Kreiranje medijske i opšte društvene klime kakva postoji u Evropi neće dovesti do prestanka rata, niti je u skladu sa mirovnim politikama i drugim osnovnim načelima funkcionisanja Evropske unije, kao što je borba protiv diskriminacije.
Premda još uvek nedovršen, Evropska unija se pokazala kao uspešan mirovni projekat, a njenom pojavom prekinuta je duga tradicija krvavih ratova na tlu Evrope. Poveljom Lisabonskog ugovora, pored zalaganja za mir, definisane su i ostale vrednosti koje Unija promoviše: sloboda, demokratija, vladavina prava, poštovanje ljudskih prava, borba protiv diskriminacije. Svakodnevno se suočavamo sa činjenicom da se ove „evropske vrednost“ u Srbiji sve manje poštuju, premda smo još uvek, formalno, kandidati za članstvo. S druge strane, kada sagledamo šire društvene promene u okruženju i način na koji su pojedine države članice reagovale na krizne situacije, zapitamo se kuda ide Evropa?
Ispostavilo se da Evropa ipak nije toliko stabilno područje. Ratovi se istina nisu dešavali unutar njenih granica, ali je već krvavi epilog raspada Jugoslavije pokazao nedovoljnu sposobnost Unije da obezbedi i podstakne mir i demokratiju u svom okruženju. Izbijanje rata u Ukrajini označilo je definitivno kraj priče o višedecenijskom miru. Međutim, napad Vojske Ruske federacije osim što je proizveo hiljade žrtava, razaranja, ljudsku patnju, milione izbeglica, ugrozio je i sistem vrednosti građen decenijama. Cilj ovog teksta jeste da ukaže na ono što se događa izvan linija fronta, kako razbuktavanje neprijateljstva koje prerasta u medijski rat preti da razori temelje građanskog društva i demokratije u Evropi i šire.
Ratovi u Jugoslaviji i Ukrajini u očima medija: sličnosti i razlike
Koliko ratovi mogu biti razorni po međuljudske odnose, kada zahvate regiju u kojoj su različiti narodi zajedno živeli, imali smo priliku da se uverimo i sami. Istraživanja medijske slike o ratovima u bivšoj Jugoslaviji pokazuju da se eskalacija rata u javnom diskursu generiše na različitim nivoima tokom vremena. Na samom početku konflikta medijska izveštavanja su pristrasna, ali ograničena na aktivnosti vojnih jedinica kao neposrednih učesnika. Sledeća faza je personalizacija i generalizacije sukoba. Neprijateljstvo se tada usmerava ka političkim i vojnim predstavnicima (npr. Slobodan Milošević i Franjo Tuđman) koji simbolizuju vojno politički aparat. Finalna faza nastaje kada rat eskalira do te mere da čitavi narodi postanu jedni drugima neprijatelji, a mediji neskriveno ispoljavaju i potpiruju mržnju prema Drugom. Do početka raspada države, odnosi među pripadnicima jugoslovenskih naroda (Srbima, Hrvatima, Slovencima) bili su uglavnom korektni, a uporedo sa širenjem rata, eskalirale su i netrpeljivosti koje opstaju decenijama nakon njegovog okončanja.
Rat između Rusije i Ukrajine takođe je, u određenoj meri, motivisan međuetničkim odnosima, ali sa nekoliko bitnih razlika. Rusi i Ukrajinci vekovima žive zajedno, kao i Srbi i Hrvati, ali istorija zajedničkog života ispunjena je i međusobnim ratovima. Medijska prezentacija rata između Rusije i Ukrajine razvija se prema sličnom obrascu, kada je reč o odnosu prema oružanim snagama, državama i liderima u sukobu. Za sada, međutim ratna propaganda još uvek nije bitno uticala na odnose među narodima u sukobu i to je činjenica koja ide u prilog ukrajinskoj strani, jer je ugroženost ruske manjine bilo jedno od opravdanja za napad. Izuzev bezbednosnih garancija o neutralnosti Ukrajine, Rusija je zahtevala da ruski jezik bude prihvaćen kao zvanični, nezavisnost ili federalni status oblasti koje gravitiraju Rusiji (Donjeck i Lugansk), nadajući se da će okupiranjem delova sa ruskom većinom pridobiti lokalno stanovništvo na svoju stranu. Međutim, to se u mnogim oblastima nije dogodilo, pogotovo na jugu zemlje. Informacije o hapšenjima predstavnika civilne vlasti, svakodnevnim protestima građana i nemogućnosti ruskih vojnih organa da formiraju sebi lojalnu administraciju, govore u prilog tome da je intervencija izazvala potpuno suprotan efekat od očekivanog. Treba imati u vidu da se medijska slika svakog rata, pa i ovog, razlikuje u zavisnosti od mesta sa kog se posmatra. Ona, samim tim, može bitno da utiče na ponašanje ljudi u određenoj izolovanoj mikrosredini. Dok su, na primer, većinu građana Ukrajine hrabrili izveštaji svetskih medija i nacionalne televizije o narodnom otporu, stanovnici Mariopulja i drugih gradova u okruženju, mogli su da prate samo ruske državne medije. Oni su ih, naravno, svakodnevno „bombardovali” informacijama o izdaji, pozivali na predaju i na druge načine pokušavali da podriju borbeni moral. Ciljevi druge faze rata, jasno usmereni na ovladavanje ruskim govornim područjem, pokazuju da Putinov režim od početka nastoji da uspostavi etničku podelu zemlje.
Slika rata u Evropi i svetu
Vidimo da su, u ovom slučaju, slika i reč sa lica mesta i neposredno ratno iskustvo zbližili dva naroda u Ukrajini više nego što su političari sa obe strane uspeli da ih razdvoje. Međutim, kada se udaljimo od bojišta i sagledamo medijsku perspektivu iz različitih delova sveta, utisak je drugačiji. U državama Evrope i SAD, kao i u medijima Rusije, suočavamo se sa blokadom i cenzurom bez presedana. Evropska unija je, u okviru programa sankcija uvedenih za ruske kompanije i pojedince, zabranila emitovanje medija bliskih zvaničnoj politici Kremlja: Russia today i Sputnik. Kablovski operateri, takođe su prestali da emituju signale ovih televizija. Na njihovima stranicama društvenih mreža, kao što je Facebook, pored svake objave ispisana je napomena Medij pod kontrolom države Rusije. Rusija je reagovala još oštrijim merama. Usvojen je zakon koji predviđa zatvorsku kaznu za lica koja iznose ratne informacije suprotne zvaničnoj verziji. Zabranjen je Facebook na čitavoj teritoriji Rusije kao i nekolicina preostalih opozicionih medija, poput radija Echo Moskva. Zvaničnici EU su zatražili od internet servisa Google, čak i potpunu zabranu pristupa sajtovima ruskih medija.
Krajnje je vreme da dobro razmislimo čemu sve to vodi. Da li je blokada svih informacija sa jedne strane pravi odgovor na agresiju? Nije li Evropa na ovaj način ustala protiv osnovnih principa javnog informisanja i praktično objavila „informativni rat”? U kriznim vremenima, pratimo medije više nego ranije u želji da saznamo istinu, a ona je osnovni postulat slobodnog novinarstva. Informisanje zasnovano samo na jednoj grupi izvora ne može obezbediti objektivnost i zato izveštačima moraju biti dostupni podaci ruske strane. Više puta je dokazano da, koliko god želeo realno da predstavi stvarnost, sam izveštač vremenom postaje subjektivan, dok zajedno sa vojnicima prolazi kroz dramatične trenutke i po život opasne situacije. On ne može znati šta se zaista događa iza „neprijateljskih redova“. Očekivano je da ukrajinski mediji budu pristrasni, jer su u ratnom stanju obavezni da saopštavaju podatke vlade i ministarstva odbrane. Slično je i sa ruskim medijima. Građani Evrope, međutim moraju imati uvid u informacije o ratu u Ukrajini sa različitih strana, jer je to pre svega, njihovo demokratsko pravo. Na osnovu stava koji će formirati kada sagledaju sve dostupne izvore, oni će donositi sudbonosne odluke: Kako će se ponašati njihove vlade i njihove vojske? Koliko će se daleko ići u sankcijama protiv Rusije i naoružavanju Ukrajine? Da li će biti razmatrana vojna intervencija?
Građani Rusije i Evrope u sopstvenim državama suočeni sa dva potpuno različita viđenja stvarnosti, bez mogućnosti da sagledaju alternativu, razmotre argumente druge strane, provere iz različitih izvora da li je ono što im se servira zaista tačno i nakon toga reaguju kako bi obuzdali ratne mašinerije svojih vlada. To nije vrsta rata koji može da rezultira pobedom bilo koja strane, već samo da produbi neprijateljstva. Posledice već vidimo u različitim domenima javnog života. Ruskim sportistima se zabranjuje učešće čak i na individualnim takmičenjima, raste animozitet prema Rusima koji žive na Zapadu. Spirala se dalje zaoštrava i neizostavno vodi do stereotipnog, negativnog predstavljanja ruske države, ruske kulture i ruskog naroda.
Evropljanima je naravno teško da realno sagledaju sve argumente, jer se čitava drama dešava pred njihovima očima. Kakvo je mišljenje o ratu drugde u svetu? Premda je većina država osudila rusku agresiju, vlade zemalja Afrike i Južne Amerike, opredelile su se da ne uvode sankcije Rusiji. Međunarodna podrška desnice Vladimiru Putinu nas ne iznenađuje, ali zato izjava Lula da Silve, bivšeg predsednika Brazila i jednog od najuticajnijih progresivnih političara u ovom delu sveta, koji smatra da su obe strane odgovorne za sukob, može biti indikativniji pokazatelj stava javnosti.
Kreiranje medijske i opšte društvene klime kakva postoji u Evropi neće dovesti do prestanka rata, niti je u skladu sa mirovnim politikama i drugim osnovnim načelima funkcionisanja Evropske unije, kao što je borba protiv diskriminacije. Preduslov za stvarni prestanak neprijateljstva je otvaranje medijskog prostora, stvaranje mogućnosti da se čuje glas druge strane. Evropska i svetska javnost moraju saznati istinu o onome što se zbiva tokom rata, ali i o svim okolnostima koje su mu prethodile, na primer: proveriti informacije civilnim žrtvama na obe strane, istražiti i izveštavati o manifestacijama fašizma i ekstremizma u ukrajinskom i u ruskom društvu, o poštovanju prava ruskog naroda u Ukrajini, implementaciji mirovnog sporazuma u Minsku. Drugačija medijska politika je samo jedan deo slagalice koju treba sklopiti da bi na ovim prostorima zavladao trajni mir, kako bi počelo da se vraća poverenje među državama i među narodima. Međutim, ako mediji nastave da nekontrolisano vrte spiralu rata, posledice će biti nesagledive i neće biti u pitanju samo bezbednost stanovnika Kijeva, već i Berlina, Londona, Moskve i bilo kog grada u Evropi i svetu. Osetili smo, ovde na prostoru bivše Jugoslavije, rezultate delovanja takve propagandne mašinerije više puta.
Zaključak
Medijsko izveštavanja o ratovima po svojoj prirodi je pristrasno, naročito medija čije su države uključene u sukob, što je često dovodilo i do njihovog zaoštravanja. Dok su u lokalnim ratnim sukobima u Jugoslaviji, mediji u regionu bili ključni nosioci tog procesa, u Ukrajini to nije slučaj. Medijski sadržaji za sada nisu bitnije uticali na odnose među državama i narodima u zoni sukoba, ali zato globalni medijski rat između Evrope i SAD s jedne strane i Rusije sa druge, preti da izazove trajno neprijateljstvo između velikih sila i nesagledive posledice u budućnosti. Nalazimo se u neobičnom istorijskom trenutku kada je Evropa izvor nestabilnosti, dok iz ostatka sveta stiže poruka mira. Zato se sada treba prisetiti iskustava i principa na kojima je građena Evropa nakon Drugog svetskog rata i za početak, primeniti ih dosledno, a ne odbacivati kao sada.
Pročitajte i:
