Na tragu sada već izrazito popularnog vica braće Marks u kojem Gručo na pitanje: „Čaj ili kafa?“, odgovara: „Da, hvala!“ (Tea or coffee? Yes, please!) smatram da je u ovom slučaju primereno primeniti istu „logiku“.
Od 23. oktobra u Srbiji je počela primena obaveznih kovid propusnica za sve one koji planiraju da borave u zatvorenim ugostiteljskim objektima nakon 22 časa. Mnoge zemlje u Evropi i ostatku sveta takođe imaju na snazi odluku o upotrebi kovid propusnica, odnosno „zelenih sertifikata“ koji omogućavaju onima koji su vakcinisani ili koji su preležali virus da prisustvuju javnim okupljanjima i događajima zatvorenog tipa (restorani, kafići, pozorišta i sl.). Razlika između Srbije i ostalih država koje su uvele ovu meru jeste u tome što u Srbiji propusnice važe (za sada) samo nakon 22 časa, dok u većini ostalih zemalja one važe 24 časa.
Kao i sve ostalo što ima veze sa pandemijom korona virusa i ova mera o uvođenju propusnica može se (i trebala bi se) posmatrati iz nekoliko različitih uglova. Cilj mi nije da time pitanje relativizujem, već, naprotiv, da ga oslobodim opasne jednodimenzionalnosti.
Najpre imamo, naravno, zdravstveni odnosno medicinski aspekt. Medicinski aspekt kovid propusnica nije sasvim jasan, pogotovo u Srbiji. Mnogi lekari, epidemiolozi i drugi relevantni stručnjaci, tvrde da je ova zdravstvena mera u Srbiji došla prekasno i da nema gotovo nikakvog stvarnog efekta po pitanju sprečavanja širenja virusa i zaraze, naročito jer se odnosi na period posle 22 časa, a ne od ranije ili čak čitav dan, kao što je slučaj u mnogim drugim zemljama koje su uvele tu regulativu. Postoje, međutim, naznake da je ovo samo uvertira za dalje pooštravanje upotrebe kovid propusnica u Srbiji, čije bi važenje moglo da se produži i na 24 časa kao i u ostalim zemljama koje sprovode upotrebu istih. Takođe, nadležni tvrde da se broj vakcinisanih povećao od kad je ova mera na snazi.
Stvari, ipak, nisu najjasnije. Realno je to da nema jasnih podataka, kod nas ili u svetu, koji bi ukazivali na neposrednu zdravstvenu efikasnost ovih propusnica. Štaviše, realna je mogućnost da uvođenje kovid propusnica, naročito na način na koji je to urađeno kod nas, čini više štete, nego koristi. Pored toga što se stvara lažni utisak boljitka – zbog čega mnogi ljudi imaju tendenciju da se još više „opuste“ i zanemare druge mere poput nošenja maski i fizičke distance – određena istraživanja ukazuju na tzv. „paradoks kovid propusnica“.
Reč je o tome da se u slučaju kovid propusnica, kao i u bilo kojoj drugoj stvari koja se tiče ljudi i društva u celini, ne mogu zanemariti i apstrahovati ljudske potrebe, želje i strahovi bazirani na kompleksnim psihičkim mehanizmima ljudskih bića. Spomenuta istraživanja upozoravaju na činjenicu da neka zdravstvena rešenja i socio-medicinske mere koje se sprovode mogu, u psihološkom smislu, frustrirati ljude – tako što će kod njih, recimo, izazvati ili bolje rečeno isprovocirati osećaj nedostatka slobodne volje prilikom donošenja odluka koje se tiču njihovih života – što na taj način može dovesti, paradoksalno, do manje spremnosti ljudi da se vakcinišu.
Ovo je posebno tačno ako se uzmu u obzir kulturološke, demografske i druge važne specifičnosti zemalja koje uvode ovu meru. Dok izveštaji iz Francuske i Italije sugerišu o povećanju vakcinacije nakon uvođenja kovid propusnica, istraživanja iz drugih delova sveta naginju ka suprotnom zaključku: naime – pojačane vakcinacijske mere mogu kod ljudi izazvati suprotan efekat od željenog.
Rezultati nedavnih studija u Velikoj Britaniji i Izraelu o uticaju uvođenja kovid propusnica na stopu vakcinacija, snažno sugerišu da bi vlasti trebale da budu opreznije u tome kako podstiču namere građana kada je u pitanju povećanje stope vakcinacije. Vlasti bi, naime, trebale da slede demokratski osmišljen proces u sprovođenju svojih odluka.
Isto tako, doktor Aleksandar de Figueriedo iz Londonske škole higijene i tropske medicine i njegov tim došli su do zaključka da „opšte pozitivne reakcije stanovništva prema uvođenju kovid propusnica mogu prikriti procese koji otuđuju kritične manjine i mogu dovesti do opšteg smanjenja sklonosti ka vakcinaciji.“
Na kraju krajeva, malobrojni istraživači i naučnici koji su se bavili pitanjem efektivnosti kovid propusnica imaju, manje više, ujednačen stav: recimo da vakcine pružaju potpunu zaštitu od prenošenja virusa, da su testovi za otkrivanje infekcije potpuno tačni i da se svi pridržavaju propisanih pravila, u tim slučajevima, dakle, kovid propusnice bile bi sto posto efikasne. Ali ne pridržavaju se svi pravila, nisu svi kovid testovi tačni i konkluzivni i neki vakcinisani i dalje mogu da zaraze ostale (vakcinisane i nevakcinisane). U tom smislu, pitanje koje se tiče zdravstvene efikasnosti kovid propusnica ostaje, u najmanju ruku, otvoreno za dalju diskusiju baziranu na činjenicama i dostupnim podacima (kojih je, za sada, malo).
Sa zdravstvenim aspektom povezan je naravno i socio-ekonomski. Države i nadležni organi koji se zalažu za uvođenje ovih propusnica tvrde kako su one nužne za normalizaciju i realizaciju dalje slobode kretanja, svakodnevnih i ekonomskih aktivnosti. To, međutim, ne znači kako je ta mera efikasna u svim mogućim okolnostima i situacijama. Kako se ističe u već citiranom istraživanju povodom lekcija koje se mogu izvući iz izraelske upotrebe kovid propusnica odnosno zelenih sertifikata (Izrael je prva zemlja koja ih je uvela u upotrebu), preduzeća i vlasnici lokala nastavili bi svoje aktivnosti i poslove nakon uvođenja kovid propusnica samo ukoliko bi imali ekonomskog podsticaja za to. Taj „ekonomski podsticaj“ ne tiče se samo nametanja zabrana onima koji nemaju zeleni sertifikat odnosno kovid propusnicu, već se tiče i propisa koji ograničavaju broj prisutnih i slično. Na kraju krajeva, kada je reč o ekonomiji sve se svodi na broj vakcinisanih: ukoliko je broj vakcinisanih mali preduzeća i poslovnice neće imati značajan ekonomski podsticaj za nastavak svojih aktivnosti, čak iako se uvedu ograničenja kovid propusnicama.
Drugim rečima, ekonomski podsticaj i rast aktivnosti ne mogu biti direktno izazvani upotrebom kovid propusnica. One mogu delovati samo posredno i to ukoliko se pokaže da kovid propusnice povećavaju broj vakcinacija, što za sada nije uvek i svugde slučaj.
Ako su nam problematični zdravstveni i socio-ekonomski aspekti kovid propusnica, nije čudno što su nam dodatno problematične društvene i političke dimenzije, koje, naravno, izazivaju najviše kontroverzi i rasprave među javnim mnenjem. Nekoliko faktora je ovde od važnosti.
Imajući u vidu sveopšti nedostatak dokaza kada je reč o dugotrajnoj efikasnosti vakcina i mnogih do sada predloženih mera od strane nadležnih, zatim ponašanja političara, vladinih zvaničnika i nadležnih tela za suzbijanje pandemije, ne samo kod nas već širom sveta, nimalo ne iznenađuje što se ionako urušeno i klimavo poverenje ljudi dodatno uzdrmalo i smanjilo do stepena kada prelazi u fanaticizam i zablude (sa „teorijama zavere“ koje nemaju ni najmanju osnovu u logici i realnosti).
Činjenica je da živimo u vremenu tehno-feudalnog „nadzornog kapitalizma“ koji ima tendenciju ka transformisanju postojećeg sveta u nešto što do sada nismo iskusili, a što teško možemo i da predočimo. Države u sprezi sa velikim tehnološkim korporacijama koje na izrazito netransparentne i nedemokratske načine koriste savremene digitalne tehnologije postaju odlučujući mehanizmi u oblikovanju novog društvenog poretka. Pitanja (zlo)upotrebe i kontrole tih digitalnih platformi, podataka i informacija koje one prikupljaju, pitanja u koje svrhe ih koriste, na koji način i sa kojim ciljevima njima manipulišu (a znamo da manipulišu), šta se tu dešava sa individualnim slobodama, demokratskim procesima i jednakosti – sve su to pitanja o kojima treba javno govoriti i raspravljati.
Kada počnemo da govorimo o upotrebi tehnologije, nadzornih i bezbednosnih državnih sistema u situacijama poput pandemije korona virusa, tj. u periodima vanrednog stanja, stvari se dodatno usložnjavaju, da ne kažem komplikuju. Upravo o tome istražuje i piše dr Luk Kemp, istraživač pri Centru za studije egzistencijalnog rizika na Kembridž Univerzitetu.
Svaka kriza, sugeriše Kemp, donosi i opasnot i priliku. Kriza izazvana pandemijom korona virusa ne predstavlja izuzetak; istorija pokazuje, smatra Kemp, da političari u momentima graničnih situacija, kao što je bez sumnje i ova koju proživljavamo, posežu za većom moći. Demokratski građani moraju imati na umu opasnosti koje iza toga vrebaju.
Trideset i dve zemlje koristile su vojna sredstva za sprovođenje određenih pravila i mera, što nije prošlo bez žrtava. U Angoli policija je pucala i ubila nekoliko građana dok je sprovodila uvođenje karantina. Drugi su se oslanjali na tehnologiju kako bi povećali državni nadzor. Za praćenje onih koji krše pravila, 22 zemlje koristile su dronove za nadzor. Programi za prepoznavanje lica su prošireni i unapređeni, internet cenzura dogodila se u 28 zemalja, a isključenje interneta u 13 zemalja. Primera ovakvih praksi je mnogo i mogao bih nastaviti unedogled. U Srbiji smo takođe bili svedoci i na sopstvenoj koži osetili neke od, blago rečeno, iracionalnih i potpuno nelogičnih, antidemokratskih mera i akcija koje racionalno mogu biti objašnjene jedino ako uzmemo u obzir političke interese i zloupotrebe vlasti.
Naravno, nije uvek problem u samim merama, već u načinu na koji se one sprovode u vanrednim situacijama. Na primer, karantinska zatvaranja zaista su spasila milione života širom sveta, ali nedemokratski načini na koje su mahom sprovođena predstavljaju opasnost po naše živote i našu budućnost kao političkih bića, slobodnih i dostojanstvenih ljudi.
Postoji bezbroj dokaza i primera u istoriji kada su državne vlasti, vladajuće klase i elite, zloupotrebljavale svoje položaje i moći (do kojih su došli demokratskim ili nedemokratskim putevima) i u trenucima vanrednih situacija koristile ovlašćenja kako bi zaobišle zakone, vladavinu prava, učvrstile svoj položaj i pokrenule autoritarne mehanizme u cilju jače kontrole ljudi i društva. Takozvani „despotski drift“, dakle, nije neuobičajen u ovakvim situacijama. Od raspada Rimske republike i uspostave Rimskog carstva, preko centralizacije političkih moći u Srednjem veku, pa sve do danas praksa ostaje slična. Mnoge od trenutnih društveno-političkih mera koje se trenutno primenjuju u borbi protiv korona virusa predstavljaju samo ubrzanje i jačanje već postojećih trendova. Ako pogledamo samo našu zemlju, uvidećemo obilje primera koji ukazuju na autoritarnu manipulaciju koja se samo pogoršala od početka pandemije: od cenzure medija i slobode izražavanja, besmislenih poteza u vidu policijskog časa kada za to nije bilo ni vreme ni prilika, demonstracije sile kao sumanutog odgovara na nezadovoljstvo i paniku građana, zloupotrebu pandemije u stranačke i usko-političke svrhe zarad pred-izbornog marketinga itd. Period Trećeg rajha možda je najbolji primer u savremenoj istoriji kako se ovlašćenja za vanredne situacije mogu zloupotrebiti: nacistička vlast koja se de facto uzdigla na krilima vanredne situacije i bezbednosne krize koja je trajala 12 godina, počevši od 1933, nakon što se Hitler pozvao na član 48. Vajmarske Republike, dozvoljavajući upotrebu hitnih dekreta bez odobrenja parlamenta.
A u međuvremenu, „postoji iznenađujuće malo dokaza koji podržavaju efikasnost masovnog nadzora u borbi protiv terorista ili virusa […] Ovo ne treba da začudi. Postoji obilje novih dokaza da se ovlašćenja za vanredne situacije obično koriste za dobrobit vlada, a ne za spasavanje života.“ (The ‘Stomp Reflex’: When governments abuse emergency powers)
Ako pođemo od manjka jasnih dokaza o zdravstvenoj i socio-ekonomskoj korisnosti i efikasnosti kovid propusnica, pa na to dodamo i autoritarne, manipulativne tendencije i zloupotrebljavanja zdravstvene krize od strane državnih vlasti i korporativnih elita, uz porast nepoverenja ljudi prema istima, ne čudi što imamo eksploziju suludih i fanatičnih „teorija“ kada su u pitanju vakcine i uopšte naučna istraživanja i metode. Ako ostanemo u ovom kontekstu, primetiće se jasan ekstremni polaritet između pokreta tzv. „anti-vakcinaša“ (eng. anti-vax) i onih koji zagovaraju obaveznu vakcinaciju. Ako već govorimo o anti-vakcinaškom pokretu treba reći da rešenje nije u patronizirajućem ismevanju ili isto tako fanatičnom zagovaranju scijentističkog stava (nauka je nova religija), što samo produbljuje razlike i opreke umesto da ih umanjuje – već u promišljanju realnih uzroka koji su doveli do ekspanzije tog pokreta i sličnih ekstrema, a koji sežu do nedostataka i problema samog sistema.
Pored kontinuirane rasprave o vakcinaciji, u poslednje vreme najviše rasprave i pažnje među javnim mnenjem izazvala su pitanja individualnih sloboda i ljudskih prava u kontekstu uvođenja kovid pasoša i kovid propusnica. U ovom slučaju, postoje i oni koji nisu protiv vakcina i vakcinacije kao takve, već samo ne žele da se njihova sloboda kretanja ograničava novim merilima i pravilima, pa se shodno tome protive uvođenju kovid propusnica i pasoša kojima će se ograničavati kretanja u okviru jedne zemlje i van nje.
Sa jedne strane su oni koji smatraju kako će ova najnovija mera ugroziti njihove osnovne slobode i ljudska prava, naime – pravo na slobodu kretanja i pravo uživanja svakodnevnih socijalnih i radnih aktivnosti. Sa druge strane dolaze argumenti prema kojima je dozvoljeno, opravdano i štaviše potrebno uvođenje takvih mera kako bi se zaštitilo javno zdravlje i društvo u celini. Jedni, dakle, kovid propusnice vide kao sredstvo daljeg porobljavanja, sprovođenja i jačanja kontrole nad stanovništvom, dok drugi isto to vide kao samo još jednu od zdravstvenih mera koja će nam pomoći u borbi protiv virusa.
Ko je u pravu? Prema mom mišljenju – ni jedni, ni drugi. Ili da se bolje izrazim: u pravu su i jedni i drugi.
Niko nema apsolutnu slobodu da čini šta poželi. Sloboda svake individue ograničena je slobodom druge individue. Drugim rečima, neko je slobodan da čini sve što može, poželi i zamisli sem u slučajevima kada to ugrožava bezbednost i slobode drugih. Ovo je naročito tačno ako imamo na umu koncept građanskih sloboda koje su zagarantovane, ali i regulisane(!) Ustavom. Neko bi možda voleo da vozi brzinom od 200 kilometara na čas u naseljenoj ulici, neko možda ne veruje ili ne želi da veruje u ograničenje brzine… Ali, ipak, ta osoba je zakonski dužna da se pridržava regulisanog ograničenja brzine kako ne bi povredila druge učesnike u saobraćaju.
Drugim rečima, ukoliko odluke ljudi štetno utiču na javno zdravlje, blagostanje društva u celini i živote drugih pojedinaca, ljudi nemaju apsolutno pravo da odbiju vakcinaciju, naročito u vanrednim situacijama. Isto tako, uvođenje kovid propusnica, ukoliko ono služi, ili barem ima naznaka da je tako, sprečavanju širenja zaraze i bolesti i kao takvo predstavlja meru za poboljšanje javnog zdravlja, u tom slučaju ta mera ne narušava pravo na jednakost niti ljudske slobode i prava čoveka. Ljudska prava, naprotiv, služe upravo tome: da omoguće svakom čoveku na ovoj planeti da bude zaštićen od opasnosti i štete.
Problema sa jednakosti, diskriminacijom i individualnim slobodama ipak ima. Ti problemi nastaju kada se uzmu u obzir marginalizovane, socijalno ugrožene grupe i siromašni delovi sveta. Kao što već dobro znamo, u mnogim delovima sveta i mnogim delovima posebnih država distribucija vakcina nije odgovarajuća. Siromašni delovi mnogih društava, zatim oni koji su rasno i klasno ugroženi, nemaju isti pristup vakcinama i nemaju iste mogućnosti kada su u pitanju lečenja i opšti socijalni uslovi. U tim uslovima, kovid propusnice stvaraju dodatne podele u društvu, povećavaju nejednakosti, privilegujući jedne grupe naspram drugih.
Upravo je zbog toga Uneskova Svetska komisija za etiku naučnog znanja i tehnologije zajedno sa Međunarodnim komitetom za bioetiku apelovala na sve kreatore politika da se pozabave etičkim pitanjima koja su u vezi sa sertifikatima, kovid propusnicama i vakcinalnim pasošima.
Ključno je da sertifikati i pasoši ne budu dizajnirani, implementirani ili korišćeni kao privilegija i oni ne bi trebalo da narušavaju slobodu izbora, već da budu način da se stvori epidemiološki bezbednije okruženje za sve. Kovid sertifikati i pasoši trebali bi da izbegavaju diskriminaciju i društvene podele, da ne ostavljaju nikoga na cedilu i da budu sprovedeni na temeljima međunarodne solidarnosti.
Na kraju, jedan spomenuti problem istrajava. Može li neko sa sigurnošću da tvrdi kako je strah od državnog i korporativnog nadzora nad ljudima iracionalan, a ne utemeljen u realnosti? Već sam istakao primere i argumente koji idu u prilog zloupotrebi vanrednih situacija i državnih ovlašćenja u kriznim situacijama, a koja, po pravilu, uvek imaju autoritarne, nedemokratske tendencije koje ograničavaju i ugrožavaju građanske slobode. Teško je ispratiti sve prakse vezane za kovid propusnice, zato neki istraživači smatraju da postoje realne opasnosti kada je reč o manipulaciji naših života.
Marsel Salate, digitalni epidemiolog i vanredni profesor na Švajcarskom federalnom institutu za tehnologiju, govori o tome kako se neke (političke) mere, koje nemaju osnova u epidemiološkoj nauci, normalizuju u očima ljudi tako što se predstavljaju kao poželjna i potrebna.
Dok, u principu, „mi ne znamo šta se dešava u uređajima za očitavanje koji proveravaju nečiji kovid status. Da li bi vlasti mogle centralno da skladište podatke, tako da digitalna infrastruktura kovid propusnica na kraju u suštini prati šta svi rade, kada i sa kim?“
Šta nam onda preostaje? Izgleda samo još više pitanja…
Nije mi bio cilj da u ovom tekstu branim jednu ili drugu tezu, da zagovaram upotrebu kovid propusnica ili da se protivim istima. Želeo sam da ukažem na različite, pa čak i suprotstavljene perspektive iz kojih se može posmatrati ova tema. Živimo u izrazito složenom i teškom vremenu, ali to ne znači da stvari trebamo na silu pojednostavljivati onda kada to nije moguće, samo da bismo se bolje osećali.
Zato bi najadekvatniji odgovor na pitanje da li kovid propusnice predstavljaju nužni i poželjni vid zdravstvene zaštite ili novi oblik kontrole društva, kako se meni čini, bio – da, predstavljaju upravo to! Na tragu sada već izrazito popularnog vica braće Marks u kojem Gručo na pitanje: „Čaj ili kafa?“, odgovara: „Da, hvala!“ (Tea or coffee? Yes, please!), smatram da je u ovom slučaju primereno primeniti istu „logiku“.
Pročitajte i
