NEOLIBERALIZAM I FITNES

0
382

 

Prošlo je godinu dana od početka pandemije. Mnoge stvari su se izdešavale, i tek će. Jedna od mera za suzbijanje širenja virusa bila je ograničavanje kretanja ljudi, zapravo fizičkog kontakta između ljudi zbog prirode prenošenja virusa. Zatvarani su mnogi javni prostori, tržni centri, škole, radnje, restorani, kafići, uslužne delatnosti itd. Jedna od posebnih kategorija bili su i fitnes centri (širi pojam od teretane) koji su se ispostavili kao važne institucije u društvu, ne samo kod nas nego i u “razvijenom” svetu. Velika rasprava se vodila oko rada fitnes centara i imala je posebnu pažnjukao da su oni nešto što je neophodno za funkcionisanje društva, podjednako kao recimo institucije obrazovanja. Kod nas su ovi centri imali poseban tretman i Krizni štab je olako davao zeleno svetlo za njihov rad. 

Da li je moguće da su savremenom čoveku fitnes centar i fizički izgled toliko važni da se postavljaju u rang sa školama, fakultetima, bolnicama, bibliotekama i drugim javnim institucijama od opšteg značaja? Da li je važnije ići u fitnes centar ili se obrazovati i raditi? Da li smo skrenuli sa puta razvoja u stranputicu besmisla i kada se to i zašto desilo? Fitnes centri su idealna mesta za širenje zaraze i teško je ubediti bilo koga ko ima čistu svest da su ovo “bezbedna” mesta. 

 

FITNES U BROJKAMA

Ova opsesija za vežbanjem u teretanama se nije pojavila niotkuda i odjednom. Fitnes kultura je jedna velika privredna grana koja je pokrenuta ranih 70-tih godina i prvobitno je podrazumevala teretane i sprave za vežbanje, tegove i skroman broj ljudi koji su se bavili ovim aktivnostima. Vremenom se proširila pa u taj termin ulaze i suplementi za bolji izgled tela (proteini, sagorevači masti itd.), razne pomade i kreme, odeća za treniranje, kao i mnoge druge stvari koje su predmet robe široke proizvodnje, ali neophodan deo svakog korisnika ove potrošačke kulture. Njen dalji razvoj podrazumeva kozmetičke i hirurške programe oblikovanja tela (plastična hirurgija, botoksi itd.).

Broj članova u teretanama u svetu je porastao sa 50.2 miliona 2010. godine na 64.2 miliona u 2019. godini što je 28% više. U SAD, koje su najveći konzument ove industrije, 2019. godine 64.2 miliona stanovnika bilo je učlanjeno u neki fitnes klub, u Nemačkoj 11.6, Velikoj Britaniji 10.4, u Francuskoj 6.2 miliona itd. Procenjuje se da je između 20-25% populacije SAD u članstvu nekog fitnes kluba. Shodno tome, SAD imaju i najveće svetsko fitnes tržište koje se procenjuje na 96 milijardi američkih dolara. Poslednjih pola veka ovo tržište je doživelo eksplozivan rast.  

 

PRODAVANJE TELA

Da bi stvarao duhovne vrednosti čovek prvobitno mora da stvara materijalno, to je podrazumevalo fizički rad, upotrebu tela. Nije besmisleno reći da čovek nije otuđen kada stvara sopstvenim radom vrednosti koje sam konzumira. Intelektualno stvaranje je nadogradnja, a u oskudici materijalnog čovek se uvek vraća svom telu, koje mu manuelnim radom obezbeđuje preživljavanje

Savremeni svet fitnesa se poistovećuje sa zdravljem. Politički ekonomista Robert Crawford je 1980. skovao termin “heltizam” kojim se objašnjava neoliberalno shvatanje medicine i vežbanja, a zdravstvo se shvata kao zaokupljenost ličnim zdravljem, kao glavni cilj za postizanje dobrobiti. Svoju ideološku notu ispoljava tako što  u zdravstvenom sistemu teži da ukloni ulogu države, svede je na minimum i sve ostalo reguliše tržištem. Neoliberalizam u tržištu vidi konkurenciju kao “pokretača” koji reguliše sve, od trgovine do društvenih odnosa, ali i zdravlja koje se više ne posmatra kao opšta kategorija sa politikama javnog zdravlja i principima solidarnosti, već sa aspekta pojedinca koji se sam brine o svom zdravlju. Pod time se podrazumeva smanjivanje opših javnih zdravstvenih programa sve do ukidanja javnog zdravstva kao zajedničkog servisa.

Vežbanje nas čini da spolja izgledamo kao zdrava osoba, osoba koja može sama da se čuva i štiti, sposobna za težak fizički rad, koja može da proizvodi više nego što joj je neophodno. Suprotno tome je osoba koja ne izgleda zdravo pa je samim tim i bolesna i nesposobna da proizvodi materijalno. Na tržištu njena vrednost je mala i nepotrebna. Zdravo telo je ono sa idealnim proporcijama, a debelo telo je neefikasno i neproduktivno. Za neoliberalni kapitalizam debelo telo je poput radnika iz kog se ne može izvući dovoljno snage i samim tim nije profitabilno. Veza između zdravlja (kroz gojaznost) i ekonomije se ispoljava na materijalnom i moralnom polju. Neretko ste čuli neoliberalno “opravdanje” za borbu protiv gojaznosti, da ona uzrokuje druga oboljenja (što je istina) i da je to opterećenje za zdravstveni fond, zdravstveni sistem, poslodavca. To se predstavlja samo kao materijalni, finansijski problem. Drugi razlozi, nematerijalne prirode ne postoje, poput empatije prema zdravstvenom stanju takve osobe. 

Zanimljiv primer ove veze se mogao naći u Finskoj gde je 2010. godine pokrenuta kampanja “Läskillä lukutaitoa” (Pismenost u masti ili Izgubi kilograme za pismenost) koja je trajala tri meseca. Anonimni sponzor je odredio budžet od 10 miliona evra za ovu kampanju, a novac se nalazio u salu “debelih” građana Finske. Svako ko izgubi (smrša) jedan kilogram telesne težine bi na taj način donirao 15 evra za edukaciju učitelja u Nepalu. Mršavljenjem bi osoba činila dobrobit za decu trećeg sveta, jer bi im pružila obrazovanje. Kampanja, naravno nije uspela, ali je iznela jednu perverznu moralnu izvedbu da su siromaštvo i beda dece u zemljama trećeg sveta nastali, između ostalog, zbog  “proždrljivosti” i “lenjosti” pojedinaca, koji ne mogu sami o sebi da se brinu. Pri tome se zanemaruju pravi razlozi ove pojave već se odgovornost “svaljuje” na pojedince koji nisu dovoljno odgovorni prema sebi. Idealan neoliberalni diskurs.

 

PODSTICANJE NARCIZMA

Narcizam je nešto što poseduju sva deca, no vremenom većina ljudi gubi ovu karakteristiku koja može dovesti do poremećaja ličnosti do patološke forme zvane narcisoidni poremećaj ličnosti. Ova zaljubljenost u samog sebe ispoljava se tako što narcis smatra da je važan i da ima posebna “prava”. Takva osoba je opsednuta ljudima koji su višeg statusa i poznatim ličnostima (selebritis), ona želi da bude kao oni poznata, posebna, da joj se dive, da je voljena od strane masa. Takva osoba želi da ima uspeh, lepotu, bogatstvo koje je sastavljeno u jednoj fantaziji o idealnoj osobi. U svojoj opsednutosti samom sobom ona ne poštuje druge, nipodaštava sve što nije u svrhu njene promocije i ostvarivanja nerealnih fiksacija. Kod ovakvih osoba postoji nedostatak empatije i saosećanja i nisu privrženi vrednostima kao što su zajednica, solidarnost i pomoć drugima.

Neoliberalizam zahteva upravo ekstremnu individualnost sopstveno pravo uobličeno u pravima slobode kao glavnu vrednost i cilj svakoga, koja naposletku obično prelazi u socijalni egoizam. Individua je centar događanja i merilo svih odnosa između ljudi. Pojedinačno je iznad opšteg, lična sloboda je iznad opšteg interesa, jer potonje “guši” slobodu čoveka da maksimalno uživa u svojim pravima. Sloboda i lični interesi imaju prioritet nad demokratijom, a solidarnost, jednakost i pravda su podređeni pojmovi. Sam Hajek je rekao da bi uvek izabrao slobodu umesto demokratije. Ovo su (skoro) idealni uslovi koji podstiču jačanja narcizma, logičan sled događaja u takvom sistemu vrednosti. 

Počevši od nivoa samo-identiteta, narcis ima prenaglašen osećaj sopstvene važnosti i prava; zaokupljen je fantazijama o uspehu, sjaju, lepoti i idealnoj ljubavi. Narcisoidne ličnosti sebe poistovećuju sa osobama višeg društvenog statusa i onima koje pokazuju posebne ili jedinstvene kvalitete. Oni traže i žele divljenje od svoje okoline. Njihovo samoživo, samosvesno ponašanje često stvara probleme u njihovim vezama, jer svesno ili nesvesno iskorišćavaju druge za svoje ciljeve. Na sličan način će pokazati nedostatak empatije, osećajnosti ili priznanja tuđih subjektivnih iskustava i mogu biti zavidni ili verovati da su im drugi zavidni. Društvene mreže (Instagram, Facebook) su idealna “tržišta” i svako ko izlazi na tržište društvenih mreža time nudi i sebe i svoje telo koje je zdravo i lepo. Njegova vrednost nije sastavljena u intelektualnom i emocionalnom znanju i iskustvu, već u pojavnom, fizičkom, slici i trenutku. Ona nudi i potencijalno zadovoljava najniže strasti i potrebe. 

Margaret Tačer kao jedna od najznačajnijih predstavnica neoliberalnog ekonomsko-političkog koncepta je i sama izjavila 1987. godine: “Nema takve stvari kao što je društvo, postoje pojedinci muškarci i žene i postoje porodice, i ni jedna vlada ne može učiniti ništa osim kroz ljude i ljudi prvo moraju brinuti o sebi. Njihova budućnost je da se brinu o sebi i onda da se brinu o susedu…”. Odgovornost je na pojedincu kako će preživeti, a fizička snaga je tu da to ostvari. Nejednakost tako postaje vrlina, ne mana. To je razlika između “nesposobnih” i “sposobnih”, u kojoj ovi prvi treba da imaju neprekidan osećaj potčinjenosti, nesposobnosti, bezvrednosti.  

 

MERE ŠTEDNJE I FITNES

Naivno bi bilo pomisliti da mere štednje dovode do smanjenih prihoda do nivoa kada osoba više ne  može sebi da priušti dovoljno hrane pa time jede oskudno i postaje mršava ili fit. Savremeni svet nas je okupirao izobiljem, često nepotrebnog, izbora namirnica koje su izrazito lošeg kvaliteta. Pod tim se podrazumeva ne samo sadržaj štetnih i otrovnih supstanci, već lošeg hranjljivog sastava. Jedan od omiljenih argumenata branilaca neoliberalizma je da je glad u svetu skoro iskorenjena.

Treniranje, kao i neoliberalni koncept kapitalizma, daje čoveku večitu nadu, baš kao i Pandorina kutija. Večita uteha za siromašne i zatvaranje oči pred realnošču. Nadu da će fit izgledom postati deo slavnih, influensera, poznatih, voljenih, srećnih, a podrazumeva se i materijalno bogatih, jer bogat je sinonim za materijalno bogatstvo. Onaj ko radi puno na sebi i ima sjajno telo može biti svako, samo se treba potruditi i želje će se ostvariti. Ceo trud se finalizuje i komprimuje u fotografiji koja se dorađuje kroz filtere ulepšavanja boja i izražavanju boljih proporcija tela. Narcizam je tako postao poželjna osobina. 

Istraživanje koje je sproveo James Hakin sa Univerziteta Ist Anglije govori o tome da postoji jasna korelacija između mera štednje koje su usledile nakon velike svetske ekonomske krize iz 2008. (SEKA) i rasta fitnes kulture. Pad primanja, povećanje cena, pad kupovne moći vodio je do pada društvenog položaja. Najviše pogođeni su niži i srednji sloj, a najviše su izgubili ovi drugi. Visoko kvalifikovani poslovi su izgubili vrednost, mnogi su izgubili primanja, ili su ona drastično smanjena. Cena na tržištu rada je opala, a najveći broj država je primenio mere štednje koje su podrazumevale smanjivanje prihoda, rast cena života i pad životnog standarda. Ova antikejnzijanska politika dovela je do velike nestabilnosti i nesigurnosti ljudi koji počinju da se okreću drugim izvorima psihičke stabilnosti. Oslanjanje na svoje telo postalo je važnije i telo dobija veću vrednost u društvu. Kako i sam autor kaže “Štednja je nagrizala tradicionalna sredstva za stvaranje vrednosti kod mladića, pa su se sve više oslanjali na svoja tela kao sredstvo da se osećaju vrednim u društvu. U teoretskom smislu, tzv. ‘spornoseksualnost’ je otelotvoreni odgovor na materijalne promene izazvane neoliberalnom štednjom“.

„Postoji korelacija između porasta broja mladića koji oblikuju mišice i dele ih na mreži i mera štednje koje su iskusile njihove generacije. Ove ekonomske taktike šire nejednakost, posebno za one rođene posle 1980. godine, sa izuzetno visokim cenama kuća, gubitkom sigurnih dugoročnih ugovora, školarinama i ostalim preprekama za ekonomsku sigurnost.”

 

SPORNOSEKSUALAC

Mark Simpson je 1994. godine stvorio kovanicu metroseksualac kao urbani post-industrijski, kapitalistički muškarac koji značajan deo svog vremena i novca koristi za sopstveni izgled, negu i kupovinu. Isti autor 2013. kreira novi termin, nastavak prethodnog spornoseksualac, što predstavlja kovanicu porno video žanra i sporta. To je osoba „na čiji izgled utiču zvezde sporta i pornografije“. Putem društvenih mreža (najviše Instagram) oni objavljuju fotografije svojih nagih tela. Cilj je postizanje što većeg broja lajkova kojim se kvantifikuje njihova vrednost i poželjnost u društvu. Spornoseksualci su postali proizvod neoliberalnih politika koje vide čoveka kao potrošača, a ne kao proizvođača. Njegov uspeh ne ogleda se u tome koliko će proizvesti, nego koliko će potrošiti. To dovodi do pojačanog narcističkog ponašanja, opsednutosti svojim izgledom i željom da izgleda kao neko ko je uspešna individua, ne mareći za širi kontekst društva. 

 

UMESTO ZAKLJUČKA

Gore navedenim ne želim da na bilo koji način napadam potrebu ljudi da se bave svojim izgledom, ne mislim da ne trebaju da se bave nekim fizičkim aktivnostima, naprotiv. Želim da ukažem na neke od razloga naglog i velikog rasta popularnosti fitnes centara koji imaju i svoje ideološko objašnjenje i svoje loše strane. Ove aktivnosti ne bi trebalo da budu odraz povlačenja čoveka u sebe, činjenice da je sve što poseduje njegovo telo i verovanja da samo tako može promeniti svoj položaj sa kojim nije zadovoljan. Osećanja poput anksioznosti, otuđenosti, bespomoćnosti ne treba zameniti potrošačkim slobodnim vremenom. Gubitak ekonomske moći i obesmišljavanje intelektualnog rada i znanja ne smeju biti zamenjeni njihovom banalizacijom. Vrednosti čoveka ne mogu da se poistovećuju sa zakonima tržišta, jer one nemaju istu logiku funkcionisanja.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here