Pretnja u vidu katastrofa je vrlo uspešan mehanizam kontrole, jer izaziva strah, čime ljudi postaju spremni na sve. Njihovi zahtevi i očekivanja u svim pogledima postaju sve manji, sve do osnovne potrebe da ostanu živi i izbegnu bol. Scena apokalipse briše nam sve što se do tada podrazumevalo i bilo običajno. Uplašeni ljudi se lako ubede u sve, jer veruju da će i najgore okolnosti brzo proći i da će se vratiti na staro stanje. Pobuna, otpor, negodovanje, skupi su oblici ponašanja u odnosu na ono što se potencijalno može izgubiti (tako se bar predstavlja), a to je zdravlje i eventualna bolna smrt. Brzo prilagođavanje na “novu realnost” nije mana, već naša sposobnost da preživimo. U slučaju nove pandemije, ključ će bili bolest, bol, smrt gušenjem i sve novo kao nepredvidivo. Svi pojmovi su zastrašujući i opasni. U takvim okolnostima ljudi se brzo odriču svega što su imali, između ostalog, i svoje slobode zarad sigurnosti koju im država ili vlast jamči ukoliko se budu ponašali u skladu sa propisanim pravilima. Prihvatanje novih pravila je pitanje volje na koju su ljudi pristali. To je ono što bi se nazvalo trgovina odnosa (trade-off) između sigurnosti i slobode, zdravlja i prava.
Praćenje, nadgledanje i slobode
U odnosu između nadgledanja i praćenja ljudi putem tehnologije i onoga što bi nazvali slobode građana postoji velika uzročna povezanost. Skoro će se svi složiti (u to ubrajam demokratske države) da je taj odnos negativan, odnosno da prvo smanjuje drugo, a da drugo ne može da postoji sa prvim. Nedemokratski, autoritarni režimi smatraju da slobode nisu ugrožene u uslovima nadgledanja, odnosno da jedno ne isključuje drugo. U vreme pandemije demokratski svet se bori sa tim negativnim odnosom i pokušava da ga nekako pomiri ili barem približi pravdajući to zdravljem i ograničavajući se na vreme epidemije. U ovom stavu postoji puno različitih političkih orijentacija, ali, grubo, mogli bismo reći da otpor prema ovome postoji iz dva razloga: jedan bi bio dogmatski koji zastupaju desničari, kao i desni i levi ekonomski libertarijanci, a drugi su levi liberali i sve što je na socijalno levoj poziciji. U tom spektru postoji niz prelaza i nijansi. Libertarijanci tradicionalno se opiru državi i smatraju je suvišnom, shodno tome, mere svih mogućih vrsta zabrana (zabrana okupljanja, ograničavanje rada privrede, zatvaranje nekih usluga, obavezno nošenje maske, zabrana kretanja itd.) za njih spadaju u pozitivna prava ili nametnuta prava, čime se krše negativna prava, ona koja oni smatraju neotuđivim. Druga pozicija ima manje izražen otpor, koji se najviše povezuje sa idejom da se teško i skupo stečena (ljudska) prava mogu vrlo lako izgubiti ukoliko se počnu primenjivati strogi propisi nadgledanja države. Država nije neprijatelj, naprotiv, već se sumnja stavlja na politički režim, kao i na institucije prema kojima tradicionalno postoji (sa razlogom) obazrivost i sumnja, kao što su institucije koje drže monopol sile (policija, tajne službe, vojska itd.).
Uloga tehnologije
Prikupljanje podataka putem tehnologije podrazumeva sve i svašta. Šta, koliko, gde i kada kupujemo, koje usluge koristimo, gde se krećemo, sa kim se viđamo, šta volimo i ne volimo, šta nam je privlačno ili ne od hrane do vesti, kakvu zabavu volimo, šta su nam pogledi na svet, život, kao i sve ostale moguće lične preferencije, mogu se saznati preko praćenja telefona, kompjutera, interneta. Na osnovu te baze podataka, putem veštačke inteligencije, može se jasno i dosta precizno izračunati šta volimo, a šta ne, ili koje imamo stavove iako nismo toga ni svesni. Možemo unapred videti kako ćemo reagovati na pojave i događaje. Drugim rečima, informacije su tu da se skupljaju ne više da bi se znalo šta je bilo, već da se izračuna šta će biti sa našim ponašanjem. Rudarenje informacija, prikupljanje podataka i pretraga podataka (information harvesting, information mining, data mining), metode su koje se relativno dugo koriste kako bi se došlo do željenih podataka o pojedincu, grupama, opštoj populaciji i koje se najviše koriste u svrhu prodaje usluga i robe od velikih (multi)kompanija. Potrošačko društvo je idealno mesto gde jedno drugo stvara i održava. Oni su sastavni i neizbežni deo onoga što je Šašana Zubof nazvala “nadzorni kapitalizam” (surveillance capitalism). Jedna od najvećih afera iz oblasti prodaje privatnih i vrlo osetljivih informacija desila se sa kompanijom Oxford analitica 2016. godine kada je kupila podatke od kompanije Facebook, kako bi ih koristila za Brexit referendum. Ukratko, svaki vid informacije od svakog pojedinca, njegovim kretanjem, preferencije se doslovno kradu i prodaju trećem licu. Pitanje bezbednosti podataka se u ovom, ali i u drugim slučajevima dovelo u pitanje i ukazalo da ona ne postoji.
Narušavanje lične privatnosti
Početno stanovište jeste da tehnologija nema vrednosni predznak, ona može biti i pozitivna, od pomoći, ali i negativna, da predstavlja veliku opasnost. Pod tim se ne podrazumeva samo pitanje privatnosti, nego, u najširem značenju i pitanje ekonomsko, pravno, političko itd. Ona je zla koliko je i ljudska. Ne želim da zastupam ni neki neo-ludizam ni sajber progresivizam.
Na samom početku širenja Covid-19, zemlje Dalekog istoka bile su brze u reagovanju i koristile su različite metode kako bi ograničile širenje virusa. Ovo je bilo bazirano na iskustvima koja su imale proteklih dvadeset godina sa Sars virusom i koje su davale vrlo dobre rezultate. Jedna od tih metoda bila je i praćenje kretanja ljudi pomoću aplikacija koje se instaliraju na pametnim telefonima. Pored javnog merenja telesne temperature termo-kamerama, nošenja maski preko lica i drugih metoda, ovo se pokazalo kao jedna od sastavnih metoda protiv epidemije.
Da bismo dobili neki stav u vezi sa ovim pitanjem, treba da se postave neka pitanja koja prethode ideji instaliranja ovakve aplikacije. Jedno od tih je i da li su ovakve aplikacije uopšte precizne, da li rade u praksi i koliko su ispitane u upotrebi? Pored toga, postavlja se i epidemiološko pitanje: da li je fizičko odstojanje (pogrešno nazvano i socijalno distanciranje) jedina i najbolja metoda da se ne zarazimo? Ovo su suštinska pitanja čije odgovore moramo sačekati od virusologa i drugih naučnih disciplina koje se bave izučavanjem virusa. Utvrđivanje naučnih činjenica zahteva vreme ispitivanja, provere, kritike i sinteze. U tom, ne kratkom, roku čekanja ostavlja se skoro neograničen prostor koji se popunjava raznim hipotezama, spekulacijama, ali i onim opasnim “istinama” u vidu teorija zavera i sličnih lažnih istina. Mnogi ukazuju da su neke od ovih aplikacija neprecizne, nepouzdane i neispitane.
Različiti tehnološki metodi praćenja
Da bismo stekli potpunu sliku o tome šta je sve nadgledanje i praćenje, treba imati na umu da postoje i druge, slične i često, međusobno povezane metode koje rade ovakve poslove. Postoji niz analiza o tehnološkim metodama koje sprečavaju širenje virusa.
Uvođenje mera nadgledanja i praćenja tehnologijom nije ništa novo, ali je doživelo svoju najmasovniju upotrebu upravo poslednje dve decenije.
Dimitri Tokmetzis i Morgan Meaker su napravili podelu na šest metoda gde se tehnologija koristi da se smanji širenje virusa. Prvi i najpoznatiji je “traženje kontakta” (contact tracing) koji potiče iz “analognog” sveta, gde svako ko se zvanično beleži kao pozitivan, bude ispitan od zdravstvenih radnika sa kim je bio u kontaktu, pa se te osobe dalje kontaktiraju. “Elektronski” oblik ove metode je u instaliranju aplikacije u pametni telefon. Ako se koristi pozicioniranje putem satelita, onda je to centralizovano i podaci gde ste se kretali nalaze se u centralnom sistemu koji, u slučaju zaraze, obaveštava sve ostale iz baze ko je bio u kontaktu. Drugi pristup je decentralizovan i koristi bluetooth vezu. Svako ko je bio u blizini nekoga, razmene se šifrovani podaci između telefona koji idu na lokalni server, ali se ne zna ko su osobe. Ukoliko dođe do zaraze jedne osobe, obaveštavaju se svi ostali, ali baza podataka ne zna ko je ko, jer su zaštićeni šifrom koja se razvila između ta dva telefona. Drugim rečima, šalje se poruka da ste bili u kontaktu sa zaraženom osobom, ali server ne zna ko je to. Ovaj metod se najviše razvija u razvijenim demokratijama, posebno u Nemačkoj, kojim se štiti privatnost i ne dozvoljava trećem licu (policiji) da zna ko se gde kretao, jer, na kraju krajeva, ne treba da se time bave! Bluettoth je takođe dobar, jer je precizniji i omogućava registrovanje tamo gde nema signala satelita i što su svi zatvoreni prostori.
Drugi metod je masovno praćenje celokupne populacije, tačnije onih koji poseduju bilo kakav mobilni telefon. Podaci se uzimaju od operatera ili Google direktno. Ovo nije nova metoda i koristi je policija prilikom teških krivičnih dela ili u velikim katastrofama. Podaci se mogu samo kvantitativno posmatrati u smislu gde, koliko i kada se kreću ljudi.
Korišćenje dronova je metod koji koristi policija širom sveta. Dron leti iznad određene teritorije preko koje policija vidi da li i gde ima ljudi. Ovo se koristi prilikom potpune zabrane kretanja.
Četvrta metoda je korišćenje velike baze podataka putem veštačke inteligencije: kombinovanje svih mogućih baza podataka, kretanje stanovništva, ukrštanje kontakata, informacije sistema zdravstva itd. Kanadska kompanija koja se bavi ovim poslovima je najavila pandemiju u januaru, pre Svetske zdravstvene organizacije. Ova metoda se najmanje može kontrolisati i imati uvid u njeno korišćenje ili eventualne, ali sigurne, zloupotrebe od policije ili drugih bezbednosnih institucija. Ovo podrazumeva i metod koji se koristi u Rusiji, a najviše u Kini, gde u ove baze podataka ulazi i prepoznavanje lica i kretanje celokupnog stanovništva preko kamera koje se masovno postavljaju po javnim mestima. Ovi programi, sa niskim procentom greške, beleže gde ste se kretali, sa kim, bez obzira da li imate telefon sa sobom. Mora se napomenuti da je kompanija Huawei jedan od “lidera” na ovom polju i da je ovaj sistem već nabavljen u Srbiji i da se samo u Beogradu planira postavljanje 1000 kamera na 800 lokacija, što treba da izazove veliku zabrinutost za sve nas.
Naredna metoda je prisilni karantin. Ovo se odnosi na one koji su već oboleli ili su pozitivni, a nalaze se na “kućnom lečenju”. Korišćenje narukvica, nalik na “nanogice”, telefona, formiranje detektora u obliku nevidljive mreže, ali i sigurnosnih kamera koje se instaliraju ispred ulaznih vrata stana obolelih, moguće su tehnologije i stepeni nadgledanja. Koristi se na Tajvanu, Južnoj Koreji, Izraelu, Paragvaju, Indiji i Poljskoj. Ovaj sistem je najrigorozniji i najviše ugrožava elementarnu privatnost i ljudskost. Preciznost je vrlo loša, tako da se u Izraelu može desiti da, ako vam je komšija u zgradi oboleo od Covida-19, morate biti i vi u stanu u karantinu.
Zašto nam je ovo važno?
Problem narušavanja ljudskih prava korišćenjem tehnologije u vremenu pandemije je problem koji je izazvao veliku zabrinutost kod organizacija koje se bave pitanjima sloboda i ljudskih prava. Razlozi za ovakvu zabrinutost su i više nego opravdani. Pravilo je što su zemlje/vlasti manje demokratične (velike zloupotrebe vlasti u pogledu narušavanja ljudskih prava, zatvorenost medija, ugrožena sloboda govora, česta upotreba represije itd.) to su pre potegle za nekim od navedenih metoda. Isto važi i za obrnut slučaj. Zemlje/vlasti koje su demokratičnije, manje su ili uopšte nisu koristile ove metode. Problem se javlja koliko će se vremenski koristiti ove mere, ko će koristiti podatke, šta će biti sa bazama podataka posle, ko ima uvid u njihovo korišćenje i kako ih koristi. Izgovor da je zdravlje na prvom mestu, u ovom momentu je svima prihvatljiv, bez razmišljanja o posledicama.
Ovo jesu posebne istorijske okolnosti, presedan u našim životima. Shodno tome, one zahtevaju i reakciju koja je za neke revolucija, za neke reforma, a za neke prilagođavanje. Kako i u kom pravcu treba probleme rešiti, zavisi od vrednosti koje imamo i na kojima gradimo stavove i dajemo odgovore. Politika se vratila na velika vrata posle “hladnog rata“. Skoro se svi slažu da mora da dođe do “promena”, jedini je problem taj ko kako vidi te promene. Isto važi i sa pitanjem pojma demokratije, ljudskih prava, slobode kretanja, govora, političkog delovanja i slično.
Nadzor podrazumeva da osoba zna da je neko posmatra ili prati, što znači da postoji dobrovoljno prihvatanje. To bi trebalo da podrazumeva i da je razlog za takvu akciju jasan i nedvosmislen, kao i da neće biti zloupotrebe. Kada posmatranje i nadgledanje nije dobrovoljno i ne postoji znanje, ono je vrlo često predmet zloupotrebe i nazivamo ga špijuniranjem. Ovu delatnost niko otvoreno ne želi da prizna i radi se u svrhu visokih političkih ciljeva, a špijuniranje cele populacije predstavlja distopiju. Istorija špijuniranja je verovatno oduvek postojala, ako ništa, onda zbog partnersko-ljubavnog odnosa. Da li je u pitanju ljubomora, finansijski interes, rat, sport, uvek ima za cilj obijanje vrlo osetljivih i društveno skupih informacija.
Ima li razloga za paniku?
Ovo je pitanje: u kakvom društvu želimo da živimo? Da li nam je tehnologija mehanizam koji se koristi da bi se učvrstio političko-društveni sistem, a ljudi držali pod kontrolom i time smanjivati lične slobode, ili je tehnologija oruđe društva koje je povereno državi da jasnom, vidljivom i ograničenom upotrebom koristi za dobrobit zdravlja opšte populacije. Uvođenje novih tehnoloških mera ne sme nikada da bude izgovor za narušavanje sloboda i demokratije.
Najuglednije i najuticajnije organizacije koje se bave ljudskim pravima, poput Human Right Watch, Amnesty International, Access Now, Privacy international, sa još 103 slične organizacije, potpisale su zajedničko saopštenje, kojim se apeluje na sve države da ukažu na odgovornost u sprečavanju epidemije, poštujući ljudska prava u svim svojim aspektima.
Upozorenje o zloupotrebi i naglom porastu tehnologije u praćenju i nadgledanju ljudi tokom pandemije došlo je nedavno i od Mišel Bašele, visokog komesara za ljudska prava.
Mogli bismo reći da maksimalna bezbednost znači minimalnu slobodu i da je teško pomiriti obe. Naše balansiranje između zdravlja (javnog, ličnog) i sloboda je delikatno pitanje i, shodno političkim uređenjem država, odnosom vlasti i ličnim afinitetima, treba biti stalno na oprezu da ne dođe do preovladanja bilo kog stava. Slobodan i bolestan je nekom vrednije od zdravog i neslobodnog čoveka, a nekom je to obrnuto. Taj odnos se stalno vaga, a u ovakvim momentima treba biti na oprezu da niko ne zloupotrebi tuđe zdravlje ni slobodu.
