KORONA I MEDIJI

0
498

 

Istraživanja su pokazala da masovni mediji današnjice izuzev što prikazuju sliku sveta, aktivno oblikuju i stav publike o svetu u kome živimo. Tokom vanrednih okolnosti veća je potreba za informacijama i njihov uticaj na stanovništvo dodatno raste. Zato je od koristi svaka objektivna studija u vezi sa medijskom reprezentacijom zbivanja koje je obeležilo naš svakodnevni život 2020. godine –  pandemije virusa korona.

Dok pratimo udarne vesti o širenju Covid19 iz dana u dan, nismo međutim svesni koliko je informisanje o pandemiji na ovaj način nova i neuobičajena praksa, sa kojom se mediji prvi put suočavaju tek poslednjih 15 godina, nakon pojave virusa: ebola, N1H1 i SARS. Još uvek ne postoje detaljno utvrđeni standardi izveštavanja, jer epidemije do skora nisu bile posmatrane kao mogući izvor krizne situacije, premda kao i poplave, zemljotresi požari, predstavljaju silu koja utiče na život i imovinu zajednice. Neke od osnovnih preporuke koja se odnose na poštovanje novinarskog kodeksa u kriznim situacijama trebalo bi stoga da važe i za informacije o pandemiji, pre svega: poštovanje privatnosti, integriteta i dostojanstva ljudi; uzdržavanje od objave nedovoljno proverenih vesti u cilju senzacionalizma; obaveza fotografa i snimatelja da se odnosi prema nastradanima sa obzirom i saosećajnošću. Razmere i dužina trajanje pandemijskog događaja su opet takve da se on ne može u potpunosti smatrati krizom koja podrazumeva ograničen vremenski okvir, već se moraju primeniti i određena pravila u vezi sa radom medija u vanrednim uslovima, kao što je ratno izveštavanje. Epidemiolozi upozoravaju da uloga medija u pandemiji takođe mora biti i edukativna, što nije u skladu sa aktuelnim načinom funkcionisanja komercijalnih medijskih kuća, njihovom koncepcijom programa i emisija na koje su gledaoci i slušaoci naviknuti.  

Za svako relevantno istraživanje potrebno je sveobuhvatno višemesečno prikupljanje podataka i određena vremenska distanca. Preliminarni podaci pokazuju da, za sada, nije ustanovljen jedan dominantan medijski stav niti model informisanja i da on varira u zavisnosti od: medijske politike, vrste medija, određenog vremenskog ciklusa i intenziteta epidemije, informacija koje su medijima na raspolaganju, ograničenja medijskih sloboda u nekim državama (Srbija). U nastavku ću zato izneti zapažanja zasnovana na rezultatima dosadašnjih studija, kako bih skrenuo pažnju na neke od ključnih karakteristika, strategija, nedoumica sa kojima se suočavaju masovni mediji u izveštavanju o COVID19.

  1. Izveštavanje u realnom vremenu, lažne vesti, infodemija

Svetska zdravstvena organizacija skrenula je pažnju na problem infodemije: preopterećenosti velikom količinom (ponekad nedovoljno proverenih) informacija u vezi sa epidemijom, koja otežava ljudima da pronađu validan izvor i relevantne smernice kada su im najpotrebniji. Najveća poplava lažnih vesti nastala je neposredno nakon izbijanja epidemije. U Srbiji, prema podacima portala Raskrikavanje, za poslednje dve i po godine nijedna tema nije proizvela toliko lažnih vesti kao pandemija COVID19. Jedan o prvih primera bio je spisak uputstava za zaštitu od virusa italijanskog lekara koji navodno radi u Kini, ali očigledno ih nije sačinio stručnjak, jer su pojedini banalni, a drugi čak opasni po zdravlje. Usledile su zatim serije dezinformacija u vezi sa poreklom i prirodom virusa: reč je o biološkom oružju, tj. nervnom gasu, čitava epidemija izrežirana je od strane farmaceutskog lobija, koronu šire 5G mreže, a ubija sunce, „srpski gen” štiti od virusa itd.  Uočava se vremenom i određena ideološka konotacija, kroz sadržaj poruka da virus nestaje nakon poraza na izborima Donalda Trampa i ustvari je kinesko tajno biološko oružje protiv SAD. 

S druge strane, postoje mišljenja da je upravo izveštavanje o epidemiji u realnom vremenu razlog zbog čega se javnost suočava sa obiljem traumatičnih vesti, čak i kada se oslanja na relevantne izvore, ali nedovoljno proverene podatke. Svetska zdravstvena organizacija iz dana u dan saopštava informacije o broju preminulih i obolelih, procentu smrtnosti, pre nego što su proučeni, provereni i analizirani, kao što je u prethodnim epidemijama bila praksa. Pojedini podaci se toliko razlikuju od države do države, da zaista mogu izazvati sumnju, ili pojačati strah i paniku. Koliko medicinska istraživanja mogu biti kompromitovana kao izvor informacija, ako se posmatraju izolovano, na osnovu pojedinačnih rezultata, pre nego što se obavi stručna evaluacija, veoma dobro je prikazano kroz studiju medijskog izveštavanja o lekuhidrokshlorin. Nakon preliminarnih istraživanja on je senzacionalistički najavljen kao “magični lek protiv korone”, da bi nedugo zatim (nakon rezultata većeg broja testova) prevladale informacije kako lek može biti smrtonosan, a na samom kraju ciklusa ustalilo se mišljenja da on, ipak nema značajan učinak na lečenje obolelih od COVID19.

2. Medijski stav

Analize medijskog sadržaja i medijskog stava polaze najpre od pretpostavke da postoje objektivni izvori kao pokazatelji neutralnog stava u odnosu na određenu temu, što bi u datom slučaju trebalo da bude zvaničan stav Svetske zdravstvene organizacije i nacionalnih timova za suzbijanje epidemije. Kako je sam virus još uvek nedovoljno poznat, malo je pouzdanih informacija od strane SZO na koje se mediji mogu osloniti, izuzev obaveze preduzimanja mera za zaštitu stanovništva. Ne postoje potpuno pouzdani podaci o tome kako se virus najčešće prenosi (da li i koliko često dodirom, ili samo udisanjem kapljica) o imunitetu, smrtnosti, niti striktno propisane protivepidemijske mere. One se  drastično razlikuju od države do države: od blažih koje su primenjene Švedskoj, preko različitih oblika karantina, zabrana okupljanja i kontakta u većini država,  do politike negiranja virusa i odsustva bilo kakvih mera (Belorusija, Kazahstan).

U periodima razbuktavanja virusa glas političara dominirao je u medijima u odnosu na glas medicinskih eksperata. Pokazalo se da  takva praksa polarizuje javnost, jer se građani ponašaju shodno svom političkom stavu. U SAD su glasači Republikanske stranke i Donalda Trampa, češće nego ostali, skloni mišljenju da virus nije previše opasan i da se ne treba pridržavati mera kao što su zabrane okupljanja i nošenje maski. Preporuka da lekari u televizijskim studijima zamene političare čini se logičnom i zdravorazumskom, ali nije dovoljna da u javnosti spreči poplavu kontraverznih sadržaja. Upravo zbog toga što glas eksperta ima izuzetan uticaj na oblikovanje stava publike, intervjui sa pojedinim lekarima koji iznose stručne argumente u prilog tome da virus korona nije opasniji od gripa, mogu dodatno da poljuljaju poverenje javnosti i podupiru teorije zavere.

U novinarstvu je poznato da se medijski stav i interesovanje javnosti za neki događaj brzo menja u odnosu na protok vremena. Kada se ovo pravilo primeni na pandemijski kontekst, uočava se da u periodima razbuktavanja i na vrhovima talasa, kada publika oseća da joj preti najveća opasnost, mediji odišu atmosferom straha, preporučuju restriktivnije mere i neprekidno ponavljaju apele za poštovanje zabrana i pridržavanje propisa. Međutim, već nekoliko nedelja nakon toga, sa minimalnim padom broja obolelih, menja se raspoloženja javnog mnjenja, usled težnje da se život vrati u „normalne okvire“ pa i mnogi mediji počinju da zagovaraju takav stav. Ovakvi ciklusi ponavljali su se u Srbiji prethodnih meseci i pokazali su, između ostalog, koliko pojedina sredstva informisanja, zajedno sa političarima, nisu dorasla situaciji u kojoj briga za opštu bezbednost mora biti iznad potrebe da se isprati odraz opšteg raspoloženja.

3. Kako se različite vrste medija ponašaju u pandemiji?

Sa portala Raskrinkavanje zabeleženo je da se dezinformacije u vezi sa COVID19 u Srbiji šire posredstvom mejnstrim medija, ali pre svega: kroz tabloide, na društvenim mrežama, zatvorenim Viber ili WhatsApp grupama. U Hrvatskoj su lažne lažne vesti takođe najmanje prisutne u informativnim dnevnim novinama, a televizijski program bio je najpouzdaniji izvor proverenih informacija.  Grupa italijanskih istraživača pratila je distribuciju vesti na društvenim mrežama (twiter, youtube, Gab, Reddit, Instagram) tokom 45 dana, na uzorku većem od 8 miliona komentara različitih korisnika i pomoću grafikona prikazala model nastanka infodemije. Sa prijemom vesti u vezi sa COVID19 od strane pojedinaca, višestruko je rastao broj reakcija (lajkova, komentara, deljenja), slično šemi na osnovu koje se šire informacije nakon tragičnog događaja. Približno istim tempom pojačavala se i distribucija lažnih vesti, premda one u proseku nisu činile više od 10 % ukupnog sadržaja.

Kako je već ranije bilo reči, rezultati više studija pokazali su određene zavisnosti medijske politike u odnosu na stav prema epidemiji. Po pravilu, masovni mediji i društvene mreže naklonjene desnici u većoj meri su sklone širenju dezinformacija o poreklu virusa i tretmanu obolelih (Fox news, Breitbart, Gab) i mišljenju da se opasnost po zdravlje preuveličava. To je bilo naročito vidljivo u SAD tokom kampanje za predsedničke izbore, kada su tzv. politički botovi aktivno učestvovali u reprodukciji lažnih vesti. Takođe je ustanovljeno da konzervativni glasači, u većoj meri od drugih, ne uočavaju razliku između pravih i lažnih vesti i da zbog toga potonje imaju veći uticaj na ovu ciljnu grupu. Stariji ljudi ih, srećom ipak lakše prepoznaju i više veruje kredibilnim izvorima, poput televizije, što se delimično može objasniti njihovom strepnjom i brigom za sopstveno zdravlje.  

Infodemiju može izazvati i zasićenost televizijskim programom u situaciji kada se jedna vrsta informacija prožima kroz čitav sadržaj, od konferencija za medije kriznog štaba, preko izveštaja sa lica mesta iz kovid bolnica, studijskih talk show emisija i vesti, do propagandnih spotova sa upozorenjima i zabranama koji se periodično prikazuju. Takva atmosfera podseća na ratna televizijska izdanja i umesto da podstakne brigu, osećanje bezbednosti i solidarnosti među građanima i građankama, unosi dodatnu nervozu i povećava strah. 

4. Virus kao političko oružje 

Zapadni mediji su još krajem novembra 2019. izvestili o pojavi nepoznatog virusa u Vuhanu, koje isprva zvanični kineski izvori nisu želele da potvrde, a nedugo zatim usledile su (opravdane) političke optužbe da je vladajuća Komunistička partija Kine zloupotrebila političku moć da spreči slobodan protok informacija i blagovremeno upozori domaću i svetsku javnost na širenje epidemije. Tako je već od samog nastanka, koronavirus postao inicijator globalnog sukoba u kome su mediji imali značajnu ulogu. Kada je postalo jasno da će čitav svet biti zahvaćen, u javnom diskursu prevladale su ideje globalne solidarnosti i neophodne međunarodne saradnje, kako bi se organizovala što efikasnija zaštita stanovništva širom planete. Kineska stručna i politička javnost dala je tome svoj doprinos, ali u kineskim medijima, uporedo sa narativom o globalizaciji i međunarodnoj saradnji, podstican je i narativ nacionalizma. Efikasne mere na suzbijanju epidemije u Vuhanu i drugima delovima Kine upotrebljene su kao argument za pohvale i priznanje domaćim vlastima i vladajućoj partiji, uz isticanje superiornosti u odnosu na države zapadnog sveta koje nisu bile toliko delotvorne.

Pored ovog, rekli bismo, očekivanog zapleta u kome je pandemija postala još jedna kopča u lancu globalnog konflikta, zabeležena su i  ophođenja izvan granica opše prihvaćenih standarda javne komunikacije. Neposredno po izbijanju epidemije pojedini evropski i američki mediji, uz kreiranje atmosfere straha i panike, označili su stanovnike azijskih država koji trenutno borave u Evropi kao potencijalne prenosioce virusa i upozoravali stanovništvo da ih se kloni, što je dovelo do porasta javne netrpeljivosti prema ovim grupama i u pojedinačnim slučajevima do fizičkihnapada. Svedoci smo da je u Srbiji primenjen mnogo direktniji metod zloupotrebe virusa u političke svrhe. Vlada Srbije je u martu 2020. pod izgovorom odbrane stanovništva od pandemije, proglasila vanredno stanje na čitavoj teritoriji Srbije i tako kreirala zakonski osnov da ograniči kretanje stanovništva i uvede kontrolu (cenzuru) svih informacija u vezi sa virusom COVID 19. U međuvremenu je u javnosti već dosta rečeno o tome koliko je potpuna zabrana kretanja tokom marta i aprila bila zaista neophodna i (ne)odgovarajuća mera. Uskraćivanjem informacija od vitalnog interesa iz različitih izvora ugrožena su, međutim osnovna prava građana i građanki da spoznaju pravu istinu o kretanju epidemije, broju obolelih i preminulih u njihovoj sredini, stanju zdravstvenog sistema, opremljenosti bolnica. Medijima je pri tom, bilo striktno zabranjeno da prenose informacije koje nisu u skladu sa državnom propagandom, zabranjeni su intervjui sa medicinskim osobljem, a informacije od javnog značaja su postale nedostupne. Ipak, posle nekoliko televizijskih reportaža iz bolnica emitovanih uprkos pritiscima i političkom progonu novinarke Ane Lalić, svedočenja lekara sa ugroženih područja i istrage o stvarnom broju preminulih od strane agencije za istraživačko novinarstvo BIRN, razbijena je medijska blokada i javnost postaje svesna mnogih grešaka državnog rukovodstva i činjenice do koje mere je sistem javnog zdravlja u Srbiji razoren i nepripremljen za ozbiljnije izazove. Tome u prilog govore i podaci istraživanja javnog mnjenja agencije DEMOSTAT iz septembra 2020. godine o nepoverenju građana u način na koji se najviše državne institucije organe, zajedno sa predsednikom republike, odnose prema pandemiji.

****

Tokom kriznih i traumatičnih događaja, kao što su  pandemije opasnih virusa građani i građanke očekuju od medija pravovremene i istinite informacije koje bi pomogle u sprečavanju zaraze, prevazilaženju straha, suzbijanju panike, podstakle zajedničke napore da se zajedno lakše izborimo sa nepogodom. Očekivali smo takođe precizne i jasne stavove stručne i političke javnost, bez toliko prostora za sumnju i protivrečnosti. Više je razloga zbog čega ponašanje medija nije uvek bilo u skladu sa očekivanjima. Na prvom mestu treba naglasiti da su medijske kuće profitne ustanove i da su se odnosile prema ovim temama kao i prema drugima, shodno zakonima tržišta. To u praksi znači da su loše vesti, čak i kad izazivaju strah, nelagodnost, uznemirenost, ono što se najbolje prodaje, da je senzacionalizam često iznad sadržaja, a spektakl važniji od obrazovanja.

Ovom prilikom bih skrenuo pažnju na problem koji je u medijskom diskursu već decenijama prisutan, ali se sada na novi način aktuelizuje. To je potreba za promovisanjem  univerzalnih vrednosti čovečanstva, koje moraju biti prihvaćene od strane međunarodnih institucija, poput UN, da bi nakon toga postavile smernice odgovornoj medijskoj politici. Poštovanje ljudskih (građanskih i političkih) prava kao aktuelne međunarodno priznate norme posebnom deklaracijom UN, direktno inkorporirane u razna nacionalna i regionalna zakonodavstva, rezultiralo je mnogim zloupotrebama. Najočigledniji primer je tzv. humanitarni militarizam, ali i druge situacije, poput suočavanja sa aktuelnom zdravstvenom krizom, potvrđuju potrebu za temeljnim redefinisanjem sistema. Podsetimo se da je pozivanja na poštovanje ljudskih prava jedan od ključnih argumenata protivnika mera za suzbijanje epidemije (tzv antivakseri, antimaskeri, itd). Ako se bezuslovno uvaže ona direktno ugrožavaju bezbednost čitave zajednice. Kako Nira Juval Dejvis ističe , ova promena već se razmatrala pod okriljem srodnog pojma – ljudske bezbednosti. Prema nacrtu Komisije za ljudsku bezbednost koju je pripremila Sabina Elkir (2004) ona podrazumeva …“zaštitu ljudi od kritičnih i sveobuhvatnih pretnji, situacija, izgradnju njihovih snaga opstanka“ i može se direktno primeniti na borbu protiv zaraznih bolesti i drugih potencijalnih kriza budućnosti, kao što su ekološke katastrofe. Jedna od pouka pandemije, o kojima često govorimo, trebalo bi zato da bude postavljanje ljudske bezbednost kao prioriteta za čovečanstvo, najpre kroz usvajanje međunarodnih sporazuma i rezolucija, da bi nakon toga postala deo odgovornije  medijske politike. 

Miloš Pankov

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here