoni, a veoma često ni takav zakon nije poštovan i njegove ključne odredbe o zapošljavanju i zaštiti na radu su zaobilažene. Odredbe o fleksibilizaciji i kolektivnim ugovorima dodatno su pogoršane novim zakonom iz 2005. koji je donet u vreme kad je premijer bio Vojislav Koštunica. Zakon je donet da bi se „uskladile odredbe zakona s realnim potrebama privatizacije i tranzicije i uvažila situacija u realnom sektoru“ kako je to objasnio tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Predrag Bubalo. Drugim rečima, zakon je donet da bi se izašlo u susret poslodavcima organizovanim u udruženje industrijalaca i preduzetnika Srbije. Tim zakonom dodatno se pogoršavaju uslovi na radu, a radni vek se produžava čak do 65 godine života.
Ovaj zakon izazvao je masovnu pojavu tzv prekarnog rada, koji u Srbiji zbog poslovičnog nefunkcionisanja tzv. pravne države i korupcije vezane za zloupotrebu radne regulative, odsustvo bilo kakve reakcije inspekcija zbog kršenja zakona i stranačkog zapošljavanja, dobija tragične karakteristike.
Posle masovnih protesta, pre svega radnika u javnom sektoru 2008-2009 borbama za bolje uslove rada, usled masovnih otpuštanja pod uticajem globalne ekonomske krize koja je nastupila u Srbiji 2010, sa zakašnjenjem od 2 godine, menjaju se i politički odnosi unutar države. Konglomerat stranaka koji je od 2000. godine vodio državu gubi vlast, a na vlast dolazi SNS sa obećanjem stabilizacije ekonomskih i socijalnih politika. Međutim, već posle izbora 2014. kada je u prilici da samostalno formira vlast, SNS pokazuje da, ne samo da neće prekinuti put koji je uspostavljen, nego će do krajnjih granica zaoštriti ekonomsku neoliberalizaciju. Izborom Saše Radulovića za ministra rada, a na predlog opet udruženja industrijalaca i preduzetnika Srbije, Vučić do krajnjih granica zaoštrava klasnu borbu. Predlog izmene i dopune zakona o radu, koji nije ništa drugo do novi zakon o radu, ali zbog procedure eufemistički je tako nazvan, jeste do sad najgori. Izmenama zakona koje su usvojene na leto 2014. najavljen kao program „fiskalne konsolidacije“ i kao znak dobre volje prema stranim investitorima i međunarodnim organizacijama koje pozivaju na deregulaciju tržišta rada, radi povećanja konkurentnosti srpske privrede, u julu 2014. godine usvojene su izmene Zakona o radu. Posledice tih izmena jesu da radnici ne znaju tačno koji je njihov posao, kada rade, gde rade i koliko rade. Pored toga, ne znaju koja su njihova zakonski garantovana prava, kada koriste i koliko traje njihov godišnji odmor i koliko zarađuju. Dopuna ovog zakona jeste zakon o agencijskom zapošljavanju iz 2019, čija je svrha bila da reguliše oblast ustupanja radnika tj. rad na lizing. I u slučaju ovog zakona isključivo su poštovane želje krupnog kapitala i njihovi interesi i na dobitku su opet samo i jedino velike agencije za lizing radnika, kojima uglavnom upravljaju ljudi odani vladajućem režimu.
Svi zakoni o radu od 1989. do danas nisu pisani u nameri da zaposle ljude. Novi zakoni su služili i služe isključivo tome da snize cenu radne snage i da omoguće lakšu eskploataciju radnika i omoguće fleksibilizaciju, tj. lakša otpuštanja radnika. Srbija je 2020. godinu dočekala sa 600 hiljada manje zaposlenih u odnosu na 2000. a Korona kriza i otpuštanja koja su je pratila, taj procenat samo su povećali. Pri tome, armija nezaposlenih može samo da se nada malom procentu loše plaćenih poslova koji sa sobom nose nesigurnost na radu i neizvesnost usled agencijskog zapošljavanja na lizing. Parelelno sa pogoršanjem položaja zaposlenih, u Srbiji se mnogo više pogoršao položaj nezaposlenih. Država rešava njihovu situaciju tako što sa sebe skida odgovornost za njihovu sudbinu i prepušta je tržištu. Srbija u potpunosti sledi neoliberalnu matricu i u ovom segmentu ljudskih prava i odbacuje svoju ulogu da građanima obezbedi pravo na rad i zaposlenost.
Šta da se radi?
Iz priloženog se može uočiti da neoliberalna ideologija tržišnog fundamentalizma najlakše prodire u siromašna društva lišena političke i ekonomske alternative kakvo je Srbija. Propagandna mašinerija svih političkih stranaka na vlasti u proteklih 30 godina pokušala je da nam nametne svoj pogled na svet. Njihov svet je onaj u kome nema mesta za dobre tekovine socijalizma: utvrđena i poštovana socijalna i radnička prava, sveobuhvatna socijalna zaštita, opšte dostupna i besplatna zdravstvena zaštita, besplatno obrazovanje itd. Srbiji je neophodna politička i ekonomska alternativa koja će smanjiti jaz između bogatih i siromašnih, obezbediti socijalna radnička i ekonomska prava najbrojnijoj klasi i razvlastiti one koji su doveli društvo do socijalne i ekonomske katastrofe, sveopšte bede u obrazovanju i kulturi, zaposliti radnike i obezbediti im dostojanstven rad i život. U borbama protiv instaliranja neoliberalnog kapitalizma u Srbiji, kojih je bilo mnogo u poslednje dve decenije ,ta alternativa se nije značajno razvila. Vraćajući se Gramšiju koji kaže da „u periodu kad staro umire, a novo još uvek nema snage da se rodi, rađaju se i vladaju čudovišta“ može se konstatovati da još uvek živimo u periodu čudovišta. Kada će se taj period završiti, zavisi od onih snaga koje su trenutno u Srbiji marginalizovane a zalažu se i bore za drugačiji i pravedniji društvenoekonomski sistem. I danas, kao i pre jednog veka, stojimo pred dilemom koju je Roza Luksemburg definisala kao Socijalizam ili varvarstvo. Ostaje nam da se izborimo da ne odemo u varvarstvo.
